V R E M E

-Život teče svojim tokom nezaustavljivo. Ma koliko se neko trudio da vam ga ulepša ili zagorča, on pronalazi svoje ključne tačke nepogrešivo.
-Možda u današnjem svetu ne postoji više onoga zbog čega bi bili srećni, jer toliko je ružnog svakodnevno, ali snaga lepog je jača.
-Ono što nosimo u sebi, određuje nas.
-Nakaznost zla ima svoj portret kojim se predstavlja.
-Svetlost dobra oreol kojim se nadnosi nad one koji ga tvore.
-Vreme sve najbolje objasni i pokaže.
-Sporo je kad se čeka.
-Brzo je kad stigne.
-Mrsi konce. Bistri um.
-Ogoljava.
-Objašnjava.
-Uči.
-Kažnjava.
-Raduje.
-Za ljubav ne postoji.
-Sekunda je jača od decenije jer može da promeni pravac.
-Ono leti, teče, juri i stiže.
-Nema vremena.
-Poklanjam ga onome koga volim.

“Vreme je sudija koji sudi sudijama.”

B L O C K

Ko ne vodi bar delić života na društvenim mrežama, kao i da ga nema.

Umrežavamo se međusobno, znani i neznani, rođaci, prijatelji…
Zezamo se, saznajemo, učimo. Poneko ima i šta da pokaže.
Neko pak vruće informacije, a neko sve samo pomno prati…
U tom povezivanju, često dođemo u situaciju da se susrećemo sa ljudima s kojima smo prijatelji, na primer na Fejsbuku, a ne pozdravljamo se na ulici kada se sretnemo, jer se ne poznajemo u realnom životu.
Neko tu barijeru lako premosti, pa se srdačno javi i upozna.
Neko za to nije sposoban, pa se pravi da ne vidi, i ne poznaje. U prevodu, glumi ludilo. Svako postupa onako kako zna i ume, i za šta je sposoban.

Ili imamo rođake s kojima smo celu deceniju na Fejsbuku, a nikad nikakvu interakciju nismo imali, dok bi se u realnom životu, ako bi se sreli verovatno javili jedni drugima. Takav postupak, da se oni ubiše lajkujući postove poznatih, dok svoje rođake ignorišu, nameće pitanje: zašto su uopšte umreženi? Ako za deset godina nije dat ni jedan lajk, komentar i slično, čemu uopšte povezanost na ovakav način?

Ovakvih primera ima more.
Navela sam ova dva jer su mi među prvima pali na pamet.
Šta treba činiti?

Biti površan, pa pustiti da ide sve kako ide?
Lajkujmo se i dalje na Fejsu, a na ulici se nećemo poznavati. Uostalom, internet i jeste neka druga stvarnost.

Ili, na Fejsu se ignorišemo iako smo rođaci, poznanici, kolege, jer glumimo nekog drugog, a u realnom životu ćemo se javiti, ako baš moramo, ili ako nam nešto treba.

SUPER LJIGA

Površni odnosi i ne primanje ničega k srcu.
Maksimalno podešen prag tolerancije.
Na jedno uvo čuješ na drugo ispustiš.
Slušaš, odobravaš, a uradiš po svom.
Ne konfrontiraš se u dijalogu i postupcima.
Balansiraš između za i protiv.
Od ljudi uzimaš samo ono korisno, a ostalo ignorišeš.
Sve obećavaš, a samo ispunjavaš ono što hoćeš.
Opravdavaš glasno, kritike zadržavaš za sebe.
Hvališ maksimalno, ne kudiš ni minimalno.
Uvek koketiraš, a nikad ne prelaziš granicu.
Smeješ se po potrebi.
Snuždiš se po potrebi.
Ogovaraš.
Ulizuješ se onima iznad, a one za koje smatraš da su ispod, ignorišeš.
Skromne i nepopularne rođake više ne poznaješ.
Bratimiš se sa poznatima.
Obavezno imaš najbolje prijatelje u svim strankama, za svaki slučaj.
Imaš muža i dečka. Imaš devojku i ženu.
Uvek si u najjačem klanu.
Šetaš bar dvadeset godina mlađeg partnera, da dokažeš da si alfa.
Pišeš kolumnu za tabloide.
Zovu te na radio, pa na televiziju.
Objaviš knjigu, sa dosta seksa i nasilja.
Konačno stiže poziv za rijaliti.
Uspeo si!
Ti si Super Ljiga!

