KORAK-DVA

Ništa ne zahteva tako mnogo hrabrosti kao da se čovek održi jak i nepomućenih misli. Sinkler Luis
Sanjati svoju bajku daje nam nadu da će se možda i ostvariti. Da li to koliko jako želimo i uporno sanjamo, određuje kada će se i desit? Koliko moramo da čekamo, ili koliko još puta moramo da spavamo do ostvarenja? Da li je to sve samo obmana, dok sudbina piše stranice života? Ili i ona ne može sve sama? Tiče se nas, pa treba i mi da učestvujemo. Ako pristanemo, sudbina piše jedan scenario, ako odbijemo drugi. Mapu života ipak i mi ispisujemo onoliko koliko želimo i možemo do granica dopuštenog. Pitali smo se sigurno, kako se nekome sve servira, a njegovo je samo da uživa u plodovima, dok se neko bori protiv oluja života za goli opstanak. Neko se pak posustao preda, iako možda u njegovoj sudbini ima prostora da se provuče neoštećen kroz muku. Neko opet piše ciljeve, neko ih sanja, a neko svakodnevno deluje. Nekad korak, nekad dva, nekad i nazad, ali se kreće. Neko će pak reći, sanjaj do sutra, to je nemoguće, neko pak, u Boga je sve moguće. Kako god posmatrali život, verovali ili ne, u bajke, snove, Boga, sudbinu, ono što je sigurno je da ne treba odustati. Dan smenjuje noć, kišu sunce, zimu leto. Nekad su noći duge, polarne. Zime sibirske, kiše monsunske. Potrebno je samo strpljivo čekati. Možda to stigne kasno, dok dobar deo života prođe u borbi, muci, nevoljama, ali setimo se da onome ko je odustao neće stići nikad. Možda je dan više od nedelje, nedelja od meseca, mesec od godine. Važno je samo održati se jak i nepomućenih misli, kao što kaže Sinkler Luis.

Advertisements

S L A T K O

Ranije generacije se sigurno sećaju ljubavnih romana u nedeljnim ženskim časopisima, ili izdanja Ljubavni Vikend Roman. Svi su mahom imali sličan početak i zaplet, i isti kraj. Kraj je bio happy end, jer je to suština takvih romana. Počinjali su tako, što je ona izmučena životnim burama srela njega, pametnog i bogatog. On se zaljubljuje u nju, voli je i štiti do kraja života. Ili ona je otišla u svet i u svom stanu sa pogledom na Sacré-Cœur mašta o ljubavi i uspehu, sreće njega, fatalnog umetnika, rađa se strasna ljubav na prvi pogled i traje do kraja života. Tako bi moglo do unedogled. Sve nam se to čini smešno, previše slatko i nemoguće. Smišljeno da utoli žensku želju za idealnom ljubavi, partnerom koji ispunjava snove i prihvata nas onakve kakve zaista jesmo. Da li je baš tako? Da li smo pomislili da je možda neki od tih romana pisan po već proživljenoj priči, sličnog zapleta, i da je kraj nekad zaista srećan. Ne bih verovala, iako stara izreka kaže, “život piše romane”, da ne prisustvujem dešavanju jedne takve. Kakav će biti kraj, to još ne znam, ali uvod i zaplet deluju nestvarno.

Zvezdani prah

Leti, leti, ptico moja
U oblake
U neba plav
Kuće su tvoje
Visina sjaj.
I sve si dalje
Ja oči sklapam
Da tvoje što duže
U mojima budu.
U blatu, u prašini
Duša mi sanja
Usana tvojih
Nežni trag.
Na dnu sam
Slomljenih krila
Srce mi peče ljubavi znak
Jer samo ti
Meni si drag.
Leti, leti, ptico moja
I sve si dalje,
U neba vis
Bledi, nestaje lika ti sen
Ostaje zanavek
Zvezdani prah.

