Č U D O

Sa čuđenjem sam danas gledala reku kako se nad njom nadvijaju sivi oblaci, i kako se kroz njih, onako otežale od kiše, poneki zrak sunca probije i da joj srebrni sjaj.
Nekad joj površina bude glatka, i mirna kao razliveno ulje, a danas je kao čipka isprepletena sitnim nemirnim talasima srebrnkastih nijansi.
Nekad je plava kao more u podne, nekad nestvarno tirkizna. Kad je uznemirena, bude zeleno-smeđa, sva uzdrhtala, kao da se sprema za borbu.
Nekad ima boju zemlje, prljava je i umorna. Svaki dan je drugačija, a uvek ista.
Sa čuđenjem sam danas osetila kako je uz reku vazduh svež i miriše tako poznato i dobro. Malo dalje je već težak i zagušljiv. Kad vetar nanese sa reke svežinu, ona se pomeša sa onim teškim slojem i učini da bude podnošljiv.
Munje su bile tanke, sjane i brze, kao fleševi starinskih fotoaparata. Nije bilo grmljavine, što me je isto čudilo. Po koja kap je probijala. Sve je mnogo više delovalo preteće nego što sam osećala da će biti. Mogla sam svemu tome da se čudim, i bila sam srećna.
Svaki novi dan nosi u sebi čudo života sastavljeno iz mnogo malih običnih čuda. Kad se dese velika, to je onda raj. Svaki dan je preduslov za sreću.
Razmišljam prvi uslov sam ispunila, a kako drugi, da pred ludilom ne izgubim spokoj. Mogu ja to, ali ne baš uvek.
Biti ravnodušan na ludila oko sebe i ne dati svoj mir po cenu svega.
Kao reka, uvek ista, a svaki dan drugačija.

13323581_10206840493313123_7564171648335079379_o

“Biti pisac to nije posao, već potraga. Treba biti u stanju da ono što je normalno gledaš sa čuđenjem, a da pred ludilom ne izgubiš spokoj.”, kaže Frederik Begbede.

Advertisements

L A N U I T

Luna sjajna ovu noć obasja i dade joj veličanstven ton.
Ako me se setiš, a ti me potraži u
Noći muzeja, gde se narod tiska i
Umetnost traži. Čekaću te kraj žita od zlata, bademovih grana u raskošnom cvetu
I zvezdanog neba. Kad ugledam svetlost milog lica tvog
Tada čućeš da ne kažem ništa, sve nežne reči iz srca mog.

27VANGOGHJP2-superJumboStarry Night Over the Rhone by Vincent van Gogh

LA NUIT

Lune brillante, illuminant cette nuit, lui donnant une nuance magnifique.
Au souvenir de moi, cherche-moi lors de la
Nuit des musées, où le monde se presse et va en quête d’
Une œuvre. Je t’attendrai au bord du champ de blé d’or, sous les branches de l’amandier en fleurs.
Infini étoilé. Quand j’aperçois ton visage clair et aimé,
Tu sauras à cet instant que je tais tous les mots doux de mon cœur.

 

D A LJ I N A

Henri de Toulouse-Lautrec - Young woman in the studio

Probudila se rano. Još je bio mrak. Pet sati. Tiha muzika Leonarda Cohena ispunjavala je sobu. Kao devojka se čudila kako stariji ustaju toliko rano bez zvonjenja sata. Sad je shvatala. Što si stariji treba ti manje sna. Prednosti ranog ustajanja su višestruke. Razmišljala je o nekim dok je pijuckala kafu. Misli počeše da lutaju. On sad sigurno spava jer voli da je budan noću. Tad neometano može da radi i razmišlja. Ona je ustajala, on je legao da spava. Volela je te trenutke kada ga je već umornog i sanjivog pokrivala. Zvuk sms poruke je prenu: “Dobro jutro. Laku noć.” Stalno se dešavalo, jer su bili telepatski povezani. Kad intenzivno misli o njemu on se javi i obrnuto. Daljina. Ni jedna nije dovoljno daleka za ljubav. Neke blizine su dalje od najvećih daljina. A opet nedostajao joj je neopisivo. Odbaci odmah te misli da bi mogla da funkcioniše.

