N E V I D LJ I V

Često ćete pročitati ili čuti kada neko govori o prijatelju, da je on nešto negde ili je uspešan u ovom ili onom. Ako nije bogat, onda ima dobre veze ili bar udoban život. Najčešće ima diplomu i omiljen je u društvu i slično. Hvaliće se sa takvim prijateljem.
Nikada nisam čula da je neko napisao ili govorio o prijatelju gubitniku. Marginalcu. Onome ko je pogođen zlom sudbinom, nesposoban da se uzdigne iznad zlih ljudi i nesrećnih okolnosti.
Neomiljenom. Anonimnom.
Nezaposlenom i siromašnom.
Neprihvaćenom.
Nedovoljno lepom…Neuklopljivom, nepotkupljivom.
On nema novac, ali će dati zadnju novčanicu ako zatreba. Zaboraviće, neće je tražiti nazad.
Podeliće svoj ručak, večeru, i slušaće žalopojke uvek, iznova iste i nove, i neće ih nikome reći. Obradovaće se tvojim novim cipelama iako je zaboravio kada je kupio svoje. Braniće te u društvu kada svi nasrnu, i neće razmišljati kakve su mu šanse i posledice.
O takvom prijatelju niko ne priča. Niko ne piše.
Ako postane bogat ili slavan, ili se bar malo pročuje, čućemo negde sigurno i za njega.

Advertisements

B L O C K

Ko ne vodi bar delić života na društvenim mrežama, kao i da ga nema.

Umrežavamo se međusobno, znani i neznani, rođaci, prijatelji…
Zezamo se, saznajemo, učimo. Poneko ima i šta da pokaže.
Neko pak vruće informacije, a neko sve samo pomno prati…
U tom povezivanju, često dođemo u situaciju da se susrećemo sa ljudima s kojima smo prijatelji, na primer na Fejsbuku, a ne pozdravljamo se na ulici kada se sretnemo, jer se ne poznajemo u realnom životu.
Neko tu barijeru lako premosti, pa se srdačno javi i upozna.
Neko za to nije sposoban, pa se pravi da ne vidi, i ne poznaje. U prevodu, glumi ludilo. Svako postupa onako kako zna i ume, i za šta je sposoban.

Ili imamo rođake s kojima smo celu deceniju na Fejsbuku, a nikad nikakvu interakciju nismo imali, dok bi se u realnom životu, ako bi se sreli verovatno javili jedni drugima. Takav postupak, da se oni ubiše lajkujući postove poznatih, dok svoje rođake ignorišu, nameće pitanje: zašto su uopšte umreženi? Ako za deset godina nije dat ni jedan lajk, komentar i slično, čemu uopšte povezanost na ovakav način?

Ovakvih primera ima more.
Navela sam ova dva jer su mi među prvima pali na pamet.
Šta treba činiti?

Biti površan, pa pustiti da ide sve kako ide?
Lajkujmo se i dalje na Fejsu, a na ulici se nećemo poznavati. Uostalom, internet i jeste neka druga stvarnost.

Ili, na Fejsu se ignorišemo iako smo rođaci, poznanici, kolege, jer glumimo nekog drugog, a u realnom životu ćemo se javiti, ako baš moramo, ili ako nam nešto treba.

