D I M

Suvo lišće prekrilo je zemlju u staroj šumi.
Zamišljen, čovek sedi na klupi.
Da li nekoga čeka ili se samo seća?
Usamljen je, ili je potražio mir da sabere misli?
Zatvorenu knjigu, palu mu kraj nogu, ne primećuje.
Pali cigaretu i naslanja glavu na ruke.
Umoran je samo, ili tužan.
Možda oboje.
Trlja oči, valjda od dima, suze mu teku niz naborano lice. Neko gazi po lišću, čuje se šum.
Krcka granje.
Zalaja pas.
On ustade, uze knjigu i pođe.
Niko neće znati da je tu sedeo čovek, očiju suznih od dima. Zato vam pišem.

Advertisements

B L O C K

Ko ne vodi bar delić života na društvenim mrežama, kao i da ga nema.

Umrežavamo se međusobno, znani i neznani, rođaci, prijatelji…
Zezamo se, saznajemo, učimo. Poneko ima i šta da pokaže.
Neko pak vruće informacije, a neko sve samo pomno prati…
U tom povezivanju, često dođemo u situaciju da se susrećemo sa ljudima s kojima smo prijatelji, na primer na Fejsbuku, a ne pozdravljamo se na ulici kada se sretnemo, jer se ne poznajemo u realnom životu.
Neko tu barijeru lako premosti, pa se srdačno javi i upozna.
Neko za to nije sposoban, pa se pravi da ne vidi, i ne poznaje. U prevodu, glumi ludilo. Svako postupa onako kako zna i ume, i za šta je sposoban.

Ili imamo rođake s kojima smo celu deceniju na Fejsbuku, a nikad nikakvu interakciju nismo imali, dok bi se u realnom životu, ako bi se sreli verovatno javili jedni drugima. Takav postupak, da se oni ubiše lajkujući postove poznatih, dok svoje rođake ignorišu, nameće pitanje: zašto su uopšte umreženi? Ako za deset godina nije dat ni jedan lajk, komentar i slično, čemu uopšte povezanost na ovakav način?

Ovakvih primera ima more.
Navela sam ova dva jer su mi među prvima pali na pamet.
Šta treba činiti?

Biti površan, pa pustiti da ide sve kako ide?
Lajkujmo se i dalje na Fejsu, a na ulici se nećemo poznavati. Uostalom, internet i jeste neka druga stvarnost.

Ili, na Fejsu se ignorišemo iako smo rođaci, poznanici, kolege, jer glumimo nekog drugog, a u realnom životu ćemo se javiti, ako baš moramo, ili ako nam nešto treba.

K O R I C A

“Svežina krema od limuna, prelivena slatkoćom čokolade sa koricom koja ih povezuje i drži u ravnoteži.”
“Taj zalogaj priča priču.”
“Ili pesmu.”
“Ona je limun, sveža i kisela.”
“On je crn, sladak i težak.”
“Samo zajedno čine savršen spoj.”
“Prejaki su. Neophodna je korica.”
“Ko bi to mogao biti?”
“Zajedničke strasti.”
“Muzika.”
“Knjige.”
“More, šuma.”
“Boje.”
“Da li postoji mera za takvu lepotu?”
“Nema je.”
“Mora da se nađe.”
“Može da bude opasno.”
“Mora i može, ali ja ne mogu i neću.”
“Ne postoji način da odustanem od tebe!”
“Ne postoji!”

 

LA PELLICULE

« La fraicheur de la crème de citron associé au chocolat sucré réunis par une fine pellicule de pate qui les maintient en équilibre. »
« Cette bouchée raconte une histoire, »
« Ou un poème. »
« Elle est le citron, frais et acidulé. »
« Il est le chocolat, noir, sucré et épais. »
« Ils forment uniquement ensemble l’accord parfait. »
« Leurs aromes sont trop intenses. Une fine pellicule de pate est nécessaire. »
« Qui cela pourrait-il bien être ? »
« La passion commune. »
« La musique. »
« Les livres. »
« La mer, la forêt. »
« Les couleurs. »
« Existe-il un dosage pour tant de beauté ? »
« Il n’y en a pas. »
« Il faut le trouver. »
« Cela peut être dangereux. »
Cela doit l’être et peut l’être, mais moi je ne peux pas et ne veux pas. »
« Il n’existe pas de moyen de renoncer à toi ! »
« Il n’en existe pas ! »