Priča

Kako je jedna mala ljubavna priča želela da postane velika, ali je ipak ostala mala.
Jednog prolećnog dana misao je dodirnula muzika.
Muzika je bila tužna i rastužila misao.
Misao je bila vesela i raznežila muziku.
Od tog dana misao i muzika su postali nerazdvojni.
Sastajali su se svakoga dana na uobičajenom mestu,
a to je bila samoća.
Opijena od muzike misao se zaljubila. Muzici je bilo potrebno da je neko sluša i bivala je sve lepša.
Vreme je prolazilo.
Muzika je zahtevala neprekidnu pažnju. Misao je ponekad lebdela po nepreglednim prostranstvima ideja. Muzika je bila ljubomorna. Otišla je.
Misao se sabrala i više nije čula muziku.
Bila je tužna.
Muzika je čekala da je misao potraži i vrati.
Misao je čekala da je dirne muzika.
Vreme je prolazilo. Ništa se nije dešavalo.
Tako je jedna mala ljubavna priča koja je želela da postane velika, zauvek prestala.

Déjà vu

Baka rumenih, okruglih obraza, sedi na klupi i pevuši.
Kosa joj je kratka, seda i ondulirana.
Deca se ljuljaju na ljuljaškama.
Čovek gura bebu u kolicima.
Odnekud se dokotrljala lopta.
U daljini vriska razigranih dečaka.
Sunce još uvek toplo greje.
Povetarac raznosi suvo lišće opalo od letnje vrućine koja prolazi.
Žena u crnini suznih očiju steže maramicu u ruci.
Iz pune bašte restorana, zaklonjene drvećem, na momente dolazi eho žagora i miris kafe.
“Mnogo sam se umorio.” reče dečak i sede na klupu kraj mene. Gledao me je radoznalo i izmamio osmeh, dok je telefon uporno zvonio.
Mladić i devojka zagrljeni, ljube se i smeju.
Mladost.
Kao da je bila juče dok sivilo života nije otelo godine koje pokadkad zazveče i izazivu sećanje.
Tvoje prodorne oči.
Sve što bih ti rekla, već znaš. Smešiš mi se milo dok te sanjam na javi.
Beli golub, gega se i zastaje mi kraj nogu. Kljucnuo je mrvu, bačenu ko zna kad. Život vodi svoju igru, dok škripa klackalice ne prekide tok misli. Kokice ispadaju iz pocepane kese ženi, koja uporno doziva svog psa. Golubovi hrle.

Sve je to već bilo, samo ja ne mogu da se setim kad i gde.

Poetry

Previše je bio zgodan. Stalno okružen ženama lako je gestikulirao, dok su se one kikotale i gutale ga zažarenim očima. Nepodnošljivo. Svaki dan je prolazila pored knjižare i nailazila na isti prizor. Priroda je baš bila izdašna u njegovom slučaju. Nije mu bilo dosta što piše, već je otvorio i sopstvenu knjižaru. Uvek u isto vreme organizovao je susrete, a publuke nikad nije falilo. Nepodnošljivo. Zašto joj je sve to iritantno nije mogla da prizna ni sebi, jer bi tada i ona bila u ekipi obožavateljki. Trudila se da ga ignoriše, ali bilo je teže nego što je mislila.
Tog dana, nebo otežalo od sivih oblaka, obećavalo je kišu. Vetar je pojačavao tempo i prijatno hladio. S vremena na vreme čule su se policijske sirene. Negde u krošnji gavran je gakao.
“Gospođo, vidim da svaki dan prolazite pored knjižare. Želim da vas pozovem na književno veče sutra u 20h.”
Tako nešto ličilo je na njega.
“Hvala. Ljubazno od vas, ali ne mogu ništa da obećam.”
Kakav tip. Kakav narcis. A opet činilo joj se da leti.
Tačno u 20h otvorila je vrata knjižare. Bila je krcata. Mesta za sedenje nije bilo. Ljudi su stajali sa strane. Nastupi tajac i prijatan ženski glas poče da čita stihove. Lepota poezije preplavi sve.
Postoje ljudi protiv kojih ne možeš da se boriš. Jednostavno se predaš, pa šta bude.

