P U Z Z L E

-Uklopljenost podrazumeva gomilu budala oko sebe i zaobljene ivice da bi se pasovalo.
-Previđanje gluposti, nasilja i nepravde.
-Brak bez ljubavi.
-Spletke i zavere.
-Boju koja se nosi te sezone.
-I širinu nogavica.
-Složene puzzle.
-Rešen sudoku.
-Čvrst oslonac.
-Sanjar se drži za ideal. Mora da voli. Uvek nedostižno. Juriša na neosvojivo i želi nepripadajuće. Noću sanja, danju misli o snovima. Nikad nije tu gde jeste. Čim stigne, već krene.
-I gde se uklapa?
-Sa zvezdama. Morskom penom, muzikom, rekom, okeanom. Uklapa se sa mirisom kokos keksa.
-Komplikovano i neodrživo. Pogubno. Lakše je zaobliti ivice i pasovati kao sav normalan, uklopljen svet.

O P T I M I Z A M

Šta je optimizam?
Čaša do pola puna?
Radost što ruže imaju trnje?
Optimizam je kad sedneš u Café de Flore, poneseš Francuski roman i čekaš da se pojavi Begbede. Uživaš u kafi. Posmatraš ljude.
Pomisliš, što li ga nema, baš sad, baš danas, kad si tu da ti potpiše roman.
To je optimizam.
Čaša rozea i novine. Zgodan konobar koji se sapliće oko tebe.
Osećaš da je sve moguće.

Kad poklekne optimizam tu je upornost.

Upornost podupire inat dok se ne vrati optimizam.

Optimizam je kad znaš da posle teškoća dolazi radost, i da je potrebno samo izdržati.
Ako te malo i zagrebu nedaće, na suncu sve brže zaceljuje.

“Među snovima biraj onaj koji ti najbolje greje dušu.” L.F.Selin iz romana “Putovanje nakraj noći”

“Treba požuriti i nasititi se snova, da bi se probilo kroz život koji vas čeka napolju, na izlazu iz bioskopa, da bi se trajalo koji dan duže u surovom svetu stvari i ljudi.” L.F.Selin iz romana “Putovanje nakraj noći”
(Begbede je 1994. godine osnovao književnu nagradu „Prix de Flore“, nazvanu po čuvenom Café de Flore na Sen Žermenu, kafeu u kome se nakon Drugog svetskog rata okupljala intelektualna elita, kao što su bili Žan-Pol Sartr, Simon De Bovoar i drugi. Nagrada se u ovom kafeu dodeljuje svakog novembra talentovanim mladim fransukim piscima. Među dobitnicima su bili i Mišel Uelbek i Ameli Notomb.)

20160819_175650

SUPER LJIGA

Površni odnosi i ne primanje ničega k srcu.
Maksimalno podešen prag tolerancije.
Na jedno uvo čuješ na drugo ispustiš.
Slušaš, odobravaš, a uradiš po svom.
Ne konfrontiraš se u dijalogu i postupcima.
Balansiraš između za i protiv.
Od ljudi uzimaš samo ono korisno, a ostalo ignorišeš.
Sve obećavaš, a samo ispunjavaš ono što hoćeš.
Opravdavaš glasno, kritike zadržavaš za sebe.
Hvališ maksimalno, ne kudiš ni minimalno.
Uvek koketiraš, a nikad ne prelaziš granicu.
Smeješ se po potrebi.
Snuždiš se po potrebi.
Ogovaraš.
Ulizuješ se onima iznad, a one za koje smatraš da su ispod, ignorišeš.
Skromne i nepopularne rođake više ne poznaješ.
Bratimiš se sa poznatima.
Obavezno imaš najbolje prijatelje u svim strankama, za svaki slučaj.
Imaš muža i dečka. Imaš devojku i ženu.
Uvek si u najjačem klanu.
Šetaš bar dvadeset godina mlađeg partnera, da dokažeš da si alfa.
Pišeš kolumnu za tabloide.
Zovu te na radio, pa na televiziju.
Objaviš knjigu, sa dosta seksa i nasilja.
Konačno stiže poziv za rijaliti.
Uspeo si!
Ti si Super Ljiga!

