Kafa ili čaj?

Nepredviđene životne prepreke učine da ponekad pokleknemo i pomislimo: “Kako dalje?”
Pogledavši se u ogledalo, a da ne poželimo da ga razbijemo, veoma je ohrabrujuće i već može da bude polovina rešenja.
Svako od nas se različito nosi sa točkom života.
Ono što znam je da nikada ne treba odustati. Sve što je moguće promeniti nije izgubljeno.
Teško je prihvatiti ono što ne možemo promeniti.
Kada nam se neko ko nam neizmerno znači preseli na drugi svet.
Kad sanjamo uporno nemoguć san.
Kad nam ponestane snage, a baš tad treba trčati sprint.
Mnogima je teško da potraže pomoć, jer otkriti nekome svoje tajne, dajemo mu opojnu moć u ruke. Nikad ne znamo kako će na kraju postupiti, jer ljudi su kvarljiva roba. Tada preuzimamo dupli rizik.
Živeti svoju dramu, nije ni malo lako. U današnje vreme, bezdušnih ljudi, ona ili privlači pažnju gledalaca ili su oni potpuno nezainteresovani. I kad privuče pažnju, većinom čekaju da vide kako će čovek pasti. Snaga održavanja ravnoteže je od čoveka do čoveka specifična. To vam je kao sa večernjom kafom. Neko je popije da ga održi budnim, a neko je popije i zaspi.
Važno je živeti ispravno, to je najbolja osveta neprijateljima, a velika lična satisfakcija.

“Točak života okreće se takvom brzinom da nijedan čovek ne može dugo da ostane uspravan. I najzad točak se uvek vrati na plaznu tačku.” Stiven King

“Misliću o tome sutra.” što bi rekla Scarlett O’Hara.

 

CAFE OU THE

Les pièges imprévus de la vie font que quelquefois nous capitulons et pensons « comment aller plus loin ? »
Se regarder dans le miroir sans vouloir le briser est encourageant et un bon début comme solution.
Chacun de nous réagit différemment avec la roue de la vie.
Ce que je sais, c’est qu’il ne faut jamais abandonner. Tout ce qui est possible de changer n’est pas perdu.
Il est difficile d’accepter ce qui est immuable.
Lorsqu’un être que l’on chérit plus que tout déménage dans un autre pays.
Lorsque nous révons de l’impossible.
Lorsque nous n’avons plus d’énergie alors qu’il faut courir un sprint à cet instant précis !
Il est difficile pour beaucoup de demander de l’aide, car on dévoile ses secrets à quelqu’un d’autre qui a un pouvoir enivrant entre ses mains. Nous ne savons pas comment il réagira à la fin, car les gens sont des êtres que l’on peut corrompre. Là, nous prenons un double risque.
Vivre son drame personnel n’est pas simple du tout. Dans le monde actuel déshumanisé, soit les spectateurs s’y intéressent soit ils ne s’en préoccupent pas du tout, la plupart attend de voir notre effondrement. La force de maintenir l’équilibre est spécifique d’une personne à une autre. Comme avec le café du soir. On le boit pour se maintenir éveillé ou on le boit puis on s’endort.
L’important est d’être droit dans la vie, c’est la meilleure vengeance envers les ennemis, et une satisfaction personnelle.

La roue de la vie tourne si vite que personne ne peut rester debout bien longtemps, et la roue revient toujours à son point de départ. Stephen King.

« J’y penserai demain. » Comme dirait Scarlett O’Hara

C I LJ

Najveća zabluda je kada želje prezentujemo kao trenutnu pojavu.

Zrela ličnost zna da razdvoji želje od trenutnog realnog stanja i sposobna je da osmisli strategiju za ostvarenje cilja.

Na osnovu ličnih sposobnosti i okolnosti, strategija ostvarenja cilja treba da je pokrenuta motivacijom i istrajnošću.

Osnovno je ne obazirati se na podle i ljubomorne, zbog kompleksa koje nisu uspeli da prevaziđu energija im je destruktivna i koriste je za povređivanje i uništavanje.

Čovek oslobođen kompleksa, koji je prihvatio sebe, ne nosi u sebi ljubomoru i zlobu, već je sposoban da se raduje tuđem uspehu i da da podršku drugom ljudskom biću.

Novac, uspeh, moć, nisu dovoljni za umirenje destruktivne energije, naprotiv, ona dobija na snazi i bez kontrole, razara sve oko sebe.

