KORAK-DVA

Ništa ne zahteva tako mnogo hrabrosti kao da se čovek održi jak i nepomućenih misli. Sinkler Luis
Sanjati svoju bajku daje nam nadu da će se možda i ostvariti. Da li to koliko jako želimo i uporno sanjamo, određuje kada će se i desit? Koliko moramo da čekamo, ili koliko još puta moramo da spavamo do ostvarenja? Da li je to sve samo obmana, dok sudbina piše stranice života? Ili i ona ne može sve sama? Tiče se nas, pa treba i mi da učestvujemo. Ako pristanemo, sudbina piše jedan scenario, ako odbijemo drugi. Mapu života ipak i mi ispisujemo onoliko koliko želimo i možemo do granica dopuštenog. Pitali smo se sigurno, kako se nekome sve servira, a njegovo je samo da uživa u plodovima, dok se neko bori protiv oluja života za goli opstanak. Neko se pak posustao preda, iako možda u njegovoj sudbini ima prostora da se provuče neoštećen kroz muku. Neko opet piše ciljeve, neko ih sanja, a neko svakodnevno deluje. Nekad korak, nekad dva, nekad i nazad, ali se kreće. Neko će pak reći, sanjaj do sutra, to je nemoguće, neko pak, u Boga je sve moguće. Kako god posmatrali život, verovali ili ne, u bajke, snove, Boga, sudbinu, ono što je sigurno je da ne treba odustati. Dan smenjuje noć, kišu sunce, zimu leto. Nekad su noći duge, polarne. Zime sibirske, kiše monsunske. Potrebno je samo strpljivo čekati. Možda to stigne kasno, dok dobar deo života prođe u borbi, muci, nevoljama, ali setimo se da onome ko je odustao neće stići nikad. Možda je dan više od nedelje, nedelja od meseca, mesec od godine. Važno je samo održati se jak i nepomućenih misli, kao što kaže Sinkler Luis.

Advertisements

S L A T K O

Ranije generacije se sigurno sećaju ljubavnih romana u nedeljnim ženskim časopisima, ili izdanja Ljubavni Vikend Roman. Svi su mahom imali sličan početak i zaplet, i isti kraj. Kraj je bio happy end, jer je to suština takvih romana. Počinjali su tako, što je ona izmučena životnim burama srela njega, pametnog i bogatog. On se zaljubljuje u nju, voli je i štiti do kraja života. Ili ona je otišla u svet i u svom stanu sa pogledom na Sacré-Cœur mašta o ljubavi i uspehu, sreće njega, fatalnog umetnika, rađa se strasna ljubav na prvi pogled i traje do kraja života. Tako bi moglo do unedogled. Sve nam se to čini smešno, previše slatko i nemoguće. Smišljeno da utoli žensku želju za idealnom ljubavi, partnerom koji ispunjava snove i prihvata nas onakve kakve zaista jesmo. Da li je baš tako? Da li smo pomislili da je možda neki od tih romana pisan po već proživljenoj priči, sličnog zapleta, i da je kraj nekad zaista srećan. Ne bih verovala, iako stara izreka kaže, “život piše romane”, da ne prisustvujem dešavanju jedne takve. Kakav će biti kraj, to još ne znam, ali uvod i zaplet deluju nestvarno.

Važno je!

