R E T K I

“Večiti sanjari. Nezreli ljudi. Odrasla deca. Hipersenzitivni. Don Kihoti. Zaljubljivi. Plačljivi. Jaki. Žilavi. Izdržljivi. Trpeljivi. Inpulsivni. Ironični. Drski. Uporni. Nesalomivi. Krhki. Meki. Nežni. Tužni. Veseli.”
“Uvek su me te suprotnosti čudile. Nesalomivi, a krhki. Ili meki, a jaki.”
“Ili plačljivi, a veseli.”
“Ili nežni, a žilavi.”
“Nikad proračunati, uvek direktni.”
“Nikad kukavice, uvek Don Kihoti.”
“Preziru foliranje i prepotenciju.”
“Ne podnose snobove i klanove.”
“Trče pred rudu.
“Na svoju štetu.”
“Zbog ideala.”
“Budu budala.”
“Mogu ceo dan da žive od muzike i poezije.”
“Mogu ceo život da vole.”
“Mogu sve da daju, a opet da imaju.
“Mogu uvek da počnu iz početka.”
“Mogu da oproste bezbroj puta onome koga vole.”
“Umeju da pate.”
“Da plaču.”
“Da odu i nikad se ne vrate.”
“Kakvi su to ljudi?”
“Retki.”

U M E Ć E

Seo je u čamac i zaveslao ka obali. Dugo se zadržao. Očekivala je da će ih pozvati, ali vratio se sam. Nije želeo da niko skrnavi njegov raj.
“Moram danas da se vratim, Iskrsli su problemi…”, rekao je zabrinuto.
“Vratićemo se zajedno.”
Još jednom je bacila pogled na jezero. Voda se presijavala u daljini. Spuštala se izmaglica. Bilo je suviše lepo da bi potrajalo.
Dani su prolazili, nije se javljao.
Počela je da izlazi. On je bio prizeman i praktičan. Nije dolazio i odlazio kao oluje. Unosio je mir i spokoj. Znao je da mu deo nje nikada neće pripadati.
Vremenom ga je zavolela. Bio je slikar. Uneo je nove boje u njen život. Bojio ga je svim tonovima ružičaste, zelene i plave. Inspirisala ga je.
Dešavalo se da se u mislima vrati na jezero. Preplavio bi je talas topline i ljubavi. Kako je moguće voleti dva muškarca u isto vreme, pitala se. Nije imala odgovor. Očigledno je bilo moguće.
Život je čudo, i ne daje odgovore na baš sva pitanja. Ono što je najvažnije jeste biti sposoban dati i primiti ljubav.

“Ljubav, to jest ostajanje u ljubavi, a ne zaljubljenost, svestan je i odlučan čin volje, umeće koje moramo savladati kao svako drugo umeće, kao umeće drvodeljstva ili umeće muziciranja. I zahteva brigu, odgovornost, poštovanje i znanje.” Erih From

J U T R O

Voda je bila hladna, ali posle kraćeg prilagođavanja prosto neodoljivo prijatana za plivanje. Svako popodne se kupala, dok je on komponovao. Onda im je pripremala večeru.
On je ustajao rano. Budio je miris kafe, pečene slanine ili kajgane.
Volela je te momente. Nije htela da otvori oči. Pravila se da spava, dok ga je posmatrala kroz trepavice. Trudio se da ne pravi buku. Nije znala koji je dan. Nije želela da zna. Tu je bio on, muzika, knjige, jezero… Šuma okolo kao zaštita od spoljnjeg sveta. Njihov svet, njihov raj.
Pisao je roman i već je odmakao prilično. Ovde je želeo da ga završi. Falio mu je preokret na kraju i verovao je da će mu sinuti ideja.
Nije joj davao da ga čita. Još nije bio spreman. Bio je perfekcionista. Stalno je tražio novu reč. Mnogo je polagao na detalje, dok je njoj bila presudna suština.
“Kad pojedemo hranu, ti da loviš.”
“Ovde napada sneg dva metra.”
“Ti da prtiš sneg.”
“Ima i medveda.”
“Da okačiš kožu iznad kamina.”
Začuo se zvuk trube. Dolazio je spolja. Ogrnula se ćebetom i izašla da pogleda. Grupa od njih nekoliko je mahala sa obale. Jedan je duvao u trubu.
“Izgleda da se naš odmor završio.”
“Videćemo…”, promrmljao je sebi u bradu.