F E R D I N A N D

“Navikla sam da biram i da se branim.”
“Kada te neko bira ti bežiš.”
“Pregrubo je reći da bežim, ali odlazim.”
“To je čudno.”
“Ne mislim da je čudno. To je moj način.”
Izgleda da nije bio povoljan momenat za razgovor. Znao je da onaj ko je bude izabrao mora pustiti da bude izabran.
“Srećna sam danas. Sunce je tako žuto. Nebo baš plavo onako kako volim. Cveće miriše. Trava je zelena.”
“Ptice cvrkuću.”, nastavio je podrugljivo.
“Vidiš, tebi je smešno, a ja to zaista osećam i mislim. Moguće je imati čista, jaka osećanja zbog naizgled običnih stvari. Zbog života.”
“Dugo nisam čuo tako nešto. Sada si ti mene obradovala.”
Šetali su jedno pored drugog polako. Krišom je preko obrve pogledao nebo. Bilo je plavo i čisto. Osetio je prijatnu toplotu prolećnog sunca. Sagnuo se i ubrao cvet. Prineo ga je licu. Nije mirisao. Zagledao ga je bio je narandžast i nežan. Preplavilo ga je smirenje i blagi talasi nadolazeće radosti.
“Ličiš mi na Ferdinanda.”
“Eto šta od mene napravi nebo, sunce i cvet.”
Postideo se, ali je bio srećan.

K L E T V A

Potoci su bili puni smeća.

“Kako im nije žao da bacaju smeće u potoke?!”

Najlon kese razbacane svuda okolo sablasno su se lelujale na povetarcu. Ovo je već koji po redu pretrpan đubretom. Za ne poverovati. Počela je da ga kupi na jednu gomilu. Čemu? Uhvati je malodušnost. Sutra će opet sve biti isto. Ovim naporom ne postiže ništa. Bacači nemaju obzira. Ne cene prirodu. Nema sankcija, osilili su se.

Ono što je sigurno kod naših ljudi je duboko ukorenjeno sujeverje. Setila se da su u jednom mestu, taj problem efikasno rešili kletvom. Postavili su tablu sa ispisanom kletvom i posle izvesnog vremena više tu đubre niko nije bacao.
Kako stvari stoje na svakom koraku bi trebalo postavljati slične table, počev od prirode, pa do institucija. Nije izvodljivo.
Stiglo je proleće. Priroda se budila.
Ostalo je samo da veruje da će priroda i ljubav ljudi prema njoj ipak pobediti!

 

MALEDICTION

Les ruisseaux étaient plein de déchets.

Ils devraient avoir honte de jeter les déchets dans les ruisseaux ?!

Les sacs en plastique jetés au tout venant, se balançaient dans le vent. Combien de fois déjà cette saleté débordait. Incroyable ? Elle les ramassa une pile de sacs. Pourquoi ? le découragement la saisit. Demain, ce sera la même chose. Tant d’effort pour rien. Ceux qui jettent s’en fichent et ne respectent pas la nature. Le laisser-aller sans la punition.

Ce qui est profondément enraciné dans notre population est la superstition. Elle avait le souvenir d’un lieu où ce problème avait été résolu par une malédiction efficace. Un panneau avait été mis avec une malédiction inscrite dessus et après quelques temps, plus personne ne jeta de déchets.
En l’état des choses actuelles, il faudrait mettre à chaque pas des panneaux identiques commençant par la nature jusqu’aux institutions. Mais c’est impossible.

Le printemps s’installait. La nature se réveillait.
Il ne restait plus qu’à croire que la nature et l’amour que lui portent les hommes vaincront malgré tout.