Musée d’Orsay

Nije mogla da laže sebe i ovoga puta.
Uvek je vešto umela da se slaže. Da pobegne kad oseti da se tlo pod nogama ljulja.
Tako je prošli put pobegla kada je osetila opasnost da može da se zaljubi. Izmislila je hiljadu i jednu prepreku pored već postojećih i sve učinila toliko nemogućim da je pobegla. Ubedila je sebe da to nije za nju.
Svetlost dana se sve više povlačila pred tamom noći koju su kitila šarena svetla najlepšeg grada na svetu.
Odlučila je da par stanica ne ide peške, već autobusom. Brže će stići. Već je čekaju na večeru. Telefon je bio pun propuštenih poziva i poruka.
Treba da se javi…
Nemoguće je izdvojiti koji je muzej najlepši, ali ako bi baš morala to bi bio Musée d’Orsay. U njemu je sve opušteno i nekako na dohvat ruke.
Najveća umetnička dela neprocenjive vrednosti bila su oko vas, ležerno, bez ikakvih prepreka, zaštite, naizgled naravno. Osećaj da ih možete dodirnuti. Skulpture svuda okolo. Moglo je da se fotografiše do besvesti, niko vas ne bi popreko pogledao. Taj osećaj pristupačnosti činio je da poverujete da su sva ta uzvišena dela tu samo zbog vas.
Krišom je dodirnula jednu skulpturu i pod prstima joj je još uvek bila hladnoća mermera pomešana sa vrelinom umetničke lepote.
Nije mogla da se odvoji od Vinsentovih slika.
Slika para koji se odmara nakon posla u žitu, zaslepljivala je svojim sjajem kao sunce.
Sela je da na kratko predahne na klupi u holu.
Ostala je kao skamenjena.
Gospodin Mačo sa svojim čarobnim osmehom objašnjavao je nešto devojci pored sebe.

Paris - Musée d'Orsay: Van Gogh's La méridienne ou La sieste, d'aprés Millet

La méridienne ou La sieste, d’aprés Millet was painted from December 1889 – January 1890.

“Sudbina uvek čeka na uglu ulice. Kao kurva, prorok ili prodavac srećki: njene tri omiljene inkarnacije. Ipak ona ne dolazi kući po vas. Treba joj ići u susret.” Karlos Safon

M R A K

Mrkli mrak.
Samo je usamljena ulična svetiljka bacala belu svetlost u krug.
Njih dvoje su stajali pored i nešto razgovarali. Muškarac je bio u senci. Žena je gestikulirala i s vremena na vreme mu se unosila u lice.
Stekla je utisak da se raspravljaju. Pogledala je na sat. Poranila je deset minuta. Bilo je hladno. Pokušala je da se zagreje cupkajući u mestu.
“Kurvo!” Proderao se muškarac. Žena je pala i počela naglas da plače.
Ruka joj je mahinalno krenula ka telefonu. Prišla je ne razmišljajući o posledicama.

Žena je bila sama. Klečala je na hladnom betonu i jecala. Rukom se držala za obraz.
“Da li ste dobro?” Pitala je. “Gde stanujete? Da pozovem taksi? Da li vam je potreban lekar?”
Odrečno je odmahnula glavom ne mogavši od jecanja da progovori.
Ipak će pozvati taksi, pomislila je. Pogledala je na sat. Prošlo je tek pet minuta. Njega još nije bilo. Pokušala je da uteši ženu. Da je podigne sa hladnog betona.
“Gde stanujete?” Pitala je ponovo. Žena je promrmljala kroz suze.
U tome je stigao taksi. Rekla je ulicu i dala novac.
“Možete li sami?” Žena je zahvalno klimnula.

U tome je stigao i on.
“Da li me dugo čekaš?” Pitao je.
“Ne dugo” Nasmešila mu se.
“Nadam se da se nisi dosađivala.”
“Nikako.”
Zagledala mu se u oči.
Bile su mile i tople.

