EGO-HRANA

“Da li treba uopšte pokazati ljubav muškarcu?”, pita me prijateljica pre neki dan. “Čini mi se sve što mu je više pokazujem i pružam, sve je oholiji. Umam utisak da mu služim kao hrana za ego koji se svakodnevno goji i jača dok sam ja sve slabija i sve se gore osećam.”
Ovo pitanje me je navelo na razmišljanje. Nisam znala šta da joj odgovorim, a ono što mi je prvo palo na pamet je da voli pogrešnog muškarca.
Ljubav treba pokazivati i pružati nesebično, ako je ima naravno, tako ja bar mislim.
Na dobro i lepo se čovek lako navikne, pa i da ga neko bezrezervno voli. Desi se da to uzme zdravo za gotovo i obezobrazi se prosto rečeno. Tek kad izgubi ono što je smataro da se podrazumeva shvati šta je imao.
Koliko nam se često dešavalo u životu da smo ljubav pokazivali i davali, pokušavali sve, ali povratne informacije nije bilo, ili je bila nedovoljna i retka. S druge strane, koliko nas je neko voleo, obasipao pažnjom, zvao, a nama je bilo svejedno dok to nije prestalo.
Da li smo se pitali: “Gde li je moja ego-hrana? Zašto me ne zove? Prosto fali.”
Svi smo mi verovatno bili nečija ego-hrana, a verovatno smo je i sami imali. Sve je to život.
Mnogi od nas znaju razne ljubavne taktike, kao u šahu. Od otvorenog pokazivanja emocija i njihovog ogoljavanja, do ekstremnih taktika napuštanja i ignorisanja, nadajući se da će osoba koja nam se sviđa potrčati za nama i pojačati iskazivanje emocija. Treba računati i sa tim da ignorisanje i napuštanje ne bude shvaćeno kao zavođenje, već kao odluka u svom bukvalnom smislu.

“Srce ima svoje razloge koje razum ne poznaje.” Paskal

“Postoji u čoveku neka tajna koja ga tera da čini ono što oseća, a ne ono što bi, po mišljenju drugih trebalo da radi.”

13403253_10206909347634438_9050816159322617256_o.jpg

C I LJ

Najveća zabluda je kada želje prezentujemo kao trenutnu pojavu.

Zrela ličnost zna da razdvoji želje od trenutnog realnog stanja i sposobna je da osmisli strategiju za ostvarenje cilja.

Na osnovu ličnih sposobnosti i okolnosti, strategija ostvarenja cilja treba da je pokrenuta motivacijom i istrajnošću.

Osnovno je ne obazirati se na podle i ljubomorne, zbog kompleksa koje nisu uspeli da prevaziđu energija im je destruktivna i koriste je za povređivanje i uništavanje.

Čovek oslobođen kompleksa, koji je prihvatio sebe, ne nosi u sebi ljubomoru i zlobu, već je sposoban da se raduje tuđem uspehu i da da podršku drugom ljudskom biću.

Novac, uspeh, moć, nisu dovoljni za umirenje destruktivne energije, naprotiv, ona dobija na snazi i bez kontrole, razara sve oko sebe.

Ako ste napravili mali iskorak i spremni ste za novi, najveća opasnost vam preti ne od sitnih duša, one sitno grizu, već od onih na izgled sitih i moćnih, jer zbog svoje zle prirode nisu sposobni da podnesu ničiji uspeh, ma koliko beznačajan bio. To je u njihovoj prirodi i nema veze sa njihovom moći. Smetaće im i na beskućniku nove cipele, jer žele da bude bedan i u blatu. Kada bi moglo, samo bi oni postojali, a drugima bi određivali sve na kapi.

Unutrašnji mir i odsustvo ljubomore, saosećajnost, ljubav i radost, odlike su dobrih duša. Sve su ređe, jer zlo lako uzima pod svoje, ali ih ima. Moguće ih je sresti i osetiti plimu čiste, plemenite energije.

K I Š O B R A N

Bio je ubeđen da će mu doći.
Znao je koliko ga voli i na šta je sve spremna zarad njegove ljubavi.
Samouvereno je čekao…
Čekao.
Čekao…
Počeo je da se vrti.
Da gubi strpljenje.
Da se ljuti.
Da ga hvata bes.
Histerija.
Inat.
Na inatu se zaustavio.

