Ko smo mi?

Priče o započinjanju su lake.
Klize kroz vazduh, glatko.
Potonemo u slatku obmanu
i već smo preskočili toliko koraka.
Počinjemo.
Zapinje.
Znojimo se.
Teže je
nego što je
dok pričamo.
Ima prepreka o kojima ništa ne znamo.
Shvatamo…
Sve nam je napornije.
Odustajemo.
Vraćamo se priči.
Ubeđivanju drugih, sebe,
kako je lako nešto drugo.
Tek nam je palo na pamet.
Čini se lakše, bolje.
Počinjemo.
Zapinje.
Odustajemo.
Okrećemo se okolo.
Ne čujemo priču.
Vidimo ljude koji deluju i ćute.
Ruše prepreke.
Napreduju.
Znoje se, ne govore.
Razmišljaju.
Krivo nam je.
Na koga?
Na sebe? Zbog njih?
Prestajemo s pričom. Počinjemo bez opcije odustati.
Prestajemo s pričom. Odustajemo bez opcije početi.
Ko smo mi?

Advertisements

O Č I

“Kad ljubavi nema ništa ne može biti sveto.” Mišel Uelbek, Platforma

“Da li je ljubav danas uopšte moguća?”, pitao se dok je posle žestokog seksa ležao kraj nepoznate devojke koju je pokupio usput pre nekoliko sati.
Praznina koju je osećao vraćala se začuđujućom brzinom.
Imao je novac, imao je položaj. Ruke mu nisu bile čiste, ali za to što je imao i tu gde je bio, nije moglo čisto. Pitao se gde bi sada bio da nije pristao? U nekoj selendri, bez love…
Devojka je ustala i počela da se oblači. Bila je zgodna. U polumraku sobe telo joj se presijavalo od neonskog svetla koje je dolazilo spolja.
Napravio se da spava. Čuo je vrata kako su lupnula. U sobi je zavladala tišina. Ustao je i iz frižidera uzeo pivo. Teško da je moglo da odagna prazninu. I seks maločas nije mnogo pomogao.
Pitao se šta mu nedostaje? Naizgled je imao sve. Da li je moguće da je postao kmezava budala kojoj fali ljubav? Izmišljena emocija ili davno izumrla? Imao je moć. Mogao je da ima ženu koju želi. Od dvadeset do pedeset. Nudile su se. Jurile ga. Pokušavale sve. Namirisale su novac. Menjao ih je. Prihvatao ponuđeno i birao samo najbolje. Najkvalitetnije. I nije pomoglo. Novinarke, doktorke, glumice, pevačice, starlete…Bile su mu na tacni.
Zašto kog đavola misli na tu ženu?!
Nije niko. Nije posebno lepa. Možda simpatična. Ni posebno zgodna, može da kaže prihvatljivo. Ni posebno pametna, može da kaže, zanimljiva. Obična, najobičnija, ali imala je te sanjalačke oči…Osećao se čudno u njenom prisustvu. Dizala je nos i pravila se da ga ne primećuje. Tvrdoglava glupača. Doćiće mu ona na noge. Moliće. Cviliće za trenutkom njegove pažnje. Čekaće…
Samo, setio se da čeka dosta dugo, a ona ne preduzima ništa. Glupača! Obična, prosečna glupača!
Popio je pivo. U sobi je bilo svetlije.
Još malo će svanuti. Legao je da spava.