L O U D E R

Otuđen, obezbožen, savremen čovek okrenut porocima, alkoholu, drogama, cigaretama, seksu bez emocija… klizi u depresiju i destruktivne misli.
Potpuno odvojen od tradicionalnog, koje je vremenom prevaziđeno kao zaostalo i demode, on oslobođen, otvorenih ruku grabi poroke, koji mu se nude na svakom koraku. Izgubljen u svemu tome i dalje oseća prazninu koja je sve veća, koja prerasta u crnu rupu koja ga guta i uvlači u samog sebe, gde se potpuno gubi. Pada u depresiju, obuzimaju ga crne misli, sve više misli o samoubistvu i ubistvu. Dolazi do kraja.
Da li može da shvati zašto? Poneko može. Većina ne.
Ono suštinsko što nas čini normalnim i srećnim ljudskim bićima jeste ljubav. Saznanje da samo nekome potrebni, da nam je neko potreban. Osećaj da naš život ima smisao. Da je naše postojanje nekome veoma važno. Da možemo da usrećimo druge i neko nas. Tradicionalne vrednosti, povratak prirodi, vera u Boga (za one koji veruju), ljubav, drže čoveka u ravnoteži, sreći i smirenju.
Snažan roman Mišela Uelbeka Proširenje područija borbe, doživela sam kao vapaj, kao krik očajnika za ljubavlju, toplom ljudskom reči drugog ljudskog bića, što je još jedna potvrda da čovek kao socijalno biće ne može da opstane potpuno sam, osim ako nema Boga u sebi.
Evo par rečenica o ljubavi iz ovog maestralnog romana:

“Što god ljubav bila, ona postoji, jer u mogućnosti smo da vidimo njene posledice.”

“Želja za ljubavlju duboka je kod ljudskog bića, ona seže do samih korena, do zadivljujućih dubina, a ti nebrojeni korenčići zadiru u samo tkivo srca.”

“Ljubav, ta retka pojava, veštačka i odocnela, može da cveta samo u posebnim mentalnim okolnostima, okolnosti kakve se retko sustiču, a koje su po svemu u suprotnosti sa slobodnim običajima kojima se odlikuje savremeno doba.”

“Ljubav kao nevinost i kao sposobnost za iluziju, kao umeće da se čitav jedan pol sažme u jednom jedinom voljenom biću, retko odoleva jednogodišnjem, a nikad dvogodišnjem iskustvu seksualnog lutanja.”

Mišel Uelbek, Proširenje područija borbe

Dobro jutro!

Uradiš nešto dobro, većina se pravi mrtva.
Ignoriše. Kao ne vidi. Nije primećeno.
Dobro delo u bilo kom smislu, postupak, projekat, ne vapi za potvrdom.
Dobro uvek nađe svoj put. Zato osuda stiže brzinom munje.
Napraviš grešku, skaču skoro svi. Kao vojnici na komandu.
Tu su i oni za koje si zaboravio i mislio da ne postoje.
Svaka greška je višestruko korisna. Mnogo nas nauči.
One nam nepogrešivo detektuju zavidne i podle ljude.
Poput čuvenog trik pozdrava: “Dobro jutro zla ženo!”

Podrži me kad najviše grešim.
Kad sam na kolenima i u blatu.
Kad me rastrže gomila.
Lažni prijatelji i samo po krvi rođaci.
Kad dodaju i što nije, kad tovare i svoje i tuđe.
Kad si kriv za sve.
Tad stani kraj mene pred celim svetom i brani me.
Brani me najbolje što znaš.
Brani me najbolje što umeš.
Samo ću tebi priznati krivicu i moliti za oproštaj.
Samo si mi ti prijatelj i brat.

 

BONJOUR

Tu fais quelque chose de bien, le plus grand nombre fait le mort.
Jouant l’indifférent. Fait semblant de ne rien voir. C’est impercéptible.
Une bonne action quelle qu’elle soit, par le moyen, le projet, n’hurle pas à la .
Le bien trouve toujours son chemin. C’est pour cela que le jugement arrive à la vitesse de l’éclair.
Tu commets une erreur, les gens se redressent comme des soldats au garde à vous.
Sont même présents, ceux que tu avais oubliés voire estimés qu’ils n’existaient pas.
Chaque erreur a des usages multiples. Elle nous apprend beaucoup.
Elle détecte indubitablement les gens jaloux et sournois.
Comme le coup du salut : « Bonjour, méchante femme ! »

Soutiens moi quand je fais des erreurs.
Quand je suis à genoux dans la boue.
Quand la foule m’écartèle.
Les faux amis, les parents uniquement par le sang.
Quand ils en rajoutent encore et encore et même plus.
Quand tout est de ta faute.
Tiens-toi près de moi à cet instant, face au monde entier et défends-moi.
Défends-moi comme tu sais le faire.
Défends-moi comme tu peux le faire.
Je n’avouerai qu’à toi ma faute et demanderai ton pardon.
Car tu est mon seul ami et mon frère.