LA DISTANCE

Elle se réveilla tôt. Il faisait toujours nuit. Cinq heure. La douce musique de Léonard Cohen emplissait la chambre à coucher. Quand elle était jeune, elle s’étonnait que les ainés arrivaient à se lever si tôt sans réveil. Maintenant, elle comprenait. Plus tu vieillis, moins tu as besoin de sommeil. Les avantages de se réveiller tôt sont multiples. Elle y pensait pendant qu’elle sirotait son café. Ses pensées commencèrent à vagabonder. Il doit sûrement dormir car il aime être debout la nuit. A ce moment là, il peut travailler et penser paisiblement. Elle se levait, il se couchait.  Elle aimait ces moments où elle le recouvrait fatigué et assoupi. Le son du sms la surprit : « Bonjour, bonne nuit ». Cela se passait comme cela, car ils étaient en totale communion. Quand elle pensait intensément à lui, il l’appellait et inversement. La distance. Aucune n’est assez éloignée pour l’amour. La proximité peut être plus lointaine que les plus grandes distances. Et il lui manquait de manière inoui. Elle rejeta ces pensées pour s’activer.

M O N T M A R T R E

Na Monmartru,

gde život ključa,

gde sloboda može da se omiriše,

ljubav ima svoju posebnu euforiju.

Vino niste ni probali, a već ste opijeni.

Jelo niste ni okusili, a već ste siti.

Na tom čarobnom mestu,

gde je vazduh svež,

gde u kafeu kafa ima najjači ukus,

muzika na ulici ima najlepši zvuk.

Tu na Monmartru,

tu

ostala bih zauvek.

 

MONTMARTRE

At Montmartre,

Where life is bouncing,

Where you can smell the freedom,

Love has a special euphory.

You haven’t savored the vine, and you are already drunk.

You haven’t tasted a meal, and you are already full.

On that magical place,

Where the air is always fresh,

Where the coffee has a strongest taste,

And the street music the most seducing sound.

There at Montmartre,

there

I would stay forever.

 

A Montmartre,

Où la vie bouillonne,

Où la liberté est palpable,

L’amour a sa propre euphorie.

Vous n’avez pas gouté le vin et vous êtes déjà enivré.

Vous n’avez pas gouté la nourriture et vous êtes déjà repu.

Dans cet endroit magique,

Où le vent est frais,

Où le café a une saveur corsée,

Où les rues sont remplies des plus belles musiques.

Ici, à Montmartre,

Ici,

J’y resterais bien pour toujours.

S L O B O D A

Da li sve neslobode potiču od egzistencijalne zavisnosti? Ili emotivne?

Emotivnu zavisnost opravdavam, ako je ona ljubav.

Sloboda, da li to znači da možeš da odeš kad god poželiš? Da kažeš?

Apsolutna sloboda je ulaz u haos.

Sloboda govora je kao hodanje po ivici noža. Oštar ili tup.

Sloboda je čaša vina na Monmartru. Sloboda, sloboda,…Sloboda je da mogu da te volim do mile volje.

 

L I B E R T E

Est-ce que toutes les entraves découlent d’une dépendance existentielle ou émotive ?

Je justifie la dépendance émotionnelle si c’est de l’amour.

La liberté, est-ce que cela signifie que l’on peut partir quand on le souhaite ? De dire les choses ?

La liberté absolue est la porte ouverte au chaos.

La liberté de parole est comme marcher sur le tranchant d’une lame. Elle est acérée ou obtuse.

La liberté c’est prendre un verre de vin à Montmartre. Liberté, liberté…

La liberté c’est pouvoir t’aimer tout mon soûl.