A K R E D I T A C I J A

Što je čovek primitivniji više daje sebi za pravo da postavlja okvire drugima. Često taj agresivni primitivizam nema veze sa obrazovanjem, mada bi trebalo da obrazovanje ide u korak sa širinom pogleda na život i svet uopšte.
Razne vrste diskriminacija su toliko izražene u našem narodu, da kada bi čovek odlučio da ih nabraja, zauzele bi previše prostora u tekstu. Generalno, mnoga gledišta su zaostala.
Način razmišljanja da godine treba da budu polazna tačka u donošenju odluka, oblačenju, izboru partnera, poslu i slično, je pogrešan i zauzima visoko mesto na spisku diskriminacija. U Srbiji su ljudi skloni da otpisuju zrele ljude. Što zbog samog mentaliteta, što zbog samog ustrojstva države koja je decenijama unazad osujetila veliki deo sopstvene populacije u svemu, toliko da ni mladi ljudi nisu imali prostora da pokušaju, a kamoli da se potvrde, te je bilo prirodno da za zrele nema mesta. Ta granica otpisivanja varira od grupe do grupe onih što su uzeli sebi za pravo da sude, pa se negde povlači oko 40-te, negde oko 50-te.
Diskriminacije po pitanju samog izgleda i oblačenja idu u sitne detalje. Od frizure koja priliči, boje kose, veša, obuće, da normalan čovek više ne može to da isprati da bi bio po meri. Mešanje u tuđu intimu je toliko agresivno, da čovek mora da bude totalni flegman i da ga to uopšte ne dotiče, ili da uzvrati još agresivnije i saseče agresora.

Imaš 50 godina i srećna si sa svojom zelenom kosom. Srećna sam i ja zbog tebe. Da li mi se dopada kako ti stoji ili ne, zadržaću za sebe.
Imaš 55 i nosiš tesne, pocepane farmerke, i srećna si u njima, odlično i meni je drago.
Imaš 50 godina i dečka od trideset, drago mi je. Srećna sam zbog vas.
Imaš 55 i nosiš se kao da imaš 20, sjajno, srećna sam zbog tebe.
Imaš 53 i zaljubljena si, pa to je sjajno, samo napred!

Hoćete da postavljate kalupe za sve.
Određujete intervale, godine za šta je šta dozvoljeno.
Gde to piše?
Ko vam je dao tu akreditaciju?
Skinite obruče oko mozga.
Otvorite um.
Radite na sebi.
Živite svoj život prvenstveno, i pustite druge da žive.

Advertisements

KUPI ME, PRODAJ ME

Teško vreme, a Srbija neprekidno u njemu, bez naznaka da skoro izađe, nosi sa sobom razne anomalije, pa i prodaju umetnika i ljudi od javnog značaja.
Kad kažem prodaju, mislim na njihovu prodaju političarima, kojima služe za određenu prihvatljivu nadoknadu.

Stavljanje njihovog dela u funkciju manipulacije naroda, zarad interesa vlasti ili opozicije.

Iako, rećićemo ljudi od umetnosti, sporta, nauke ili nekog drugog javnog značaja treba da pripadaju svima, svojom slabošću oni padaju na kolena i vrše transfer.
Tim činom više ne pripadaju neistomišljenicima, iako bi sport, nauka, gluma… trebali da pripadaju svima. Do skoro ste nekoga voleli, pratili njegov rad, i odjednom preko noći vidite da zastupa opciju koja je po vašem mišljenju loša. On presatje da bude u fokusu vašeg interesovanja i samo kažete: “Prodao se.”, i krenete dalje.

Da li takva ličnost sme i treba da se proda?

Kada postavim to pitanje, setim se velikih umetnika, naučnika koji su ostavili trag ne samo u Srbiji, već i u svetu, za sva vremena, a koji su umrli u najvećoj bedi, koji su podnosili najveće siromaštvo.
Da li takva ličnost ima pravo kao svaki čovek, na svoj politički stav, na odluku?
Na javno istupanje i zastupanje određene opcije?

Vremenom dođete do zaključka da su se skoro svi prodali.

Prodate duše, tuga i jad.
Nastavite dalje u nadi da će teško obolelo društvo ozdraviti vremenom, i da će opasana bolest koja ga je zahvatila biti izlečena nekim novim, još ne otkrivenim lekom.