Kad se malo ugojim, kažem sebi, bolje je da sam okrugla nego motkasta. Obline su tako Rubens!
Važno je znati utešiti sebe.
Kad ujutru vidim novu boru, kažem sebi, bore su tako in. Prirodne. Neću valjda dozvoliti da ličim na tranvestita i ostale plastičarke.
Važno je znati utešiti sebe.
Kad nema fejva proverim da nemam gramatičku grešku. Kad ustanovim da nemam pomislim, glupo je. Onda se setim da glupi imaju preko 100 fejvova.
Važno je znati utešiti sebe.
Kad pomislim da nema šanse da naučim sve francuske glagole u svim vremenima, tešim se, bar ću nešto naučiti.
Važno je znati utešiti sebe.
Koji je to zakon ustanovio da je samo mladost lepa? Kakvo je to nametanje veštačkog ideala! Lepota je čovek u savaršenom sklopu s dušom.
Važno je znati utešiti sebe.
Savršena lepota je i bela čokolada sa bademom.
Važno je znati utešiti sebe.
Čistim teren oko sebe, kao minsko polje. Sve pokvarenjak do pokvarenjaka.
Važno je znati spasavati sebe.
Razumem ljutnje kada se osujeti poigravanje s drugima. Pokvareni ljudi imaju takve namere.
Važno je znati sačuvati sebe.
Odliv mozgova nadoknađujemo prilivom lažnih diploma.
Važno je umeti shvatiti svet oko sebe.
Kad se voli, a čini se da je malo, da baš još ljubavi ti treba. A ti voli jače!
Važno je znati voleti za dvoje.

“Love is a touch and yet not a touch.” Selindžer

 

 

 

R E T K I

“Večiti sanjari. Nezreli ljudi. Odrasla deca. Hipersenzitivni. Don Kihoti. Zaljubljivi. Plačljivi. Jaki. Žilavi. Izdržljivi. Trpeljivi. Inpulsivni. Ironični. Drski. Uporni. Nesalomivi. Krhki. Meki. Nežni. Tužni. Veseli.”
“Uvek su me te suprotnosti čudile. Nesalomivi, a krhki. Ili meki, a jaki.”
“Ili plačljivi, a veseli.”
“Ili nežni, a žilavi.”
“Nikad proračunati, uvek direktni.”
“Nikad kukavice, uvek Don Kihoti.”
“Preziru foliranje i prepotenciju.”
“Ne podnose snobove i klanove.”
“Trče pred rudu.
“Na svoju štetu.”
“Zbog ideala.”
“Budu budala.”
“Mogu ceo dan da žive od muzike i poezije.”
“Mogu ceo život da vole.”
“Mogu sve da daju, a opet da imaju.
“Mogu uvek da počnu iz početka.”
“Mogu da oproste bezbroj puta onome koga vole.”
“Umeju da pate.”
“Da plaču.”
“Da odu i nikad se ne vrate.”
“Kakvi su to ljudi?”
“Retki.”

K A T E G O R I Z A C I J A

Dešavalo nam se sigurno da, brzopleto uopšte se ne udubljujući, svrstamo ljude u neke katogorije kojima oni uopšte ne pripadaju. Sigurno se slično dešavalo i nama, pa smo se u čudu česti pitali: Otkud ja tu ili to?
Ponekad bi nam ta svrstavanja inponovala, posebno ako bi nam pridodali više vrenosti nego što ih sami zapravo imamo. Ili kada bi nam pripisivali pozitivne osobine koje mi uopšte nemamo, ali u dubini svoga bića bismo želeli da ih posedujemo. Tada bismo s ponosom nosili tu kategoriju, verujući i sami da je tako.
Često, posebno u današnje vreme, ljudi su skloni da sve gledaju kroz negativnu prizmu, pa se desi da i nas pogledaju kroz takav ugao. Pridodaju nam neke užasne osobine, i svrstaju nas u neke još gore kategorije. Kakva je to tek tad muka. Srušiti predubeđenje. To je teže nego početi život iz početka. Što se više trudiš da opovrgneš, to su ljudi oko tebe nepoverljiviji. Potrebne su godine i godine življenja u savršenstvu da bi se predubeđenje srušilo. Dok kod pridodatih vrlina, pri postupku koji nas karakteriše zaista i veoma je negativan ili nepopularan, biće prihvaćen kao ispad, sa komentarom: desilo se.
Šta nam je činiti? Rešenje je biti iznad i pohvale i pokude. Biti ravnodušan po tom pitanju. Svestan ko si i šta si. Raditi na sebi na svim poljima, koliko je čovek u mogućnosti. Popravljati sebe svakoga dana.
Da, lako je reći, a teško ponekad sprovesti u delo.

