Le rêve

Vrati se
Da trčimo bosi po zlatnom pesku obale okeana.
Vrati se
Da nam tirkizni talasi kvase vrela stopala.
Vrati se

Od šuma talasa
nećemo čuti ništa,
Samo otkucaje srca.

Smejaćemo se glasno.
Skupiću sedefaste školjke
i njima napisati tvoje ime.

Poljubiću te
i prenuti iz dremeža.

Napojiću te vinom ledenim kao talas.
Skinuću ti pesak sa čela
i zaroniti u dubine tvoga pogleda.

Zaboraviću put
i ostati zauvek

Vrati se

O T I S A K

Desilo vam se sigurno da kada dođete na neko vama drago i važno mesto osetite odsustvo pojedinih ljudi. Prazninu koja ispunjava prostor ili se širi prostranstvom. Desi se i obrnuto, da osetite prisustvo nekoga ko je tu ostavio svoj pečat.
Te finese u bilo kom pravcu podsećaju nas na one koji su i na nama ostavili trag.
Može se desiti da su to ljudi iz nekog drugog vremena i prostora, koje smo upoznali preko literature, muzike, i slično, a čini nam se kao da će se svakog trena pojaviti, ili kao da su pre par minuta otišli, a to je bilo u nekom drugom veku ili pre više decenija.
Kako je to moguće objasniti?
Shvatam to kao snagu njihovog duha, koji je bezvremen. Kao emociju koja postoji u nama, i tada, na tom mestu, ona nekako izbije, davno pritajena i na izgled zaboravljena.

“Kažu da mesta života čuvaju neki lagani otisak osoba koje su ih nastanjivale. Otisak u vidu udubljenja ili ispupčenja. Za Ernesta i Ceciliju Bruder, rekao bih, u vidu udubljenja. Uvek sam osećao prazninu kad bih se našao na mestima gde su oni živeli.”
Dora Bruder, Patrik Modijano

L I M U N A D A

Nosila je pune ruke povrća i voća sa pijace. Možda je i previše kupila, jer joj je postajalo sve teže. Goste je očekivala tek za večeru.
“Mogu li da pomognem?”
Okrenula se i zastala u neverici.
Jabuke koje su se kotrljale trotoarom, vešto je kupio, a pomorandže i limun je vraćao u torbu. Ruke su joj slobodno visile kraj tela, nesvesna da je sve ispustila.
Posmatrala ga je kako kupi i ostatke prosutog povrća. Kosa mu se sijala na suncu, gusta, smeđa. Poželela je da provuče ruke kroz nju kao nekad. Nije mogala da progovori, ni da se pomeri. Uvek je tako delovao na nju. Parališuće. Sve zaboravi. Postoji samo on i trenutak u kome su.
“Treba.” uspela je da kaže, posle ni sama ne zna koliko minuta.
Nasmejao se najčarobnijim osmehom na svetu. Polako su krenuli.
Otkud on danas ovde, bilo bi logično pitanje, jer je živeo u sasvim nekom drugom, dalekom gradu, i toliko godina se nisu videli. Bila je to jedna od onih strastvenih nemogućih ljubavi, koje se dese u sekundi, kao oluja, naprave haos i nestanu. Poslednje što bi joj bilo potrebno sada je bilo kakva oluja. Ma, povetarac joj ne treba.
Nisu progovarali. Povremeno bi im se pogledi sreli i nasmejali bi se jedno drugom.
“Stigli smo.”, rekla je.
Otključala je. Uneo je sve u kuhinju.
“Napraviću nam limunadu.”
“Kao u dobra stara vremena.”
Ćutke je cedila limun.
Nije mogla da misli. Sve zaboravi. Postoji samo on i trenutak u kome su.

