O P T I M I Z A M

Šta je optimizam?
Čaša do pola puna?
Radost što ruže imaju trnje?
Optimizam je kad sedneš u Café de Flore, poneseš Francuski roman i čekaš da se pojavi Begbede. Uživaš u kafi. Posmatraš ljude.
Pomisliš, što li ga nema, baš sad, baš danas, kad si tu da ti potpiše roman.
To je optimizam.
Čaša rozea i novine. Zgodan konobar koji se sapliće oko tebe.
Osećaš da je sve moguće.

Kad poklekne optimizam tu je upornost.

Upornost podupire inat dok se ne vrati optimizam.

Optimizam je kad znaš da posle teškoća dolazi radost, i da je potrebno samo izdržati.
Ako te malo i zagrebu nedaće, na suncu sve brže zaceljuje.

“Među snovima biraj onaj koji ti najbolje greje dušu.” L.F.Selin iz romana “Putovanje nakraj noći”

“Treba požuriti i nasititi se snova, da bi se probilo kroz život koji vas čeka napolju, na izlazu iz bioskopa, da bi se trajalo koji dan duže u surovom svetu stvari i ljudi.” L.F.Selin iz romana “Putovanje nakraj noći”
(Begbede je 1994. godine osnovao književnu nagradu „Prix de Flore“, nazvanu po čuvenom Café de Flore na Sen Žermenu, kafeu u kome se nakon Drugog svetskog rata okupljala intelektualna elita, kao što su bili Žan-Pol Sartr, Simon De Bovoar i drugi. Nagrada se u ovom kafeu dodeljuje svakog novembra talentovanim mladim fransukim piscima. Među dobitnicima su bili i Mišel Uelbek i Ameli Notomb.)

20160819_175650

Advertisements

K L U P K O

Niti ludila i dečije naivnosti
upletene su u šareno klupko
tvoje beskrajne zanimljivosti.
Pokušavam da razmrsim, da razumem,
ali se uvek zapetljam,
nemoćna da se raspetljam.
Taman pohvatam sve niti, ti dodaš novu.
Taman razmrsim, ti mi smrsiš konce.
Taman razmotam, ti opet sve upleteš.

Pred tobom sam kao bez kože.
Ako me obučeš u ljubav
i na trepavicama poneseš,
ništa me neće boleti.
Hrani me poezijom i poji muzikom.
I mnogo je važno da znaš:
mogu da udišem samo vazduh u kome ti boraviš,
a sunce me obasjava samo kad mi se nasmeješ.

“Vreme prolazi sporo kad nisi tu. Sutra je iduće godine.” Frédéric Beigbeder

S A M O

Dosada povlači dosadu.
Dosađujući se, dosadni ljudi gledaju dosadan program.
Zašto naspavani ljudi bolje funkcionišu?
Ko ne zna odgovor na ovo pitanje, možda bi bilo zanimljivije pitanje?
Kad mi nešto padne na pamet, pomislim, pa to već svi znaju. Onda slučajno naletim na pitanje na koje svi znaju odgovor o kome se obrazlaže na nacionalnoj televiziji. Ili televizija potcenjuje gledaoce, ili je inteligencija gledalaca precenjena?
Možda bi ovo pitanje bilo zanimljivije od funkcionisanja naspavanih ljudi?
Prezir povlači prezir.
“Lanac advertajzerskog prezira: reditelj prezire agenciju, agencija prezire naručioca, naručilac prezire publiku, publika prezire svog komšiju.” Frédéric Beigbeder
Surovost povlači surovost.
“Život preduzeća oponaša onu surovost koju poznajemo iz škole, samo brutalnije, jer nema nikoga da vas zaštiti. Neprihvatljive aluzije, nepravedne agresije, seksualni progon i ratovi za prevlast – sve je dozvoljeno, kao u vašim najgorim sećanjima na školsko dvorište.” Frédéric Beigbeder
Ljubav povlači ljubav.
“Ljubav se svodi na izmišljanje osobe koju volimo, više nego na upoznavanje te osobe. Svaka ljubav, u stvari sama sebe izmišlja. Ničeg umetničkijeg od ljubavi nema. To je fantazija pisca, muzičara, slikara, sineasta. I zbog toga umetnici verovatno i jesu najbolji ljubavnici.” Frédéric Beigbeder
Dobrota povlači dobrotu.
Sreća povlači sreću.
Poverenje povlači poverenje.
Samo je potrebno da neko prvi počne.