Slušala je muziku.
S vremena na vreme bacala je pogled na sat.
Vreme je prolazilo.
Plej lista je obrnula krug.
Vreme se promenilo.
Počeo je pljusak.
Kapi su se slivale niz staklo.
Svaka je bila želja.
Nije mogla da nađe kišobran.
Nije mogao da nađe kišobran.

Posle par meseci sudarili su se na ulazu Café de Flore.
“Možda smo mi dva klovna sa nacrtanim usnama.”
“Možda smo previše egoisti, a manje romantični.”
“Ja sam stao kod ove rečenice:
“Dane i noći provodim pokušavajući da zaboravim Kler. To je posao s punim radnim vremenom. Ujutru kad se probudim, znam da ću se time baviti do večeri.”, izgovorio je u dahu.”
“Ja sam kupila kišobran.”

 

PARAPLUIE

Il était persuadé qu’elle viendrait à lui.
Il savait combien elle l’aimait et de quoi elle était capable par amour pour lui.
Il attendait, sûr de lui…
Attendait.
Attendait…
Il commençait à tourner en rond.
A perdre patience.
A se fâcher.
A devenir furieux.
L’hystérie.
L’entêtement.
Il s’arrêta sur l’entêtement.

Elle écoutait de la musique.
De temps en temps, elle jetait un coup d’œil à sa montre.
Le temps s’écoulait.
La playlist était finie.
La météo avait changé.
L’averse débuta.
Les gouttes glissaient sur les vitres.
Chacune d’elles était un vœu.
Elle n’arrivait pas à trouver son parapluie.
Il n’arrivait pas à trouver son parapluie

Quelques mois plus tard ils se téléscopèrent au Café de Flore.
« Peut-être que nous sommes deux clowns au visages fardés. »
« Peut-être que nous sommes trop égoistes et moins romantiques. »
« Ces mots m’ont interpelé :
« Je passe mes jours et mes nuits à tenter d’oublier Claire. C’est un travail à plein temps. Le matin, en me réveillant, je sais que telle sera ma seule occupation jusqu’au soir » dit-il dans un souffle.
« J’ai acheté un parapluie. » dit-elle.

A M O U R

Ljubav je ključna i neiscrpna tema od kako je čovek počeo da zapisuje svoja zapažanja i osećanja. Kroz vreme je različito doživljavana i opisivana. U svim krajevima sveta, od Dalekog istoka preko cele zemaljske kugle, pa u krug, ljubav govori univerzalnim jezikom.
Kako o njoj govori Frederik Begbede savremeni francuski pisac, često izaziva smeh. Navodi nas da se zamislimo, pa i da se pronađemo u nekim primerima.

“Putem knjige možemo da se obratimo onima sa kojima nismo u stanju da razgovaramo.”, kaže Begbede. “Posao pisca sastoji se u tome da približi stvari koje na prvi pogled ne stoje ni u kakvoj vezi jedna s drugom.”

Mislim da nema čoveka koji ne voli da čita o ljubavi. Čak i oni koji je nikada nisu doživeli i osetili, a smatram da su retki, vole da nešto saznaju, otkriju. Ljubav spaja nespojivo, čini nezamislivo, nestvarna je, romantična, bolna. Neko veruje da su oni koji vole mazohisti. Drugi kažu da opasna i da od nje treba bežati glavom bez obzira, neki joj se predaju ne razmišljajući.
Evo par rečenica Frederika Begbedea o ljubavi.

“Ljubav mora biti strastvena, neuslovljena, stapajuća i ljubomorna makar kratko trajala.”

“Ljubav ima prioritet nad svim drugim stvarima u životu.”

“Ako želite da privučete nečiju pažnju treba da ga ostavite.”(za ovaj savet, baš nisam sigurna da je pametan)

“Ljubav je unapred izgubljena bitka.”

Begbedeov “Recept da ti bude bolje” u romanu Ljubav traje tri godine:

13308563_10206793566739988_220975175893697986_o

Urtica dioica

“Kako se zlo prima, to je čudo jedno.”
“Pogledaj korov. Buja, širi se, ništa mu ne treba, a biljku dok odgajiš znoj da proliješ. Neguj, štiti, okopavaj…Čuvaj od grada, mraza, od suše. I rod neizvestan.”
“Kod korova nema dileme, biće ga.”
“A ničemu ne služi, samo šteti.”
“Rastužuje me sve to.”
“Ostani divlja i opstaćeš.”
“Kao kopriva.”
“Biram kupinu, šipak i sremuš.”
“Kopriva, ne može joj niko ništa. Treba joj znati prići. Peče, a zdrava. Gvozdena.”
“Znaš da je samonikla, i da su je još stari Egipćani, Grci i Rimljani koristili za lečenje.”
“Dobro se uvek koristi.”
“Nije lako biti dete zarobljeno u telu odrasle osobe koja pati od amnezije, kaže Frederik Begbede u svom romanu Francuski roman.”
“Presladak je, taj Begbede. Podstakao me je da ponovo pogledam Zelig. Sviđa mi se ono kad kaže: A da bih bio dopadljiv, odbacio sam kičmu, hteo bih da se utopim u okolinu kao Zelig, čovek kameleon.
“Od korova, preko koprive do Zeliga.”
“Do Begbedea.”

