Z I V O T

Kako sam se uverila da je korona jedna velika obmana.

Korona me je zatekla u Parizu.

U subotu, pred samo zatvaranje u karantin, imala sam par poslova u gradu koje sam ceo dan zavrsavala. Koristila sam gradske autobuse, isla peske. Prodavnice su bile pune ljudi, kao i ulice, kafici, restorani… Sve je vrvelo i bilo potpuno normalno. U utorak se oglasio Makron i pocelo je ogranicavanje kretanja. Maski i ostalih pomocnih sredstava zastite, nije bilo da se kupi nigde.

Pomislila sam, ako je korona zaista tu, svi smo vec zarazeni. Ovoliki grad, toliko ljudi iz celog sveta, svuda guzve, disanje za vrat maltene, kako je moguce izbeci virus? Novine su postale nekrolozi. Samo su brojali mrtve i bili u sluzbi sirenja panike. Bilo je jasno da covek, ako zeli da sacuva razum mora da ostane miran. Prepustila sam se Bogu, pa kako bude. Smrti se ne plasim, samo sopstvene nepotrebnosti, beskorisnosti. Sve dok mogu da doprinesem na bilo koji nacin, bilo kome i bilo cemu, imam svrhu.

Zivot je tekao u izolaciji, najbolje sto se moglo.

Jednoga dana, osetila sam slabost i nesvesticu. U prethodnom periodu sam dosta radila, pa sam pomislila da me je stigao umor i stres, i da ce sve brzo proci. Kako nije prolazilo, sela sam u taksi i otisla u bolnicu u hitan prijem i opisala simptome. Pomislila sam, da li je pametno ici u bolnicu u vreme pandemije, kada moze bas tu da se zakaci korona, ali sta je tu je. Neka bude Bozija volja. U cekaonici je bilo oko dvadesetak ljudi. U roku od deset minuta su me primili, za sat vremena su sve zavrsili, a ostala sam jos nepuna tri sata da sacekam nalaze i izvestaje. To je bila pokazna vezba kako zdravstvo treba da funkcionise.

Kada sam opisala simptome, odmah su mi ugradili braunilu i prikljucili infuziju. Specijalista je izvrsio detaljan neuroloski i kardioloski pregled, izvadjena mi je krv u deset epruveta, odmah su me sproveli i uradili magnetnu rezonancu i skener pluca. Kad sam pitala, zasto skener pluca sa kontrastom, rekli su da je to procedura zbog korone. Svi su imali maske i zastitna odela. Bilo je kao u filmu. Svuda su bile izlepljene nalepnice kovid, opasnost, zracenje, mrtvacke glave, itd. Pomislih, pa odvde skeniraju sve koji dodju, a nisu vrsili nikakvu dezinfekciju, samo su zamenili papir na koji sam legla. Tako je bilo i kod magnetne. Rekoh sebi, ako se korona tako lako prenosi, kao sto kazu, ovde je verovatno bilo i zarazenih, gotova sam, uostalom nek bude sta hoce, sta sam sve izdrzala u zivotu, zahvalna sam Bogu sto sam i do sad ziva. Kada su snimanja zavrsena odveli su me i dalje prikljucenu na infuziju da sacekam rezultate.

Tacno posle cetiri sata bila sam kuci, sve je bilo u redu. Jednostavno, tako je naislo i proslo. Ta pokazna vezba i cela opservacija nije me kostala finansijski nista, jer je sve pokrilo socijalno. Bio je to test i pouka. Suocavanje. Mozda razotkrivanje, ili kako god sve nazvala, to je zivot.

Ostalo je da prodje bar mesec dana da vidim da li sam se mozda zarazila koronom u bolnici, ali srecom nisam. Zapravo ne znam, jer nisam nikad proverila.

Šta je to?

“Zlim postupanjem ne pomažeš samo zlom čoveku kome služiš, već i sebi skraćuješ put do pakla.”
Bilo joj je na vrh jezika, ali zadržala je reči. Nema svrhe. Teleća glava, priglupe, zle devojke i onako ne bi shvatila. Ona je samo izvršavala ono što bi joj više zlo naložilo i ništa više. Uživala je u toj ulozi zbog svoje podlosti, vidi se, ali da je nešto mogla sama da smisli, teško.

Zanimljivo je sve to posmatrati iz šire perspektive.
Zrno po zrno zla, svuda, na svakom koraku, i onda se pitamo otkuda odjednom niz tolikog nasilja, pljački, ubistava…
Nije odjednom.
To se dalo očekivati.
To je posledica zlog postupanja.

Kad se nešto razvija i raste, logično je i da sazri.
Da prsne kao zreli čir pun gnoja po nama svima koji posmatramo bujanje tog zla.
Neki od nas samo posmatraju, neki aktivno učestvuju da ono buja i raste, a neki žmure praveći se da ne postoji.
Onda gnoj zla oduzme život nekome i mi se svi pitamo: “Šta je to?”

 

QU’EST-CE QUI SE PASSE ?

« par tes actes indignes tu ne sers pas seulement la personne méchante qui t’utilises, tu raccourcis également ta route vers l’enfer. »

Les mots étaient sur le bout de sa langue, mais elle ravala ses paroles. C’était inutile.Pauvre fille, inutile, misérable, de toute façon elle ne comprendrait pas. Elle faisait seulement ce qui attisait encore plus sa méchanceté et rien de plus. Elle se complaisait dans ce rôle à cause de sa bassesse, cela se voyait, malgré qu’elle ne pouvait rien concevoir toute seule, ou difficilement.

Observer tout cela d’une perspective plus large était intéressant.

La méchanceté s’égrenne, partout, à chaque pas, et après on se demande pourquoi tant de violence, de vols, de meurtres…

Ce n’est pas arrivé d’un seul coup !
On devait s’y attendre.
C’est la conséquence d’actes malveillants.

Lorsque quelque choses se développe et grandit, il est logique qu’il murisse aussi.
Qu’il éclate comme une plaie remplie de pus sur nous tous qui regardons cette prolifération de vilénie.

Certains observent uniquement, d’autres participent à ce déluge, d’autres encore se voilent la face.

Alors, ce pus répugnant prend la vie de quelqu’un et nous nous posons cette question : « Mais qu’est ce qui se passe ?!»