Svetina

Ko stvara, izvrgnut je kritici, podsmehu, osporavanju, ignorisanju.
Najbezbednije je ne stvarati ništa, ne pokušavati ništa, biti po volji svetini i tako utopljen biti niko i ništa.
Ko iskorači na meti je.
Neosetljivost i surovost pomažu u opstanku, ali su kontradiktorni sa stvaralaštvom.
Stvaraoci su senzibilne duše.
Ne znam za neosetljivog stvaraoca. Za surovog stvaraoca. Možemo samo zamisliti koliko takve delikatne duše pate od poruge svetine.
Svako delo teži pokazivanju i u sebi nosi autorovu želju za priznanjem.
Nek jedan razume, dovoljno je.
Dvoje, već je radost.
Troje i više, znači na pravom si putu.
Ne odustaj delikatna dušo.
Stvaraj.
Voli.

Advertisements

D I M

Suvo lišće prekrilo je zemlju u staroj šumi.
Zamišljen, čovek sedi na klupi.
Da li nekoga čeka ili se samo seća?
Usamljen je, ili je potražio mir da sabere misli?
Zatvorenu knjigu, palu mu kraj nogu, ne primećuje.
Pali cigaretu i naslanja glavu na ruke.
Umoran je samo, ili tužan.
Možda oboje.
Trlja oči, valjda od dima, suze mu teku niz naborano lice. Neko gazi po lišću, čuje se šum.
Krcka granje.
Zalaja pas.
On ustade, uze knjigu i pođe.
Niko neće znati da je tu sedeo čovek, očiju suznih od dima. Zato vam pišem.

Ludnica

Jedna pojava zasenjuje drugu.
Pojavi li se nova, zaboravlja se stara.
Pamćenje traje koliko život leptira.
Juče je fontanu zasenila premijerka.
Premijerku afera “tajkun i novine”.
Ubistvo u Centru za socijalni rad, drugo za redom.
Radi po diktatu. Propis, pravda i savest ne stanuju ovde.
Ne hapse se kriminalci.
Milicija i kad uhapsi, sud pusti.
Nasilnici sprovode ozakonjeno nasilje.
Selektivno kažnjavanje po meri interesa.
Krađa na računima za struju.
Otpuštanje nezaštićenih.
Postavljanje podobnih.
Starlete ambasadori.
Građenje negativne atmosfere u društvu.
Negativna selekcija.
Korumpirane sudije.
Sektaši advokati.
Samovolja moćnika.
Čoporativno nasilje, hijenskog tipa.
Moto: “razapni slabog, skloni se jakom”
Lažne diplome i nepotrebne prave.
Otmi, zgazi i naudi model.
“U sekti sam, tim se dičim” život.
Droga, orgije i satanizam.
Nasilje u porodici, nasilje na utakmici, nasilje na ulici, nasilje u ludnici.
Nerazjašnjene okolnosti i ostale smrti.
Ostaje nada: “sve može kako hoće, ali ne dokle hoće.”

Važno je!

Kad se malo ugojim, kažem sebi, bolje je da sam okrugla nego motkasta. Obline su tako Rubens!
Važno je znati utešiti sebe.
Kad ujutru vidim novu boru, kažem sebi, bore su tako in. Prirodne. Neću valjda dozvoliti da ličim na tranvestita i ostale plastičarke.
Važno je znati utešiti sebe.
Kad nema fejva proverim da nemam gramatičku grešku. Kad ustanovim da nemam pomislim, glupo je. Onda se setim da glupi imaju preko 100 fejvova.
Važno je znati utešiti sebe.
Kad pomislim da nema šanse da naučim sve francuske glagole u svim vremenima, tešim se, bar ću nešto naučiti.
Važno je znati utešiti sebe.
Koji je to zakon ustanovio da je samo mladost lepa? Kakvo je to nametanje veštačkog ideala! Lepota je čovek u savaršenom sklopu s dušom.
Važno je znati utešiti sebe.
Savršena lepota je i bela čokolada sa bademom.
Važno je znati utešiti sebe.
Čistim teren oko sebe, kao minsko polje. Sve pokvarenjak do pokvarenjaka.
Važno je znati spasavati sebe.
Razumem ljutnje kada se osujeti poigravanje s drugima. Pokvareni ljudi imaju takve namere.
Važno je znati sačuvati sebe.
Odliv mozgova nadoknađujemo prilivom lažnih diploma.
Važno je umeti shvatiti svet oko sebe.
Kad se voli, a čini se da je malo, da baš još ljubavi ti treba. A ti voli jače!
Važno je znati voleti za dvoje.

