K L A N

Agresija u aktivnom i pasivnom obliku preuzima kontrolu nad ljudima.
Aktivan oblik, na koji sve manje reagujemo i onaj podmukao, pasivan koji nas je skoro sve prožeo.
Ignorisanje i bojkot kao prastara metoda agresije, usavršena do perfekcije u današnjem modernom društvu poremećene Srbije.
Kad kažem poremećene, mislim da se sve tradicionalno skoro izgubilo i da su nas preplavili novi nakaradni, modeli ponašanja, koji se usvajaju kao normalni, dok sve tradicionalno postaje ili je već postalo glupo, ili se za to više ne zna.
Ono posebno tragično, što će se jako loše odraziti uopšte na živalj ove naše jadne Srbije su iskvareni mladi ljudi, ogrezli u poroke, a treba da imaju svoju decu, dočekaju starost i da gaje unuke. Često se zapitam kad se susretnem sa pokvarenošću mladih: “Šta će to biti sa pedeset, šezdeset? Monstrum? Šta će to naučiti svoje dete, unuče? Ili šta ga uči? Ne smem ni da mislim.”
Urušeno školstvo, urušena crkva, uništena vojska. Nepravda, kriminal na svakom koraku i mestu. Nepostojanje ustaljenih masovnih navika za čitanjem, učenjem, sportom. Ništa organizovano, sve samoinicijativno. Sportiste jedino vidim kao neke uzore i bljesnu tu matematičari, fizičari, govornici…, ali se o tome ne govori niti to više koga zanima.
Gušenjem individualnosti a sa njom i kreativnosti mi formiramo mlada stada, klanove, grupe bezličnih kreatura, sa vođama monstruoznog i psihopatskog profila koji sebe projektuju na grupu. U takvoj klanovitoj i poremećenoj Srbiji nema mesta za kreativnog individualca koji radi opstanka i dokazivanja sebe, može jedino da ode van zemlje, ili da proceni u koji klan da uđe. Ulaskom u klan, on mora da se odrekne dela sebe i da prihvati agresiju kao model ponašanja.

Advertisements

Plastika i puder

Kad pišemo o ljubavi odmah su tu zluradi komentari o patetičnosti.
Utonuli u agresiju i jezik mržnje, ljubav posmatramo kao apstraktni pojam o kome smo čitali u bajkama i gledali na filmu.
Pisati o ljubavi nije popularno.
Nije iz razloga što ljudi više ne veruju u nju, osim ponekih mohikanaca.
Draže im je da diskutuju kako stres izaziva ludilo i rak. Bolje se prima ta tema.
U svetu u kome se sve komercijalizovalo, zašto bi teme bile izuzete.
Pisati o krvi, seksu i politici.
Otkrivati čitaocima toplu vodu kroz nasilje, suze i znoj.
Umro je rokenrol. Zašto ne bi i ljubavne teme.
Plastika je zamenila ljubav.
Krpe, plastika i puder. I novac naravno.
Povlađivanje negativnim trendovima, bez želje da se pokuša obrnut proces koji bi vodio ka ozdravljenju.
Sreća je da ima onih koji pokušavaju.
Možda još neko pokuša negde u nečemu, pa još neko.
Možda više nasilje i strah, rak i krv, ne budu popularni.
Možda pobedi ljubav i ljubavne teme.

 

LA PLASTIQUE ET LES ARTIFICES

Quand on écrit au sujet de l’amour, les commentaires malveillants fusent sur le pathétisme.
Noyés dans notre agresssivité et notre mépris, nous observons l’amour comme un sujet abstrait que nous avons lu dans les contes de fées et regardé dans les films.
Ecrire sur l’amour n’est pas populaire.
Ce n’est pas parce que nous n’y croyons plus, à part quelques mohicans…
Nous préférons discuter du stress qui provoque la folie ou le cancer. Cette thématique est plus abordable.
Dans un monde où tout est devenu commercial, pourquoi certains thèmes devraient être des exceptions.
Ecrire sur la violence, le sexe, la politique…
Sortir les mouchoirs des lecteurs à travers la violence, les larmes, et la sueur.
Rock and roll is dead ! Et pourquoi pas les histoires d’amours aussi !
Le paraître a supplanté l’amour.
Les chiffons, la plastique, les artifices. Et l’argent naturellement.
Les fausses valeurs prédominent sans volonté d’inverser le processus menant à la guérison.
Heureusement, qu’il y a des personnes qui essaient.
Peut-être que quelqu’un tente quelque chose quelque part, et encore un autre…
Peut-être que la violence, la peur, le cancer, le sang ne seront plus populaires.
Peut-être que l’amour universel et les thèmes sur l’amour vaincront.