O G L E D A L O

U odnosu na druge mi odmeravamo sebe.
Neki to shvate bukvalno, pa u okviru jedne grupe imaju privid svoje moći i superiornosti, a van toga su obični, jedva prosečni. Nesvesni da sva sila i moć koja im je data, ima određen rok trajanja. Da sa njom treba rukovati pažljivo.
Moguće je da muti um, te se gubi osećaj za realnost, ne znam, ali tako kažu oni koji su je iskusili, pa izgubili.
Pravu sopstvenu vrednost u odnosu na druge nije lako odmeriti. Moguće je delimično kroz mnoge promene, i ljudi i okruženja, putovanja, razne poslove, snalaženjem u najneobičnijim situacijama, nekad teškim, neprijatnim, pa i lepim.
Koliko smo spremni da pomognemo kad je i nama pomoć potrebna?
Koliko smo sposobni da razumemao potrebe drugih kad nam je naizgled sve potaman? Koliko smo spremni da oprostimo, da zaboravimo uvrede i gonjenja?
Koliko je još toga potrebno da bi odmerili sebe?
Uvek treba misliti o sebi u odnosu na druge da smo manji.
Kad nas ponize, zapravo su nas uzvisili.
Kad mislimo da ćemo se poniziti, mi se baš tad uzvisujemo.
Kad nas uzvise, budimo na oprezu, uvek posle sledi pad.

“Ljudske grupe, ako ih čine i samo tri osobe, imaju tendenciju da se dele na suparničke podgrupe.” Platforma Mišel Uelbek

“U samoj toj izglednosti da će nam upravljati budale bilo je nečeg neodređeno neugodnog, ali na kraju krajeva, neće ni to biti prvi put.” Lanzarote Mišel Uelbek

R E T K I

“Večiti sanjari. Nezreli ljudi. Odrasla deca. Hipersenzitivni. Don Kihoti. Zaljubljivi. Plačljivi. Jaki. Žilavi. Izdržljivi. Trpeljivi. Inpulsivni. Ironični. Drski. Uporni. Nesalomivi. Krhki. Meki. Nežni. Tužni. Veseli.”
“Uvek su me te suprotnosti čudile. Nesalomivi, a krhki. Ili meki, a jaki.”
“Ili plačljivi, a veseli.”
“Ili nežni, a žilavi.”
“Nikad proračunati, uvek direktni.”
“Nikad kukavice, uvek Don Kihoti.”
“Preziru foliranje i prepotenciju.”
“Ne podnose snobove i klanove.”
“Trče pred rudu.
“Na svoju štetu.”
“Zbog ideala.”
“Budu budala.”
“Mogu ceo dan da žive od muzike i poezije.”
“Mogu ceo život da vole.”
“Mogu sve da daju, a opet da imaju.
“Mogu uvek da počnu iz početka.”
“Mogu da oproste bezbroj puta onome koga vole.”
“Umeju da pate.”
“Da plaču.”
“Da odu i nikad se ne vrate.”
“Kakvi su to ljudi?”
“Retki.”

K A T E G O R I Z A C I J A

Dešavalo nam se sigurno da, brzopleto uopšte se ne udubljujući, svrstamo ljude u neke katogorije kojima oni uopšte ne pripadaju. Sigurno se slično dešavalo i nama, pa smo se u čudu česti pitali: Otkud ja tu ili to?
Ponekad bi nam ta svrstavanja inponovala, posebno ako bi nam pridodali više vrenosti nego što ih sami zapravo imamo. Ili kada bi nam pripisivali pozitivne osobine koje mi uopšte nemamo, ali u dubini svoga bića bismo želeli da ih posedujemo. Tada bismo s ponosom nosili tu kategoriju, verujući i sami da je tako.
Često, posebno u današnje vreme, ljudi su skloni da sve gledaju kroz negativnu prizmu, pa se desi da i nas pogledaju kroz takav ugao. Pridodaju nam neke užasne osobine, i svrstaju nas u neke još gore kategorije. Kakva je to tek tad muka. Srušiti predubeđenje. To je teže nego početi život iz početka. Što se više trudiš da opovrgneš, to su ljudi oko tebe nepoverljiviji. Potrebne su godine i godine življenja u savršenstvu da bi se predubeđenje srušilo. Dok kod pridodatih vrlina, pri postupku koji nas karakteriše zaista i veoma je negativan ili nepopularan, biće prihvaćen kao ispad, sa komentarom: desilo se.
Šta nam je činiti? Rešenje je biti iznad i pohvale i pokude. Biti ravnodušan po tom pitanju. Svestan ko si i šta si. Raditi na sebi na svim poljima, koliko je čovek u mogućnosti. Popravljati sebe svakoga dana.
Da, lako je reći, a teško ponekad sprovesti u delo.