“Love is a touch and yet not a touch.” Selindžer

 

 

 

Maria Queen of Yugoslavia

Marija Karađorđević rođena je 9.januara 1900. godine.
Udala se za kralja Aleksandra I Karađorđevića 8. juna 1922. godine.
Njena baka po majci bila je sestra ruskog cara Aleksandra III, a deda po majci drugi sin britanske kraljice Viktorije. Bila je veoma lepa i obrazovana.
Kada je kralj Aleksandar saopštio da je najzad rešio da se ženi, imao je već 34 godine. Izbor je pao na rumunsku princezu Mariju.
Slavni komediograf Branislav Nušić bio je predsednik Priređivačkog odbora venčanja.
Na kraljevsku svadbu u Beograd svoje izaslanike i cele delegacije, poslale su mnoge države, pa čak i Japan i Persija, današnji Iran. Doputovao je i gost iz Austrije, s kojom je do pre četiri godine Srbija ratovala. Bugarima bio zabranjen dolazak. Uoči venčanja u Beograd kopnom, morem i vazduhom doputovalo više od 20.000 ljudi. Doček buduće kraljice Marije bio je veličanstven. Kralj je poslao svoju jahtu „Aleksandar“, a u njenoj pratnji bio je tada naš najmoćniji razarač „Kralj Petar Prvi“, najbolji jugoslovenski brodovi, devojke koje su bacale cveće i eskadrila aviona. Pristajanje jahte „Aleksandar“ pozdravili su topovi s Kalemegdana sto jednim plotunom.
Marija je stajala na palubi, a Aleksandar je ustrčao uz most i zagrlio mladu. Venčanje je bilo zakazano sutradan.
Mlada je imala belu haljinu dugačkog šlepa, a oko vrata širok đerdan krupnih plavih smaragda i dijamanata. Preko ramena je nosila lentu belog orla.
Na svečanom ručku Aleksandar je, pre nego što je pročitao govor, zvanice upitao:
„Jesu li ovde svi koji su se borili na Kajmakčalanu?“
„Da, Vaše veličanstvo, svi, izuzimajući one koji su tamo pali.“
Posle ručka tek venčani par prisustvovao je vojnoj paradi, a zatim i prijateljskoj utakmici reprezentacija Jugoslavije i Rumunije. Pobedili su gosti.
Prvi poklon mladencima dao je ugledni Albanac iz vučitrnskog sreza, dva ovna s pozlaćenim rogovima i 98 ovnova sa ogledalima na čelu.
U Zagrebu se na dan kraljevog venčanja, iako je bio utorak, nije radilo, a organizovana je i vojna parada.
Srbi u Beogradu i Vojvodini nisu hteli da zaostanu, skupilo se toliko novca da je odlučeno da se podižu zgrade za opšto dobro. Sombor je, između ostalih, tada dobio bolnicu.
Marija je u braku sa Aleksandrom rodila tri sina, prestolonaslednika Petra, Tomislava i Andreja.
Marija Karađorđević postala je udovica posle pogibije kralja Aleksandra u Marseju 9. oktobra 1934. U znak žalosti, dve godine je provela u dubokoj crnini. Spremala je Petra da preuzme kraljevsku ulogu kada postane punoletan.
Uoči Drugog svetskog rata, Marija se s mlađim sinovima povukla na imanje koje je u Engleskoj kupila 1938. godine. Učestvovala je u radu Komiteta Crvenog krsta preko koga je slala humanitarnu pomoć u Jugoslaviju. Šarl de Gol je 1959. odlikovao velikim krstom Ordena legije časti.
Preminula je u snu 22. juna 1961. godine, a 26. maja 2013. njeni posmrtni ostaci su sahranjeni na Oplencu.

