A K R E D I T A C I J A

Što je čovek primitivniji više daje sebi za pravo da postavlja okvire drugima. Često taj agresivni primitivizam nema veze sa obrazovanjem, mada bi trebalo da obrazovanje ide u korak sa širinom pogleda na život i svet uopšte.
Razne vrste diskriminacija su toliko izražene u našem narodu, da kada bi čovek odlučio da ih nabraja, zauzele bi previše prostora u tekstu. Generalno, mnoga gledišta su zaostala.
Način razmišljanja da godine treba da budu polazna tačka u donošenju odluka, oblačenju, izboru partnera, poslu i slično, je pogrešan i zauzima visoko mesto na spisku diskriminacija. U Srbiji su ljudi skloni da otpisuju zrele ljude. Što zbog samog mentaliteta, što zbog samog ustrojstva države koja je decenijama unazad osujetila veliki deo sopstvene populacije u svemu, toliko da ni mladi ljudi nisu imali prostora da pokušaju, a kamoli da se potvrde, te je bilo prirodno da za zrele nema mesta. Ta granica otpisivanja varira od grupe do grupe onih što su uzeli sebi za pravo da sude, pa se negde povlači oko 40-te, negde oko 50-te.
Diskriminacije po pitanju samog izgleda i oblačenja idu u sitne detalje. Od frizure koja priliči, boje kose, veša, obuće, da normalan čovek više ne može to da isprati da bi bio po meri. Mešanje u tuđu intimu je toliko agresivno, da čovek mora da bude totalni flegman i da ga to uopšte ne dotiče, ili da uzvrati još agresivnije i saseče agresora.

Imaš 50 godina i srećna si sa svojom zelenom kosom. Srećna sam i ja zbog tebe. Da li mi se dopada kako ti stoji ili ne, zadržaću za sebe.
Imaš 55 i nosiš tesne, pocepane farmerke, i srećna si u njima, odlično i meni je drago.
Imaš 50 godina i dečka od trideset, drago mi je. Srećna sam zbog vas.
Imaš 55 i nosiš se kao da imaš 20, sjajno, srećna sam zbog tebe.
Imaš 53 i zaljubljena si, pa to je sjajno, samo napred!

Hoćete da postavljate kalupe za sve.
Određujete intervale, godine za šta je šta dozvoljeno.
Gde to piše?
Ko vam je dao tu akreditaciju?
Skinite obruče oko mozga.
Otvorite um.
Radite na sebi.
Živite svoj život prvenstveno, i pustite druge da žive.

BROKOLI, PRAZILUK I ŠARGAREPA

Gledala je na sat. Tačno pet minuta se blanširao brokoli. Seckala je praziluk, i kad je htela da pređe na šargarepu upalilo se svetlo u stanu prekoputa. Prozor je bio otvoren, a zavesa sklonjena. Mladić je sedeo i pušio, zamišljen. Njen kuhinjski prozor tik iznad radne ploče činio je da kuhinja bude svetla i topla. Htela ne htela, pogled je išao u tom pravcu. Seckala je šargarepu i dok je uzimala sledeću, videla je devojku kako prilazi mladiću s leđa, ljubi ga i pruža mu šoljicu. Verovatno kafu,
pomislila je. On je sedeo nezainteresovan i nije uzvraćao nežnost.
Voli ga, pomislila je. Razmišljala je o kvalitetu špageta. Želela je da ovo bude ukusna pasta.  Pogled joj je opet išao ka prozoru. Ona je klečala i skidala mu cipele. On je i dalje sedeo i pušio. Povremeno je provlačio ruku kroz kosu. Bila je crna i gusta. Šteta, pomislila je, ne voli je. Obostrana ljubav je tako retka, da se graniči sa naučnom fantastikom.
Svetlo se ugasilo. Voda je ključala. Ubacila je špagete.
Sutradan je odlučila da spremi rižoto sa plavim patlidžanom. Ulje je bilo vrelo. Patlidžan se pržio. Prekoputa se upalilo svetlo. Zavesa je bila sklonjena. Devojka je nervozno šetala po sobi.
Nema ga, pomislila je, možda kasni. Gnječila je beli luk u avanu i dodala dva velika prstohvata začina iz Provanse, maslinovog ulja i isceđen limun. Biće to odličan preliv za rižoto.
Mladić se pojavio. Devojka ga je dugo grlila. Baš ga voli, bila je dirnuta. Obuze je seta, sećanje kada je volela. Ubrzo čudan osećaj preseče njeno razmišljanje. Pa to nije isti mladić. Bila je zbunjena. Pirinač se skuvao. Biće ovo dobar rižoto.
Sutradan nije spremala večeru, stajala je naslonjena na prozor. Svetlo se upalilo. Zavesa je bila sklonjena. Neki treći plavokosi mladić se smešio i sipao piće. Devojka je stavljala cveće u vazu. Izgledala je srećno.