Pohvala i pokuda
“U ovome svetu mi smo kao roba izneta na pazar. Jedni trgovci dižu nam cenu do nebesa, drugi je obaraju do ništa.
Pohvala ili pokuda, koja nam od ljudi dolazi, uvek deli našu dušu na dvoje; jednom polovinom duše mi se radujemo pohvali a drugom žalostimo, i jednom polovinom duše mi se žalostimo zbog pokude a drugom radujemo. Jer osećamo u tajanstvenim dubinama sopstvenog saznanja, da ni sama pohvala ni sama pokuda nije kazala sve o nama.
Budi oprezan prema krajnjim pohvalama i krajnjim pokudama, i smatraj, da si od prvih manji a od drugih veći. Da ne bi poleteo bez krila, i da se ne bi poništio bez nadežde.” Vladika Nikolaj Velimirović

“Da bi neko upoznao bilo kog čoveka, prema njemu se treba odnositi postupno i obazrivo da se ne bi prevario i zapao u predubeđenje, što je kasnije vrlo teško ispraviti.” F.M. Dostojevski

“Često vas trpaju u neke čudne kategorije o kojima nikad ništa niste čuli i koje nikako ne odgovaraju onome što vi, zapravo, predstavljate. Upute vam poziv, zatvore vas. Vi biste voleli da znate razlog.” Dora Bruder Patrik Modijano.

S E B E

Okrenimo se oko sebe.
Toliko ima lepog cveća, drveća, trave.
Tu je nebo, oblaci, pa sunce, mesec, zvezde.
Kiša, barica, voda, reka, jezero, more, okean. Kamen, staklo.
Trčkara pas, mačka, pile, guska, patka, miš.
Toliko toga na svetu divnog, sve priča svoju priču.
Ima svoje mesto, svoje boje, nešto nam pokazuje, nečemu nas uči.
Postoji svet oko nas. Drugi ljudi u pokretu, u osmehu, sa suzom, brigom.

Ali mi vidimo samo sebe.
Slikamo neprekidno sebe. Posmatramo u ogledalu sebe.
Stavljamo u prvi plan sebe. Grabimo samo za sebe.
Gazimo druge zbog sebe, sebe, sebe, sebe.
“Ja volim samo sebe
svog jedinog sebe
ja volim samo sebe
svog predivnog sebe.”
Invazija selfija, bombardovanje sobom.
Na kraju će čovek ugušiti sam sebe od tolikog sebe.

Pustimo svež vazduh u sebe.
Nove mirise, zvuke.
Provetrimo sebe.

Sa sobom, za sebe, zbog sebe, sobom, sebe, sebi, ja.
Niko kao ja.
Samo treba da gledate mene.
Moju lepotu, moj seksipil, moje oči, moj nos, usne.
Ja, ja, ja i samo ja.
Moja garderoba i sve moje sam ja sebi.
Sa sobom.
Moje noge, moje nokte, ja.
Samo ja.
I opet ja.
Mene,
sebe,
ja!

U M E Ć E

Seo je u čamac i zaveslao ka obali. Dugo se zadržao. Očekivala je da će ih pozvati, ali vratio se sam. Nije želeo da niko skrnavi njegov raj.
“Moram danas da se vratim, Iskrsli su problemi…”, rekao je zabrinuto.
“Vratićemo se zajedno.”
Još jednom je bacila pogled na jezero. Voda se presijavala u daljini. Spuštala se izmaglica. Bilo je suviše lepo da bi potrajalo.
Dani su prolazili, nije se javljao.
Počela je da izlazi. On je bio prizeman i praktičan. Nije dolazio i odlazio kao oluje. Unosio je mir i spokoj. Znao je da mu deo nje nikada neće pripadati.
Vremenom ga je zavolela. Bio je slikar. Uneo je nove boje u njen život. Bojio ga je svim tonovima ružičaste, zelene i plave. Inspirisala ga je.
Dešavalo se da se u mislima vrati na jezero. Preplavio bi je talas topline i ljubavi. Kako je moguće voleti dva muškarca u isto vreme, pitala se. Nije imala odgovor. Očigledno je bilo moguće.
Život je čudo, i ne daje odgovore na baš sva pitanja. Ono što je najvažnije jeste biti sposoban dati i primiti ljubav.