 

LA NUIT

Nuit noire.
Seule la lumière blanche du lampadaire éclairait les alentours
Elle et lui discutaient près du lampadaire. L’homme était dans l’ombre. La femme gesticulait et le provoquait.
J’avais le sentiment qu’ils se querellaient.Je regardai ma montre.
J’étais arrivée dix minutes plus tôt. Il faisait froid. J’essayais de me réchauffer en sautillant sur place.
« Putain ! » cria l’homme. La femme tomba et commença à pleurer bruyamment.

Ma main chercha le téléphone. Je m’approchai sans penser aux conséquences.
La femme était seule. Elle était agenouillée sur le béton froid et sanglotait. Elle tenait sa joue endolorie.
« vous allez bien ? » demandai-je.
« Où habitez-vous ? voulez-vous que j’appelle un taxi ? un médecin ? »

Elle secoua la tête sans pouvoir parler à cause de ses sanglots.
J’appellerai quand même un taxi pensai-je. Je regardai ma montre.
Cinq minutes s’étaient écoulées. Il n’était pas arrivé. Je tentais de consoler la femme, de la relever du béton froid.
« où habitez-vous ? » lui demandai-je à nouveau. Elle murmura à travers ses larmes.

Le taxi arriva. Elle donna le nom de la rue et paya.
« vous pouvez partir seule ? » La femme reconnaissante me répondit d’un signe de tête.

Enfin, il était là.
« Tu m’attends depuis longtemps ? » me demanda-t-il.
« Non pas trop. » dis-je en lui souriant.
« J’espère que tu ne t’es pas ennuyée. »
« Pas du tout !»

Je plongeais mes yeux dans les siens.
Ils étaient doux et pleins d’amour.

Želi i desiće se

Mesta nisu numerisana. Publika je na bini zajedno sa glumcima. Baš lepo, mislim, jedva čekam da počne.

“Samo dovoljno želi i desiće se.” Čujem devojku iza mene.

Da li je zaista tako, pitam se, ali sigurno ne šteti želeti i nadati se. Eto sad želim da otputujem na more, čujem šum talasa i da me preplavi ta plava boja neba i vode.
I zašto sad osećam miris hleba, i odkuda mi sad to?

Mada, ne bi smetalo jedno fino parče.

Predstava poče. Dinamična, zanimljiva, nije dozvoljavala da mi misli lutaju, i onda odjednom iznesoše neke pogače, iskidaše među sobom i počeše da dele publici. Dobih i ja jedno fino parče.
Ne mogu da verujem!
Pa samo sam pomislila!

Sutra kupujem novi kupaći za svaki slučaj…

Henri de Toulouse-Lautrec - Yvette Guilbert

SOUHAITE ET CELA PRODUIRA

Les places ne sont pas numérotées. Le public est sur scène avec les comédiens. Tant mieux, j’ai hâte que cela commence.

« Souhaite profondément et cela se produira. » Une jeune femme parlait derrière moi.

Est-ce que cela se passe vraiment comme ça pensai-je, mais cela ne fait pas de mal de désirer et d’espérer. Et bien, maintenant je souhaite partir à la mer, entendre le bruissement des vagues, être inondée par ce bleu azur du ciel et de l’océan.
Et pourquoi je sens maintenant l’odeur du pain, et d’où cette impression ? bien qu’une belle tranche ne serait pas de refus !

La pièce commence. Dynamique, intéressante, elle empêche mes pensées de vagabonder et soudain, des galettes de pain sont servies, les comédiens les brisent et en distribuent au public. Je reçois un joli morceau.
J’y crois pas !
Mais j’y ai seulement pensé !

Demain, j’achète un maillot de bain, au cas où…

W I S H

Places are not enumerated. Spectators are on the stage together with the actors. How nice, I was thinking, I can’t wait for the show to begin.

“If you want it hard enough, it will happen.” I heard a girl behind me talking.

Is it really so, I was wondering, but certainly it won’t harm you to wish and hope for something. Well now, I would like to travel to the seaside, hear the sound of the waves and let myself overwhelmed with that blue color of the sky and water. And why do I feel a scent of the bread now, and where it’s coming from? Although, I would not mind one fine piece.