“Imam utisak da su mi se izmešala godišnja doba. Čini mi se da je to bilo u leto ili možda u zimu, jednog jutra prozračnog od hladnoće, ali sunčanog i sa plavim nebom.” U kafeu izgubljene mladosti, Patrik Modijano

L A K E

Nije mogla da se odluči šta je lepše, zalazak ili rađanje sunca. Volela je i jedno i drugo. Svetlost se polako uvlačila i mešala sa ostacima noći. Čekala je da se velika, sjajna lopta pojavi i obasja još jedan dan.
Bila je spremna. Torba spakovana. Sve pripremljeno. Kao i uvek pred put nije mogla da spava. To joj je ostalo od detinjstva.
Kuća je bila na jezeru okružena šumom. Tu je pisao i komponovao. Bilo je to njegovo “Mesto za beg”, kako ga je zvao. Odlazio je uvek sam, da bi mogao na miru da stvara. Kada ju je pozvao da mu se pridruži, bila je iznenađena.
“Sigurno je smekšao sa godinama.”, pomislila je.
Ponela je samo par knjiga, jer poznavajući ga želeće da pročita nešto po njegovoj preporuci, pa da mu priča kako je shvatila, šta je osetila. Onda će on malo da ćuti, pa da joj kaže kako ništa ne razume, ili će pak da se oduševi i kaže kako su joj se razigrali klikeri.
Mnogo puta se pitala kako može da voli takvog čudaka. Nije imala odgovor.
Jednom dok joj je puštao tek komponovanu muziku i čekao reakciju, shvatila je zašto ga voli toliko jako. Volela ga je u stvari duplo. Njega, čoveka čudaka i njegovo delo. Zašto je on voleo nju, to tek nije imala pojma. Sigurno ni on nije znao.

“Glupo je to što sam kazao… Nema šta da se razume… Kad nekog zaista volimo, treba da prihvatimo deo tajne koju nosi u sebi… To je i razlog zbog koga i volimo… Zar ne?” U kafeu izgubljene mladosti, Patrik Modijano

L I M U N A D A

Nosila je pune ruke povrća i voća sa pijace. Možda je i previše kupila, jer joj je postajalo sve teže. Goste je očekivala tek za večeru.
“Mogu li da pomognem?”
Okrenula se i zastala u neverici.
Jabuke koje su se kotrljale trotoarom, vešto je kupio, a pomorandže i limun je vraćao u torbu. Ruke su joj slobodno visile kraj tela, nesvesna da je sve ispustila.
Posmatrala ga je kako kupi i ostatke prosutog povrća. Kosa mu se sijala na suncu, gusta, smeđa. Poželela je da provuče ruke kroz nju kao nekad. Nije mogala da progovori, ni da se pomeri. Uvek je tako delovao na nju. Parališuće. Sve zaboravi. Postoji samo on i trenutak u kome su.
“Treba.” uspela je da kaže, posle ni sama ne zna koliko minuta.
Nasmejao se najčarobnijim osmehom na svetu. Polako su krenuli.
Otkud on danas ovde, bilo bi logično pitanje, jer je živeo u sasvim nekom drugom, dalekom gradu, i toliko godina se nisu videli. Bila je to jedna od onih strastvenih nemogućih ljubavi, koje se dese u sekundi, kao oluja, naprave haos i nestanu. Poslednje što bi joj bilo potrebno sada je bilo kakva oluja. Ma, povetarac joj ne treba.
Nisu progovarali. Povremeno bi im se pogledi sreli i nasmejali bi se jedno drugom.
“Stigli smo.”, rekla je.
Otključala je. Uneo je sve u kuhinju.
“Napraviću nam limunadu.”
“Kao u dobra stara vremena.”
Ćutke je cedila limun.
Nije mogla da misli. Sve zaboravi. Postoji samo on i trenutak u kome su.

 
“Sve počinje iznova, kao nekad. Isti dani, iste noći, ista mesta, isti susreti. Večno vraćanje istog.“ Patrik Modijano, U kafeu izgubljene mladosti

“Oduvek sam verovao da vas neka mesta privlače kao magneti kada se nađete u njihovoj blizini. I to na neprimetan način, tako da ne posumnjate.” Patrik Modijano, U kafeu izgubljene mladosti