Ako ste napravili mali iskorak i spremni ste za novi, najveća opasnost vam preti ne od sitnih duša, one sitno grizu, već od onih na izgled sitih i moćnih, jer zbog svoje zle prirode nisu sposobni da podnesu ničiji uspeh, ma koliko beznačajan bio. To je u njihovoj prirodi i nema veze sa njihovom moći. Smetaće im i na beskućniku nove cipele, jer žele da bude bedan i u blatu. Kada bi moglo, samo bi oni postojali, a drugima bi određivali sve na kapi.

Unutrašnji mir i odsustvo ljubomore, saosećajnost, ljubav i radost, odlike su dobrih duša. Sve su ređe, jer zlo lako uzima pod svoje, ali ih ima. Moguće ih je sresti i osetiti plimu čiste, plemenite energije.

K I Š A

Najavili su kišu.
Zbili se mastilo plavi oblaci. Čini se da se trude da ne razočaraju očekivanja, ali stegle se kapi, kao suze kad ne daš da krenu. I vetrić pirka, po koja munja malo sevne, ali ništa.
I juče tako. I preključe. I kažu sutra će.
Kažu i da će voleti.
Kažu i da nikad ne bi.
Kažu i da bi uvek.
E, šta sve kažu, najavljuju, misle, što sami, što drugi za njih.
Ono što je sigurno je da ništa nije sigurno, pa ni kiša kad je najave.
Padne iznenada, kad hoće i koliko hoće. Volim takvu kišu.
Pljusne, makar i sunce sijalo. Niko je nije najavio, niko očekivao, i ostavi iza sebe dugu.
Imaju ti neki retki ljudi, dođu nenajavljeno, budu dokle hoće i ostave iza sebe radost.
Misle onako kako hoće i to i kažu. Ljute sve oko sebe jer nisu najavljeni.
Ne govore očekivano. Ne ostaju primereno.
Ponekad ako im se hoće oduvaju kao vetar pred onu najavljenu kišu sve oko sebe.
Rashlade usijane glave i odu. Ostave iza sebe ozon.
Lako se diše jedno vreme dok vazduh opet ne oteža.
Volim takve ljude.
Najavili su kišu.
Nisam se pripremila.
Kišobran sam izgubila.
Nov nisam kupila.
Kako ću nepripremljena?

 

LA PLUIE

Les prévisions étaient à la pluie.
Des nuages couleurs d’encre surgissaient.Ils donnaient l’impression de ne pas décevoir les attentes mais les gouttes de pluie ne voulaient pas tomber comme des larmes retenues. Un petit vent soufflottait, un éclair jaillissait deci-delà, mais rien.
Hier également et avant-hier. Demain sûrement.
On dit qu’il va aimer aussi.
On dit qu’il ne le pourra jamais.
On dit qu’il le pourra toujours.
Ah, tout ce qui se dit, s’annonce, se pense, pour soi ou pour autrui.
Ce qui est sûr c’est que rien n’est certain ni même la pluie annoncée.
Elle tombe brusquement, quand elle veut et tant qu’elle veut. J’aime cette pluie-là.
L’averse tombant même si le soleil brille. Personne ne l’avait prévue ni attendue, laissant derrière elle un arc-en-ciel.
Il y a peu de gens, qui viennent sans s’annoncer, restent tant qu’ils le veulent et laissent derrière eux de la joie.
Ils pensent ce qu’ils veulent et le disent haut et fort. Ils fâchent tout le monde autour d’eux car ils ne s’étaient pas annoncés.
Ils ne parlent pas de ce qu’on attend. Ils ne sont pas convenables.
Quelque fois quand ils le veulent, ils soufflent tout autour d’eux tel le vent avant la pluie.
ils rafraîchissent les têtes brulées et s’en vont. ils laissent derrière eux l’ozone.
On respire à nouveau un moment avant que l’air s’alourdisse de nouveau.
J’aime ces gens-là.
Les prévisions étaient à la pluie.
Je ne me suis pas préparée.
J’ai perdu mon parapluie.
Je n’ai pas acheté un neuf.
Comment vais-je faire si je ne suis pas préparée ?

K I Š O B R A N

Bio je ubeđen da će mu doći.
Znao je koliko ga voli i na šta je sve spremna zarad njegove ljubavi.
Samouvereno je čekao…
Čekao.
Čekao…
Počeo je da se vrti.
Da gubi strpljenje.
Da se ljuti.
Da ga hvata bes.
Histerija.
Inat.
Na inatu se zaustavio.