 
“Sve počinje iznova, kao nekad. Isti dani, iste noći, ista mesta, isti susreti. Večno vraćanje istog.“ Patrik Modijano, U kafeu izgubljene mladosti

“Oduvek sam verovao da vas neka mesta privlače kao magneti kada se nađete u njihovoj blizini. I to na neprimetan način, tako da ne posumnjate.” Patrik Modijano, U kafeu izgubljene mladosti

Za vrele dane malo ljubavne limunade. Sve je fikcija. Nastaviće se…

S A M O

Dosada povlači dosadu.
Dosađujući se, dosadni ljudi gledaju dosadan program.
Zašto naspavani ljudi bolje funkcionišu?
Ko ne zna odgovor na ovo pitanje, možda bi bilo zanimljivije pitanje?
Kad mi nešto padne na pamet, pomislim, pa to već svi znaju. Onda slučajno naletim na pitanje na koje svi znaju odgovor o kome se obrazlaže na nacionalnoj televiziji. Ili televizija potcenjuje gledaoce, ili je inteligencija gledalaca precenjena?
Možda bi ovo pitanje bilo zanimljivije od funkcionisanja naspavanih ljudi?
Prezir povlači prezir.
“Lanac advertajzerskog prezira: reditelj prezire agenciju, agencija prezire naručioca, naručilac prezire publiku, publika prezire svog komšiju.” Frédéric Beigbeder
Surovost povlači surovost.
“Život preduzeća oponaša onu surovost koju poznajemo iz škole, samo brutalnije, jer nema nikoga da vas zaštiti. Neprihvatljive aluzije, nepravedne agresije, seksualni progon i ratovi za prevlast – sve je dozvoljeno, kao u vašim najgorim sećanjima na školsko dvorište.” Frédéric Beigbeder
Ljubav povlači ljubav.
“Ljubav se svodi na izmišljanje osobe koju volimo, više nego na upoznavanje te osobe. Svaka ljubav, u stvari sama sebe izmišlja. Ničeg umetničkijeg od ljubavi nema. To je fantazija pisca, muzičara, slikara, sineasta. I zbog toga umetnici verovatno i jesu najbolji ljubavnici.” Frédéric Beigbeder
Dobrota povlači dobrotu.
Sreća povlači sreću.
Poverenje povlači poverenje.
Samo je potrebno da neko prvi počne.

P I S M O

Bio je to potpuno običan dan. Poštansko sanduče puno reklamnih flajera i računa koje je trebalo platiti. Mehanički je sve pokupila i stavila u torbu. Kasnije će razvrstati i pola pobacati.
Nekada su u sandučićima bila pisma. Sa šarenim markicama iz inostranstva koje je skidala nadnoseći koverat nad posudu sa vrelom vodom. Para ih je odvajala neoštećene.
Sve više gazimo u sajber svet, nesvesni koliko lepih navika nestaje. Menjaju ih nove, čini se sve manje ljudske. Vremenom, pitala se, koliko će i u čoveku ostati ljudskog?
Počela je da razvrstava račune, da baca reklame, i u neverici potpuno zatečena spazi koverat pažljivo adresiran na njeno ime. Okrenula ga je. Nikakvu adresu nije imao pozadi. Uzela je nožić za otvaranje pisama u obliku krstaškog mača koji je kupila u Provinsu, misleći da ga nikada neće upotrebiti, ali došao je i taj trenutak…Pismo je bilo ispisano na dve strane, lepim, čitkim rukopisom malo nagnutim na desno.
Čitala je sa nevericom.
Srce je lupalo.
Oči su počele da magle.
Na kraju je potpisao sa početnim slovom nadimka koji mu je ona dala.
Zatečena.
Okrenula je stranu i počela iz početka. I opet, i opet…
E, da je stiglo pre nekoliko godina, šta bi sve proživeli. Koliko bi se navoleli. A sad, kada je sve prošlo, zatrpano zaboravom…kao ruka koja se pojavljuje na kraju filma Keri, kada su već svi u bioskopu ustali misleći da je kraj.
Zašto joj je na pamet pala ta scena?
Valjda što je kraj ljubavi malo nalik hororu. Ili nije?
Savila je pismo, vratila u koverat i odložila.
Sam gest je ganuo, ali stigao je kasno.
Kao kiša posle suše koja je spržila sve.