Princess Maria of Romania, future Queen of Yugoslavia, on her 1922 wedding day.

cakrzy6

 

V R E M E

-Život teče svojim tokom nezaustavljivo. Ma koliko se neko trudio da vam ga ulepša ili zagorča, on pronalazi svoje ključne tačke nepogrešivo.
-Možda u današnjem svetu ne postoji više onoga zbog čega bi bili srećni, jer toliko je ružnog svakodnevno, ali snaga lepog je jača.
-Ono što nosimo u sebi, određuje nas.
-Nakaznost zla ima svoj portret kojim se predstavlja.
-Svetlost dobra oreol kojim se nadnosi nad one koji ga tvore.
-Vreme sve najbolje objasni i pokaže.
-Sporo je kad se čeka.
-Brzo je kad stigne.
-Mrsi konce. Bistri um.
-Ogoljava.
-Objašnjava.
-Uči.
-Kažnjava.
-Raduje.
-Za ljubav ne postoji.
-Sekunda je jača od decenije jer može da promeni pravac.
-Ono leti, teče, juri i stiže.
-Nema vremena.
-Poklanjam ga onome koga volim.

“Vreme je sudija koji sudi sudijama.”

Š O K A N T N O

Ukoliko izostaju eksplicitne fotografije tragičnih događaja, tu su naslovi bez kojih već dugo naša štampa ne može da se zamisli.

Šokantno
Stravično
Užasno
Monsrtuozno
Tragično
Katastrofalno
Horor
Jezivo…

Neke od ključnih reči koje su neophodne za čitanje teksta.
U naslovu mora da bude krvi, suza, bola, tragedije, da bi se nahranili čitaoci.

Negativan senzacionalizam koji se čitaocima servira kao normalan model informisanja kod nas se duboko ukorenio.

Negativitet kao dominantna vest potpuno je potisnuo pozitivne informacije kao nezanimljive i nebitne. O lepoj umetnosti kao sadržaju, da i ne govorimo.

Svest provincije koja je ovladala i urbanim sredinama pred kukavičkim povlačenjem intelektualaca koji sve to pasivno posmatraju zgražavajući se. Desi se da se po neki od njih oglasi javno sa konstatacijom stanja i na tome se završi.

Pojačana agresija i nasilje, kao posledica tranzicije, ratova, velikog siromaštva i propadanja države, reflektuje se i na medije.
Nesrećan, ugrožen narod, kada čuje nešto užasno, stravično, krvavo, bude mu lakše, pa u sebi verovatno misli: “Dobro je, ima i gore.”

CZwoFJjWcAIRjyT.jpg:largeTomas Bernhard, Brisanje (Raspad)

SHOCKING

In case that explicit photos of the tragic events are missing, there are those titles that for the long time, we can not imagine our press without.

shocking
horror
terribly
monstrous
tragically
catastrophy
creepy …

Some of the keywords that are necessary to read the text.
Part of the title must be blood, tears, pain or tragedy, to feed the readers.

Negative sensationalism, served as a normal model of information for the readers is deeply rooted in the press.

Negativity as a dominant content, has completely suppressed positive information, labeled as uninteresting and irrelevant. Not to even mention possibility of the news about the fine arts.

Consciousness of the provincials and philistines has completely ruled the urban areas in front the intellectuals that are cowardly pulling back and observing passively in astonishment. It happens sometimes that some of those intellectuals comes up with a public statement and a conclusion about the situation and everything stops there.

Increased aggression and violence as a result of the transition, wars, extreme poverty and the deterioration of the country is reflected in the media too.
Miserable and endangered people, by hearing something terrible, horrible or bloody, might feel a bit better, and probably thinking inside, “I’m good, it could have been worse.”

CHOQUANTE

Si les photos explicites des évènements tragiques sont absentes, les gros titres, sans lesquels on ne pourrait imaginer notre presse, quant à eux sont présents depuis longtemps.

Choquant
Affreux
Terrible
Monstrueux
Tragique
Catastrophique
Horreur
Terrifiant…

Quelques mots clés qui sont indispensables pour lire les articles.
A la une, il doit y avoir du sang, des larmes, de la douleur, de la tragédie pour nourrir les lecteurs.

Le sensationalisme négatif servi au lecteur comme un standard de l’information est profondément ancré dans notre pays.

La négativité comme information dominante a refoulé la positive comme inintéressante et sans importance. Alors, avoir les beau-arts comme sujet, n’en parlons même pas.

La conscience provinciale prédomine dans les zones urbaines face au retrait des intellectuels lâches et consternés qui regardent tout cela passivement. Il arrive que l’un d’entre eux fasse une déclaration en public et on en finit là-dessus.

L’agression et la violence accrues, conséquences de la transition, des guerres, de la grande pauvreté et du déclin du pays se répercutent aussi dans les médias.

Le peuple malheureux, en danger, est soulagé lorsqu’il entend une information affreuse, terrible, meurtrière et pense en lui-même : « tout va bien, il y a pire. »