Slušala je muziku.
S vremena na vreme bacala je pogled na sat.
Vreme je prolazilo.
Plej lista je obrnula krug.
Vreme se promenilo.
Počeo je pljusak.
Kapi su se slivale niz staklo.
Svaka je bila želja.
Nije mogla da nađe kišobran.
Nije mogao da nađe kišobran.

Posle par meseci sudarili su se na ulazu Café de Flore.
“Možda smo mi dva klovna sa nacrtanim usnama.”
“Možda smo previše egoisti, a manje romantični.”
“Ja sam stao kod ove rečenice:
“Dane i noći provodim pokušavajući da zaboravim Kler. To je posao s punim radnim vremenom. Ujutru kad se probudim, znam da ću se time baviti do večeri.”, izgovorio je u dahu.”
“Ja sam kupila kišobran.”

 

PARAPLUIE

Il était persuadé qu’elle viendrait à lui.
Il savait combien elle l’aimait et de quoi elle était capable par amour pour lui.
Il attendait, sûr de lui…
Attendait.
Attendait…
Il commençait à tourner en rond.
A perdre patience.
A se fâcher.
A devenir furieux.
L’hystérie.
L’entêtement.
Il s’arrêta sur l’entêtement.

Elle écoutait de la musique.
De temps en temps, elle jetait un coup d’œil à sa montre.
Le temps s’écoulait.
La playlist était finie.
La météo avait changé.
L’averse débuta.
Les gouttes glissaient sur les vitres.
Chacune d’elles était un vœu.
Elle n’arrivait pas à trouver son parapluie.
Il n’arrivait pas à trouver son parapluie

Quelques mois plus tard ils se téléscopèrent au Café de Flore.
« Peut-être que nous sommes deux clowns au visages fardés. »
« Peut-être que nous sommes trop égoistes et moins romantiques. »
« Ces mots m’ont interpelé :
« Je passe mes jours et mes nuits à tenter d’oublier Claire. C’est un travail à plein temps. Le matin, en me réveillant, je sais que telle sera ma seule occupation jusqu’au soir » dit-il dans un souffle.
« J’ai acheté un parapluie. » dit-elle.

H L E B

Sreća se sastoji i od sitnih, svakodnevnih životnih radosti.
Što ih više pronađemo to nam je život sadržajniji i lepši.
One kao kamenčići mozaika popunjavaju sliku našeg života na kojoj su krupne euforične radosti poput skeleta našeg duhovnog bića.
Jedna od tih sitnih, svakodnevnih životnih radosti je i sveže umešen domaći hleb.
Ne mogu vam opisati radost koju sam osetila kada sam umesila svoj prvi hleb.
Svaki put i dan danas ta radost je prisutna i iznova se rađa kao bljesak, iskra svetlosti na šarenoj slici života.
Trenutak kada zamiriše kuhinja na sveže pečen, reš, rumen hleb.
Korica koja krcka, puši se, dok nestrpljivo čekamo da se ohladi a preko mažemo puter koji se topi. Može tu da se doda i domaći džem od jagoda koji klizi i curi niz usne.
Ko je ovladao tehnikom mešenja hleba, zna o čemu govorim, a ko nije toplo mu preporučujem da pokuša.
Možda uveća broj svojih šarenih kamenčića radosti za mozaik lične sreće.

Urtica dioica

“Kako se zlo prima, to je čudo jedno.”
“Pogledaj korov. Buja, širi se, ništa mu ne treba, a biljku dok odgajiš znoj da proliješ. Neguj, štiti, okopavaj…Čuvaj od grada, mraza, od suše. I rod neizvestan.”
“Kod korova nema dileme, biće ga.”
“A ničemu ne služi, samo šteti.”
“Rastužuje me sve to.”
“Ostani divlja i opstaćeš.”
“Kao kopriva.”
“Biram kupinu, šipak i sremuš.”
“Kopriva, ne može joj niko ništa. Treba joj znati prići. Peče, a zdrava. Gvozdena.”
“Znaš da je samonikla, i da su je još stari Egipćani, Grci i Rimljani koristili za lečenje.”
“Dobro se uvek koristi.”
“Nije lako biti dete zarobljeno u telu odrasle osobe koja pati od amnezije, kaže Frederik Begbede u svom romanu Francuski roman.”
“Presladak je, taj Begbede. Podstakao me je da ponovo pogledam Zelig. Sviđa mi se ono kad kaže: A da bih bio dopadljiv, odbacio sam kičmu, hteo bih da se utopim u okolinu kao Zelig, čovek kameleon.
“Od korova, preko koprive do Zeliga.”
“Do Begbedea.”