 

Ludnica

Jedna pojava zasenjuje drugu.
Pojavi li se nova, zaboravlja se stara.
Pamćenje traje koliko život leptira.
Juče je fontanu zasenila premijerka.
Premijerku afera “tajkun i novine”.
Ubistvo u Centru za socijalni rad, drugo za redom.
Radi po diktatu. Propis, pravda i savest ne stanuju ovde.
Ne hapse se kriminalci.
Milicija i kad uhapsi, sud pusti.
Nasilnici sprovode ozakonjeno nasilje.
Selektivno kažnjavanje po meri interesa.
Krađa na računima za struju.
Otpuštanje nezaštićenih.
Postavljanje podobnih.
Starlete ambasadori.
Građenje negativne atmosfere u društvu.
Negativna selekcija.
Korumpirane sudije.
Sektaši advokati.
Samovolja moćnika.
Čoporativno nasilje, hijenskog tipa.
Moto: “razapni slabog, skloni se jakom”
Lažne diplome i nepotrebne prave.
Otmi, zgazi i naudi model.
“U sekti sam, tim se dičim” život.
Droga, orgije i satanizam.
Nasilje u porodici, nasilje na utakmici, nasilje na ulici, nasilje u ludnici.
Nerazjašnjene okolnosti i ostale smrti.
Ostaje nada: “sve može kako hoće, ali ne dokle hoće.”

Ko smo mi?

Priče o započinjanju su lake.
Klize kroz vazduh, glatko.
Potonemo u slatku obmanu
i već smo preskočili toliko koraka.
Počinjemo.
Zapinje.
Znojimo se.
Teže je
nego što je
dok pričamo.
Ima prepreka o kojima ništa ne znamo.
Shvatamo…
Sve nam je napornije.
Odustajemo.
Vraćamo se priči.
Ubeđivanju drugih, sebe,
kako je lako nešto drugo.
Tek nam je palo na pamet.
Čini se lakše, bolje.
Počinjemo.
Zapinje.
Odustajemo.
Okrećemo se okolo.
Ne čujemo priču.
Vidimo ljude koji deluju i ćute.
Ruše prepreke.
Napreduju.
Znoje se, ne govore.
Razmišljaju.
Krivo nam je.
Na koga?
Na sebe? Zbog njih?
Prestajemo s pričom. Počinjemo bez opcije odustati.
Prestajemo s pričom. Odustajemo bez opcije početi.
Ko smo mi?

B L O C K

Ko ne vodi bar delić života na društvenim mrežama, kao i da ga nema.

Umrežavamo se međusobno, znani i neznani, rođaci, prijatelji…
Zezamo se, saznajemo, učimo. Poneko ima i šta da pokaže.
Neko pak vruće informacije, a neko sve samo pomno prati…
U tom povezivanju, često dođemo u situaciju da se susrećemo sa ljudima s kojima smo prijatelji, na primer na Fejsbuku, a ne pozdravljamo se na ulici kada se sretnemo, jer se ne poznajemo u realnom životu.
Neko tu barijeru lako premosti, pa se srdačno javi i upozna.
Neko za to nije sposoban, pa se pravi da ne vidi, i ne poznaje. U prevodu, glumi ludilo. Svako postupa onako kako zna i ume, i za šta je sposoban.