Za vrele dane malo ljubavne limunade. Sve je fikcija. Nastaviće se…

A T T E N T E

Sigurno ste, ma koliko da verujem da niko od nas ne voli da čeka, bili u prilici da jednostavno morate, makar to bilo u redu u Pošti, banci, ili supermarketu.
Čekanje kao čekanje samo po sebi deluje kao gubljenje vremena, ako u međuvremenu ne radimo ništa drugo osim što čekamo.
Ako čekamo u redu možemo da razmišljamo o mnogo čemu. Možemo da dobijemo ideju za priču, napišemo pesmu. Možemo da analiziramo modele obuće ljudi koji pored nas čekaju. Da li je nova, stara, čista, prljava, moderna, demode, skupa, jeftina…
Svakome od nas čekanje pada na različite načine.
Neko ne može uopšte da čeka.
Odmah se uznervozi i negoduje, dok neko ne zna drugačije da živi osim da čeka.
Da čeka sve od reda. Bolja vremena, da čeka veče, pa jutro, da čeka leto, zimu, da čeka da stane kiša, da bude svežije, da bude toplije, da čeka da mu sudbina zakuca na vrata i donese ljubav, bolji posao, kartu za put oko sveta, reši probleme. Jednostavno neki ljudi su pravi profesionalci u čekanju.
Čekaj me, samo me čekaj dugo.
Možda nekoga i vredi čekati jer je sve drugo smešno u poređenju sa onim ko se čeka. Ili šta se čeka.
Važno je samo da uvek imamo na umu dok čekamo da ne gubimo vreme.

 

ATTENTE

Vous vous êtes surement retrouver à attendre même si vous n’aimez pas cela ; attendre car il le fallait, soit à la poste, à la banque, au supermarché.
L’attente, en elle-même est une perte de temps, si pendant ce temps-là on ne fait rien d’autre qu’attendre.
Si on fait la queue, on peut réfléchir. On peut avoir une idée pour une histoire, écrire un poème. On peut détailler la tenue des personnes qui attendent avec nous. Est-elle neuve, usée, propre, sale, moderne, démodée, chère, bon marchée…
Pour chacun d’entre nous, l’attente se fait de différente façon.
Les uns ne peuvent absolument pas attendre.
Ils s’énervent et protestent, alors que d’autres ne savent vivre que dans l’attente. Attendre dans le rang. Des temps meilleurs, attendre le soir, puis le jour, attendre l’été, l’hiver, attendre que la pluie cesse, qu’i fasse plus frais, qu’il fasse plus chaud, attendre que le destin frappe à la porte apportant l’amour, un meilleur travail, un billet pour voyager autour du monde, résolvant les problèmes. Certaines personnes sont tout simplement des professionnelles de l’attente.
Attends-moi, mais attends-moi longtemps.
Peut-être que cela vaut le coup d’attendre quelqu’un car tout le reste est comique comparé à celui qu’on attend ou la chose qu’on espère.
Il faut juste toujours avoir à l’esprit que lorsqu’on attend, on ne perd pas notre temps.

K O R I C A

“Svežina krema od limuna, prelivena slatkoćom čokolade sa koricom koja ih povezuje i drži u ravnoteži.”
“Taj zalogaj priča priču.”
“Ili pesmu.”
“Ona je limun, sveža i kisela.”
“On je crn, sladak i težak.”
“Samo zajedno čine savršen spoj.”
“Prejaki su. Neophodna je korica.”
“Ko bi to mogao biti?”
“Zajedničke strasti.”
“Muzika.”
“Knjige.”
“More, šuma.”
“Boje.”
“Da li postoji mera za takvu lepotu?”
“Nema je.”
“Mora da se nađe.”
“Može da bude opasno.”
“Mora i može, ali ja ne mogu i neću.”
“Ne postoji način da odustanem od tebe!”
“Ne postoji!”

 

LA PELLICULE

« La fraicheur de la crème de citron associé au chocolat sucré réunis par une fine pellicule de pate qui les maintient en équilibre. »
« Cette bouchée raconte une histoire, »
« Ou un poème. »
« Elle est le citron, frais et acidulé. »
« Il est le chocolat, noir, sucré et épais. »
« Ils forment uniquement ensemble l’accord parfait. »
« Leurs aromes sont trop intenses. Une fine pellicule de pate est nécessaire. »
« Qui cela pourrait-il bien être ? »
« La passion commune. »
« La musique. »
« Les livres. »
« La mer, la forêt. »
« Les couleurs. »
« Existe-il un dosage pour tant de beauté ? »
« Il n’y en a pas. »
« Il faut le trouver. »
« Cela peut être dangereux. »
Cela doit l’être et peut l’être, mais moi je ne peux pas et ne veux pas. »
« Il n’existe pas de moyen de renoncer à toi ! »
« Il n’en existe pas ! »