O G L E D A L O

U odnosu na druge mi odmeravamo sebe.
Neki to shvate bukvalno, pa u okviru jedne grupe imaju privid svoje moći i superiornosti, a van toga su obični, jedva prosečni. Nesvesni da sva sila i moć koja im je data, ima određen rok trajanja. Da sa njom treba rukovati pažljivo.
Moguće je da muti um, te se gubi osećaj za realnost, ne znam, ali tako kažu oni koji su je iskusili, pa izgubili.
Pravu sopstvenu vrednost u odnosu na druge nije lako odmeriti. Moguće je delimično kroz mnoge promene, i ljudi i okruženja, putovanja, razne poslove, snalaženjem u najneobičnijim situacijama, nekad teškim, neprijatnim, pa i lepim.
Koliko smo spremni da pomognemo kad je i nama pomoć potrebna?
Koliko smo sposobni da razumemao potrebe drugih kad nam je naizgled sve potaman? Koliko smo spremni da oprostimo, da zaboravimo uvrede i gonjenja?
Koliko je još toga potrebno da bi odmerili sebe?
Uvek treba misliti o sebi u odnosu na druge da smo manji.
Kad nas ponize, zapravo su nas uzvisili.
Kad mislimo da ćemo se poniziti, mi se baš tad uzvisujemo.
Kad nas uzvise, budimo na oprezu, uvek posle sledi pad.

“Ljudske grupe, ako ih čine i samo tri osobe, imaju tendenciju da se dele na suparničke podgrupe.” Platforma Mišel Uelbek

“U samoj toj izglednosti da će nam upravljati budale bilo je nečeg neodređeno neugodnog, ali na kraju krajeva, neće ni to biti prvi put.” Lanzarote Mišel Uelbek

K A O

“Oni što su posle bitke generali, a pre i u toku nisu odavde, nek mi se ne obraćaju. Delovati, pa i biti poražen, ali sa prikrivenim kukavičlukom soliti o porazu na kraju…”
“Ili prisvajati pobedu bez učešća u njoj.”
“Većina bi pre da soli nego da učestvuje.”
“Hoće pobedu bez bitke.”
“Diplomu bez učenja.”
“Uspeh bez truda.”
“Ljubav bez žrtve.”
“Iskustvo bez godina.”
“Veru bez iskušenja.”
“Pa kad može bogatstvo bez rada, funkcija bez diplome, vlast bez pameti i popularnost bez morala.”
“Seks bez ljubavi.”
“Osuda bez krivice.”
“Krivica bez kazne.”
“I lezbejke u Politikinom zabavniku.”
“Šta?”
“Nežna lezbijska scena u najnovijem stripu „Poseta Veneciji“, u „Politikinom zabavniku“ od 20. maja ove godine na strani 19.”
“Kuda ide ovaj svet?”
“Gledam život kao šarenu livadu punu poljskog cveća, bumbara, pčela, leptira, ptica, mirisa, boja..”
“Kao Vinsentovu sliku. Kao kaleidoskop…”

COMME

« Ceux qui deviennent des généraux après la bataille, qui avant et pendant n’étaient pas d’ici, qu’ils ne m’adressent pas la parole. Agir et être vaincu puis avec une lâcheté déguisée cracher sur la défaite en dernier lieu… »
« Ou s’approprier la victoire sans y avoir participé. »
« La majorité préfèrera donner son avis que de participer. »
« Elle veut la victoire sans combat. »
« Le diplôme sans les études. »
« Le succès sans efforts. »
« L’amour sans victime. »
« L’expérience sans les années. »
« La foi sans la tentation. »
« Puisque la richesse est possible sans travail, des fonctions sans diplômes, le pouvoir sans l’intelligence et la popularité sans moralité. »
« Le sexe sans amour. »
« La condamnation sans coupable. »
« Le coupable sans condamnation. »
« Et des lesbiennes dans « Politkin Zabavnik »
« Quoi ? »
« Une scène lesbienne sensuelle dans la toute dernière BD « voyage à Venise », dans le « Politikin Zabavnik » du 20 mai dernier, page 19. »
« Mais où va ce monde ? »
« Je vois la vie comme une prairie bucolique pleine de fleurs des champs, de bourdons, d’abeilles, de papillons, d’oiseaux, de senteurs, de couleurs. »
«Comme le tableau de Vincent. Comme un kaléidoscope… »

 

KUPI ME, PRODAJ ME

Teško vreme, a Srbija neprekidno u njemu, bez naznaka da skoro izađe, nosi sa sobom razne anomalije, pa i prodaju umetnika i ljudi od javnog značaja.
Kad kažem prodaju, mislim na njihovu prodaju političarima, kojima služe za određenu prihvatljivu nadoknadu.