Pohvala i pokuda
“U ovome svetu mi smo kao roba izneta na pazar. Jedni trgovci dižu nam cenu do nebesa, drugi je obaraju do ništa.
Pohvala ili pokuda, koja nam od ljudi dolazi, uvek deli našu dušu na dvoje; jednom polovinom duše mi se radujemo pohvali a drugom žalostimo, i jednom polovinom duše mi se žalostimo zbog pokude a drugom radujemo. Jer osećamo u tajanstvenim dubinama sopstvenog saznanja, da ni sama pohvala ni sama pokuda nije kazala sve o nama.
Budi oprezan prema krajnjim pohvalama i krajnjim pokudama, i smatraj, da si od prvih manji a od drugih veći. Da ne bi poleteo bez krila, i da se ne bi poništio bez nadežde.” Vladika Nikolaj Velimirović

“Da bi neko upoznao bilo kog čoveka, prema njemu se treba odnositi postupno i obazrivo da se ne bi prevario i zapao u predubeđenje, što je kasnije vrlo teško ispraviti.” F.M. Dostojevski

“Često vas trpaju u neke čudne kategorije o kojima nikad ništa niste čuli i koje nikako ne odgovaraju onome što vi, zapravo, predstavljate. Upute vam poziv, zatvore vas. Vi biste voleli da znate razlog.” Dora Bruder Patrik Modijano.

FEMINISTIČKI S L A N O

Kada muškarci prave šale na račun žena, koje su ponekad neumesne, nikom ništa. To nekako dođe prirodno. A kad žena to isto pokuša, pobuna. Tada se muškarci odvajaju na one koji mogu da prime neslanu šalu, i na one koji ne mogu. Tako je to. Žene su valjda oguglale, i na slano i na neslano, pa kad čuju, obično kažu: “Ma pusti budalu.” I na tome se završi. Još jedan dokaz da su tolerantnije od muškaraca.
Kad je žena sama prinuđena da se bori i školuje decu, radi i misli za troje i četvoro, desi se da ponekad bude gruba, ogrubi od života i borbe. Kažu agresivna. Nije ona agresivna, ona je borac. Kad je muškarac grub, to je nekako prirodno, pa se obično pripiše: nervozan, umoran, mnogo radi…pssst.

“Poštuj samo oca, brata, sina, muža koja ima, ostale muškarce gazi i lomi. Šta dobra? Kučka. Zavedi i šutni. Nek cvili, nek kleči, nek moli. Onda šutni. I kreni dalje.”

Svako shvata onako kako gleda na stvari. Neko gleda sa humorom, tolerancijom, širinom. Neko ogorčen, vređa jer se osetio uvređen. Neko prizna sam sebi u bradu da se tako ponaša sa ženama, ali mu ne odgovara da se one prema njemu ponašaju isto. Neko dosledno voli i poštuje sve, po cenu da mu se desi da naleti i bude šutnut. Neko odbije na trenutnu glupost. Neko shvati da stvari mahom tako funkcionišu u današnjem vremenu bezosećajnih, otuđenih ljudi, u oba smera.

L O U D E R

Otuđen, obezbožen, savremen čovek okrenut porocima, alkoholu, drogama, cigaretama, seksu bez emocija… klizi u depresiju i destruktivne misli.
Potpuno odvojen od tradicionalnog, koje je vremenom prevaziđeno kao zaostalo i demode, on oslobođen, otvorenih ruku grabi poroke, koji mu se nude na svakom koraku. Izgubljen u svemu tome i dalje oseća prazninu koja je sve veća, koja prerasta u crnu rupu koja ga guta i uvlači u samog sebe, gde se potpuno gubi. Pada u depresiju, obuzimaju ga crne misli, sve više misli o samoubistvu i ubistvu. Dolazi do kraja.
Da li može da shvati zašto? Poneko može. Većina ne.
Ono suštinsko što nas čini normalnim i srećnim ljudskim bićima jeste ljubav. Saznanje da samo nekome potrebni, da nam je neko potreban. Osećaj da naš život ima smisao. Da je naše postojanje nekome veoma važno. Da možemo da usrećimo druge i neko nas. Tradicionalne vrednosti, povratak prirodi, vera u Boga (za one koji veruju), ljubav, drže čoveka u ravnoteži, sreći i smirenju.
Snažan roman Mišela Uelbeka Proširenje područija borbe, doživela sam kao vapaj, kao krik očajnika za ljubavlju, toplom ljudskom reči drugog ljudskog bića, što je još jedna potvrda da čovek kao socijalno biće ne može da opstane potpuno sam, osim ako nema Boga u sebi.
Evo par rečenica o ljubavi iz ovog maestralnog romana:

“Što god ljubav bila, ona postoji, jer u mogućnosti smo da vidimo njene posledice.”