The theatre play began. Dynamic, interesting, it didn’t allow my thoughts to wander, and then suddenly they took out some bread, pulled it to the pieces among themselves and began sharing to the audience. I have gotten one fine chunk. I can not believe it! Just after I thought about it!

I’m buying a new swimsuit tomorrow, just in case …

L U D O S T

Ludost je ono što nas čini srećnim.

Koliko nam hrabrosti treba za ludost?

Ljudi su mahom nesrećni, nesposobni da se odvaže.

Žive u laži, ubeđujući sebe da je kasno, ili rano. Ili tek treba da dođe pravo vreme.

Prikazuju se srećnim, lepim, a zapravo su tužni, ružni i kukavice.

Malo je onih koji se osmele i sprovedu svoje ludosti u delo.

Samo slobodni ljudi mogu da ih ostvare, jer su hrabrost koja im je za to potrebna već zadobili i platili kroz slobodu koju su ostvarili. Skupo…

Žive svoje ludosti, slobodni su i srećni, a kao takvi su zaista i lepi.

FOLLY LIFE

Foolishness is what makes us happy.
How much courage do we need for it?
People are mostly unhappy, incapable to bound.
Living in a lie, convincing themselves that it’s too late or even too early. Maybe the right times are still to come.
Presenting themselves happy, beautiful, while the reality is sad, ugly and coward.
Few dared and performed their madness into acts.
Only the free men could achieve this, because the courage they needed for it, they already gained and paid through the freedom they’ve won. And the freedom, they paid it costly.
They live their folly lives, freely and happily, and as such are thus – magnificent.

K O L I K O

Da li bestidnošću umirujemo nečistu savest?
Ili rušimo kočnice koje nam ne dozvoljavaju da budemo ono što smo zaista?
Da li mrzeći nekoga ili nešto vremenom, preispitujući se, dolazimo do zaključka, da li je naša mržnja bila opravdana i uopšte potrebna?
Koliko smo samo emocija utrošili na mržnju koja je naškodila prvo nama?
Koliko čovek uopšte razmišlja o negativnim emocijama, ili kao noj zabija glavu u pesak?
Zašto se mahom bavimo nečijim manama, umesto isticanjem nečijih vrlina?
Kod onih koje mrzimo, selektivnim uočavanjem isključivo mana, mi namerno negiramo vrline, kojih možda imaju mnogo više.
Kod onih koje želimo da uzdignemo, obično uočavamo samo vrline, ne baveći se manama, kojih možda mogu imati mnogo više.
Sve to stvara lažnu sliku i mi kao slušalac ili posmatrač nikada ne možemo znati dok se lično ne uverimo, što je često nemoguće, pa većina prihvata zdravo za gotovo prezentovanu istinu o nekome.
Koliko se trudimo da budemo realni?
Koliko se borimo za to da budemo realni u nerealnom svetu oko nas?

D A LJ I N A

Henri de Toulouse-Lautrec - Young woman in the studio

Probudila se rano. Još je bio mrak. Pet sati. Tiha muzika Leonarda Cohena ispunjavala je sobu. Kao devojka se čudila kako stariji ustaju toliko rano bez zvonjenja sata. Sad je shvatala. Što si stariji treba ti manje sna. Prednosti ranog ustajanja su višestruke. Razmišljala je o nekim dok je pijuckala kafu. Misli počeše da lutaju. On sad sigurno spava jer voli da je budan noću. Tad neometano može da radi i razmišlja. Ona je ustajala, on je legao da spava. Volela je te trenutke kada ga je već umornog i sanjivog pokrivala. Zvuk sms poruke je prenu: “Dobro jutro. Laku noć.” Stalno se dešavalo, jer su bili telepatski povezani. Kad intenzivno misli o njemu on se javi i obrnuto. Daljina. Ni jedna nije dovoljno daleka za ljubav. Neke blizine su dalje od najvećih daljina. A opet nedostajao joj je neopisivo. Odbaci odmah te misli da bi mogla da funkcioniše.

