P E S M A

Podigao si zidove.
Srušila sam ih željom.
Izgradio si veće i jače
od gvožđa i kamena.
Srušila sam ih nadom.
Ogradio si se vodom.
Vodu sam zapalila.
Čelični bedem vinuo u nebo.
Smrvila sam ga strašću.

Sazidao si kulu.
Ogradio je šumom.
Pustio zveri.
Pretvorila sam se u pticu.
Preletela šumu.
Pesmom ukrotila zveri.
I dirnula tvoje srce.

 

CHANT

Tu as monté des murs
Je les ai détruits avec mes désirs.
Tu en as monté des plus hauts et plus inébranlables.
De fers et de pierres,
Je les ai détruits avec mes espoirs.
Tu as creusé des douves remplies d’eau.
J’ai enflammé cette eau.
Les remparts montés en flèches dans le ciel
Je les ai réduits en cendre par la passion.

Tu as construit une tour.
Tu l’as entourée de forêt.
Tu as lâché les monstres.
Je me suis transformée en oiseau.
J’ai survolé la forêt.
D’un chant, apprivoisé les monstres,
Et touché ton cœur.

Advertisements

S L U Č A J N O S T

Bila je elegantna i veoma zgodna. Možda tu oko trideset pet po njenoj proceni, najviše.
Od milionskog grada baš danas, baš sad, da bude u Orsaju. Nečuveno!
Što se tiče pretpostavke da takav tip muškarca uvek šeta trofej, bilo je suvišno komentarisati.
“Kakva slučajnost!”
“Ne znam šta da mislim?”
“Ne brini, ovoga puta te nisam pratio.”
Pocrvenela je i htela da pukne zbog toga.
Devojka je stajala malo dalje posmatrajući slike.
“Imaš dobro društvo.”
“Da.” Nasmejao se zagonetno.
“Ovo je Kler. Moja prijateljica.”
Srdačno joj je pružio ruku i obratio se na tečnom francuskom.
“Bože, što mi ovo radiš?” Pomislila je.
“Treba da krenemo.” Uhvatila je Kler za ruku.
Devojka je pogledala ka nama nezainteresovano.
On je bez reči u znak pozdrava klimnuo glavom i pridružio se devojci. Zagrlio ju je oko struka i nastavio da gleda sliku. Delovalo je kao da je to učinio namerno. Da joj napakosti.
Šta ona ima s tim?
Uostalom, znala je taj scenario unapred. I ko joj je on uopšte?!
Upoznala ga je u avionu, a viđa ga svaki dan i kad hoće i kad neće.
Strašno!

Kaže Mo Jen u romanu Priče o crvenom sirku, da su dvoje kojima je suđeno da budu zajedno već vezani nevidljivim koncem.

C O U R A G E

Bilo je tačno 18h kada je ušla na vrata kafea COEUR na Montmartru.
U kafeu je bilo živo. Dopao joj se sto do prozora, bio je slobodan.
Njega nije uočila. Možda se i ne pojavi.
Dala je sebi reč da se neće kajati što je odlučila da dođe, ma koliko se to kosilo sa njenim principima. Svako pravilo ima izuzetak, pa i zgodan muškarac može da bude sam. Možda nije manijak, diler, prevarant, psihopata…Možda.
Kako živeti ako sve gledamo kroz negativnu prizmu? Valjda bezbedno i dosadno.
Malo avanture u ovom predivnom gradu, kome može da škodi? Uostalom, za sve je kriva gospođa Kler koja je naterala da dođe. Kada joj je ispričala kakav je bio let i kako je u strahu opijena konjakom stezala ruku zgodnom neznancu koji joj je zakazao sastanak, smatrala je da to može da bude simpatično poznanstvo. Kada je pitala, šta ako je oženjen, i ko zna ko, ona je glatko odgovorila: “Nikad nećeš saznati ako ne odeš.”
I tako, evo je tačno na vreme, a njega nema.
Prošlo je već pola sata. Ljudi su ulazili, izlazili. Naručila je drugu kafu pomirena sa činjenicom da se neće pojaviti.
Bilo joj je svejedno. Možda malo krivo…
Kafe je bio divan. Bilo je prijatno. Montmartr živ kao i uvek. Nije ništa izgubila sem što je odložila obilazak jedne galerije za sutra. Kafa joj je prijala. Uzela je telefon da se javi da je sve ok i da se gospodin Mačo nije pojavio. Malo će se prošetati do Sacré-Cœur da uživa u njenoj belini i predivnom pogledu.
Dok je izlazila on se stvori ispred nje. Vidi se da je žurio.
“Izvini što kasnim. Mislio sam da si otišla. Desilo se nešto nepredviđeno. Hoćeš da odemo na drugo mesto?”
“Žao mi je, ali imam dogovoren sastanak.”
“Hajde sutra.”
“Svaki sat u Parizu mi je isplaniran, i uvek ih je malo. Žao mi je…Ti si tvoj sat imao.”
Požurila je ka Sacré-Cœur.
Bila je ravnodušna.
Možda surova.