K A O

“Oni što su posle bitke generali, a pre i u toku nisu odavde, nek mi se ne obraćaju. Delovati, pa i biti poražen, ali sa prikrivenim kukavičlukom soliti o porazu na kraju…”
“Ili prisvajati pobedu bez učešća u njoj.”
“Većina bi pre da soli nego da učestvuje.”
“Hoće pobedu bez bitke.”
“Diplomu bez učenja.”
“Uspeh bez truda.”
“Ljubav bez žrtve.”
“Iskustvo bez godina.”
“Veru bez iskušenja.”
“Pa kad može bogatstvo bez rada, funkcija bez diplome, vlast bez pameti i popularnost bez morala.”
“Seks bez ljubavi.”
“Osuda bez krivice.”
“Krivica bez kazne.”
“I lezbejke u Politikinom zabavniku.”
“Šta?”
“Nežna lezbijska scena u najnovijem stripu „Poseta Veneciji“, u „Politikinom zabavniku“ od 20. maja ove godine na strani 19.”
“Kuda ide ovaj svet?”
“Gledam život kao šarenu livadu punu poljskog cveća, bumbara, pčela, leptira, ptica, mirisa, boja..”
“Kao Vinsentovu sliku. Kao kaleidoskop…”

COMME

« Ceux qui deviennent des généraux après la bataille, qui avant et pendant n’étaient pas d’ici, qu’ils ne m’adressent pas la parole. Agir et être vaincu puis avec une lâcheté déguisée cracher sur la défaite en dernier lieu… »
« Ou s’approprier la victoire sans y avoir participé. »
« La majorité préfèrera donner son avis que de participer. »
« Elle veut la victoire sans combat. »
« Le diplôme sans les études. »
« Le succès sans efforts. »
« L’amour sans victime. »
« L’expérience sans les années. »
« La foi sans la tentation. »
« Puisque la richesse est possible sans travail, des fonctions sans diplômes, le pouvoir sans l’intelligence et la popularité sans moralité. »
« Le sexe sans amour. »
« La condamnation sans coupable. »
« Le coupable sans condamnation. »
« Et des lesbiennes dans « Politkin Zabavnik »
« Quoi ? »
« Une scène lesbienne sensuelle dans la toute dernière BD « voyage à Venise », dans le « Politikin Zabavnik » du 20 mai dernier, page 19. »
« Mais où va ce monde ? »
« Je vois la vie comme une prairie bucolique pleine de fleurs des champs, de bourdons, d’abeilles, de papillons, d’oiseaux, de senteurs, de couleurs. »
«Comme le tableau de Vincent. Comme un kaléidoscope… »

 

A T T E N T E

Sigurno ste, ma koliko da verujem da niko od nas ne voli da čeka, bili u prilici da jednostavno morate, makar to bilo u redu u Pošti, banci, ili supermarketu.
Čekanje kao čekanje samo po sebi deluje kao gubljenje vremena, ako u međuvremenu ne radimo ništa drugo osim što čekamo.
Ako čekamo u redu možemo da razmišljamo o mnogo čemu. Možemo da dobijemo ideju za priču, napišemo pesmu. Možemo da analiziramo modele obuće ljudi koji pored nas čekaju. Da li je nova, stara, čista, prljava, moderna, demode, skupa, jeftina…
Svakome od nas čekanje pada na različite načine.
Neko ne može uopšte da čeka.
Odmah se uznervozi i negoduje, dok neko ne zna drugačije da živi osim da čeka.
Da čeka sve od reda. Bolja vremena, da čeka veče, pa jutro, da čeka leto, zimu, da čeka da stane kiša, da bude svežije, da bude toplije, da čeka da mu sudbina zakuca na vrata i donese ljubav, bolji posao, kartu za put oko sveta, reši probleme. Jednostavno neki ljudi su pravi profesionalci u čekanju.
Čekaj me, samo me čekaj dugo.
Možda nekoga i vredi čekati jer je sve drugo smešno u poređenju sa onim ko se čeka. Ili šta se čeka.
Važno je samo da uvek imamo na umu dok čekamo da ne gubimo vreme.