LA DISTANCE

Elle se réveilla tôt. Il faisait toujours nuit. Cinq heure. La douce musique de Léonard Cohen emplissait la chambre à coucher. Quand elle était jeune, elle s’étonnait que les ainés arrivaient à se lever si tôt sans réveil. Maintenant, elle comprenait. Plus tu vieillis, moins tu as besoin de sommeil. Les avantages de se réveiller tôt sont multiples. Elle y pensait pendant qu’elle sirotait son café. Ses pensées commencèrent à vagabonder. Il doit sûrement dormir car il aime être debout la nuit. A ce moment là, il peut travailler et penser paisiblement. Elle se levait, il se couchait.  Elle aimait ces moments où elle le recouvrait fatigué et assoupi. Le son du sms la surprit : « Bonjour, bonne nuit ». Cela se passait comme cela, car ils étaient en totale communion. Quand elle pensait intensément à lui, il l’appellait et inversement. La distance. Aucune n’est assez éloignée pour l’amour. La proximité peut être plus lointaine que les plus grandes distances. Et il lui manquait de manière inoui. Elle rejeta ces pensées pour s’activer.

Još!

Zoru dugo nije viđala i često se pitala gde li je, da li je zdrava. Vreme je prolazilo, dani su se nizali jednolični, posao, kuća. Obaveza preko glave. Maštala je o putovanju. Razmišljala da zauvek ode iz ove učmale, malograđanske, negativne sredine, gde je ljudima glavna zabava razgovor o drugim ljudima, spletke, podmetanja, smišljanje klopki i uvlačenje u njih, podsmeh…To im je izazivalo bolesno zadovoljstvo. Tad su bili svoji. Što bi se reklo, svoji na svome. Malo je bilo onih s kojima je mogla da proćaska šta čitaju, koju muziku slušaju, gde planiraju ili bar maštaju da otputuju, koji film su gledali, seriju… A tek da joj neko otkrije nešto novo, zanimljivo, to je bio pojam. Prazni ljudi, duše pune zla i ljubomore šetale su gradom. Zora, luckasta beskućnica imala je više zanimljivog i dobrog u sebi od mase “normalnih”.

Na uglu ulice tog popodneva skupila se grupa ljudi. Vrištali su i smejali se gromoglasno. Šta li se dešava, pitala se dok je žurila u piljarnicu po povrće. Približavajući se videla je Zoru kako se ljubi sa nekim čovekom. Viđala ga je i ranije par puta s njom, ali uvek su išli u žurbi. On napred bez ičega u rukama, a ona za njim sa džakom prepunim hleba. Grupa je podvriskivala i navijala. Njih nekoliko je držalo pare u rukama.

– Hajde, ljubi ga, još, još!!

Scena je bila mučna i potresna. Osećanja su joj se mešala, tuga, sažaljenje, bes, zbog ljudskih monstruma. Požurila je ka piljarnici, u tom momentu je spazi Zora. Ona se pravila da je ne vidi. Zora pođe prema džaku i podiže ga na rame. Grupa se uskomeša.

– Još! Još! Hajde! Ljubi ga!!

Kao gluva Zora krenu…Odmicala je brzo. Kao da je bežala. Muškarac je kupio pobacan novac. Pošao je za njom. Grupa se razilazila.

Neka gorčina je bivala sve veća dok je ulazila u piljarnicu.

 

Inspirisano stvarnim ličnostima i događajima, nastaviće se…

Saluant le public

Koliko podilazimo javnosti i koliko nas košta kada to ne činimo? Ili činimo? Da li mali čovek sme da se usudi da ne podilazi nikome? Da bude svoj.

Prošla je pored komšije i nasmejala se slatko njegovoj glupoj šali. Videla je da je srećan, jer je mislio da je zanimljiv. Rekla je koleginici da danas dobro izgleda iako je podbula i čupava. Šefu da je oduševljena njegovom idejom, koju je predložila pre neki dan. U prodavnici je namrgođenoj kasirki rekla da je jako ljubazna. Mužu da je divan, deci da su dobra. Prijateljima da su diskretni i iskreni. Osećala se loše, a nije znala zašto.