Ili imamo rođake s kojima smo celu deceniju na Fejsbuku, a nikad nikakvu interakciju nismo imali, dok bi se u realnom životu, ako bi se sreli verovatno javili jedni drugima. Takav postupak, da se oni ubiše lajkujući postove poznatih, dok svoje rođake ignorišu, nameće pitanje: zašto su uopšte umreženi? Ako za deset godina nije dat ni jedan lajk, komentar i slično, čemu uopšte povezanost na ovakav način?

Ovakvih primera ima more.
Navela sam ova dva jer su mi među prvima pali na pamet.
Šta treba činiti?

Biti površan, pa pustiti da ide sve kako ide?
Lajkujmo se i dalje na Fejsu, a na ulici se nećemo poznavati. Uostalom, internet i jeste neka druga stvarnost.

Ili, na Fejsu se ignorišemo iako smo rođaci, poznanici, kolege, jer glumimo nekog drugog, a u realnom životu ćemo se javiti, ako baš moramo, ili ako nam nešto treba.

SUPER LJIGA

Površni odnosi i ne primanje ničega k srcu.
Maksimalno podešen prag tolerancije.
Na jedno uvo čuješ na drugo ispustiš.
Slušaš, odobravaš, a uradiš po svom.
Ne konfrontiraš se u dijalogu i postupcima.
Balansiraš između za i protiv.
Od ljudi uzimaš samo ono korisno, a ostalo ignorišeš.
Sve obećavaš, a samo ispunjavaš ono što hoćeš.
Opravdavaš glasno, kritike zadržavaš za sebe.
Hvališ maksimalno, ne kudiš ni minimalno.
Uvek koketiraš, a nikad ne prelaziš granicu.
Smeješ se po potrebi.
Snuždiš se po potrebi.
Ogovaraš.
Ulizuješ se onima iznad, a one za koje smatraš da su ispod, ignorišeš.
Skromne i nepopularne rođake više ne poznaješ.
Bratimiš se sa poznatima.
Obavezno imaš najbolje prijatelje u svim strankama, za svaki slučaj.
Imaš muža i dečka. Imaš devojku i ženu.
Uvek si u najjačem klanu.
Šetaš bar dvadeset godina mlađeg partnera, da dokažeš da si alfa.
Pišeš kolumnu za tabloide.
Zovu te na radio, pa na televiziju.
Objaviš knjigu, sa dosta seksa i nasilja.
Konačno stiže poziv za rijaliti.
Uspeo si!
Ti si Super Ljiga!

O G L E D A L O

U odnosu na druge mi odmeravamo sebe.
Neki to shvate bukvalno, pa u okviru jedne grupe imaju privid svoje moći i superiornosti, a van toga su obični, jedva prosečni. Nesvesni da sva sila i moć koja im je data, ima određen rok trajanja. Da sa njom treba rukovati pažljivo.
Moguće je da muti um, te se gubi osećaj za realnost, ne znam, ali tako kažu oni koji su je iskusili, pa izgubili.
Pravu sopstvenu vrednost u odnosu na druge nije lako odmeriti. Moguće je delimično kroz mnoge promene, i ljudi i okruženja, putovanja, razne poslove, snalaženjem u najneobičnijim situacijama, nekad teškim, neprijatnim, pa i lepim.
Koliko smo spremni da pomognemo kad je i nama pomoć potrebna?
Koliko smo sposobni da razumemao potrebe drugih kad nam je naizgled sve potaman? Koliko smo spremni da oprostimo, da zaboravimo uvrede i gonjenja?
Koliko je još toga potrebno da bi odmerili sebe?
Uvek treba misliti o sebi u odnosu na druge da smo manji.
Kad nas ponize, zapravo su nas uzvisili.
Kad mislimo da ćemo se poniziti, mi se baš tad uzvisujemo.
Kad nas uzvise, budimo na oprezu, uvek posle sledi pad.

“Ljudske grupe, ako ih čine i samo tri osobe, imaju tendenciju da se dele na suparničke podgrupe.” Platforma Mišel Uelbek

“U samoj toj izglednosti da će nam upravljati budale bilo je nečeg neodređeno neugodnog, ali na kraju krajeva, neće ni to biti prvi put.” Lanzarote Mišel Uelbek

Kafa ili čaj?