 

ATTENTE

Vous vous êtes surement retrouver à attendre même si vous n’aimez pas cela ; attendre car il le fallait, soit à la poste, à la banque, au supermarché.
L’attente, en elle-même est une perte de temps, si pendant ce temps-là on ne fait rien d’autre qu’attendre.
Si on fait la queue, on peut réfléchir. On peut avoir une idée pour une histoire, écrire un poème. On peut détailler la tenue des personnes qui attendent avec nous. Est-elle neuve, usée, propre, sale, moderne, démodée, chère, bon marchée…
Pour chacun d’entre nous, l’attente se fait de différente façon.
Les uns ne peuvent absolument pas attendre.
Ils s’énervent et protestent, alors que d’autres ne savent vivre que dans l’attente. Attendre dans le rang. Des temps meilleurs, attendre le soir, puis le jour, attendre l’été, l’hiver, attendre que la pluie cesse, qu’i fasse plus frais, qu’il fasse plus chaud, attendre que le destin frappe à la porte apportant l’amour, un meilleur travail, un billet pour voyager autour du monde, résolvant les problèmes. Certaines personnes sont tout simplement des professionnelles de l’attente.
Attends-moi, mais attends-moi longtemps.
Peut-être que cela vaut le coup d’attendre quelqu’un car tout le reste est comique comparé à celui qu’on attend ou la chose qu’on espère.
Il faut juste toujours avoir à l’esprit que lorsqu’on attend, on ne perd pas notre temps.

L A Ž

Zašto lažemo?
Ima bezbroj razloga. Opravdanih i neopravdanih.
U svetu laži, u kome smo njima okruženi svuda i na svakom mestu, izrečena istina zvuči kao najveća laž.
Gnusna laž, kao najveća istina.
Sitne laži kao hrana onima koji žive lažno, i onima koji se hrane tuđim lažima jer nemaju svoje istine.
Laži kao odbrana od radoznalosti i zlih namera ljudi spremnih na najužasnije laži.
Laži kao zaštita od ispovedanja svuda i na svakom mestu onima koji su odrasli bez saznanja šta je domaće vaspitanje i šta je kulturno pitati, a šta nije.
Odbrana od onih koji bez informacije dan ne smatraju uspelim jer ne znaju šta bi sa sobom, pa moraju o drugima.
Laži za one koji lažu.
Laži za one koji ne mogu da podnesu istinu.
Laži, da ne izgubite prijatelje, rođake, kolege.
Laži, da vas ne mrzi šef. Laži, da se dopadnete devojci, mladiću.
Laži da bi ste uspeli.
Laži da nadmudrite one koji smišljaju zlo i od toga žive.
Laži…laži…laži.
Laži u novinama. Laži na televiziji.
Lažu banke, lažu političari, lažu, svi lažu…
Providne i neprovidne laži.
Istinite laži.

Laži.

Ć A S K A NJ E

“Ima onih koji guraju nos tamo gde mu nije mesto, pa će kad se najmanje budu nadali naleteti i ostati bez njega.”
“Kako će bez nosa posle njuškati po tuđim životima?”
“Neće jedno vreme, dok im se nos ne oporavi. Malo će se smiriti, pa će opet da ostanu bez njega i sve tako. Od svoje prirode čovek može da se udalji, ali da pobegne, teško.”
“Ne znam kad se namnožilo toliko kreatura koje u javnost iznose ko im je kad i kako izjavljivao ljubav i kad su, koliko i kako imali seks.”
“Te kreature misle da time ponižavaju i ismevaju osobu o kojoj govore, a da neko pokuša da im objasni da time pokazuju sebe u svom pojavnom obliku degenerika.”
“Kako vidim džentlemeni i dame su istrebljeni. O tome ljudi sa dostojanstvom ne govore.”
“Ljudi kao nesavršena bića u potrazi za savršenstvom među sobom nailaze na sve ono najgore u savršenom obliku.”
“Može da se desi da naiđu i na savršenstvo koliko to može da ima čovek.”
“Retko…”
“Prođe i Noć muzeja.”
“Noć muzeja je tu da oni koji nikad ne idu u muzeje bar tad odu. Da vide da ne boli i ne ostavlja nikakve trajne traume. Da je lepo, i da mogu uvek da idu.”
“Tako nekako. Dobro je da postoji.”
“Iz Francuske je potekla ideja da se u subotu koja je najbliža 18.maju kao Međunarodnom danu muzeja organizuje jedinstvena Evropska Noć muzeja.”
“Prva Noć muzeja je održana u Berlinu 1997. godine.”
“Svi ti gradovi i njihovi muzeji puni blaga.

U muzeju voštanih Uspomena
prođite galerijom Promašenih namera
hodnikom Neiskrenih želja
stepenicama Bezvoljnih žudnji
i upašćete u klopku Kajanja
i tu
moći ćete da urežete po zidovima
sa malim nožem-uspomenom kupljenim na ulazu
zareze Nesporazuma.

Poseta muzeju, Žak Prever