Ko smo mi?

Priče o započinjanju su lake.
Klize kroz vazduh, glatko.
Potonemo u slatku obmanu
i već smo preskočili toliko koraka.
Počinjemo.
Zapinje.
Znojimo se.
Teže je
nego što je
dok pričamo.
Ima prepreka o kojima ništa ne znamo.
Shvatamo…
Sve nam je napornije.
Odustajemo.
Vraćamo se priči.
Ubeđivanju drugih, sebe,
kako je lako nešto drugo.
Tek nam je palo na pamet.
Čini se lakše, bolje.
Počinjemo.
Zapinje.
Odustajemo.
Okrećemo se okolo.
Ne čujemo priču.
Vidimo ljude koji deluju i ćute.
Ruše prepreke.
Napreduju.
Znoje se, ne govore.
Razmišljaju.
Krivo nam je.
Na koga?
Na sebe? Zbog njih?
Prestajemo s pričom. Počinjemo bez opcije odustati.
Prestajemo s pričom. Odustajemo bez opcije početi.
Ko smo mi?

Advertisements

R E V E N G E

Koliko smo se puta pitali, osetivši na sopstvenoj koži, neko od nas više, neko manje, kako pojedini ljudi mogu da budu tolika đubreta?
Kako mogu da žive s tim kad ostanu sami sa sobom?
Vremenom sam shvatila da su oni duboko nesrećni, ljubomorni, i da samo nanoseći zlo drugima mogu da osete neku vrstu zadovoljstva.
Uz ovo pitanje i mnogih odgovora koji slede, nameće se dilema: da li zaboraviti ili pamtiti? Da li oprostiti ili se osvetiti?
Svako bira način i kompenzacije za nanešenu patnju, štetu i nepravdu koju je pretrpeo.
“Osveta je obrok koji se jede hladan.”, ali je ipak obrok, reći će neki od nas.
Ko se odluči za osvetu, opet se nameće pitanje da li se tako izjednačava sa dželatom? A možda ga privodi pameti da mu više nikada ne padne na pamet da čini slično.
Neko se pak odluči da oprosti i zaboravi.
Neko kaže, oprosti, ali nikad ne zaboravi.
Najgore prođu oni koje nanešena zla slome, nesposobni da se oporave do kraja života.

“Najteži je poraz kad se zaboravi, a naročito kad se zaboravi ono od čega si crkavao, i to crkavao nikako ne shvatajući kako uopšte ljudi mogu da budu takva đubreta. I kad se nađeš na ivici rake, nećeš se praviti važan, ali nećeš zaboraviti, jer sve treba ispričati ne menjajući ni reč, sav onaj pokvarenjakluk koji si video u ljudi, a onda možeš da pljuneš i mirno siđeš u raku.”
Luj Ferdinand Selin, Putovanje nakraj noći

S R C E

Zatvorila sam srce
ne osećam ništa
i mnogo je dobro.

Kad te sretnem
vidim samo senku.
Kad te čujem
to je samo glas.
Kad pomislim
to je samo varka.
Kada sanjam
to je samo noć.

Ne osećam ništa
i mnogo je dobro
samo
ne smejem se glasno.
Ne stižem da mislim
imam mnogo posla
da bi srce bilo
dobro zatvoreno.

 

HEART

I closed my heart
I feel no thing
that is so good.

When I meet you
it’s just a shadow.
When I hear you
it’s just a voice.
When I think of you
it’s just an illusion.
When I dream
it’s just a dark.

I feel nothing
and it feels so good
only
I don’t laugh aloud.
No time to think
too much work ahead
so my heart could be
well secured.

 

FEMINISTIČKI S L A N O

Kada muškarci prave šale na račun žena, koje su ponekad neumesne, nikom ništa. To nekako dođe prirodno. A kad žena to isto pokuša, pobuna. Tada se muškarci odvajaju na one koji mogu da prime neslanu šalu, i na one koji ne mogu. Tako je to. Žene su valjda oguglale, i na slano i na neslano, pa kad čuju, obično kažu: “Ma pusti budalu.” I na tome se završi. Još jedan dokaz da su tolerantnije od muškaraca.
Kad je žena sama prinuđena da se bori i školuje decu, radi i misli za troje i četvoro, desi se da ponekad bude gruba, ogrubi od života i borbe. Kažu agresivna. Nije ona agresivna, ona je borac. Kad je muškarac grub, to je nekako prirodno, pa se obično pripiše: nervozan, umoran, mnogo radi…pssst.