R E T K I

“Večiti sanjari. Nezreli ljudi. Odrasla deca. Hipersenzitivni. Don Kihoti. Zaljubljivi. Plačljivi. Jaki. Žilavi. Izdržljivi. Trpeljivi. Inpulsivni. Ironični. Drski. Uporni. Nesalomivi. Krhki. Meki. Nežni. Tužni. Veseli.”
“Uvek su me te suprotnosti čudile. Nesalomivi, a krhki. Ili meki, a jaki.”
“Ili plačljivi, a veseli.”
“Ili nežni, a žilavi.”
“Nikad proračunati, uvek direktni.”
“Nikad kukavice, uvek Don Kihoti.”
“Preziru foliranje i prepotenciju.”
“Ne podnose snobove i klanove.”
“Trče pred rudu.
“Na svoju štetu.”
“Zbog ideala.”
“Budu budala.”
“Mogu ceo dan da žive od muzike i poezije.”
“Mogu ceo život da vole.”
“Mogu sve da daju, a opet da imaju.
“Mogu uvek da počnu iz početka.”
“Mogu da oproste bezbroj puta onome koga vole.”
“Umeju da pate.”
“Da plaču.”
“Da odu i nikad se ne vrate.”
“Kakvi su to ljudi?”
“Retki.”

K A T E G O R I Z A C I J A

Dešavalo nam se sigurno da, brzopleto uopšte se ne udubljujući, svrstamo ljude u neke katogorije kojima oni uopšte ne pripadaju. Sigurno se slično dešavalo i nama, pa smo se u čudu česti pitali: Otkud ja tu ili to?
Ponekad bi nam ta svrstavanja inponovala, posebno ako bi nam pridodali više vrenosti nego što ih sami zapravo imamo. Ili kada bi nam pripisivali pozitivne osobine koje mi uopšte nemamo, ali u dubini svoga bića bismo želeli da ih posedujemo. Tada bismo s ponosom nosili tu kategoriju, verujući i sami da je tako.
Često, posebno u današnje vreme, ljudi su skloni da sve gledaju kroz negativnu prizmu, pa se desi da i nas pogledaju kroz takav ugao. Pridodaju nam neke užasne osobine, i svrstaju nas u neke još gore kategorije. Kakva je to tek tad muka. Srušiti predubeđenje. To je teže nego početi život iz početka. Što se više trudiš da opovrgneš, to su ljudi oko tebe nepoverljiviji. Potrebne su godine i godine življenja u savršenstvu da bi se predubeđenje srušilo. Dok kod pridodatih vrlina, pri postupku koji nas karakteriše zaista i veoma je negativan ili nepopularan, biće prihvaćen kao ispad, sa komentarom: desilo se.
Šta nam je činiti? Rešenje je biti iznad i pohvale i pokude. Biti ravnodušan po tom pitanju. Svestan ko si i šta si. Raditi na sebi na svim poljima, koliko je čovek u mogućnosti. Popravljati sebe svakoga dana.
Da, lako je reći, a teško ponekad sprovesti u delo.

Pohvala i pokuda
“U ovome svetu mi smo kao roba izneta na pazar. Jedni trgovci dižu nam cenu do nebesa, drugi je obaraju do ništa.
Pohvala ili pokuda, koja nam od ljudi dolazi, uvek deli našu dušu na dvoje; jednom polovinom duše mi se radujemo pohvali a drugom žalostimo, i jednom polovinom duše mi se žalostimo zbog pokude a drugom radujemo. Jer osećamo u tajanstvenim dubinama sopstvenog saznanja, da ni sama pohvala ni sama pokuda nije kazala sve o nama.
Budi oprezan prema krajnjim pohvalama i krajnjim pokudama, i smatraj, da si od prvih manji a od drugih veći. Da ne bi poleteo bez krila, i da se ne bi poništio bez nadežde.” Vladika Nikolaj Velimirović

“Da bi neko upoznao bilo kog čoveka, prema njemu se treba odnositi postupno i obazrivo da se ne bi prevario i zapao u predubeđenje, što je kasnije vrlo teško ispraviti.” F.M. Dostojevski

“Često vas trpaju u neke čudne kategorije o kojima nikad ništa niste čuli i koje nikako ne odgovaraju onome što vi, zapravo, predstavljate. Upute vam poziv, zatvore vas. Vi biste voleli da znate razlog.” Dora Bruder Patrik Modijano.