“Svi mi nosimo duboko u sebi neki pritajeni ljubavni jad. Srce koje nije slomljeno, nije srce.” Frédéric Beigbeder

“Nikad više nećeš dobijati listove papira prekrivene stidljivim krasnopisom, natopljene suzama i naparfemisane s ljubavlju, savijene sa emocijama, i adresom brižljivo prepisanom na koverat, sa malom porukom za poštara: Ne izgubi se na putu o poštaru, nosi ovu važnu posalnicu mome voljenom.” Frédéric Beigbeder

N E K A D

Pored prodavnice gde ste mogli da kupite sve što može da se napravi od ruže, nalazila se mala, starinska knjižara. Dobro snabdevena, nekome bi se učinila pretrpana, ali za nju je bila pravi raj.
Deo “Sve što vam je potrebno za pisanje pisama” bio joj je omiljen. Šareni papiri, koverti, pera, kutije, mastila… Čarobni svet koji je nestao, ali na ovom mestu on je iznova oživljavao u sećanju.
Dok je birala papire i koverte, setila se svih tih pisama primljenih i poslatih, crno belih fotografija sa posvetom, ubačenih između dva lista finog papira…

Napisaću ti pismo
na papiru kao od čipke
belom kao sneg.
Biće posut laticama ruža
sa jednom procvetalom u desnom uglu.
Namirisaću ga sa par kapi Fiđija
i na kraju kad potpišem
zalepiću usne
sa ružem boje maline
da ostane trag.
Mastilo će biti zeleno
kao trava kad se u proleće razbokori.
Trudiću se da mi rukopis bude lep.
Pisaću ti kakav je dan,
i šta je sve bilo.
Onu detelinu sa četiri lista
što sam ispresovala
zalepiću negde na sredini
kad spomenem
koliko sam bila srećna
dok si mi recitovao Jesenjina.
Ako mi suza slučajno krene
pustiću je da sklizne
razliće mastilo
i postaće svetlo zelena.
Pisaću ti o tome šta radim.
Opisaću ti san od sinoć
i koliko je stvaran bio
da sam te pozvala kad sam otvorila oči.
Završiću stihovima
ako bude sreće svojim
možda mi inspiracija navre
kao nekad kad sam ti pisala samo tako.
Čim ga predam
počeću da čekam odgovor.

75a8dc9833133b6199d54197e1fae622

K A O

“Oni što su posle bitke generali, a pre i u toku nisu odavde, nek mi se ne obraćaju. Delovati, pa i biti poražen, ali sa prikrivenim kukavičlukom soliti o porazu na kraju…”
“Ili prisvajati pobedu bez učešća u njoj.”
“Većina bi pre da soli nego da učestvuje.”
“Hoće pobedu bez bitke.”
“Diplomu bez učenja.”
“Uspeh bez truda.”
“Ljubav bez žrtve.”
“Iskustvo bez godina.”
“Veru bez iskušenja.”
“Pa kad može bogatstvo bez rada, funkcija bez diplome, vlast bez pameti i popularnost bez morala.”
“Seks bez ljubavi.”
“Osuda bez krivice.”
“Krivica bez kazne.”
“I lezbejke u Politikinom zabavniku.”
“Šta?”
“Nežna lezbijska scena u najnovijem stripu „Poseta Veneciji“, u „Politikinom zabavniku“ od 20. maja ove godine na strani 19.”
“Kuda ide ovaj svet?”
“Gledam život kao šarenu livadu punu poljskog cveća, bumbara, pčela, leptira, ptica, mirisa, boja..”
“Kao Vinsentovu sliku. Kao kaleidoskop…”

COMME

« Ceux qui deviennent des généraux après la bataille, qui avant et pendant n’étaient pas d’ici, qu’ils ne m’adressent pas la parole. Agir et être vaincu puis avec une lâcheté déguisée cracher sur la défaite en dernier lieu… »
« Ou s’approprier la victoire sans y avoir participé. »
« La majorité préfèrera donner son avis que de participer. »
« Elle veut la victoire sans combat. »
« Le diplôme sans les études. »
« Le succès sans efforts. »
« L’amour sans victime. »
« L’expérience sans les années. »
« La foi sans la tentation. »
« Puisque la richesse est possible sans travail, des fonctions sans diplômes, le pouvoir sans l’intelligence et la popularité sans moralité. »
« Le sexe sans amour. »
« La condamnation sans coupable. »
« Le coupable sans condamnation. »
« Et des lesbiennes dans « Politkin Zabavnik »
« Quoi ? »
« Une scène lesbienne sensuelle dans la toute dernière BD « voyage à Venise », dans le « Politikin Zabavnik » du 20 mai dernier, page 19. »
« Mais où va ce monde ? »
« Je vois la vie comme une prairie bucolique pleine de fleurs des champs, de bourdons, d’abeilles, de papillons, d’oiseaux, de senteurs, de couleurs. »
«Comme le tableau de Vincent. Comme un kaléidoscope… »