K A O

“Oni što su posle bitke generali, a pre i u toku nisu odavde, nek mi se ne obraćaju. Delovati, pa i biti poražen, ali sa prikrivenim kukavičlukom soliti o porazu na kraju…”
“Ili prisvajati pobedu bez učešća u njoj.”
“Većina bi pre da soli nego da učestvuje.”
“Hoće pobedu bez bitke.”
“Diplomu bez učenja.”
“Uspeh bez truda.”
“Ljubav bez žrtve.”
“Iskustvo bez godina.”
“Veru bez iskušenja.”
“Pa kad može bogatstvo bez rada, funkcija bez diplome, vlast bez pameti i popularnost bez morala.”
“Seks bez ljubavi.”
“Osuda bez krivice.”
“Krivica bez kazne.”
“I lezbejke u Politikinom zabavniku.”
“Šta?”
“Nežna lezbijska scena u najnovijem stripu „Poseta Veneciji“, u „Politikinom zabavniku“ od 20. maja ove godine na strani 19.”
“Kuda ide ovaj svet?”
“Gledam život kao šarenu livadu punu poljskog cveća, bumbara, pčela, leptira, ptica, mirisa, boja..”
“Kao Vinsentovu sliku. Kao kaleidoskop…”

COMME

« Ceux qui deviennent des généraux après la bataille, qui avant et pendant n’étaient pas d’ici, qu’ils ne m’adressent pas la parole. Agir et être vaincu puis avec une lâcheté déguisée cracher sur la défaite en dernier lieu… »
« Ou s’approprier la victoire sans y avoir participé. »
« La majorité préfèrera donner son avis que de participer. »
« Elle veut la victoire sans combat. »
« Le diplôme sans les études. »
« Le succès sans efforts. »
« L’amour sans victime. »
« L’expérience sans les années. »
« La foi sans la tentation. »
« Puisque la richesse est possible sans travail, des fonctions sans diplômes, le pouvoir sans l’intelligence et la popularité sans moralité. »
« Le sexe sans amour. »
« La condamnation sans coupable. »
« Le coupable sans condamnation. »
« Et des lesbiennes dans « Politkin Zabavnik »
« Quoi ? »
« Une scène lesbienne sensuelle dans la toute dernière BD « voyage à Venise », dans le « Politikin Zabavnik » du 20 mai dernier, page 19. »
« Mais où va ce monde ? »
« Je vois la vie comme une prairie bucolique pleine de fleurs des champs, de bourdons, d’abeilles, de papillons, d’oiseaux, de senteurs, de couleurs. »
«Comme le tableau de Vincent. Comme un kaléidoscope… »

 

L A Ž

Zašto lažemo?
Ima bezbroj razloga. Opravdanih i neopravdanih.
U svetu laži, u kome smo njima okruženi svuda i na svakom mestu, izrečena istina zvuči kao najveća laž.
Gnusna laž, kao najveća istina.
Sitne laži kao hrana onima koji žive lažno, i onima koji se hrane tuđim lažima jer nemaju svoje istine.
Laži kao odbrana od radoznalosti i zlih namera ljudi spremnih na najužasnije laži.
Laži kao zaštita od ispovedanja svuda i na svakom mestu onima koji su odrasli bez saznanja šta je domaće vaspitanje i šta je kulturno pitati, a šta nije.
Odbrana od onih koji bez informacije dan ne smatraju uspelim jer ne znaju šta bi sa sobom, pa moraju o drugima.
Laži za one koji lažu.
Laži za one koji ne mogu da podnesu istinu.
Laži, da ne izgubite prijatelje, rođake, kolege.
Laži, da vas ne mrzi šef. Laži, da se dopadnete devojci, mladiću.
Laži da bi ste uspeli.
Laži da nadmudrite one koji smišljaju zlo i od toga žive.
Laži…laži…laži.
Laži u novinama. Laži na televiziji.
Lažu banke, lažu političari, lažu, svi lažu…
Providne i neprovidne laži.
Istinite laži.