P I S M O

Bio je to potpuno običan dan. Poštansko sanduče puno reklamnih flajera i računa koje je trebalo platiti. Mehanički je sve pokupila i stavila u torbu. Kasnije će razvrstati i pola pobacati.
Nekada su u sandučićima bila pisma. Sa šarenim markicama iz inostranstva koje je skidala nadnoseći koverat nad posudu sa vrelom vodom. Para ih je odvajala neoštećene.
Sve više gazimo u sajber svet, nesvesni koliko lepih navika nestaje. Menjaju ih nove, čini se sve manje ljudske. Vremenom, pitala se, koliko će i u čoveku ostati ljudskog?
Počela je da razvrstava račune, da baca reklame, i u neverici potpuno zatečena spazi koverat pažljivo adresiran na njeno ime. Okrenula ga je. Nikakvu adresu nije imao pozadi. Uzela je nožić za otvaranje pisama u obliku krstaškog mača koji je kupila u Provinsu, misleći da ga nikada neće upotrebiti, ali došao je i taj trenutak…Pismo je bilo ispisano na dve strane, lepim, čitkim rukopisom malo nagnutim na desno.
Čitala je sa nevericom.
Srce je lupalo.
Oči su počele da magle.
Na kraju je potpisao sa početnim slovom nadimka koji mu je ona dala.
Zatečena.
Okrenula je stranu i počela iz početka. I opet, i opet…
E, da je stiglo pre nekoliko godina, šta bi sve proživeli. Koliko bi se navoleli. A sad, kada je sve prošlo, zatrpano zaboravom…kao ruka koja se pojavljuje na kraju filma Keri, kada su već svi u bioskopu ustali misleći da je kraj.
Zašto joj je na pamet pala ta scena?
Valjda što je kraj ljubavi malo nalik hororu. Ili nije?
Savila je pismo, vratila u koverat i odložila.
Sam gest je ganuo, ali stigao je kasno.
Kao kiša posle suše koja je spržila sve.

“Svi mi nosimo duboko u sebi neki pritajeni ljubavni jad. Srce koje nije slomljeno, nije srce.” Frédéric Beigbeder

“Nikad više nećeš dobijati listove papira prekrivene stidljivim krasnopisom, natopljene suzama i naparfemisane s ljubavlju, savijene sa emocijama, i adresom brižljivo prepisanom na koverat, sa malom porukom za poštara: Ne izgubi se na putu o poštaru, nosi ovu važnu posalnicu mome voljenom.” Frédéric Beigbeder

K I Š O B R A N

Bio je ubeđen da će mu doći.
Znao je koliko ga voli i na šta je sve spremna zarad njegove ljubavi.
Samouvereno je čekao…
Čekao.
Čekao…
Počeo je da se vrti.
Da gubi strpljenje.
Da se ljuti.
Da ga hvata bes.
Histerija.
Inat.
Na inatu se zaustavio.

Slušala je muziku.
S vremena na vreme bacala je pogled na sat.
Vreme je prolazilo.
Plej lista je obrnula krug.
Vreme se promenilo.
Počeo je pljusak.
Kapi su se slivale niz staklo.
Svaka je bila želja.
Nije mogla da nađe kišobran.
Nije mogao da nađe kišobran.

Posle par meseci sudarili su se na ulazu Café de Flore.
“Možda smo mi dva klovna sa nacrtanim usnama.”
“Možda smo previše egoisti, a manje romantični.”
“Ja sam stao kod ove rečenice:
“Dane i noći provodim pokušavajući da zaboravim Kler. To je posao s punim radnim vremenom. Ujutru kad se probudim, znam da ću se time baviti do večeri.”, izgovorio je u dahu.”
“Ja sam kupila kišobran.”

 

PARAPLUIE

Il était persuadé qu’elle viendrait à lui.
Il savait combien elle l’aimait et de quoi elle était capable par amour pour lui.
Il attendait, sûr de lui…
Attendait.
Attendait…
Il commençait à tourner en rond.
A perdre patience.
A se fâcher.
A devenir furieux.
L’hystérie.
L’entêtement.
Il s’arrêta sur l’entêtement.