“Ljubav, to jest ostajanje u ljubavi, a ne zaljubljenost, svestan je i odlučan čin volje, umeće koje moramo savladati kao svako drugo umeće, kao umeće drvodeljstva ili umeće muziciranja. I zahteva brigu, odgovornost, poštovanje i znanje.” Erih From

Kafa ili čaj?

Nepredviđene životne prepreke učine da ponekad pokleknemo i pomislimo: “Kako dalje?”
Pogledavši se u ogledalo, a da ne poželimo da ga razbijemo, veoma je ohrabrujuće i već može da bude polovina rešenja.
Svako od nas se različito nosi sa točkom života.
Ono što znam je da nikada ne treba odustati. Sve što je moguće promeniti nije izgubljeno.
Teško je prihvatiti ono što ne možemo promeniti.
Kada nam se neko ko nam neizmerno znači preseli na drugi svet.
Kad sanjamo uporno nemoguć san.
Kad nam ponestane snage, a baš tad treba trčati sprint.
Mnogima je teško da potraže pomoć, jer otkriti nekome svoje tajne, dajemo mu opojnu moć u ruke. Nikad ne znamo kako će na kraju postupiti, jer ljudi su kvarljiva roba. Tada preuzimamo dupli rizik.
Živeti svoju dramu, nije ni malo lako. U današnje vreme, bezdušnih ljudi, ona ili privlači pažnju gledalaca ili su oni potpuno nezainteresovani. I kad privuče pažnju, većinom čekaju da vide kako će čovek pasti. Snaga održavanja ravnoteže je od čoveka do čoveka specifična. To vam je kao sa večernjom kafom. Neko je popije da ga održi budnim, a neko je popije i zaspi.
Važno je živeti ispravno, to je najbolja osveta neprijateljima, a velika lična satisfakcija.

“Točak života okreće se takvom brzinom da nijedan čovek ne može dugo da ostane uspravan. I najzad točak se uvek vrati na plaznu tačku.” Stiven King

“Misliću o tome sutra.” što bi rekla Scarlett O’Hara.

 

CAFE OU THE

Les pièges imprévus de la vie font que quelquefois nous capitulons et pensons « comment aller plus loin ? »
Se regarder dans le miroir sans vouloir le briser est encourageant et un bon début comme solution.
Chacun de nous réagit différemment avec la roue de la vie.
Ce que je sais, c’est qu’il ne faut jamais abandonner. Tout ce qui est possible de changer n’est pas perdu.
Il est difficile d’accepter ce qui est immuable.
Lorsqu’un être que l’on chérit plus que tout déménage dans un autre pays.
Lorsque nous révons de l’impossible.
Lorsque nous n’avons plus d’énergie alors qu’il faut courir un sprint à cet instant précis !
Il est difficile pour beaucoup de demander de l’aide, car on dévoile ses secrets à quelqu’un d’autre qui a un pouvoir enivrant entre ses mains. Nous ne savons pas comment il réagira à la fin, car les gens sont des êtres que l’on peut corrompre. Là, nous prenons un double risque.
Vivre son drame personnel n’est pas simple du tout. Dans le monde actuel déshumanisé, soit les spectateurs s’y intéressent soit ils ne s’en préoccupent pas du tout, la plupart attend de voir notre effondrement. La force de maintenir l’équilibre est spécifique d’une personne à une autre. Comme avec le café du soir. On le boit pour se maintenir éveillé ou on le boit puis on s’endort.
L’important est d’être droit dans la vie, c’est la meilleure vengeance envers les ennemis, et une satisfaction personnelle.

