N E O D O LJ I V A

Spremna sam za plažu. Prvi put. Ne računam period dok nisam postala majka. Tada sam uvek bila spremna. Sada sam apsolutno spremna. Neko će se možda pitati šta to tačno podrazumeva? Odgovor je jednostavan: baš me briga.
Prihvatam sebe onakvu kakva jesam.
Ne opterećujem se treningom, dijetama, celulitom.
To sam što sam. Kome se ne sviđa ne mora da gleda.
Prvi put sam zadovoljna apsolutno. Sve je onako kako teba da bude. Prirodno.
I moje. Ima i celulita i strija. Ima i sala. Ima svega. I mnogo mi je drago zbog toga.
Slobodna sam.
Nisam rob nikakvih uzora. Podignutih zadnjica i silikonskih grudi.
“Meni ne ugrađuj ništa, nisam robokap.”
Manijakalnih treninga, zbog utegnutih butina. Iscrpljujućih dijeta, zbog ravnog stomaka.
Neka hvala. Ni priroda nije savršena, ali je neodoljiva.
Nisam nakvarcovana, niti se kvarcujem. Bela sam kao sir. Ne roštiljam telo na suncu. Uživam u hladu, uz hladno pivo.
Jedem šta poželim i ne stajem na vagu. Jer sam slobodna,
i savršena.
Takva sam kakva sam

Takva sam kakva sam.
Baš takva sam stvorena.
Kad imam želju da se smejem,
Smejem se grohotom.
Volim onog ko me voli.
Pa zar sam za to kriva?
Što nije uvek isti onaj koga volim.
Takva sam kakva sam.
Baš takva sam stvorena.
Pa šta sad hoćete?!
Šta hoćete od mene?!
Stvorena sam da se dopadam
I tu se ništa ne može izmeniti.
Potpetica mi je suviše visoka,
Struk mi je suviše vitak,
A grudi suviše čvrste.
I koluti pod očima suviše modri.
A onda i zatim
Takva sam kakva sam!
Dopadam se onome kome se dopadam.
I šta se to vas tiče?!
Ono što mi se dogodilo…
Da, ja sam volela nekoga.
Nekoga ko me je voleo.
Kao deca što se među sobom vole
I znaju prosto da vole,
Da vole, vole, vole…
I zašto me onda ispitivati?!
Ja sam ovde samo da vam se dopadam
I ništa se tu ne može izmeniti!

Žak Prever

Advertisements

S R E Ć A

“Ali ova sreća, ova nova divlja, pomamna sreća bila je veća od svega što je mogao i da zamisli. Bila je toliko apsolutna, toliko kolosalna, toliko izvan ovoga sveta da ga je opila bezmalo kao delirijum.”

Ovako je opisao sreću Džoni, glavni junak romana Džoni je krenuo u rat, Daltona Tramboa.
Verujem da svakog od nas ove rečenice mogu navesti na razmišljanje.
Da li smo nekada ovako bili srećni? U kojim trenucima? Koliko puta?
Takvi momenti sigurno se pamte do kraja života jer su retki.
Džoni, koji je preživeo strahote Prvog svetskog rata, i pored svega doživljava ovaj nesvakidašnji nalet sreće.
Pitam se zašto ljudi koji imaju svih pet čula, zdravo telo, nikada nisu osetili nalet snažne sreće, ili nikad nisu bili srećni? Ili su bili, možda, nekad, malo, kratko…
Šta nam je potrebno za sreću? Sreća, šta je to?
“Nije sve tako sivo, kad imaš s nekim otić na pivo.”
Srećan onaj ko je voljen. Ko čini druge srećnim i voli.

“Doista je srećan onaj ko je vedar, a da nije ni mlad, ni lep, ni bogat, ni cenjen.” Artur Šopenhauer

I G R A

Balkon je toliko strm, da samo malim pokretom napred, ja padam u ambis koji ispred mene zjapi, na glave u parteru.
Ti si tu negde u mraku.
Pokušavam da te razaberem u masi lica koja se prelivaju između svetla i tame.
Sedim nepomično, paralisana strahom.
Gde si ti?
Zašto dozvoljavaš sve to?
Počinje muzika.
Svetla su se ugasila mrak je potpun.
Više ne nazirem granicu izmešu mene i ambisa.
Svakog momenta očekujem tvoje ruke.
Počinje igra.
Još uvek sam u grču.
Muzika.
Samo muzika i igra.
Ne sećam se trenutka kada je nestalo straha.
Ambis više ne zjapi.
Opet sam snažna.
Gde si ti?