S A M A

Vreme grabi napred. Razvija se nauka i tehnika, nova dostignuća reklo bi se u svim poljima, ali ipak uvrežena mišljenja i navike tvrdokorno opstaju.
Kada se ta tvrdokorna mišljenja i navike odnose na nešto dobro i korisno, sigurno je svima u interesu da ostanu nepromenjena.
Biti razvedena žena u Srbiji danas je podjednako teško kao i pre pedeset godina, kako smo imali prilike da slušamo od naših baka i njihovih prijateljica.
Ništa te priče u svojoj suštini nisu promenjene iako gazimo dvadeset prvi vek. Posebno je teško za ženu koja odluči da bude sama i svoja, bez potrebe da se ponovo uda, osim ako joj se ne desi ljubav iz snova. Ona svoje oslobođenje skupo plaća, ne ulazeći naravno u intimne razloge te odluke, koja je od slučaja do slučaja specifična.
Upravo iz tih razloga mnoge žene ostaju u lošim, teškim i za njih pogubnim brakovima, svesne šta ih tek čeka kada iz jednog pakla zakorače u drugi.
One onda pokušavaju da izbalansiraju nekako užas bračnog života tražeći ventile na raznim stranama, te tako ostaju u formalnoj, društveno prihvatljivoj zajednici, braku. Taj savez, kod prijatelja, rođaka, kolega, itd, iako poremećen prihvaćen je kao normalan. S druge strane, razvedena žena iako je nastavila život gde je za momenat zastala, zbog tog ni malo prijatnog iskustva razvoda, obeležena je i odbačena, iako je postupila mnogo iskrenije i nije htela da igra podlu igru forme.
Ona nastupa sama. Pojavljuje se sama. Deluje sama.
Prate je razne priče, intrige, ljage. Svakakav polusvet pokušava da joj podmetne nogu kada vidi da pravi iskorak.
Nju nema ko da štiti.
Nema formalnog muža, i pored njega ljubavnika. Mora sama da se štiti od nasrtaja polusveta. Na ljage, intrige i spletke obično na početku odmah ogugla, jer to je neminovnost naše sredine i mentaliteta. Ako se odluči da ima partnera, ili ako nije imala sreće ni tada u izboru, pa odluči da traga proglašava se kurvom. Ako se odluči da bude sama, onda je nadmena, arogantna, nešto joj fali ili je lezbejka.
Može se o ovoj temi govoriti mnogo. Ima tu materijala za čitavu studiju i svima je mahom to poznato, ali nije na odmet ukazati na primitivizam društava i još jednu diskriminaciju.
Diskriminaciju prema razvedenim ženama.

K L A S I K A

Dopao joj se na prvi pogled.
Nije mogla da proceni sa koje je planete.
Kupovao je mnogo ispunjenih želja i verovatno je zbog toga izgledao iscrpljeno.
Besane noći su bile cena.
Tišina je pritiskala sve teže.
“Kupujete mnogo?”, pitala je tek da započne razgovor.
“Redovan sam kupac dugo.”
“Ja sam se do skoro držala stare metode čekanja i truda. Ide teško i sporo. Vidim svi kupuju, pa rekoh da pokušam i ja.”
Zagledao se u nju radoznalo. Oči su mu postale tamnije i lepše. Kao da su oživele.
“Ipak je stari način bolji. Trudiš se i čekaš. Mirno spavaš. Drži se toga.”
“A vi kupujete na veliko?”
“Ne može se sve kupiti…Shvatio sam vremenom.”
Stezala je kupljenu bočicu sa ispunjenim željama. Možda je ipak neće upotrebiti.
“Mogli smo popiti po Super Drink.”
Čula se muzika.
Mesec je sijao.
Imala je osećaj da su želje počele da se ostvaruju.

 

CLASSIQUE

Il lui plut au premier regard.
Elle ne pouvait deviner de quelle planète il venait.
Il avait acheté trop de vœux exaucés et semblait épuisé suite à cela.
Le prix des nuits d’insomnies…
Le silence devenait de plus en plus lourd.
«Vous en achetez beaucoup ? demanda-t-elle pour entamer la conversation.
« Je suis un habitué, depuis longtemps. »
« Moi, je m’en tenais jusqu’à présent à la vieille méthode de l’attente et de l’effort. Mais c’est dur et long. Je vois que tout le monde achète, alors j’ai décidé d’essayer moi aussi. »
Il l’observait curieusement. Ses yeux s’assombrissaient et devenaient plus beaux. Comme s’ils ressuscitaient ;
« Cependant, la vieille méthode est la meilleure. Tu fais des efforts et tu attends. Tu dors bien. Accroche-toi à cela. »
« Et vous achetez en gros ? »
« On ne peut pas tout acheter… Je l’ai compris avec le temps. »
Elle serrait la bouteille achetée avec les vœux exaucés. Peut-être qu’elle ne l’utilisera pas.
« On pourrait boire un Super Drink ensemble. »
On entendait la musique.
La lune brillait.
Elle avait le sentiment que ses vœux commençaient à se réaliser.