La roue de la vie tourne si vite que personne ne peut rester debout bien longtemps, et la roue revient toujours à son point de départ. Stephen King.

« J’y penserai demain. » Comme dirait Scarlett O’Hara

Č U D O

Sa čuđenjem sam danas gledala reku kako se nad njom nadvijaju sivi oblaci, i kako se kroz njih, onako otežale od kiše, poneki zrak sunca probije i da joj srebrni sjaj.
Nekad joj površina bude glatka, i mirna kao razliveno ulje, a danas je kao čipka isprepletena sitnim nemirnim talasima srebrnkastih nijansi.
Nekad je plava kao more u podne, nekad nestvarno tirkizna. Kad je uznemirena, bude zeleno-smeđa, sva uzdrhtala, kao da se sprema za borbu.
Nekad ima boju zemlje, prljava je i umorna. Svaki dan je drugačija, a uvek ista.
Sa čuđenjem sam danas osetila kako je uz reku vazduh svež i miriše tako poznato i dobro. Malo dalje je već težak i zagušljiv. Kad vetar nanese sa reke svežinu, ona se pomeša sa onim teškim slojem i učini da bude podnošljiv.
Munje su bile tanke, sjane i brze, kao fleševi starinskih fotoaparata. Nije bilo grmljavine, što me je isto čudilo. Po koja kap je probijala. Sve je mnogo više delovalo preteće nego što sam osećala da će biti. Mogla sam svemu tome da se čudim, i bila sam srećna.
Svaki novi dan nosi u sebi čudo života sastavljeno iz mnogo malih običnih čuda. Kad se dese velika, to je onda raj. Svaki dan je preduslov za sreću.
Razmišljam prvi uslov sam ispunila, a kako drugi, da pred ludilom ne izgubim spokoj. Mogu ja to, ali ne baš uvek.
Biti ravnodušan na ludila oko sebe i ne dati svoj mir po cenu svega.
Kao reka, uvek ista, a svaki dan drugačija.

13323581_10206840493313123_7564171648335079379_o

“Biti pisac to nije posao, već potraga. Treba biti u stanju da ono što je normalno gledaš sa čuđenjem, a da pred ludilom ne izgubiš spokoj.”, kaže Frederik Begbede.

S A M O

Ne moram ništa da znam
samo me zagrli
da osetim ceo svet
kako igra
i kako treperi
svaka čestica moga bića
i kako mi duša
postaje kosmos
lebdeći u nepregledne visine.

Samo me zagrli
da mi bude toplo zauvek
i kad je zima
onakva da puca drvo i kamen
i lede se prsti
da me obuzme milina
kao u raju
dok hor anđela peva.

Samo me zagrli
i ne moram ništa znati
odakle ideš
i gde se spremaš
tad budi moj
za sve trenutke
i pre
i posle što slede
što vredi
za sve druge…

 

SEULEMENT

Je ne veux rien savoir
Enlace moi seulement
Pour que je sente le monde entier
Faire jouer
Faire frémir
Chaque parcelle de mon corps
Faire que mon âme devienne cosmos
Flottant dans les hauteurs impénétrables.

Enlace moi seulement
Pour que j’ai toujours chaud
Lorsque le froid glacial
Fait éclater le bois et la pierre
Fait geler les doigts.
Que le plaisir m’envahisse
Comme au paradis
Lorsque le chœur des anges chantent.

Enlace moi seulement
Je ne veux rien savoir
D’où tu viens
Où tu vas
Et puis, appartiens-moi
Pour tous les instants
Ecoulés,
Et à venir
Qui ont de la valeur.
Pour tous les autres moments…