 

KUPI ME, PRODAJ ME

Teško vreme, a Srbija neprekidno u njemu, bez naznaka da skoro izađe, nosi sa sobom razne anomalije, pa i prodaju umetnika i ljudi od javnog značaja.
Kad kažem prodaju, mislim na njihovu prodaju političarima, kojima služe za određenu prihvatljivu nadoknadu.

Stavljanje njihovog dela u funkciju manipulacije naroda, zarad interesa vlasti ili opozicije.

Iako, rećićemo ljudi od umetnosti, sporta, nauke ili nekog drugog javnog značaja treba da pripadaju svima, svojom slabošću oni padaju na kolena i vrše transfer.
Tim činom više ne pripadaju neistomišljenicima, iako bi sport, nauka, gluma… trebali da pripadaju svima. Do skoro ste nekoga voleli, pratili njegov rad, i odjednom preko noći vidite da zastupa opciju koja je po vašem mišljenju loša. On presatje da bude u fokusu vašeg interesovanja i samo kažete: “Prodao se.”, i krenete dalje.

Da li takva ličnost sme i treba da se proda?

Kada postavim to pitanje, setim se velikih umetnika, naučnika koji su ostavili trag ne samo u Srbiji, već i u svetu, za sva vremena, a koji su umrli u najvećoj bedi, koji su podnosili najveće siromaštvo.
Da li takva ličnost ima pravo kao svaki čovek, na svoj politički stav, na odluku?
Na javno istupanje i zastupanje određene opcije?

Vremenom dođete do zaključka da su se skoro svi prodali.

Prodate duše, tuga i jad.
Nastavite dalje u nadi da će teško obolelo društvo ozdraviti vremenom, i da će opasana bolest koja ga je zahvatila biti izlečena nekim novim, još ne otkrivenim lekom.

Dž E M

Gomila zgužvanih papira oko nje.
Počne, zgužva, počne, zgužva, i sve tako…
Mora mu nekako objasniti da je sve bio nesporazum. Nije pronalazila prave reči.
Uvek joj se činilo da je napisala drugačije od onoga kako je želela da on shvati.
I kako može da zna kako će on sve da shvati?
Možda ga uopšte neće ni interesovati da bilo šta shvata.
Brzo je odagnala te zlosutne misli.
Počela je ponovo.
“Dragi Mrave…”
Ne, nikako dragi, pomisliće da ga voli.
“Ćao Mrave!”
To joj se učinilo dobro.
“Sačuvala sam teglu džema od šumskih jagoda samo za tebe.”
Neko je zazvonio.
Brzo je savila pismo.
Cvrčak je začuđeno gledao u hrpu zgužvanih papira.
“Ne izlaziš danima, pa sam se zabrinuo.”
Nervozno se uzvrpoljila u fotelji od orahove ljuske.
Poslužila im je toplo mleko od žira.
Pili su u tišini i posmatrali izmaglicu nad šumom.

Inspirisano pričama Tona Telehena.

 

LA CONFITURE

Une pile de papiers froissés autour d’elle.
Elle commence puis froisse, commence, froisse et ainsi de suite…
Il fallait lui expliquer que tout était un malentendu. Elle ne trouvait pas les bons mots.
Elle avait l’impression d’écrire autre chose que ce qu’elle voulait que Fourmi comprenne.
Et comment pouvait-elle savoir ce qu’elle comprendrait ?
Peut-être que cela ne l’intéresserait pas de comprendre quoi que ce soit.
Elle éloignait rapidement ces mauvaises pensées.
Elle recommença.
« Chère fourmi… »
Non, pas chère, elle penserait qu’elle l’aime.
« Salut Fourmi ! »
La formule lui convenait mieux.
« J’ai gardé le pot de confiture de fraises des bois rien que pour toi. »
Quelqu’un sonna à la porte.
Elle plia vite sa lettre.
Le Criquet regardait avec étonnement la pile de papiers chiffonnés.
« Cela fait des jours que tu ne sors pas, alors je me suis inquiété. »
Elle s’assit nerveusement dans le fauteuil en coquille de noix.
Elle lui servit du lait de gland chaud.
Ils buvaient en silence et regardaient la brume envelopper la forêt.

