Priča

Kako je jedna mala ljubavna priča želela da postane velika, ali je ipak ostala mala.
Jednog prolećnog dana misao je dodirnula muzika.
Muzika je bila tužna i rastužila misao.
Misao je bila vesela i raznežila muziku.
Od tog dana misao i muzika su postali nerazdvojni.
Sastajali su se svakoga dana na uobičajenom mestu,
a to je bila samoća.
Opijena od muzike misao se zaljubila. Muzici je bilo potrebno da je neko sluša i bivala je sve lepša.
Vreme je prolazilo.
Muzika je zahtevala neprekidnu pažnju. Misao je ponekad lebdela po nepreglednim prostranstvima ideja. Muzika je bila ljubomorna. Otišla je.
Misao se sabrala i više nije čula muziku.
Bila je tužna.
Muzika je čekala da je misao potraži i vrati.
Misao je čekala da je dirne muzika.
Vreme je prolazilo. Ništa se nije dešavalo.
Tako je jedna mala ljubavna priča koja je želela da postane velika, zauvek prestala.

Advertisements

Déjà vu

Baka rumenih, okruglih obraza, sedi na klupi i pevuši.
Kosa joj je kratka, seda i ondulirana.
Deca se ljuljaju na ljuljaškama.
Čovek gura bebu u kolicima.
Odnekud se dokotrljala lopta.
U daljini vriska razigranih dečaka.
Sunce još uvek toplo greje.
Povetarac raznosi suvo lišće opalo od letnje vrućine koja prolazi.
Žena u crnini suznih očiju steže maramicu u ruci.
Iz pune bašte restorana, zaklonjene drvećem, na momente dolazi eho žagora i miris kafe.
“Mnogo sam se umorio.” reče dečak i sede na klupu kraj mene. Gledao me je radoznalo i izmamio osmeh, dok je telefon uporno zvonio.
Mladić i devojka zagrljeni, ljube se i smeju.
Mladost.
Kao da je bila juče dok sivilo života nije otelo godine koje pokadkad zazveče i izazivu sećanje.
Tvoje prodorne oči.
Sve što bih ti rekla, već znaš. Smešiš mi se milo dok te sanjam na javi.
Beli golub, gega se i zastaje mi kraj nogu. Kljucnuo je mrvu, bačenu ko zna kad. Život vodi svoju igru, dok škripa klackalice ne prekide tok misli. Kokice ispadaju iz pocepane kese ženi, koja uporno doziva svog psa. Golubovi hrle.

Sve je to već bilo, samo ja ne mogu da se setim kad i gde.

P A R A D I S E

Prizor je zadivio.
Kao sa razglednica iz Kanade. Šuma se ogledala u tirkiznoj vodi jezera. Planinski vrhovi sa snežnim kapicama uzdizali su se u plavetnilo u zlatnom sjaju letnjeg sunca.
“Ovo je bajka koju sanjam.”, pomislila je.
Kuhinja je bila puna hrane.
“Planiraš da ostaneš zauvek ovde, koliko vidim.”
“Ne, nego znam koliko možeš da pojedeš za mesec dana.”
Gađala ga pomorandžom, ali je spretno izbegao iznenadni napad.
Pustio je muziku na najjače.
Sela je na terasu. Stolica na ljuljanje je bila baš po njenoj meri.
Doneo je limunadu i kafu.
“Kao u dobra stara vremena.”
Pročitala mu je sa usana, jer nije čula od muzike koja je lebdela jezerom i topila snežne kapice planina.
Jako se uštinula za ruku, ali se nije probudila.
Bilo je stvarno.

“Počinje leto i ubrzo ćemo otputovati. Kuda? Nismo još znali. Možda na Majorku ili u Meksiko. U London ili u Rim. Odredišta nisu bila važna, sva su se stopila u isto. Jedini cilj našeg putovanja bio je odlazak u srce leta, tamo gde se vreme zaustavlja i gde kazaljke na satu večno pokazuju isti čas: podne.” U kafeu izgubljene mladosti, Patrik Modijano