Laži.

KUPI ME, PRODAJ ME

Teško vreme, a Srbija neprekidno u njemu, bez naznaka da skoro izađe, nosi sa sobom razne anomalije, pa i prodaju umetnika i ljudi od javnog značaja.
Kad kažem prodaju, mislim na njihovu prodaju političarima, kojima služe za određenu prihvatljivu nadoknadu.

Stavljanje njihovog dela u funkciju manipulacije naroda, zarad interesa vlasti ili opozicije.

Iako, rećićemo ljudi od umetnosti, sporta, nauke ili nekog drugog javnog značaja treba da pripadaju svima, svojom slabošću oni padaju na kolena i vrše transfer.
Tim činom više ne pripadaju neistomišljenicima, iako bi sport, nauka, gluma… trebali da pripadaju svima. Do skoro ste nekoga voleli, pratili njegov rad, i odjednom preko noći vidite da zastupa opciju koja je po vašem mišljenju loša. On presatje da bude u fokusu vašeg interesovanja i samo kažete: “Prodao se.”, i krenete dalje.

Da li takva ličnost sme i treba da se proda?

Kada postavim to pitanje, setim se velikih umetnika, naučnika koji su ostavili trag ne samo u Srbiji, već i u svetu, za sva vremena, a koji su umrli u najvećoj bedi, koji su podnosili najveće siromaštvo.
Da li takva ličnost ima pravo kao svaki čovek, na svoj politički stav, na odluku?
Na javno istupanje i zastupanje određene opcije?

Vremenom dođete do zaključka da su se skoro svi prodali.

Prodate duše, tuga i jad.
Nastavite dalje u nadi da će teško obolelo društvo ozdraviti vremenom, i da će opasana bolest koja ga je zahvatila biti izlečena nekim novim, još ne otkrivenim lekom.

A P O K A L I P S A

Čitam naslov u Blicu: “U Hrvatskoj najavljuju SNEŽNU APOKALIPSU, a evo šta čeka Srbiju” Obratite pažnju na slova kojima je naglašena snežna apokalipsa. Sva su velika. Dalje piše: “Dok hrvatski mediji najavljuju i 30 centimetara snega za naredne dane, od sutra će u Srbiji biti za 5 do 8 stepeni hladnije, ali ništa neuobičajno za ovo doba godine.” Ovo je samo jedan od naslova koji se svakodnevno nižu ne samo u Blicu, već i u ostalim novinama. Zašto? Pitam se. Šta je cilj? Zaključujem da je izazivanje straha kod čitalaca. Strah na strah uvodi u anksioznost, anksioznost u panuku, panika u mnoge bolesti, psihe i tela. Da li je to cilj? Sa psihički labilnim osobama se lako manipuliše, to je svima jasno. Stručnjaci bi bolje objasnili precizno o čemu se ovde radi i šta se to medijski generalno radi građanima Srbije. Kao laik, primećujem da ovo ne vodi u dobrom pravcu i navodi me na razne sumnje ko stoji iza svega i zašto. Alarmanran broj krvoprolića u porodicama između najbližih koji je svakodnevan, ubistva, samoubistva, uopšte nasilje koje je u porastu svuda, je za crveni alarm. Jedan od oblika nasilja nad građanima je i ovaj naslov. S druge strane umetničke fotografije Jelene Trivan i njen intervju “Publika se neguje” koji je veoma pohvalan, kao i rezultati koje ima. Pitaćete se možda zašto ovo poređenje? Iz razloga što je to druga krajnost. Od horora do bajke. Od apokalipse do poslovne Merlin. Od elite koja se prebacuje sa pozicije na poziciju, do naroda koji se svakodnevno iz svih medija sluđuje. Zaključujem da se narod između ostalog sluđuje i da ne ugrozi elitu, jer zemlja je propala, mesta je malo. Ono hrabro i nesluđeno ode. Mi što ostajemo ili smo sluđeni ili nemoćno gledamo. Novinari pišu, urednici aminuju po nečijem diktatu, narod se ubija, a elita blista.

