A K R E D I T A C I J A

Što je čovek primitivniji više daje sebi za pravo da postavlja okvire drugima. Često taj agresivni primitivizam nema veze sa obrazovanjem, mada bi trebalo da obrazovanje ide u korak sa širinom pogleda na život i svet uopšte.
Razne vrste diskriminacija su toliko izražene u našem narodu, da kada bi čovek odlučio da ih nabraja, zauzele bi previše prostora u tekstu. Generalno, mnoga gledišta su zaostala.
Način razmišljanja da godine treba da budu polazna tačka u donošenju odluka, oblačenju, izboru partnera, poslu i slično, je pogrešan i zauzima visoko mesto na spisku diskriminacija. U Srbiji su ljudi skloni da otpisuju zrele ljude. Što zbog samog mentaliteta, što zbog samog ustrojstva države koja je decenijama unazad osujetila veliki deo sopstvene populacije u svemu, toliko da ni mladi ljudi nisu imali prostora da pokušaju, a kamoli da se potvrde, te je bilo prirodno da za zrele nema mesta. Ta granica otpisivanja varira od grupe do grupe onih što su uzeli sebi za pravo da sude, pa se negde povlači oko 40-te, negde oko 50-te.
Diskriminacije po pitanju samog izgleda i oblačenja idu u sitne detalje. Od frizure koja priliči, boje kose, veša, obuće, da normalan čovek više ne može to da isprati da bi bio po meri. Mešanje u tuđu intimu je toliko agresivno, da čovek mora da bude totalni flegman i da ga to uopšte ne dotiče, ili da uzvrati još agresivnije i saseče agresora.

Imaš 50 godina i srećna si sa svojom zelenom kosom. Srećna sam i ja zbog tebe. Da li mi se dopada kako ti stoji ili ne, zadržaću za sebe.
Imaš 55 i nosiš tesne, pocepane farmerke, i srećna si u njima, odlično i meni je drago.
Imaš 50 godina i dečka od trideset, drago mi je. Srećna sam zbog vas.
Imaš 55 i nosiš se kao da imaš 20, sjajno, srećna sam zbog tebe.
Imaš 53 i zaljubljena si, pa to je sjajno, samo napred!

Hoćete da postavljate kalupe za sve.
Određujete intervale, godine za šta je šta dozvoljeno.
Gde to piše?
Ko vam je dao tu akreditaciju?
Skinite obruče oko mozga.
Otvorite um.
Radite na sebi.
Živite svoj život prvenstveno, i pustite druge da žive.

N E V I D LJ I V

Često ćete pročitati ili čuti kada neko govori o prijatelju, da je on nešto negde ili je uspešan u ovom ili onom. Ako nije bogat, onda ima dobre veze ili bar udoban život. Najčešće ima diplomu i omiljen je u društvu i slično. Hvaliće se sa takvim prijateljem.
Nikada nisam čula da je neko napisao ili govorio o prijatelju gubitniku. Marginalcu. Onome ko je pogođen zlom sudbinom, nesposoban da se uzdigne iznad zlih ljudi i nesrećnih okolnosti.
Neomiljenom. Anonimnom.
Nezaposlenom i siromašnom.
Neprihvaćenom.
Nedovoljno lepom…Neuklopljivom, nepotkupljivom.
On nema novac, ali će dati zadnju novčanicu ako zatreba. Zaboraviće, neće je tražiti nazad.
Podeliće svoj ručak, večeru, i slušaće žalopojke uvek, iznova iste i nove, i neće ih nikome reći. Obradovaće se tvojim novim cipelama iako je zaboravio kada je kupio svoje. Braniće te u društvu kada svi nasrnu, i neće razmišljati kakve su mu šanse i posledice.
O takvom prijatelju niko ne priča. Niko ne piše.
Ako postane bogat ili slavan, ili se bar malo pročuje, čućemo negde sigurno i za njega.