Prošla je pored komšije, rekla ćao i kiselo se nasmejala njegovoj glupoj šali. Videla je da je zbunjen, jer je mislio da je zanimljiv. Rekla je koleginici da je imala i boljih dana. Šefu da je licemer i kradljivac tuđih ideja. U prodavnici namrgođenoj kasirki nije rekla ništa. Mužu da je postao nepodnošljiv, deci da su dobra. Prijateljima da su lažni.

Osećala se odlično i znala je zašto.

SALUANT LE PUBLIC

Combien cela nous coute d’être mesquin en public ou de ne pas l’être ? Est-ce que le simple individu peut se permettre de ne pas être mesquin? D’être lui-même.

Elle est passée devant son voisin, a bien ri de sa blague ridicule. Elle voyait qu’il était heureux, parce qu’il pensait qu’il était spirituel. Elle a dit à sa collègue qu’elle était jolie aujourd’hui même si elle était gonflée et décoiffée. Qu’elle était satisfaite de l’idée que son chef avait soumis il y a quelques jours. A la caissière renfrognée, au supermarché, qu’elle était très aimable. A son mari, qu’il était merveilleux, aux enfants qu’ils étaient gentils. Aux amis, qu’ils etaient discrets et sincères. Elle se sentait mal et ne savait pas pourquoi.

Elle est passée devant son voisin, lui a dit « salut » et s’est moqué de sa blague idiote. Elle voyait qu’il était stupéfait parce qu’il pensait qu’il était spirituel. Elle a dit à sa collègue qu’elle avait eu des jours meilleurs. A a son chef, qu’il était hypocrite et voleur des idées d’autrui. A la caissière renfrognée, au supermarché, elle n’a rien dit. A son mari, qu’il était insuportable, aux enfants qu’ils étaient gentils. Aux amis qu’ils étaient faux.

Elle se sentait parfaitement bien et savait pourquoi.

 

Riba-frajer

Nekad su “Godišnja doba padala kad im je doba” kaže Prever.

Danas primećujemo u svemu promene pa tako i u odnosu muškarac-žena. Reći ću da je došlo vreme feminiziranih muškaraca i muškobanjastih žena. Agresivnih žena i nežnih muškaraca. Žena koje kad padnu odmah ustanu. -Pa ne moraš odmah da ustaneš, sačekaj malo. Možda naiđe pravi pa te podigne.- kaže jedan drugar.

Da, zaista da li žene moraju da jačaju svoju mušku stranu jer u muškarcima ne nalaze dovoljno muškosti? Da li je to instinkt, ili svesno žele da ih nadjačaju? Zašto se oni povlače pred ženskom agresivnošću? Da li se ne osećaju dovoljno sigurno i ne mogu da im pariraju, ili se svesno povlače jer ih to odbija? Možda taj odnos muškarca i žene treba da se uspostavi prirodno, a ne po modelu. Da jači partner po prirodi stvari bude dominantniji. Nasilan pokušaj dominacije muškarca slabijeg od žene izaziva konflikt, pa odnos nema budućnost. Muškarac ako je prirodno dominantniji od žene, superiorniji u više segmenata, sve je lakše i uspostavlja se tradicionalan odnos. Mislim da mnoge žene žele takav odnos snaga i takvog muškarca. Šta kad je žena u svemu superiornija od muškarca? Možda on uživa u toj podređenoj, zaštićenoj ulozi. Manje ga boli glava kako se boriti u životu i opstati, pa se svesno povlači, ušuškan. Neki se pak guše u takvom odnosu. Pritajena muškost im se poljulja i pobegnu glavom bez obzira.

Ma koliko promene bile vidne i na izgled neprirodne, prava žena i pravi muškarac pronađu put jedno do  drugog.

