Ljubav po Mo Jenu

Kineski pisac Mo Jen dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2012. godine, ovako opisuje ljubav u svom romanu Priče o crvenom sirku, po kojem je snimljem film koji je na filmskom festivalu u Berlinu 1988. godine dobio nagradu “Zlatni medved”.

Šta je ljubav? Na to pitanje svako ima svoj odgovor. Ta đavolja rabota do smrti je mučila mnoge junake i lepe, sposobne žene.
Prvi sastojak ljubavi jeste ostrašćenost.
Ona se sastoji od patnje od koje ti se srce para, pa ti iz njega curi smolasta tečnost, a krv, kao cena te ljubavne patnje, ističe ti iz želuca, protiče kroz creva i izlazi iz tela kao fekalija nalik katranu.
Drugi sastojak jeste surovost.
Sastoji se od nemilosrdne kritike, kad ljubavnici jedva čekaju da živog oderu onog drugog, kako fizički tako i psihički, kako duhovno tako i materijalno. Oni žude da jedno drugom iščupaju krvne sudove, mišiće, celu utrobu i crno ili crveno srce, pa da ta ista srca pobacaju kako bi se onda, u letu, ona sudarila i razbila u paramparčad.
Treći sastojak ljubavi jeste hladnoća.
Sastoji se od ćutanja koje traje dugo vremena. Hladna osećanja, naime pretvore ljubavnike u ledenice – isprva na ledenom vetru, pa u snegu, zatim u zaleđenoj reci i na kraju se stave u frižider, proizvod savremene civilizacije, u deo gde se zamrzavaju meso i riba. Stoga su lica pravih ljubavnika prekrivena injem, temperatura njihovih tela iznosi 25 stepeni, i umeju samo da mumlaju jer su izgubili moć govora. Dakle, nije da neće da pričaju, nego više ne umeju, mada ljudi misle da se pretvaraju da su mutavi.
Stoga ostrašćena, surova i hladna ljubav = krvarenje iz želuca + odrana koža + lažna mutavost. I tako u nedogled.
Ljubav se odvija tako što se krv pretvara u fekaliju boje katrana, iskazuje se tako što dvoje osakaćenih ljudi leži zajedno u krevetu, a njen završetak predstavljaju dve ledenice od ljudi sa širom otvorenim očima, punim prezira.

Advertisements

L O T O S

Tokom dugog istorijskog perioda u Kini su mala ženska stopala posmatrana kao još jedan polni organ. Izazivala su požudu i estetsko zadovoljstvo.
Ružna devojka ukoliko je imala mala stopala, nije trebala da brine da se neće udati.
Opet, ako bi imala velika stopala, mogla je da bude lepotica, njena udaja bi bila neizvesna.
Njihova izuzetna važnost, ženama je određivala sudbinu, pa je to shvatano veoma ozbiljno.

Mala stopala i lepo lice bili su pojam lepote.

Devojčicama su oko pete godine života počinjali da ih vezuju i svakog dana sve čvršće stežu zavojima. Platno dugačko oko tri metra obavijano je oko celog stopala, osim palca, sve dok se kosti ne izlome i prsti ne saviju nadole.
Ideal lepote bila su stopala u obliku lotosa, dužine od jednog pedlja.