F E R D I N A N D

“Navikla sam da biram i da se branim.”
“Kada te neko bira ti bežiš.”
“Pregrubo je reći da bežim, ali odlazim.”
“To je čudno.”
“Ne mislim da je čudno. To je moj način.”
Izgleda da nije bio povoljan momenat za razgovor. Znao je da onaj ko je bude izabrao mora pustiti da bude izabran.
“Srećna sam danas. Sunce je tako žuto. Nebo baš plavo onako kako volim. Cveće miriše. Trava je zelena.”
“Ptice cvrkuću.”, nastavio je podrugljivo.
“Vidiš, tebi je smešno, a ja to zaista osećam i mislim. Moguće je imati čista, jaka osećanja zbog naizgled običnih stvari. Zbog života.”
“Dugo nisam čuo tako nešto. Sada si ti mene obradovala.”
Šetali su jedno pored drugog polako. Krišom je preko obrve pogledao nebo. Bilo je plavo i čisto. Osetio je prijatnu toplotu prolećnog sunca. Sagnuo se i ubrao cvet. Prineo ga je licu. Nije mirisao. Zagledao ga je bio je narandžast i nežan. Preplavilo ga je smirenje i blagi talasi nadolazeće radosti.
“Ličiš mi na Ferdinanda.”
“Eto šta od mene napravi nebo, sunce i cvet.”
Postideo se, ali je bio srećan.

Saluant le public

Koliko podilazimo javnosti i koliko nas košta kada to ne činimo? Ili činimo? Da li mali čovek sme da se usudi da ne podilazi nikome? Da bude svoj.

Prošla je pored komšije i nasmejala se slatko njegovoj glupoj šali. Videla je da je srećan, jer je mislio da je zanimljiv. Rekla je koleginici da danas dobro izgleda iako je podbula i čupava. Šefu da je oduševljena njegovom idejom, koju je predložila pre neki dan. U prodavnici je namrgođenoj kasirki rekla da je jako ljubazna. Mužu da je divan, deci da su dobra. Prijateljima da su diskretni i iskreni. Osećala se loše, a nije znala zašto.

Prošla je pored komšije, rekla ćao i kiselo se nasmejala njegovoj glupoj šali. Videla je da je zbunjen, jer je mislio da je zanimljiv. Rekla je koleginici da je imala i boljih dana. Šefu da je licemer i kradljivac tuđih ideja. U prodavnici namrgođenoj kasirki nije rekla ništa. Mužu da je postao nepodnošljiv, deci da su dobra. Prijateljima da su lažni.

Osećala se odlično i znala je zašto.

SALUANT LE PUBLIC

Combien cela nous coute d’être mesquin en public ou de ne pas l’être ? Est-ce que le simple individu peut se permettre de ne pas être mesquin? D’être lui-même.

Elle est passée devant son voisin, a bien ri de sa blague ridicule. Elle voyait qu’il était heureux, parce qu’il pensait qu’il était spirituel. Elle a dit à sa collègue qu’elle était jolie aujourd’hui même si elle était gonflée et décoiffée. Qu’elle était satisfaite de l’idée que son chef avait soumis il y a quelques jours. A la caissière renfrognée, au supermarché, qu’elle était très aimable. A son mari, qu’il était merveilleux, aux enfants qu’ils étaient gentils. Aux amis, qu’ils etaient discrets et sincères. Elle se sentait mal et ne savait pas pourquoi.

Elle est passée devant son voisin, lui a dit « salut » et s’est moqué de sa blague idiote. Elle voyait qu’il était stupéfait parce qu’il pensait qu’il était spirituel. Elle a dit à sa collègue qu’elle avait eu des jours meilleurs. A a son chef, qu’il était hypocrite et voleur des idées d’autrui. A la caissière renfrognée, au supermarché, elle n’a rien dit. A son mari, qu’il était insuportable, aux enfants qu’ils étaient gentils. Aux amis qu’ils étaient faux.

Elle se sentait parfaitement bien et savait pourquoi.

 

Mir Božiji, Hristos se rodi!

Danas hrišćani pravoslavne veroispovesti po Julijanskom kalendaru proslavljaju Božić, najradosniji hrišćanski praznik.

Mir, radost, ljubav, zdravlje i svako dobro svim ljudima dobre volje, poruka je koju nosi ovaj poseban, svečan dan. U krugu porodice, sa najvoljenijima proslavljamo Hristovo rođenje. Dragi prijatelji, braćo i sestre,

Mir Božiji, Hristos se rodi!

 

Adoration Of The Shepherds, Rembrandt, 1646.

Klanjanje pastira, slika koja prikazuje Isusovo rođenje je fascinantna. Ta božanska svetlost koja obasjava sve, izaziva strahopoštovanje, budi ljubav i nadu. To je jedna od prvih holandskih slika koja se nalazi u Nacionalnoj Galeriji u Londonu. Postoje polemike stručnjaka, da li je to Rembrandtovo delo ili njegovog učenika, ali to ostavljam njima. Ono što nikoga ne ostavlja ravnodušnim je neverovatna lepota slike.