Inspiré des histoires de Ton Telehen.

 

 

P A T R O N E

Ako tvrdoglavost pobedi ljubav, onda to ona i nije bila, pomislila je tvrdoglavo rešena da mu se više nikad ne javi. On neće, to je znala. Više ga je volela, bar je mislila tako, jer kako bi se moglo inače utvrditi koliko ko voli.

Kad bi izumeli ljubavni holter, pa da bude precizno, ovako kako da zna. Eto, ona ga voli toliko, ali mu neće priznati po cenu života. I kako on može da zna? Koliko li je ljubavi tako nestalo, a možda su mogle da se razviju i postanu prave.

Ipak je odlučila. Napisaće mu pismo. Tvrdoglavila se nepun sat. Toliko o karakteru koji joj je postao prema njemu mekan kao puding. Ne e-mail, pismo pravo pravcijato, i to perom na mirišljavom papiru. Totalno hipsterski, sa pesmom. Ne, bolje da celo pismo bude pesma.  Ako to ne pomogne, e onda ništa.

Uzela je pero, i onda shvatila da je na patrone. Samo da li ih uopšte više proizvode? Potražiće po knjižarama sutra. Ukoliko ih ne nađe, onda će prekosutra kupiti pero. Tražiće Pelikan i teget mastilo. Ako ne nađe, nakosutra će pokušati da… A do tad, možda će se desiti čudo.

I N K

If stubbornness wins over love, than it won’t be really love – she was thinking inside, convinced not to call him ever again. He won’t call, so far she knew. She loved him more, or at least she believed it was the case. Otherwise, how you could ever measure the love?

If you could only invent a love Holter*and measure precisely… but like this, who would know?! There, she loves him so much but she won’t admit it no matter what. And then how he could ever know? How many love stories have been lost that way and they could have become the great loves.

Yet, she has decided. She will write him a letter. She was making up her mind for almost an hour. There, it is clear now that her character toward him became soft as a pudding. And hey, she won’t send him an email, but the real old-fashioned letter, written with a pen on the perfumed paper. It will be so hipster, hah, even with the song. No, no, it will be even better if the whole letter is a song. If that doesn’t help, nothing will.

She took a pen and only then realized she doesn’t have ink capsules. Wait, are they even still producing them today? She will ask in the stores tomorrow. If she doesn’t find ink capsules, than she will buy a new pen. She will ask for “Pelikan” and dark blue ink. And if she doesn’t find, after tomorrow she will try to… And until then, well, a miracle might happen.

E N C R E

Si l’obstination triomphe de l’amour, alors cela n’est pas de l’amour. Pensa-t-elle avec entêtement, décidée à ne plus lui parler. Lui ne le fera pas, et elle le savait. Elle l’aimait davantage, c’’est ce qu’elle pensait, sinon comment prouver qui aime le plus l’autre ?

Si seulement on pouvait inventer un Holter de l’amour précis. Comment savoir maintenant ? Voilà, elle l’aimait tellement, mais ne lui avouera jamais, c’était une question de vie ou de mort. Et comment le saurait-il ? Combien d’histoires d’amour finissaient ainsi alors qu’elles auraient pu vraiment s’épanouir.

Elle avait malgré tout décidé de lui écrire une lettre. Cette idée la tarauda u peu moins d’une heure. Elle s’était ramollie comme un pudding à son égard. Pas un email, une lettre, une vraie, écrite à la plume sur du papier parfumé. Totalement démodée avec un poème. Non, toute une lettre en poème. Si cela n’aide pas, alors rien ne le fera.

Elle prit sa plume, et constata qu’elle n’avait plus d’encre. Est-ce qu’on la fabriquait toujours ? Demain, elle ira en chercher dans une quelconque librairie. Sinon, elle achètera un nouveau stylo plume. Elle prendra un Pelikan avec des cartouches bleues. Si elle ne trouve pas, elle essaiera le surlendemain de… Et d’ici-là, un miracle aura peut-être eu lieu.