Nepredviđene životne prepreke učine da ponekad pokleknemo i pomislimo: “Kako dalje?”
Pogledavši se u ogledalo, a da ne poželimo da ga razbijemo, veoma je ohrabrujuće i već može da bude polovina rešenja.
Svako od nas se različito nosi sa točkom života.
Ono što znam je da nikada ne treba odustati. Sve što je moguće promeniti nije izgubljeno.
Teško je prihvatiti ono što ne možemo promeniti.
Kada nam se neko ko nam neizmerno znači preseli na drugi svet.
Kad sanjamo uporno nemoguć san.
Kad nam ponestane snage, a baš tad treba trčati sprint.
Mnogima je teško da potraže pomoć, jer otkriti nekome svoje tajne, dajemo mu opojnu moć u ruke. Nikad ne znamo kako će na kraju postupiti, jer ljudi su kvarljiva roba. Tada preuzimamo dupli rizik.
Živeti svoju dramu, nije ni malo lako. U današnje vreme, bezdušnih ljudi, ona ili privlači pažnju gledalaca ili su oni potpuno nezainteresovani. I kad privuče pažnju, većinom čekaju da vide kako će čovek pasti. Snaga održavanja ravnoteže je od čoveka do čoveka specifična. To vam je kao sa večernjom kafom. Neko je popije da ga održi budnim, a neko je popije i zaspi.
Važno je živeti ispravno, to je najbolja osveta neprijateljima, a velika lična satisfakcija.

“Točak života okreće se takvom brzinom da nijedan čovek ne može dugo da ostane uspravan. I najzad točak se uvek vrati na plaznu tačku.” Stiven King

“Misliću o tome sutra.” što bi rekla Scarlett O’Hara.

 

CAFE OU THE

Les pièges imprévus de la vie font que quelquefois nous capitulons et pensons « comment aller plus loin ? »
Se regarder dans le miroir sans vouloir le briser est encourageant et un bon début comme solution.
Chacun de nous réagit différemment avec la roue de la vie.
Ce que je sais, c’est qu’il ne faut jamais abandonner. Tout ce qui est possible de changer n’est pas perdu.
Il est difficile d’accepter ce qui est immuable.
Lorsqu’un être que l’on chérit plus que tout déménage dans un autre pays.
Lorsque nous révons de l’impossible.
Lorsque nous n’avons plus d’énergie alors qu’il faut courir un sprint à cet instant précis !
Il est difficile pour beaucoup de demander de l’aide, car on dévoile ses secrets à quelqu’un d’autre qui a un pouvoir enivrant entre ses mains. Nous ne savons pas comment il réagira à la fin, car les gens sont des êtres que l’on peut corrompre. Là, nous prenons un double risque.
Vivre son drame personnel n’est pas simple du tout. Dans le monde actuel déshumanisé, soit les spectateurs s’y intéressent soit ils ne s’en préoccupent pas du tout, la plupart attend de voir notre effondrement. La force de maintenir l’équilibre est spécifique d’une personne à une autre. Comme avec le café du soir. On le boit pour se maintenir éveillé ou on le boit puis on s’endort.
L’important est d’être droit dans la vie, c’est la meilleure vengeance envers les ennemis, et une satisfaction personnelle.

La roue de la vie tourne si vite que personne ne peut rester debout bien longtemps, et la roue revient toujours à son point de départ. Stephen King.

« J’y penserai demain. » Comme dirait Scarlett O’Hara

Dobro jutro!

Uradiš nešto dobro, većina se pravi mrtva.
Ignoriše. Kao ne vidi. Nije primećeno.
Dobro delo u bilo kom smislu, postupak, projekat, ne vapi za potvrdom.
Dobro uvek nađe svoj put. Zato osuda stiže brzinom munje.
Napraviš grešku, skaču skoro svi. Kao vojnici na komandu.
Tu su i oni za koje si zaboravio i mislio da ne postoje.
Svaka greška je višestruko korisna. Mnogo nas nauči.
One nam nepogrešivo detektuju zavidne i podle ljude.
Poput čuvenog trik pozdrava: “Dobro jutro zla ženo!”