Stavljanje njihovog dela u funkciju manipulacije naroda, zarad interesa vlasti ili opozicije.

Iako, rećićemo ljudi od umetnosti, sporta, nauke ili nekog drugog javnog značaja treba da pripadaju svima, svojom slabošću oni padaju na kolena i vrše transfer.
Tim činom više ne pripadaju neistomišljenicima, iako bi sport, nauka, gluma… trebali da pripadaju svima. Do skoro ste nekoga voleli, pratili njegov rad, i odjednom preko noći vidite da zastupa opciju koja je po vašem mišljenju loša. On presatje da bude u fokusu vašeg interesovanja i samo kažete: “Prodao se.”, i krenete dalje.

Da li takva ličnost sme i treba da se proda?

Kada postavim to pitanje, setim se velikih umetnika, naučnika koji su ostavili trag ne samo u Srbiji, već i u svetu, za sva vremena, a koji su umrli u najvećoj bedi, koji su podnosili najveće siromaštvo.
Da li takva ličnost ima pravo kao svaki čovek, na svoj politički stav, na odluku?
Na javno istupanje i zastupanje određene opcije?

Vremenom dođete do zaključka da su se skoro svi prodali.

Prodate duše, tuga i jad.
Nastavite dalje u nadi da će teško obolelo društvo ozdraviti vremenom, i da će opasana bolest koja ga je zahvatila biti izlečena nekim novim, još ne otkrivenim lekom.

C E N Z U R A

Francuski prosvetiteljski filozofi: Ruso, Monteskje, Volter, Didro, Dalamber, Lametri, Holbah, Kondijak, Helvecijus…bili su veliki borci za građanske slobode. Oni su ih nazivali “Prirodnim pravima”. Tu se prvenstveno vodila borba protiv cenzure i za slobodu štampe. Trebalo je omogućiti pojedincu da slobodno može da iskaže svoje stavove o politici, religiji moralu…Princip o nepovredivosti pojedinca unet je u Proglas o pravima čoveka i građanina koji je usvojila Skupština 1789. godine.

Atelier_de_Nicolas_de_Largillière,_portrait_de_Voltaire,_détail_(musée_Carnavalet)_-002

Voltaire

“Kad Bog ne bi postojao, valjalo bi ga izmisliti.”

CENSURE

Les philosophes français des Lumières, Rousseau, Montesquieu, Voltaire, Diderot, D’Alembert, Holbach, La Métrie, Condillac, Helvétius… étaient de grands combattants pour les libertés du citoyen qu’il nommaient les « droits naturels ». La lutte principale était celle contre la censure et pour la liberté de la presse. Il fallait permettre à l’individu d’exprimer son opinion sur la politique, la religion, la morale… Le principe de des droits inaliénables de l’individu a été intégré dans la Déclaration des droits de l’homme et du citoyen qui a été votée par l’Assemblée Constituante en 1789.

Š O K A N T N O

Ukoliko izostaju eksplicitne fotografije tragičnih događaja, tu su naslovi bez kojih već dugo naša štampa ne može da se zamisli.

Šokantno
Stravično
Užasno
Monsrtuozno
Tragično
Katastrofalno
Horor
Jezivo…

Neke od ključnih reči koje su neophodne za čitanje teksta.
U naslovu mora da bude krvi, suza, bola, tragedije, da bi se nahranili čitaoci.

Negativan senzacionalizam koji se čitaocima servira kao normalan model informisanja kod nas se duboko ukorenio.

Negativitet kao dominantna vest potpuno je potisnuo pozitivne informacije kao nezanimljive i nebitne. O lepoj umetnosti kao sadržaju, da i ne govorimo.

Svest provincije koja je ovladala i urbanim sredinama pred kukavičkim povlačenjem intelektualaca koji sve to pasivno posmatraju zgražavajući se. Desi se da se po neki od njih oglasi javno sa konstatacijom stanja i na tome se završi.