“Poštuj samo oca, brata, sina, muža koja ima, ostale muškarce gazi i lomi. Šta dobra? Kučka. Zavedi i šutni. Nek cvili, nek kleči, nek moli. Onda šutni. I kreni dalje.”

Svako shvata onako kako gleda na stvari. Neko gleda sa humorom, tolerancijom, širinom. Neko ogorčen, vređa jer se osetio uvređen. Neko prizna sam sebi u bradu da se tako ponaša sa ženama, ali mu ne odgovara da se one prema njemu ponašaju isto. Neko dosledno voli i poštuje sve, po cenu da mu se desi da naleti i bude šutnut. Neko odbije na trenutnu glupost. Neko shvati da stvari mahom tako funkcionišu u današnjem vremenu bezosećajnih, otuđenih ljudi, u oba smera.

EGO-HRANA

“Da li treba uopšte pokazati ljubav muškarcu?”, pita me prijateljica pre neki dan. “Čini mi se sve što mu je više pokazujem i pružam, sve je oholiji. Umam utisak da mu služim kao hrana za ego koji se svakodnevno goji i jača dok sam ja sve slabija i sve se gore osećam.”
Ovo pitanje me je navelo na razmišljanje. Nisam znala šta da joj odgovorim, a ono što mi je prvo palo na pamet je da voli pogrešnog muškarca.
Ljubav treba pokazivati i pružati nesebično, ako je ima naravno, tako ja bar mislim.
Na dobro i lepo se čovek lako navikne, pa i da ga neko bezrezervno voli. Desi se da to uzme zdravo za gotovo i obezobrazi se prosto rečeno. Tek kad izgubi ono što je smataro da se podrazumeva shvati šta je imao.
Koliko nam se često dešavalo u životu da smo ljubav pokazivali i davali, pokušavali sve, ali povratne informacije nije bilo, ili je bila nedovoljna i retka. S druge strane, koliko nas je neko voleo, obasipao pažnjom, zvao, a nama je bilo svejedno dok to nije prestalo.
Da li smo se pitali: “Gde li je moja ego-hrana? Zašto me ne zove? Prosto fali.”
Svi smo mi verovatno bili nečija ego-hrana, a verovatno smo je i sami imali. Sve je to život.
Mnogi od nas znaju razne ljubavne taktike, kao u šahu. Od otvorenog pokazivanja emocija i njihovog ogoljavanja, do ekstremnih taktika napuštanja i ignorisanja, nadajući se da će osoba koja nam se sviđa potrčati za nama i pojačati iskazivanje emocija. Treba računati i sa tim da ignorisanje i napuštanje ne bude shvaćeno kao zavođenje, već kao odluka u svom bukvalnom smislu.

“Srce ima svoje razloge koje razum ne poznaje.” Paskal

“Postoji u čoveku neka tajna koja ga tera da čini ono što oseća, a ne ono što bi, po mišljenju drugih trebalo da radi.”

13403253_10206909347634438_9050816159322617256_o.jpg

C I LJ

Najveća zabluda je kada želje prezentujemo kao trenutnu pojavu.

Zrela ličnost zna da razdvoji želje od trenutnog realnog stanja i sposobna je da osmisli strategiju za ostvarenje cilja.

Na osnovu ličnih sposobnosti i okolnosti, strategija ostvarenja cilja treba da je pokrenuta motivacijom i istrajnošću.

Osnovno je ne obazirati se na podle i ljubomorne, zbog kompleksa koje nisu uspeli da prevaziđu energija im je destruktivna i koriste je za povređivanje i uništavanje.

Čovek oslobođen kompleksa, koji je prihvatio sebe, ne nosi u sebi ljubomoru i zlobu, već je sposoban da se raduje tuđem uspehu i da da podršku drugom ljudskom biću.

Novac, uspeh, moć, nisu dovoljni za umirenje destruktivne energije, naprotiv, ona dobija na snazi i bez kontrole, razara sve oko sebe.