Podrži me kad najviše grešim.
Kad sam na kolenima i u blatu.
Kad me rastrže gomila.
Lažni prijatelji i samo po krvi rođaci.
Kad dodaju i što nije, kad tovare i svoje i tuđe.
Kad si kriv za sve.
Tad stani kraj mene pred celim svetom i brani me.
Brani me najbolje što znaš.
Brani me najbolje što umeš.
Samo ću tebi priznati krivicu i moliti za oproštaj.
Samo si mi ti prijatelj i brat.

 

BONJOUR

Tu fais quelque chose de bien, le plus grand nombre fait le mort.
Jouant l’indifférent. Fait semblant de ne rien voir. C’est impercéptible.
Une bonne action quelle qu’elle soit, par le moyen, le projet, n’hurle pas à la .
Le bien trouve toujours son chemin. C’est pour cela que le jugement arrive à la vitesse de l’éclair.
Tu commets une erreur, les gens se redressent comme des soldats au garde à vous.
Sont même présents, ceux que tu avais oubliés voire estimés qu’ils n’existaient pas.
Chaque erreur a des usages multiples. Elle nous apprend beaucoup.
Elle détecte indubitablement les gens jaloux et sournois.
Comme le coup du salut : « Bonjour, méchante femme ! »

Soutiens moi quand je fais des erreurs.
Quand je suis à genoux dans la boue.
Quand la foule m’écartèle.
Les faux amis, les parents uniquement par le sang.
Quand ils en rajoutent encore et encore et même plus.
Quand tout est de ta faute.
Tiens-toi près de moi à cet instant, face au monde entier et défends-moi.
Défends-moi comme tu sais le faire.
Défends-moi comme tu peux le faire.
Je n’avouerai qu’à toi ma faute et demanderai ton pardon.
Car tu est mon seul ami et mon frère.

EGO-HRANA

“Da li treba uopšte pokazati ljubav muškarcu?”, pita me prijateljica pre neki dan. “Čini mi se sve što mu je više pokazujem i pružam, sve je oholiji. Umam utisak da mu služim kao hrana za ego koji se svakodnevno goji i jača dok sam ja sve slabija i sve se gore osećam.”
Ovo pitanje me je navelo na razmišljanje. Nisam znala šta da joj odgovorim, a ono što mi je prvo palo na pamet je da voli pogrešnog muškarca.
Ljubav treba pokazivati i pružati nesebično, ako je ima naravno, tako ja bar mislim.
Na dobro i lepo se čovek lako navikne, pa i da ga neko bezrezervno voli. Desi se da to uzme zdravo za gotovo i obezobrazi se prosto rečeno. Tek kad izgubi ono što je smataro da se podrazumeva shvati šta je imao.
Koliko nam se često dešavalo u životu da smo ljubav pokazivali i davali, pokušavali sve, ali povratne informacije nije bilo, ili je bila nedovoljna i retka. S druge strane, koliko nas je neko voleo, obasipao pažnjom, zvao, a nama je bilo svejedno dok to nije prestalo.
Da li smo se pitali: “Gde li je moja ego-hrana? Zašto me ne zove? Prosto fali.”
Svi smo mi verovatno bili nečija ego-hrana, a verovatno smo je i sami imali. Sve je to život.
Mnogi od nas znaju razne ljubavne taktike, kao u šahu. Od otvorenog pokazivanja emocija i njihovog ogoljavanja, do ekstremnih taktika napuštanja i ignorisanja, nadajući se da će osoba koja nam se sviđa potrčati za nama i pojačati iskazivanje emocija. Treba računati i sa tim da ignorisanje i napuštanje ne bude shvaćeno kao zavođenje, već kao odluka u svom bukvalnom smislu.

“Srce ima svoje razloge koje razum ne poznaje.” Paskal

“Postoji u čoveku neka tajna koja ga tera da čini ono što oseća, a ne ono što bi, po mišljenju drugih trebalo da radi.”

13403253_10206909347634438_9050816159322617256_o.jpg