LE JEU

Le balcon est si abrupt que j’avance à petits pas, je tombe dans l’abîme béant, la tête la première.
Tu es là quelque part dans le noir.
J’essaie de te discerner dans cette masse de visages qui flottent entre lumière et obscurité.
Je suis assise immobile, paralysée par la peur.
Où es-tu ?
Pourquoi permets-tu tout cela ?
La musique démarre.
Les lumières sont éteintes, la nuit est totale.
Je ne délimite plus la frontière entre l’abîme et moi.
A chaque instant, je guette tes bras.
Le jeu commence.
Je suis toujours crispée.
La musique.
Seule la musique et le jeu.
Je ne me souviens pas du moment où toute peur a disparu.
L’abîme ne s’ouvre plus.
Je suis de nouveau forte.
Mais où es-tu ?

GAME

The balcony is so steep that only small move forward and I could fell
into the abyss that yawns in front of me, the head first to parterre.
You’re somewhere in the dark.
I’m trying to recognize you in the crowd of faces overflowing between
light and darkness.
I’m sitting still, paralyzed by the fear.
Where are you?
Why are you letting all of this?
The music starts.
The lights went out and darkness is complete.
I no longer recognize the border between myself and the abyss.
I expect your hands at any moment.
The game starts.
I’m still cramped.
Music.
Only music and dance.
I don’t remember the moment when the fear disappeared.
No longer gaping abyss.
I’m strong again.
Where are you?

 

L U D O S T

Ludost je ono što nas čini srećnim.

Koliko nam hrabrosti treba za ludost?

Ljudi su mahom nesrećni, nesposobni da se odvaže.

Žive u laži, ubeđujući sebe da je kasno, ili rano. Ili tek treba da dođe pravo vreme.

Prikazuju se srećnim, lepim, a zapravo su tužni, ružni i kukavice.

Malo je onih koji se osmele i sprovedu svoje ludosti u delo.

Samo slobodni ljudi mogu da ih ostvare, jer su hrabrost koja im je za to potrebna već zadobili i platili kroz slobodu koju su ostvarili. Skupo…

Žive svoje ludosti, slobodni su i srećni, a kao takvi su zaista i lepi.

FOLLY LIFE

Foolishness is what makes us happy.
How much courage do we need for it?
People are mostly unhappy, incapable to bound.
Living in a lie, convincing themselves that it’s too late or even too early. Maybe the right times are still to come.
Presenting themselves happy, beautiful, while the reality is sad, ugly and coward.
Few dared and performed their madness into acts.
Only the free men could achieve this, because the courage they needed for it, they already gained and paid through the freedom they’ve won. And the freedom, they paid it costly.
They live their folly lives, freely and happily, and as such are thus – magnificent.

S L O B O D A

Da li sve neslobode potiču od egzistencijalne zavisnosti? Ili emotivne?

Emotivnu zavisnost opravdavam, ako je ona ljubav.

Sloboda, da li to znači da možeš da odeš kad god poželiš? Da kažeš?

Apsolutna sloboda je ulaz u haos.

Sloboda govora je kao hodanje po ivici noža. Oštar ili tup.

Sloboda je čaša vina na Monmartru. Sloboda, sloboda,…Sloboda je da mogu da te volim do mile volje.

 

L I B E R T E

Est-ce que toutes les entraves découlent d’une dépendance existentielle ou émotive ?

Je justifie la dépendance émotionnelle si c’est de l’amour.

La liberté, est-ce que cela signifie que l’on peut partir quand on le souhaite ? De dire les choses ?

La liberté absolue est la porte ouverte au chaos.

La liberté de parole est comme marcher sur le tranchant d’une lame. Elle est acérée ou obtuse.

La liberté c’est prendre un verre de vin à Montmartre. Liberté, liberté…

La liberté c’est pouvoir t’aimer tout mon soûl.