APOCALYPSE

Je lis la une du Blic : « en Croatie, neige apocalyptique. En Serbie voilà ce qui nous attend ».
Votre attention est attirée par les lettres informant de cette apocalypse. Des lettres en majuscules. Il est écrit plus loin : « Alors que les médias Croates prévoient jusqu’à 30 cm de neige pour les prochains jours, à partir de demain il fera de 5 à 8 degrés de moins en Serbie, mais rien d’inhabituel à cette époque de l’année. » Ce n’est qu’un des articles que l’on peut lire tous les jours non seulement dans BLIC mais aussi dans les autres journaux. Pourquoi ? Je me le demande. Quel en est le but ? J’en déduis que le but est de provoquer la peur chez le lecteur. La peur, en l’augmentant, devient anxiogène, et cette anxiété se transforme en panique, la panique en de nombreuses maladies de l’âme et du corps. Est-ce le but recherché ? On peut manipuler facilement les personnes faibles psychiquement, c’est clair pour tout le monde. Les professionnels expliqueraient précisément ce qui se passe ici et ce que font les médias en particulier aux citoyens de la Serbie. En tant que laïque, je remarque que cela ne nous mène pas dans la bonne direction et j’ai des soupçons sur le qui fait quoi et pourquoi. La sonnette d’alarme est là : effusions de sang alarmantes au sein d’une même famille, devenant lot quotidien, meurtres, suicides, la violence en générale qui augmente partout. L’un des aspects de cette violence sur les citoyens est également cet article.
De l’autre côté, Les photos d’art de Jelena Trivan et son interview « le public doit être dorloté » est un succès, comme la réussite qui en découle.
Vous vous demanderez pourquoi cette comparaison ? Parce qu’elle est l’autre extrême : de l’horreur à la fable, de l’apocalypse à Merlin, de l’élite qui est mutée de poste en poste, du peuple qu’on aliène chaque jour à travers tous les médias.
J’en conclus que l’aliénation du citoyen a lieu pour ne pas irriter cette élite, car notre nation s’est effondrée, les places coutent chères. Ce qui était courageux et sensé est parti. Nous qui restons, soit nous sommes perdus soit nous regardons impuissants. Les journalistes écrivent, les éditorialistes disent amen sous la coupe du diktat, la nation s’entretue, et l’élite est flamboyante…

 

B O J E

“Od bola koji mi zadaju ljudi vraćajući mi zlo za dobro ja više ne osećam ništa.
Ne mogu više da volim, a nisam nikad naučio da mrzim.
Kako je moguće živeti i ne osećati ništa?”

“To je privid.
Tvoja hipersenzitivna duša nije mrtva.
Ona je samo prinuđena na hibernaciju.
Postala je nedostupna za ljude da je više ne bi ranjavali.”

“Ja mislim da je mrtva.”

“Varaš se.
Veruj mi, živa je.
Doći će vreme kada ćeš se uveriti.
Neko poseban će ti pokazati sve boje ovoga sveta.”

“Želim da ti verujem.”

Pustila je muziku.
Prefinjena melodija dodirivala je najtananije niti duše.
Osećala je da treperi.
Suze su joj zamaglile pogled.
On je sedeo zagledan u daljinu.

“Nešto mi magli pogled i osećam da mi srce kuca drugačije.”

“Muzika ti pokazuje da osećaš.”
“Ti si mi pokazala da mogu opet da osećam.
Oči ti se prelivaju u svim nijansama smeđe.
Pokaži mi,
želim opet da vidim sve boje života.”

 

LES COULEURS

« Je ne ressens plus la douleur causée par ceux qui m’ont fait du mal pour le bien que moi je leur ai fait. Je ne peux plus aimer mais je n’ai jamais appris à mépriser. Comment peut-on vivre sans rien ressentir ? »

« C’est une illusion. Ton âme hypersensible n’est pas morte. Elle est simplement contrainte d’hiberner.
Elle est devenue inaccessible pour ne plus être blessée. »

« Moi, je pense qu’elle est morte. »

« Tu te trompes. Crois-moi, elle est vivante. Le temps viendra où tu en seras convaincu. Quelqu’un de spécial te montreras toutes les couleurs de ce monde. »

« Je désire te croire. »

Elle mit la musique…
Une mélodie magnifique qui touchait la plus petite parcelle d’âme.
Elle se sentait frémir. Les larmes voilaient son regard.
Lui assis regardait au loin…

« Quelque chose embrume mon regard et j’ai le cœur qui bat différemment. »

« La musique montre que tu as des émotions. »
« Tu m’as montré que je pouvais à nouveau ressentir. Tes yeux sont remplis de toutes les nuances de brun.
Montre-moi. Je désire à nouveau voir toutes les couleurs de la vie. »