O R E O L

Razlili se oblaci nebom kao jogurt.
Beli, debeli, zaklonili sunce.
Upinje se, probija se, ali posustalo, pušta tu magličastu boju, vlažnu i tešku, da nas obuzme.
-Vidim preplitanje sunčevih zraka sa kapljicama vode i prelamanje svetlosti u spektar boja.
-Ja vidim samo tvoje oči.
Poravnala je suknju i pokušala da otkine konac koji je visio.
-Prljavi sjaj bogatih, i čista beda siromašnih.
Papirna lopta poskakivala je neravnim trotoarom.
Mačka je šmugnula.
Neko je zalupio vrata.
-Znaš, sreća je kad dobiješ ono što neko plati skupo.
Kao reka kada se izlije i teče neobuzdano, tako ga je plavila ljubav prema njoj.
Pustio je da potone u bujici koja mu je oduzimala slobodnu volju.
-Stav nije fosilni ostatak da se ne bi menjao.
-Samu sebe iznerviram kada se pravim pametna, a zamisli tek kada se drugi prave.
Zašuštalo je lišće.
Negde je plusnula voda.
Dete je zaplakalo.
Ljubav.
Više nije verovao u ljubav, a dešavala mu se.
Dodirnula je kosu.
Znao je taj pokret.
Kad je nesigurna dodirivala je i skretala temu.
Kapljice vode blistale su i stvarale oreol.
-Ludim. Pretvaraš se u anđela.
Nasmejala se i zagrlila ga.
Bio je bespomoćan.

R U K A

Atelier d`Eugene Delacroix, Paris foto Snežana Ilić

Kad si na dnu
bauljaš
čangrljaš.

Kad si na dnu.

Puziš
riješ
ječiš
kmečiš
mirišeš dno
zavoliš mrak.

Kad si na dnu.

Vičeš!
Ričeš!!

Samo, zvuka nema…
Ne čuje se glas.
Da li još veruješ u spas?
Nema nikog.
Samo mrak…

Možda ti se priviđa taj znak?
Ruka, što se k tebi pruža
uže spasa
jel` to samo nada
il` je stvarno sada?

Ne misli.
Grabi.
Nema vremena za suze.
Imaš posla.
Sad imaš mnogo posla.
Da živiš.
Da voliš.
Da ruku
nekome
i ti pružiš.

Café des Deux Moulins

Sedim u Café des Deux Moulins
pijem roze i listam Elle.
Napolju je toplo
i ljudi su srećni.

Kosa ti je gusta
i smeješ se divno.

Oči su ti vatra
i prže mi kožu.

Usne su ti pamuk
ljube me po vratu.

Govoriš mi nešto
pokazuješ rukom.
Klimam glavom
kao da sve shvatam.

I hoću da kažem
i hoću da šapnem,
da je pod mekan
i da sada lebdim.

S V E T L O S T

Šetali su u tišini.
Večernja svetlost mešala se sa dnevnom, činilo se da će se boja neba i reke u jednom trenutku izjednačiti.
-Oni koji nas vole nikad nisu dovoljno dobri, ali su zato oni koji nas mrze uvek dovoljno zli.
-To je to prokletstvo ljubavi. Vole nas oni kojima ne možemo uzvratiti, a volimo one koji nam ne mogu uzvratiti.
Kroz već sad sive oblake probijali su se poslednji zraci sunca. Veče je osvajalo svojom tamom.
-Kad me je od blata pravio nisam bila tu da vidim.
-Kasno shvaćena vrednost bilo čega, a pre svega pružene nam ljubavi, gora je od neznanja. Ne osvrtati se, a stečeno iskustvo iskoristiti na pravi način.
-Pomisliš da te niko ne razume. Da govoriš zaboravljenim jezikom prvih ljudi. Onda čuješ svoje misli kako ih neko izgovara i ostaneš zatečen.
-Prepoznaju se duše.

“Zaljubljeni ljudi, kao i mučenici, osećaju da su braća po mukama. Ništa na svetu nije razumljivije od ta dva slična bola.” Balzak

-Sujeta i inat, braća blizanci u službi uništenja ljubavi.
-I ljubomora, posestrima.
-Kad bi čovek snagu ljubomore koristio kao pogon, gorivo se ne bi kupovalo.
-Posmatranje događaja kroz prizmu inata, a ne na realan način dovodi da se opravdavaju potpuno nekorektni postupci.
-Lakoveran prihvata, mudar kritički razmišlja…
Mrak je prekrio sve.
Jedina svetlost bio je sjaj reke i njen zavodljiv šum.
I kao što se jutrom rađa novi dan i svetlost osvaja, tako nova ljubav osvetljava i vraća u život.