Pojačana agresija i nasilje, kao posledica tranzicije, ratova, velikog siromaštva i propadanja države, reflektuje se i na medije.
Nesrećan, ugrožen narod, kada čuje nešto užasno, stravično, krvavo, bude mu lakše, pa u sebi verovatno misli: “Dobro je, ima i gore.”

CZwoFJjWcAIRjyT.jpg:largeTomas Bernhard, Brisanje (Raspad)

SHOCKING

In case that explicit photos of the tragic events are missing, there are those titles that for the long time, we can not imagine our press without.

shocking
horror
terribly
monstrous
tragically
catastrophy
creepy …

Some of the keywords that are necessary to read the text.
Part of the title must be blood, tears, pain or tragedy, to feed the readers.

Negative sensationalism, served as a normal model of information for the readers is deeply rooted in the press.

Negativity as a dominant content, has completely suppressed positive information, labeled as uninteresting and irrelevant. Not to even mention possibility of the news about the fine arts.

Consciousness of the provincials and philistines has completely ruled the urban areas in front the intellectuals that are cowardly pulling back and observing passively in astonishment. It happens sometimes that some of those intellectuals comes up with a public statement and a conclusion about the situation and everything stops there.

Increased aggression and violence as a result of the transition, wars, extreme poverty and the deterioration of the country is reflected in the media too.
Miserable and endangered people, by hearing something terrible, horrible or bloody, might feel a bit better, and probably thinking inside, “I’m good, it could have been worse.”

CHOQUANTE

Si les photos explicites des évènements tragiques sont absentes, les gros titres, sans lesquels on ne pourrait imaginer notre presse, quant à eux sont présents depuis longtemps.

Choquant
Affreux
Terrible
Monstrueux
Tragique
Catastrophique
Horreur
Terrifiant…

Quelques mots clés qui sont indispensables pour lire les articles.
A la une, il doit y avoir du sang, des larmes, de la douleur, de la tragédie pour nourrir les lecteurs.

Le sensationalisme négatif servi au lecteur comme un standard de l’information est profondément ancré dans notre pays.

La négativité comme information dominante a refoulé la positive comme inintéressante et sans importance. Alors, avoir les beau-arts comme sujet, n’en parlons même pas.

La conscience provinciale prédomine dans les zones urbaines face au retrait des intellectuels lâches et consternés qui regardent tout cela passivement. Il arrive que l’un d’entre eux fasse une déclaration en public et on en finit là-dessus.

L’agression et la violence accrues, conséquences de la transition, des guerres, de la grande pauvreté et du déclin du pays se répercutent aussi dans les médias.

Le peuple malheureux, en danger, est soulagé lorsqu’il entend une information affreuse, terrible, meurtrière et pense en lui-même : « tout va bien, il y a pire. »

 

S L O B O D A

Da li sve neslobode potiču od egzistencijalne zavisnosti? Ili emotivne?

Emotivnu zavisnost opravdavam, ako je ona ljubav.

Sloboda, da li to znači da možeš da odeš kad god poželiš? Da kažeš?

Apsolutna sloboda je ulaz u haos.

Sloboda govora je kao hodanje po ivici noža. Oštar ili tup.

Sloboda je čaša vina na Monmartru. Sloboda, sloboda,…Sloboda je da mogu da te volim do mile volje.

 

L I B E R T E

Est-ce que toutes les entraves découlent d’une dépendance existentielle ou émotive ?

Je justifie la dépendance émotionnelle si c’est de l’amour.

La liberté, est-ce que cela signifie que l’on peut partir quand on le souhaite ? De dire les choses ?

La liberté absolue est la porte ouverte au chaos.

La liberté de parole est comme marcher sur le tranchant d’une lame. Elle est acérée ou obtuse.

La liberté c’est prendre un verre de vin à Montmartre. Liberté, liberté…

La liberté c’est pouvoir t’aimer tout mon soûl.