Svako od njih prirodno preuzme ulogu koja mu pripada i odgovara. Zajednički se razvijaju, podstičući jedno drugo nesebično, dopunjujući se, u želji da oboje budu srećni i jaki.

 

R O M E O

Naslonjena na prozor koji gleda u dvorište zgrade u 17. arodismanu Pariza, opijena srećom, sa željom da zauvek ostanem tu gde sam, razmišljala sam koliko je ljubav važna za inspiraciju. Odjednom mi je proletela misao, šta ako nekada ne budem zaljubljena? Ali uvek ću biti zaljubljena u Pariz, i to je dovoljno, pomislila sam.

To majsko jutro je bilo sveže, trava je prijatno mirisala, i ništa se nije čulo, iako je iza dvorišta saobraćaj u aveniji bio živ. Osetila sam miris kafe, i naslutila ukus toplih kroasana koji su me čekali. Živote, divan si, pevala sam u sebi. Tada sam začula glas starije gospođe u stanu ispod kako zove: “Romeo, Romeo, hajde dođi.” Izvila sam se malo više da vidim ko je Romeo koga zove, ali se niko nije pojavio. Obuzela me je neuobičajena radoznalost. To nije ličilo na mene. Mislim da je sve poteklo od imena Romeo i od moje zaljubljenosti i opijenosti gradom. Ko je Romeo? Kako izgleda? Da li je zgodan stari gospodin koga ona zove i čeka. Romeo, koliko simbolike u svemu. Pariz, Romeo…ljubav. Možda se tu krije neka romantična priča.

Sledećeg jutra, dok sam sabirala utiske prethodnog dana i noći, naslonjena na prozor srkutala kafu, opet sam čula isti glas kako doziva Romea. Pogledala sam na sat bilo je oko devet. Ovoga puta sam se izvila malo više, sreća što je ograda od kovanog gvožđa bila jaka inače bih ispala. Zar da nastradam zbog Romea u Parizu, nasmejala sam se sebi.

“Ko je Romeo? Kako izgleda? – nisam mogla više da izdržim i krijem radoznalost.

Kroz zarazan smeh sam dobila odgovor: “Romeo je mačka. Svako jutro u isto vreme ga zove na doručak.”

Zagrcnula sam se s kafom! Smeh se orio!

A taman sam očekivala ljubavnu priču.

 

ROMEO

Leaned against the window looking out onto the courtyard of the 17th arrondissement old building in Paris; overwhelmed with happiness and desire to stay forever on that place, I was thinking how important the love is for inspiration! All of sudden a thought crossed my mind: “What if one day I stop being in love?” But I’ll always be in love with Paris, I thought, and that will be enough.

That morning in May was fresh, the grass of the backyard had pleasant odour of spring, and you could hear no sound, despite the traffic behind the walls. I felt  the coffee scent and couldn’t await the taste of warm croissants, left for me at the kitchen table. “Life, you are beautiful!” I was singing to myself. In that very moment the voice of an old lady echoed from the flat below: “Romeo, Romeo, come here please!” I leaned a bit more over the window to see who is mysterious Romeo that lady is calling, but anyone appeared to be there. I was overwhelmed by unusual curiosity. It was not normally my case. I think it all started with the name “Romeo” and my admiration and love toward the city. Who is Romeo? How does he look like? Was he an old handsome gentleman whom she was calling and waiting? Romeo, how much symbolism in everything. Paris, Romeo … love. There must be a romantic story.

The next morning, while I was gathering the memories of the previous day, leaned against the window with my first coffee, I heard the same voice calling Romeo again. I checked the time and it was about nine o’clock. At this point I leaned even more and luckily the window bars were strong enough, otherwise I would drop! “I better not harm myself because of the Romeo in Paris”, I laughed inside.

“Who is Romeo? How does he look like?” I could not hide my curiosity anymore.

I got the answer that dissolved into laughter: “Romeo is the cat! She is calling him for breakfast every day at the same time.”

Almost stifled with the coffee, we bursted out of laugh!

And I just expected one romantic story.