N O G A

Kako čovek može da razume druge, kad sam sebe često ne razume. Zaviriti u sebe i biti realan bez opravdavanja, bez samozavaravanja, zvuči kao podvig vredan divljenja. Provetravati glavu i puštati svet u glavu, kako kaže Tomas Bernhard, vid je mentalne higijene.

“Čovek mora da provetrava glavu, a to znači da uvek iznova mora, i to svakodnevno, da pušta svet u glavu.” Brisanje, Tomas Bernhard

Skloni smo osudi, donošenju površnih zaključaka, priči radi priče, često svesni koliko to može da naškodi. Umišljenost kod nekih premašuje granice opravdanog, a zlo u njima je posebno osetljivo kada vidi da neko pokušava da se uzdigne malo iznad zemlje.
Da pruža ruke ka zvezdama. Odmah spremni, poturaju nogu, ruše, spletkare, nanose štetu. Što se više takvih uzbuni znajte da ste na pravom putu.

“Kada ljudi međusobno razgovaraju, oni uvek kleveću jedni druge. Umetnost razgovora je umetnost klevetanja.” kaže Bernhard.

Ako ne znaš da pružiš ruku, o zli čoveče, ne podmeći nogu!

Samo napred, još sigurnije i odlučnije, mali čoveče!

LE CROCHE-PIED

Comment l’individu peut comprendre les autres, alors qu’il ne se comprend pas lui-même. Se sonder et être sincère sans justification, sans se méprendre, résonne comme un effort méritant l’émerveillement.

Laisser entrer l’air frais dans sa tête et laisser le monde dans sa tête comme le dit Thomas Bernhard, la vue est une hygiène mentale.

« L’homme doit laisser entrer l’air frais dans sa tête, c’est-à-dire qu’il doit sans cesse, à savoir chaque jour, laisser entre le monde dans sa tête. ». Thomas Bernhard

Nous sommes enclins au jugement, apportant des conclusions hâtives, histoire de dire, et nous sommes souvent conscients de la manière dont cela est nuisible. L’orgueil chez certains dépasse toutes les frontières acceptables et la méchanceté en eux est titillée lorsqu’ils voient un individu essayant de s’élever au-dessus du sol. De tendre la main vers les étoiles. Ils sont prêts à le faire trébucher, ils détruisent, font des croche-pieds, ruinent. Sachez que plus vous les alarmez, plus vous êtes sur la bonne voie.

« Lorsque les personnes parlent les uns des autres, elles calomnient toujours quelqu’un. L’art du discours est l’art de la calomnie. » Dit Bernhard.

Si tu ne sais pas tendre la main, Ô homme méchant, ne fait pas de croche-pied !

En avant, encore plus sûr et volontaire, Petit homme !

 

T R A P

How one can understand the others, when one doesn’t understand himself often. Have a look into yourself and be realistic without justifications, without self-deception. It sounds like a feat worth of admiration. Ventilate your head and let the world into your head, according to Thomas Bernhard, it is the version of mental hygiene.

“One must ventilate the head, and that means again and again, on a daily basis, to let the world in one’s head” – Extinction, Thomas Bernhard.

We tend to condemn people, to make superficial conclusions, engage into pointless discussions, often aware how much it can harm. Conceit in some exceeds reasonable limits and a dark side becomes particularly sensitive at the moment they notice someone’s intent to rise a bit above the ground. To reach out their arms toward the stars. Immediately ready, they set a trap, trying to crash, by gossiping and causing damage. The more people like those emerges, you know you are on the right track.

“When people talk to each other, they always slander each other. The art of conversation is the art of slandering.” says Bernhard.

If you cannot offer your hand, oh you evil man, do not set a trap!

Go ahead, the more convinced and even more decisive, oh you little man!