Urtica dioica

“Kako se zlo prima, to je čudo jedno.”
“Pogledaj korov. Buja, širi se, ništa mu ne treba, a biljku dok odgajiš znoj da proliješ. Neguj, štiti, okopavaj…Čuvaj od grada, mraza, od suše. I rod neizvestan.”
“Kod korova nema dileme, biće ga.”
“A ničemu ne služi, samo šteti.”
“Rastužuje me sve to.”
“Ostani divlja i opstaćeš.”
“Kao kopriva.”
“Biram kupinu, šipak i sremuš.”
“Kopriva, ne može joj niko ništa. Treba joj znati prići. Peče, a zdrava. Gvozdena.”
“Znaš da je samonikla, i da su je još stari Egipćani, Grci i Rimljani koristili za lečenje.”
“Dobro se uvek koristi.”
“Nije lako biti dete zarobljeno u telu odrasle osobe koja pati od amnezije, kaže Frederik Begbede u svom romanu Francuski roman.”
“Presladak je, taj Begbede. Podstakao me je da ponovo pogledam Zelig. Sviđa mi se ono kad kaže: A da bih bio dopadljiv, odbacio sam kičmu, hteo bih da se utopim u okolinu kao Zelig, čovek kameleon.
“Od korova, preko koprive do Zeliga.”
“Do Begbedea.”

Z A M I S L I

“Zašto ja uvek moram da popuštam zbog tvoje tvrdoglavosti? Mislim da te više volim.”
“Kako to može da se izmeri?”
“Pa tako. Ja uvek popuštam tvojim hirovima. Zamisli odlučim da više neću.”
“Šta bi bilo?”
“Jednom ću odlučiti da vidim.”
“Ne želim da idem na šumsku žurku. Ostajem kući, da čitam i gledam film.”, reče bezobrazno Mrav.
“Znaš koliko želim da odem. Biće svi, a moćićemo da plešemo do jutra.”, reče kroz suze Veverica.
Nije se obazirao.
Izgleda da je došao taj trenutak.
Više neće da mu poušta.
Otićiće sama i plesaće do jutra.
Neće mu spremiti čaj od žira, ni poslužiti slatko od šumskih jagoda.
Neće se uopšte vratiti.
Odluka je pala.
Dani su prolazili. Od Mrava ni glasa.
“Uopšte me ne voli.”, pomisli Veverica.
Prošlo je proleće, leto i jesen. Pao je i prvi sneg…
Veverica je već isplakala sve suze i shvatila da je Mrav nije nikada ni voleo.
Jednog jutra neko pokuca na vrata.
Bio je to Mrav. Izgledao je užasno utučen.
“Nisam više mogao da čekam da se vratiš sa šumske žurke.”

Inspirisano pričama Tona Telehena

 

IMAGINE

«Pourquoi je dois toujours céder à cause de ton entêtement, Je pense que je t’aime le plus. »
« Comment peux-tu le mesurer ? »
« Ben comme ça. Je cède toujours à tes fantaisies. Imagine que je ne le veuille plus. »
« Qu’est ce qui se passerait ? »
« Un jour, je déciderai de le faire juste pour voir. »
« J’ai pas envie d’aller à la fête de la forêt. Je reste à la maison pour lire et regarder un film » dit méchamment la Fourmi.
« Tu sais à quel point j’ai envie d’y aller. Tout le monde sera là-bas et nous pourrons danser jusqu’au petit matin. » Dit à travers les larmes l’Ecureuil.
La Fourmi n’y prêta pas attention.
Il semblait qu’était venu le moment de ne plus lui céder.
Il irait seul et danserait jusqu’au matin.
Il ne lui préparera pas de thé au gland ni de confiture de fraises des bois.
Il ne rentrerait pas.
La décision était tombée.
Les jours passèrent. Pas de nouvelles de la Fourmi.
« Elle ne m’aime pas », pensa l’Ecureuil.
Le printemps passa, l’été, l’automne. Les premières neiges tombèrent…
L’Ecureuil avait épuisé toutes ses larmes et compris que la Fourmi ne l’avait jamais aimé.
Un matin, quelqu’un frappa à la porte.
C’était la Fourmi. Elle avait l’air pitoyable et abattue.
« Je ne pouvais plus attendre que tu reviennes de la fête de la forêt. »

Inspiré des histoires de Ton Telehen

 

T R N

Oko tebe može da bude hiljadu,
dve hiljade ljudi,
ali trn u oku,
je trn u oku.
Nema mira dok se ne izvadi.
I bude ti lakše?
Bude kratko, i onda fali.
Fali ti trn?
Fali.
Trn u oku je trn u oku.