N E O D O LJ I V A

Spremna sam za plažu. Prvi put. Ne računam period dok nisam postala majka. Tada sam uvek bila spremna. Sada sam apsolutno spremna. Neko će se možda pitati šta to tačno podrazumeva? Odgovor je jednostavan: baš me briga.
Prihvatam sebe onakvu kakva jesam.
Ne opterećujem se treningom, dijetama, celulitom.
To sam što sam. Kome se ne sviđa ne mora da gleda.
Prvi put sam zadovoljna apsolutno. Sve je onako kako teba da bude. Prirodno.
I moje. Ima i celulita i strija. Ima i sala. Ima svega. I mnogo mi je drago zbog toga.
Slobodna sam.
Nisam rob nikakvih uzora. Podignutih zadnjica i silikonskih grudi.
“Meni ne ugrađuj ništa, nisam robokap.”
Manijakalnih treninga, zbog utegnutih butina. Iscrpljujućih dijeta, zbog ravnog stomaka.
Neka hvala. Ni priroda nije savršena, ali je neodoljiva.
Nisam nakvarcovana, niti se kvarcujem. Bela sam kao sir. Ne roštiljam telo na suncu. Uživam u hladu, uz hladno pivo.
Jedem šta poželim i ne stajem na vagu. Jer sam slobodna,
i savršena.
Takva sam kakva sam

Takva sam kakva sam.
Baš takva sam stvorena.
Kad imam želju da se smejem,
Smejem se grohotom.
Volim onog ko me voli.
Pa zar sam za to kriva?
Što nije uvek isti onaj koga volim.
Takva sam kakva sam.
Baš takva sam stvorena.
Pa šta sad hoćete?!
Šta hoćete od mene?!
Stvorena sam da se dopadam
I tu se ništa ne može izmeniti.
Potpetica mi je suviše visoka,
Struk mi je suviše vitak,
A grudi suviše čvrste.
I koluti pod očima suviše modri.
A onda i zatim
Takva sam kakva sam!
Dopadam se onome kome se dopadam.
I šta se to vas tiče?!
Ono što mi se dogodilo…
Da, ja sam volela nekoga.
Nekoga ko me je voleo.
Kao deca što se među sobom vole
I znaju prosto da vole,
Da vole, vole, vole…
I zašto me onda ispitivati?!
Ja sam ovde samo da vam se dopadam
I ništa se tu ne može izmeniti!

Žak Prever

FEMINISTIČKI S L A N O

Kada muškarci prave šale na račun žena, koje su ponekad neumesne, nikom ništa. To nekako dođe prirodno. A kad žena to isto pokuša, pobuna. Tada se muškarci odvajaju na one koji mogu da prime neslanu šalu, i na one koji ne mogu. Tako je to. Žene su valjda oguglale, i na slano i na neslano, pa kad čuju, obično kažu: “Ma pusti budalu.” I na tome se završi. Još jedan dokaz da su tolerantnije od muškaraca.
Kad je žena sama prinuđena da se bori i školuje decu, radi i misli za troje i četvoro, desi se da ponekad bude gruba, ogrubi od života i borbe. Kažu agresivna. Nije ona agresivna, ona je borac. Kad je muškarac grub, to je nekako prirodno, pa se obično pripiše: nervozan, umoran, mnogo radi…pssst.

“Poštuj samo oca, brata, sina, muža koja ima, ostale muškarce gazi i lomi. Šta dobra? Kučka. Zavedi i šutni. Nek cvili, nek kleči, nek moli. Onda šutni. I kreni dalje.”

Svako shvata onako kako gleda na stvari. Neko gleda sa humorom, tolerancijom, širinom. Neko ogorčen, vređa jer se osetio uvređen. Neko prizna sam sebi u bradu da se tako ponaša sa ženama, ali mu ne odgovara da se one prema njemu ponašaju isto. Neko dosledno voli i poštuje sve, po cenu da mu se desi da naleti i bude šutnut. Neko odbije na trenutnu glupost. Neko shvati da stvari mahom tako funkcionišu u današnjem vremenu bezosećajnih, otuđenih ljudi, u oba smera.

L O U D E R

Otuđen, obezbožen, savremen čovek okrenut porocima, alkoholu, drogama, cigaretama, seksu bez emocija… klizi u depresiju i destruktivne misli.
Potpuno odvojen od tradicionalnog, koje je vremenom prevaziđeno kao zaostalo i demode, on oslobođen, otvorenih ruku grabi poroke, koji mu se nude na svakom koraku. Izgubljen u svemu tome i dalje oseća prazninu koja je sve veća, koja prerasta u crnu rupu koja ga guta i uvlači u samog sebe, gde se potpuno gubi. Pada u depresiju, obuzimaju ga crne misli, sve više misli o samoubistvu i ubistvu. Dolazi do kraja.
Da li može da shvati zašto? Poneko može. Većina ne.
Ono suštinsko što nas čini normalnim i srećnim ljudskim bićima jeste ljubav. Saznanje da samo nekome potrebni, da nam je neko potreban. Osećaj da naš život ima smisao. Da je naše postojanje nekome veoma važno. Da možemo da usrećimo druge i neko nas. Tradicionalne vrednosti, povratak prirodi, vera u Boga (za one koji veruju), ljubav, drže čoveka u ravnoteži, sreći i smirenju.
Snažan roman Mišela Uelbeka Proširenje područija borbe, doživela sam kao vapaj, kao krik očajnika za ljubavlju, toplom ljudskom reči drugog ljudskog bića, što je još jedna potvrda da čovek kao socijalno biće ne može da opstane potpuno sam, osim ako nema Boga u sebi.
Evo par rečenica o ljubavi iz ovog maestralnog romana:

“Što god ljubav bila, ona postoji, jer u mogućnosti smo da vidimo njene posledice.”