L O G I K A

Ona: “Mi ne možemo koristiti druge da bi postigli nešto za sebe.”

On: “Svako od nas na svoj način doživljava i shvata svet.”

Ona: “Čovek ne može da razume sam sebe, kako onda može da razume druge i svet?”

On: “Razume ga na svoj način pa tako i postupa, rekao sam ti.”

Ona: “Ipak to nije opravdanje. Valjda postoje neka pravila iznad shvatanja.”

Pokušala je da razume, ali joj nije polazilo za rukom.
Činilo se da što više razmišlja sve joj je nejasnije.
Shvatila je da ona nije odredila to da će ga zapaziti.
Desilo se bez njene volje.
Zašto je baš zapazila njega?
Zašto je baš zapazio nju?
Nije bilo logike.
Ništa se nije ni u šta uklapalo.
Osećala je da su ono što i jednom i drugom treba: čvrsto uporište odakle mogu pomeriti svet.

PROTIVOTROV

Mržnja kao i ljubav je sila, ali ima razorno dejstvo.
Ma koliko da je čovek jak, ne može biti imun na mržnju.
Slabi ljudi mogu i umreti od nje.

Današnje vreme je Vreme mržnje.

Bilo je u prošlosti i gorih vremena, posebno u toku ratnih perioda, ali mi živimo sada, baš u Vremenu mržnje.
Srećemo je na svakom koraku.
Pojačanu, ogoljenu, u svoj svojoj nakaznosti.
S razlogom, bez razloga, čistu, potpunu.

Kako da se čovek koji ne zna da mrzi zaštiti od mržnje?
Ima li skloništa, spasa?
Može da ćuti, ali mrzeće ga jer je lep.
Može da bude ružan, i da ćuti, ali mrzeće ga jer zna.
Može učiniti sve, ali mrzeće ga jer postoji.
Spasa od mržnje nema.
Postoji samo protivotrov, a to je ljubav.

Ljubav leči čoveka od primljene mržnje.

Ljubav je univerzalni lek za sve, posebno za mržnju.
Dovoljno je da vas neko voli i mržnja vam ne može ništa.
Imate protivotrov u Vremenu mržnje.

Gustav Klimt - The Kiss (detail)

LE CONTREPOISON

La haine comme l’amour est une force, mais elle a des effets destructeurs.
Peu importe la force de l’homme, il ne peut être immunisé contre la haine.
Les gens faibles peuvent même en mourir.

A l’heure actuelle, le Temps de la haine prédomine.

Autrefois, de pire périodes existaient, notamment pendant les guerres mais aujourd’hui, justement nous vivons au Temps de la haine.
Nous la rencontrons à chaque coin de rue.
renforcée, dénudée, dans toute sa laideur.
Avec raison, sans raison, nette, entière.

Comment protéger de la haine un homme qui ne sait pas hair ?
Y’at’il un refuge, Est-ce que le salut existe ?
Il peut se taire, mais on le haira car il est beau.
Il peut être laid et se taire, mais on le haira car il a du savoir.
Il peut tout faire, mais on le haira car il existe.
Point de salut à la haine.
Un seul contrepoison existe et c’est l’amour !

L’amour guérit l’homme de la haine reçue.

L’amour est un médicament universel pour tout, et surtout pour la haine.
Il suffit que quelqu’un vous aime et la haine ne peut rien contre vous.
Vous avez le contrepoison en ces Temps de haine.

 

ANTIDOTE

Hatred is the force as the love is, but with a devastating effect.
No matter how strong the human is, can not be immune to hate.
Weak people can even die from it.

Present time is the time of hatred.

There were indeed, worse epochs in our past, especially during the wars, but we are living now, truly in the age of hate.
You can see it on every corner.
Intensified, uncovered, in all its monstrosity.
With good reason, for no reason, pure and complete.

How someone who doesn’t know to hate can protect from it?
Are there shelters or any salvation?
Man can be silent, but they will hate him because he is beautiful.
He can be ugly, and remain silent, but they will hate him because he is bright.
He can give everything, but they will hate him because he exists.
There is no salvation from the hate.
There is only antidote, and that is love.

Love heals from hatred a man has received.
Love is the universal cure for everything, and especially for the hate.
It is enough that someone loves you and hate can not harm you.
There is an antidote, in the age of hate.