 

ECHARDE

Autour de toi, il peut y avoir mille, deux mille personnes,
Mais l’écharde dans l’œil,
Est une écharde dans l’œil.
Aucun apaisement avant de la retirer.
Tu te sens mieux Alors ?
Un court moment, puis elle manque.
L’écharde te manque ?
Elle manque.
L’écharde dans l’œil, est ce qu’elle est, une écharde dans l’œil.

Š U M A

Miris šume posle nevremena.
Svežina i lakoća vazduha koji se udiše.
Ptice počinju da pevaju.
Sporadično, a onda sve intenzivnije.
Zvuk se meša sa žuborom potoka.
Boje…Zelena.
Oblaci se razilaze. Nebu se vraća čisto plavetnilo.
Osećaj kada se udiše život.
Trenutak kada se počinje iz početka.
Kada je sve čisto i jasno.
Planina.
Obronci se prostrli okolo.
Na koju god stranu kreneš, ideš ka lepoti.
Ne vidim ga. Gde je?
Od blata i kiše mokar, pruža mi buket poljskog cveća.
Šaren i divan u rukama mi je. Mirišem ga…
Gledam ga preko buketa i vidim sve što mi treba.

“Zeleno, volim te, zeleno.
Zelen vetar, zelene grane.
Brod na moru
i konj u planini.”

 

LA FORET

Les senteurs de la forêt après la tempête,
La fraicheur et l’air léger qui se respire,
Les oiseaux entament leurs chants,
De manière sporadique puis plus intensément.
Leur son se mélange au murmure du ruisseau.
Les couleurs… verdoyantes.
Les nuages se dispersent. Le ciel recouvre son bleu azur.
Ce sentiment d’inspirer la vie.
L’instant de l’éternel recommencement.
Quand tout est clair et net.
La montagne.
Les pistes se sont répandues aux alentours.
Quel que soit le chemin emprunté, on se dirige vers la beauté.

Je ne le vois pas. Où est-il ?
Boueux et trempé par la pluie, il me tend un bouquet de fleurs des champs.
Plein de couleurs et beau, je le tiens dans mes bras. Je le respire…
Je l’observe à travers le bouquet et je vois tout ce dont j’ai besoin.

« Couleur verte, je t’aime.
Vent verdoyant, branche verdoyante.
Le bateau sillonnant la mer.
Et le cheval dans la montagne. »

 

K L E T V A

Potoci su bili puni smeća.

“Kako im nije žao da bacaju smeće u potoke?!”

Najlon kese razbacane svuda okolo sablasno su se lelujale na povetarcu. Ovo je već koji po redu pretrpan đubretom. Za ne poverovati. Počela je da ga kupi na jednu gomilu. Čemu? Uhvati je malodušnost. Sutra će opet sve biti isto. Ovim naporom ne postiže ništa. Bacači nemaju obzira. Ne cene prirodu. Nema sankcija, osilili su se.

Ono što je sigurno kod naših ljudi je duboko ukorenjeno sujeverje. Setila se da su u jednom mestu, taj problem efikasno rešili kletvom. Postavili su tablu sa ispisanom kletvom i posle izvesnog vremena više tu đubre niko nije bacao.
Kako stvari stoje na svakom koraku bi trebalo postavljati slične table, počev od prirode, pa do institucija. Nije izvodljivo.
Stiglo je proleće. Priroda se budila.
Ostalo je samo da veruje da će priroda i ljubav ljudi prema njoj ipak pobediti!

 

MALEDICTION

Les ruisseaux étaient plein de déchets.

Ils devraient avoir honte de jeter les déchets dans les ruisseaux ?!

Les sacs en plastique jetés au tout venant, se balançaient dans le vent. Combien de fois déjà cette saleté débordait. Incroyable ? Elle les ramassa une pile de sacs. Pourquoi ? le découragement la saisit. Demain, ce sera la même chose. Tant d’effort pour rien. Ceux qui jettent s’en fichent et ne respectent pas la nature. Le laisser-aller sans la punition.

Ce qui est profondément enraciné dans notre population est la superstition. Elle avait le souvenir d’un lieu où ce problème avait été résolu par une malédiction efficace. Un panneau avait été mis avec une malédiction inscrite dessus et après quelques temps, plus personne ne jeta de déchets.
En l’état des choses actuelles, il faudrait mettre à chaque pas des panneaux identiques commençant par la nature jusqu’aux institutions. Mais c’est impossible.

Le printemps s’installait. La nature se réveillait.
Il ne restait plus qu’à croire que la nature et l’amour que lui portent les hommes vaincront malgré tout.