“Želja za ljubavlju duboka je kod ljudskog bića, ona seže do samih korena, do zadivljujućih dubina, a ti nebrojeni korenčići zadiru u samo tkivo srca.”

“Ljubav, ta retka pojava, veštačka i odocnela, može da cveta samo u posebnim mentalnim okolnostima, okolnosti kakve se retko sustiču, a koje su po svemu u suprotnosti sa slobodnim običajima kojima se odlikuje savremeno doba.”

“Ljubav kao nevinost i kao sposobnost za iluziju, kao umeće da se čitav jedan pol sažme u jednom jedinom voljenom biću, retko odoleva jednogodišnjem, a nikad dvogodišnjem iskustvu seksualnog lutanja.”

Mišel Uelbek, Proširenje područija borbe

S E B E

Okrenimo se oko sebe.
Toliko ima lepog cveća, drveća, trave.
Tu je nebo, oblaci, pa sunce, mesec, zvezde.
Kiša, barica, voda, reka, jezero, more, okean. Kamen, staklo.
Trčkara pas, mačka, pile, guska, patka, miš.
Toliko toga na svetu divnog, sve priča svoju priču.
Ima svoje mesto, svoje boje, nešto nam pokazuje, nečemu nas uči.
Postoji svet oko nas. Drugi ljudi u pokretu, u osmehu, sa suzom, brigom.

Ali mi vidimo samo sebe.
Slikamo neprekidno sebe. Posmatramo u ogledalu sebe.
Stavljamo u prvi plan sebe. Grabimo samo za sebe.
Gazimo druge zbog sebe, sebe, sebe, sebe.
“Ja volim samo sebe
svog jedinog sebe
ja volim samo sebe
svog predivnog sebe.”
Invazija selfija, bombardovanje sobom.
Na kraju će čovek ugušiti sam sebe od tolikog sebe.

Pustimo svež vazduh u sebe.
Nove mirise, zvuke.
Provetrimo sebe.

Sa sobom, za sebe, zbog sebe, sobom, sebe, sebi, ja.
Niko kao ja.
Samo treba da gledate mene.
Moju lepotu, moj seksipil, moje oči, moj nos, usne.
Ja, ja, ja i samo ja.
Moja garderoba i sve moje sam ja sebi.
Sa sobom.
Moje noge, moje nokte, ja.
Samo ja.
I opet ja.
Mene,
sebe,
ja!

U M E Ć E

Seo je u čamac i zaveslao ka obali. Dugo se zadržao. Očekivala je da će ih pozvati, ali vratio se sam. Nije želeo da niko skrnavi njegov raj.
“Moram danas da se vratim, Iskrsli su problemi…”, rekao je zabrinuto.
“Vratićemo se zajedno.”
Još jednom je bacila pogled na jezero. Voda se presijavala u daljini. Spuštala se izmaglica. Bilo je suviše lepo da bi potrajalo.
Dani su prolazili, nije se javljao.
Počela je da izlazi. On je bio prizeman i praktičan. Nije dolazio i odlazio kao oluje. Unosio je mir i spokoj. Znao je da mu deo nje nikada neće pripadati.
Vremenom ga je zavolela. Bio je slikar. Uneo je nove boje u njen život. Bojio ga je svim tonovima ružičaste, zelene i plave. Inspirisala ga je.
Dešavalo se da se u mislima vrati na jezero. Preplavio bi je talas topline i ljubavi. Kako je moguće voleti dva muškarca u isto vreme, pitala se. Nije imala odgovor. Očigledno je bilo moguće.
Život je čudo, i ne daje odgovore na baš sva pitanja. Ono što je najvažnije jeste biti sposoban dati i primiti ljubav.

“Ljubav, to jest ostajanje u ljubavi, a ne zaljubljenost, svestan je i odlučan čin volje, umeće koje moramo savladati kao svako drugo umeće, kao umeće drvodeljstva ili umeće muziciranja. I zahteva brigu, odgovornost, poštovanje i znanje.” Erih From