Ako ste napravili mali iskorak i spremni ste za novi, najveća opasnost vam preti ne od sitnih duša, one sitno grizu, već od onih na izgled sitih i moćnih, jer zbog svoje zle prirode nisu sposobni da podnesu ničiji uspeh, ma koliko beznačajan bio. To je u njihovoj prirodi i nema veze sa njihovom moći. Smetaće im i na beskućniku nove cipele, jer žele da bude bedan i u blatu. Kada bi moglo, samo bi oni postojali, a drugima bi određivali sve na kapi.

Unutrašnji mir i odsustvo ljubomore, saosećajnost, ljubav i radost, odlike su dobrih duša. Sve su ređe, jer zlo lako uzima pod svoje, ali ih ima. Moguće ih je sresti i osetiti plimu čiste, plemenite energije.

Z A U V E K

Nije više mogao da zamisli dan bez nje.
Životne prepreke razdvojile su ih zauvek.
Nije više mogao da prihvati to zauvek.
Reč koja kada se na nju pomisli, cepa srce.
Kada se izgovori, čupa ga…
Stao je tamo, na onom mestu gde su se rastali.
Nije mogao da krene dalje.
A morao je.
Život nosi kao bujica posle oluje.
Kao divlji talas okeana posle zemljotresa.
Život nema milosti.
Ili te gazi, ili ga gaziš.
A njegovo srce je zastalo onog trenutka.
Otvrdlo, steglo se, hladno kao čelik.
Živ, a mrtav.
Nasmejan, a ne smeje se.
Otićiće i oteće je.
Iščupaće je iz njenog života ne priznavajući sudbinu.
Sudbina su oni.
Stajala je na ulici i čekala taksi.
Nešto je probolo u grudima.
Podigla je ruku i prislonila na to mesto.
Zatvorila oči.
Videla mu lik.
Mislio je na nju, znala je.
Ponavljala je njegovo ime kao molitvu.
Stigao je taksi.
Otvorila je vrata i sela.
“Kuda gospođo?”
“Njemu.”

 

POUR TOUJOURS

Il ne pouvait plus imaginer un seul jour sans elle.
Les embuches quotidiennes les avaient séparés finalement.
Il ne pouvait plus le supporter pour toujours.
Les mots qui font penser à elle, lui arrachait le cœur,
Qui sont prononcés, le déchirait…
Il se tint là-bas, où ils se sont séparés.
Il ne pouvait continuer.
Mais il devait.
La vie emporte tout comme un torrent après une tempête.
Comme une vague océanique sauvage après un seisme.
La vie n’est pas tendre.
Tu la piétines ou elle t’écrases.
Et son cœur s’est arrêté à cet instant précis.
Il s’est durci, s’est contracté, froid comme l’acier.
Vivant et mort à la fois.
Souriant, mais sans l’être.
Il irait la chercher et la prendrait.
Il l’arracherait à son quotidien n’acceptant pas la fatalité.
Le destin c’est eux.
Elle était dans la rue attendant le taxi.
Quelque chose transperça sa poitrine.
Elle porta sa main à cet endroit,
Ferma les yeux,
Vit son visage.
Il pensait à elle, elle le savait.
Elle répétait son prénom comme une prière.
Le taxi arriva.
Elle ouvrit la portière et s’installa.
« Je vous dépose où, Madame ? »
« Chez lui. »

K L A N

Agresija u aktivnom i pasivnom obliku preuzima kontrolu nad ljudima.
Aktivan oblik, na koji sve manje reagujemo i onaj podmukao, pasivan koji nas je skoro sve prožeo.
Ignorisanje i bojkot kao prastara metoda agresije, usavršena do perfekcije u današnjem modernom društvu poremećene Srbije.
Kad kažem poremećene, mislim da se sve tradicionalno skoro izgubilo i da su nas preplavili novi nakaradni, modeli ponašanja, koji se usvajaju kao normalni, dok sve tradicionalno postaje ili je već postalo glupo, ili se za to više ne zna.
Ono posebno tragično, što će se jako loše odraziti uopšte na živalj ove naše jadne Srbije su iskvareni mladi ljudi, ogrezli u poroke, a treba da imaju svoju decu, dočekaju starost i da gaje unuke. Često se zapitam kad se susretnem sa pokvarenošću mladih: “Šta će to biti sa pedeset, šezdeset? Monstrum? Šta će to naučiti svoje dete, unuče? Ili šta ga uči? Ne smem ni da mislim.”
Urušeno školstvo, urušena crkva, uništena vojska. Nepravda, kriminal na svakom koraku i mestu. Nepostojanje ustaljenih masovnih navika za čitanjem, učenjem, sportom. Ništa organizovano, sve samoinicijativno. Sportiste jedino vidim kao neke uzore i bljesnu tu matematičari, fizičari, govornici…, ali se o tome ne govori niti to više koga zanima.
Gušenjem individualnosti a sa njom i kreativnosti mi formiramo mlada stada, klanove, grupe bezličnih kreatura, sa vođama monstruoznog i psihopatskog profila koji sebe projektuju na grupu. U takvoj klanovitoj i poremećenoj Srbiji nema mesta za kreativnog individualca koji radi opstanka i dokazivanja sebe, može jedino da ode van zemlje, ili da proceni u koji klan da uđe. Ulaskom u klan, on mora da se odrekne dela sebe i da prihvati agresiju kao model ponašanja.