Ludnica

Jedna pojava zasenjuje drugu.
Pojavi li se nova, zaboravlja se stara.
Pamćenje traje koliko život leptira.
Juče je fontanu zasenila premijerka.
Premijerku afera “tajkun i novine”.
Ubistvo u Centru za socijalni rad, drugo za redom.
Radi po diktatu. Propis, pravda i savest ne stanuju ovde.
Ne hapse se kriminalci.
Milicija i kad uhapsi, sud pusti.
Nasilnici sprovode ozakonjeno nasilje.
Selektivno kažnjavanje po meri interesa.
Krađa na računima za struju.
Otpuštanje nezaštićenih.
Postavljanje podobnih.
Starlete ambasadori.
Građenje negativne atmosfere u društvu.
Negativna selekcija.
Korumpirane sudije.
Sektaši advokati.
Samovolja moćnika.
Čoporativno nasilje, hijenskog tipa.
Moto: “razapni slabog, skloni se jakom”
Lažne diplome i nepotrebne prave.
Otmi, zgazi i naudi model.
“U sekti sam, tim se dičim” život.
Droga, orgije i satanizam.
Nasilje u porodici, nasilje na utakmici, nasilje na ulici, nasilje u ludnici.
Nerazjašnjene okolnosti i ostale smrti.
Ostaje nada: “sve može kako hoće, ali ne dokle hoće.”

Žuti kaputić

-Ispalo ti nešto!

Okrenula se da vidi odakle dolazi to upozorenje i kome je upućeno. Na par koraka stajala je Zora u žutom kaputiću. Nikoga nije bilo u blizini. Pogledala je na trotoar. Desetak metara dalje, ležala je mala sportska torba. Kako joj je ispala ni sama nije znala, nije osetila..

-Hvala ti Zoro, od kuda ti? Dobro je da si primetila.

Dok se vraćala da je uzme, Zora je stajala ćuteći i netremice je posmatrala. Vrućina je bila skoro nepodnošljiva. Znojila se pri najmanjem naporu, a Zora je stajala mirno obučena u žuti kaputić. Na bosim nogama je imala stare iskidane papuče, nevešto ušivene žicom. Pogled joj se opet vratio na kaputić. Nekada je to bio moderan komad garderobe. Još uvek mu je boja bila lepa, iako prekriven flekama i prašinom, nekako joj je pristajao.

-Zoro, evo ti sto dinara.

Kao da je nije čula, a istovremeno kao da ju je nešto pokrenulo iz dubokih misli, ona poče da vuče svoja kolica.

-Uzmi Zoro.

-Sutra ću da uzmem. – reče ona, udaljavajući se sve brže.

Ostala je da stoji zatečena sa novčanicom u ruci.

Sunce je jako peklo. Gledala je za Zorom kroz jaru koja je izbijala iz asfalta.

Naiđoše neki prolaznici.

-Daj deset dinara. Daj dvaje’s.

Jedan zastade da joj da.

Inspirisano stvarnim ličnostima i događajima, nastaviće se…

 

LE PETIT MANTEAU JAUNE

« T’as fait tomber quelque chose !»

Je me suis retournée pour voir qui était interpelé et à qui cela s’adressait. Quelques pas au loin se tenait Zora dans un petit manteau jaune. Il n’y avait personne à proximité. Je regardais sur le trottoir. A une dizaine de mètres derrière moi, il y avait un petit sac de sport. Comment était-il tombé, je ne l’ai même pas senti…

« Merci Zora, mais d’où est ce que tu sors ! Heureusement que tu t’en es aperçue. »

Pendant que je revenais sur mes pas pour le récupérer, Zora se tenait là, silencieuse et m’observait sans sourciller.  La chaleur était quasiment insupportable. Je transpirais au moindre mouvement et Zora se tenait là, habillée d’un peti manteau jaune. Elle avait aux pieds de vieilles sandales déchirées, rafistolées avec du fil de fer. Mon regard se porta à nouveau sur son petit manteau jaune. Autrefois, c’était un modèle à la mode dans une garde-robe. Sa teinte était toujours belle, même recouvert de tâches et de poussière. D’une certaine manière, il lui allait bien.

« Zora, tiens cent dinars. »

Comme s’il elle n’avait pas entendu, comme si elle était plongée dans une profonde réflexion, elle commença à pousser son caddie.

« Prends Zora. »
« J’prendrai demain. » , dit-elle s’éloignant de plus en plus vite.

Je suis restée plantée là avec le billet dans la main.
Le soleil brulait.Je regardais Zora à travers la chaleur qui s’évaporait de l’asphalte.
Des passants arrivèrent.

« Donne 10 dinars, donne 20. »

L’un d’eux s’arrêta et lui donna.

Inspiré de faits et personnages réels, à suivre…