“Želja za ljubavlju duboka je kod ljudskog bića, ona seže do samih korena, do zadivljujućih dubina, a ti nebrojeni korenčići zadiru u samo tkivo srca.”

“Ljubav, ta retka pojava, veštačka i odocnela, može da cveta samo u posebnim mentalnim okolnostima, okolnosti kakve se retko sustiču, a koje su po svemu u suprotnosti sa slobodnim običajima kojima se odlikuje savremeno doba.”

“Ljubav kao nevinost i kao sposobnost za iluziju, kao umeće da se čitav jedan pol sažme u jednom jedinom voljenom biću, retko odoleva jednogodišnjem, a nikad dvogodišnjem iskustvu seksualnog lutanja.”

Mišel Uelbek, Proširenje područija borbe

S E B E

Okrenimo se oko sebe.
Toliko ima lepog cveća, drveća, trave.
Tu je nebo, oblaci, pa sunce, mesec, zvezde.
Kiša, barica, voda, reka, jezero, more, okean. Kamen, staklo.
Trčkara pas, mačka, pile, guska, patka, miš.
Toliko toga na svetu divnog, sve priča svoju priču.
Ima svoje mesto, svoje boje, nešto nam pokazuje, nečemu nas uči.
Postoji svet oko nas. Drugi ljudi u pokretu, u osmehu, sa suzom, brigom.

Ali mi vidimo samo sebe.
Slikamo neprekidno sebe. Posmatramo u ogledalu sebe.
Stavljamo u prvi plan sebe. Grabimo samo za sebe.
Gazimo druge zbog sebe, sebe, sebe, sebe.
“Ja volim samo sebe
svog jedinog sebe
ja volim samo sebe
svog predivnog sebe.”
Invazija selfija, bombardovanje sobom.
Na kraju će čovek ugušiti sam sebe od tolikog sebe.

Pustimo svež vazduh u sebe.
Nove mirise, zvuke.
Provetrimo sebe.

Sa sobom, za sebe, zbog sebe, sobom, sebe, sebi, ja.
Niko kao ja.
Samo treba da gledate mene.
Moju lepotu, moj seksipil, moje oči, moj nos, usne.
Ja, ja, ja i samo ja.
Moja garderoba i sve moje sam ja sebi.
Sa sobom.
Moje noge, moje nokte, ja.
Samo ja.
I opet ja.
Mene,
sebe,
ja!

U M E Ć E

Seo je u čamac i zaveslao ka obali. Dugo se zadržao. Očekivala je da će ih pozvati, ali vratio se sam. Nije želeo da niko skrnavi njegov raj.
“Moram danas da se vratim, Iskrsli su problemi…”, rekao je zabrinuto.
“Vratićemo se zajedno.”
Još jednom je bacila pogled na jezero. Voda se presijavala u daljini. Spuštala se izmaglica. Bilo je suviše lepo da bi potrajalo.
Dani su prolazili, nije se javljao.
Počela je da izlazi. On je bio prizeman i praktičan. Nije dolazio i odlazio kao oluje. Unosio je mir i spokoj. Znao je da mu deo nje nikada neće pripadati.
Vremenom ga je zavolela. Bio je slikar. Uneo je nove boje u njen život. Bojio ga je svim tonovima ružičaste, zelene i plave. Inspirisala ga je.
Dešavalo se da se u mislima vrati na jezero. Preplavio bi je talas topline i ljubavi. Kako je moguće voleti dva muškarca u isto vreme, pitala se. Nije imala odgovor. Očigledno je bilo moguće.
Život je čudo, i ne daje odgovore na baš sva pitanja. Ono što je najvažnije jeste biti sposoban dati i primiti ljubav.

“Ljubav, to jest ostajanje u ljubavi, a ne zaljubljenost, svestan je i odlučan čin volje, umeće koje moramo savladati kao svako drugo umeće, kao umeće drvodeljstva ili umeće muziciranja. I zahteva brigu, odgovornost, poštovanje i znanje.” Erih From