L A Ž

Zašto lažemo?
Ima bezbroj razloga. Opravdanih i neopravdanih.
U svetu laži, u kome smo njima okruženi svuda i na svakom mestu, izrečena istina zvuči kao najveća laž.
Gnusna laž, kao najveća istina.
Sitne laži kao hrana onima koji žive lažno, i onima koji se hrane tuđim lažima jer nemaju svoje istine.
Laži kao odbrana od radoznalosti i zlih namera ljudi spremnih na najužasnije laži.
Laži kao zaštita od ispovedanja svuda i na svakom mestu onima koji su odrasli bez saznanja šta je domaće vaspitanje i šta je kulturno pitati, a šta nije.
Odbrana od onih koji bez informacije dan ne smatraju uspelim jer ne znaju šta bi sa sobom, pa moraju o drugima.
Laži za one koji lažu.
Laži za one koji ne mogu da podnesu istinu.
Laži, da ne izgubite prijatelje, rođake, kolege.
Laži, da vas ne mrzi šef. Laži, da se dopadnete devojci, mladiću.
Laži da bi ste uspeli.
Laži da nadmudrite one koji smišljaju zlo i od toga žive.
Laži…laži…laži.
Laži u novinama. Laži na televiziji.
Lažu banke, lažu političari, lažu, svi lažu…
Providne i neprovidne laži.
Istinite laži.

Laži.

D I L E M A

Sletanje je bilo pristojno.
Obuzimala je dobro poznata euforija. Neopisiva radost zbog susreta sa gradom koji je za nju najlepši na svetu. Krenula je polako ka izlazu.
“Prijatan boravak u Parizu.” Obratila se neznancu.
“Takođe. Zaboravili ste novine.”
Nije imala nikakve novine, koliko se seća, samo knjigu, ali on je bio ubedljiv.
“Da. Hvala!”
Jedva je čekala da sedne u autobus za grad. Misli su se mešale. Plima radosti je potpuno preplavila. Let je bio užasan, ali vredelo je. Uzela je novine, pokušavajući da se seti da li ih je kupila. Još joj se malo mutilo od konjaka. Ne, sigurna je da nije. Počela je da ih prelistava. Negde oko sredine bila je zakačena vizit karta. Nesvesno je uzela, i taman da je baci primeti na poleđini ispisanu poruku.
“U subotu u 18h, biću u kafeu COEUR, ako nemate ništa važnije, mogli smo popiti opet konjak.”
Zanimljivo…Ne, neće se upecati na taj mamac. Takvi nikad nisu sami. Nemoguće je da budu sami. Uvek je tu mlađa bar dvadeset godina kao trofej. Ili su tek dobili dete, dokazujući svoju muškost, jer imaju dobre gene, pa ih posle ista uvuče u nešto što su davno prošli i ne žele opet, ali su prinuđeni. Ili je to žena od karijere, koja nekako ide uz njih zbog prestiža, a pomalo ih zanemaruje jer nema vremena, pa im treba opuštanja.
Ne, nikako.
Pariz je blistao.
Ugledala je nasmejana lica najmilijih.

“Karta našeg života savijena je tako da na njoj ne vidimo ni jedan veliki put, ali kako se otvara, uvek se ukaže neki novi mali put.” Žan Kokto