Dvaje’s dinara

Dok je čekala gradski prevoz i prebirala po novčaniku tražeći sitan novac, iza sebe je čula poznat glas:

“Daj dvaje’s dinara.”

Okrenula se i ugledala Zoru kako nosi na leđima ogroman džak, pun starog hleba pokupljenog verovatno usput u nekom od kontejnera.

“Evo Zoro, kako si?”

Dok joj je davala novac, uočila je zanimljivu novinu. Zora je bila ofarbana u boju šargarepe! Odjednom ju je obuzela radoznalost…Ko li ju je ofarbao? Da li je možda ona sama? Ako jeste, kako je to izvela? Nije mogla da je zamisli kako ulazi u parfimeriju ili market i kupuje farbu za kosu…Jednostavno to joj je bilo neverovatno…Još bira nijansu, ili uzima prvu s reda. Čudno i smešno. Sa njom ne spojivo. Zaista, zanemarujući nijansu, koju nije želela da komentariše, kosa joj je bila ujednačeno ofarbana, mada katastrofalno neuredna. Uopšte, ostavljala je utisak iznenađenja! Da li je to bio opet onaj od trenutaka kada je želela da bude lepa? Da bude kao druge?

“Hoćeš da živiš samnom?”

Za trenutak je preseče u razmišljanju njeno direktno pitanje. Pažljivije ju je pogledala. Oči su joj bile staklaste, tužne. Delovala je usamljeno…Nikada to ne bi pomislila. Uvek je bila u poslu, zamišljena, u svom svetu, sve, samo nije delovala usamljeno. U trenutku joj bijade žao.

“Ne, ne mogu Zoro.”

“Dobro.” Odgovorila je brzo i odjednom nestade onog izraza usamljenosti i iskrenosti. Promeni joj se pogled i ona poče da namešta džak bolje i udobnije na ramenu, poče da se okreće, da gleda oko sebe i nastavi ka nekom, samo njoj znanom cilju.

Autobusa još nije bilo…Razmišljala je o Zorinoj šargarepa boji kose i čudnom pitanju koje joj je uputila…Nasmejala se. Dok je odvajala novac za kartu, jednu novčanicu od dvadeset je stavila na stranu, za svaki slučaj, sutra, ako je bude srela..

Inspirisano stvarnim ličnostima i događajima, nastaviće se…

 

20 D I N A R S

Pendant que j’attendais le bus et farfouillais dans mon porte-monnaie cherchant l’appoint, je reconnus une voie familière.

« Donne 20 dinars. »

Je me retournai et aperçus Zora qui portait un énorme sac de jute sur son dos, rempli de pain rassis sûrement ramassé en chemin dans les poubelles.

« Zora, Tiens. Comment vas-tu ? »

En lui donnant l’argent, je vis une nouveauté. Zora avait une coloration couleur carotte ! D’un seul coup ma curiosité fut attisée ! Qui lui avait fait sa couleur ? Elle seule ? Et si oui, comment avait-elle fait ? Je n’arrivais pas à l’imaginer entrant dans une parfumerie ou un supermarché pour acheter une coloration pour cheveux. C’était tout simplement incroyable… et même choisir une nuance ou prendre la première présente sur le rayon. Etrange et amusant à la fois. Ça ne collait pas avec elle. C’est vrai, sans vouloir débattre sur le sujet, ses cheveux étaient uniformément colorés mais horriblement décoiffés. Elle laissait une impression étonnante. Était-ce un de ces moments où elle désirait être jolie ? Pour être comme les autres ?

« Tu veux vivre avec moi ? »

Sa question directe interrompit mes pensées. Je la regardais attentivement. Ses yeux étaient vitreux, tristes. Elle semblait si seule… Jamais je n’y avais pensé. Elle, qui était toujours affairée, dans son monde et tout, mais jamais à ce point seule. Sur le moment, j’étais triste pour elle.

« Non, je ne peux pas Zora. »

« Bien » me répondit-elle brièvement et soudain ses traits francs et marqués par la solitude disparurent de son visage. Son regard changea pendant qu’elle chargeait son sac de jute sur ses épaules de manière plus confortable, elle se retourna, regarda autour d’elle, et poursuivit son chemin vers un but connu d’elle seule.

Le bus n’était pas encore là… Je réfléchissais aux cheveux carotte de Zora et à son étrange question… je souriais. Pendant que je mettais de côté la monnaie pour mon ticket, je mis un billet de 20 dinars à part, au cas où je la croiserais demain…

Inspiré de faits et personnages réels, à suivre…