Elle écoutait de la musique.
De temps en temps, elle jetait un coup d’œil à sa montre.
Le temps s’écoulait.
La playlist était finie.
La météo avait changé.
L’averse débuta.
Les gouttes glissaient sur les vitres.
Chacune d’elles était un vœu.
Elle n’arrivait pas à trouver son parapluie.
Il n’arrivait pas à trouver son parapluie

Quelques mois plus tard ils se téléscopèrent au Café de Flore.
« Peut-être que nous sommes deux clowns au visages fardés. »
« Peut-être que nous sommes trop égoistes et moins romantiques. »
« Ces mots m’ont interpelé :
« Je passe mes jours et mes nuits à tenter d’oublier Claire. C’est un travail à plein temps. Le matin, en me réveillant, je sais que telle sera ma seule occupation jusqu’au soir » dit-il dans un souffle.
« J’ai acheté un parapluie. » dit-elle.

A M O U R

Ljubav je ključna i neiscrpna tema od kako je čovek počeo da zapisuje svoja zapažanja i osećanja. Kroz vreme je različito doživljavana i opisivana. U svim krajevima sveta, od Dalekog istoka preko cele zemaljske kugle, pa u krug, ljubav govori univerzalnim jezikom.
Kako o njoj govori Frederik Begbede savremeni francuski pisac, često izaziva smeh. Navodi nas da se zamislimo, pa i da se pronađemo u nekim primerima.

“Putem knjige možemo da se obratimo onima sa kojima nismo u stanju da razgovaramo.”, kaže Begbede. “Posao pisca sastoji se u tome da približi stvari koje na prvi pogled ne stoje ni u kakvoj vezi jedna s drugom.”

Mislim da nema čoveka koji ne voli da čita o ljubavi. Čak i oni koji je nikada nisu doživeli i osetili, a smatram da su retki, vole da nešto saznaju, otkriju. Ljubav spaja nespojivo, čini nezamislivo, nestvarna je, romantična, bolna. Neko veruje da su oni koji vole mazohisti. Drugi kažu da opasna i da od nje treba bežati glavom bez obzira, neki joj se predaju ne razmišljajući.
Evo par rečenica Frederika Begbedea o ljubavi.

“Ljubav mora biti strastvena, neuslovljena, stapajuća i ljubomorna makar kratko trajala.”

“Ljubav ima prioritet nad svim drugim stvarima u životu.”

“Ako želite da privučete nečiju pažnju treba da ga ostavite.”(za ovaj savet, baš nisam sigurna da je pametan)

“Ljubav je unapred izgubljena bitka.”

Begbedeov “Recept da ti bude bolje” u romanu Ljubav traje tri godine:

13308563_10206793566739988_220975175893697986_o

Urtica dioica

“Kako se zlo prima, to je čudo jedno.”
“Pogledaj korov. Buja, širi se, ništa mu ne treba, a biljku dok odgajiš znoj da proliješ. Neguj, štiti, okopavaj…Čuvaj od grada, mraza, od suše. I rod neizvestan.”
“Kod korova nema dileme, biće ga.”
“A ničemu ne služi, samo šteti.”
“Rastužuje me sve to.”
“Ostani divlja i opstaćeš.”
“Kao kopriva.”
“Biram kupinu, šipak i sremuš.”
“Kopriva, ne može joj niko ništa. Treba joj znati prići. Peče, a zdrava. Gvozdena.”
“Znaš da je samonikla, i da su je još stari Egipćani, Grci i Rimljani koristili za lečenje.”
“Dobro se uvek koristi.”
“Nije lako biti dete zarobljeno u telu odrasle osobe koja pati od amnezije, kaže Frederik Begbede u svom romanu Francuski roman.”
“Presladak je, taj Begbede. Podstakao me je da ponovo pogledam Zelig. Sviđa mi se ono kad kaže: A da bih bio dopadljiv, odbacio sam kičmu, hteo bih da se utopim u okolinu kao Zelig, čovek kameleon.
“Od korova, preko koprive do Zeliga.”
“Do Begbedea.”