K I Š A

Najavili su kišu.
Zbili se mastilo plavi oblaci. Čini se da se trude da ne razočaraju očekivanja, ali stegle se kapi, kao suze kad ne daš da krenu. I vetrić pirka, po koja munja malo sevne, ali ništa.
I juče tako. I preključe. I kažu sutra će.
Kažu i da će voleti.
Kažu i da nikad ne bi.
Kažu i da bi uvek.
E, šta sve kažu, najavljuju, misle, što sami, što drugi za njih.
Ono što je sigurno je da ništa nije sigurno, pa ni kiša kad je najave.
Padne iznenada, kad hoće i koliko hoće. Volim takvu kišu.
Pljusne, makar i sunce sijalo. Niko je nije najavio, niko očekivao, i ostavi iza sebe dugu.
Imaju ti neki retki ljudi, dođu nenajavljeno, budu dokle hoće i ostave iza sebe radost.
Misle onako kako hoće i to i kažu. Ljute sve oko sebe jer nisu najavljeni.
Ne govore očekivano. Ne ostaju primereno.
Ponekad ako im se hoće oduvaju kao vetar pred onu najavljenu kišu sve oko sebe.
Rashlade usijane glave i odu. Ostave iza sebe ozon.
Lako se diše jedno vreme dok vazduh opet ne oteža.
Volim takve ljude.
Najavili su kišu.
Nisam se pripremila.
Kišobran sam izgubila.
Nov nisam kupila.
Kako ću nepripremljena?

 

LA PLUIE

Les prévisions étaient à la pluie.
Des nuages couleurs d’encre surgissaient.Ils donnaient l’impression de ne pas décevoir les attentes mais les gouttes de pluie ne voulaient pas tomber comme des larmes retenues. Un petit vent soufflottait, un éclair jaillissait deci-delà, mais rien.
Hier également et avant-hier. Demain sûrement.
On dit qu’il va aimer aussi.
On dit qu’il ne le pourra jamais.
On dit qu’il le pourra toujours.
Ah, tout ce qui se dit, s’annonce, se pense, pour soi ou pour autrui.
Ce qui est sûr c’est que rien n’est certain ni même la pluie annoncée.
Elle tombe brusquement, quand elle veut et tant qu’elle veut. J’aime cette pluie-là.
L’averse tombant même si le soleil brille. Personne ne l’avait prévue ni attendue, laissant derrière elle un arc-en-ciel.
Il y a peu de gens, qui viennent sans s’annoncer, restent tant qu’ils le veulent et laissent derrière eux de la joie.
Ils pensent ce qu’ils veulent et le disent haut et fort. Ils fâchent tout le monde autour d’eux car ils ne s’étaient pas annoncés.
Ils ne parlent pas de ce qu’on attend. Ils ne sont pas convenables.
Quelque fois quand ils le veulent, ils soufflent tout autour d’eux tel le vent avant la pluie.
ils rafraîchissent les têtes brulées et s’en vont. ils laissent derrière eux l’ozone.
On respire à nouveau un moment avant que l’air s’alourdisse de nouveau.
J’aime ces gens-là.
Les prévisions étaient à la pluie.
Je ne me suis pas préparée.
J’ai perdu mon parapluie.
Je n’ai pas acheté un neuf.
Comment vais-je faire si je ne suis pas préparée ?

K I Š O B R A N

Bio je ubeđen da će mu doći.
Znao je koliko ga voli i na šta je sve spremna zarad njegove ljubavi.
Samouvereno je čekao…
Čekao.
Čekao…
Počeo je da se vrti.
Da gubi strpljenje.
Da se ljuti.
Da ga hvata bes.
Histerija.
Inat.
Na inatu se zaustavio.

Slušala je muziku.
S vremena na vreme bacala je pogled na sat.
Vreme je prolazilo.
Plej lista je obrnula krug.
Vreme se promenilo.
Počeo je pljusak.
Kapi su se slivale niz staklo.
Svaka je bila želja.
Nije mogla da nađe kišobran.
Nije mogao da nađe kišobran.

Posle par meseci sudarili su se na ulazu Café de Flore.
“Možda smo mi dva klovna sa nacrtanim usnama.”
“Možda smo previše egoisti, a manje romantični.”
“Ja sam stao kod ove rečenice:
“Dane i noći provodim pokušavajući da zaboravim Kler. To je posao s punim radnim vremenom. Ujutru kad se probudim, znam da ću se time baviti do večeri.”, izgovorio je u dahu.”
“Ja sam kupila kišobran.”

 

PARAPLUIE

Il était persuadé qu’elle viendrait à lui.
Il savait combien elle l’aimait et de quoi elle était capable par amour pour lui.
Il attendait, sûr de lui…
Attendait.
Attendait…
Il commençait à tourner en rond.
A perdre patience.
A se fâcher.
A devenir furieux.
L’hystérie.
L’entêtement.
Il s’arrêta sur l’entêtement.

Elle écoutait de la musique.
De temps en temps, elle jetait un coup d’œil à sa montre.
Le temps s’écoulait.
La playlist était finie.
La météo avait changé.
L’averse débuta.
Les gouttes glissaient sur les vitres.
Chacune d’elles était un vœu.
Elle n’arrivait pas à trouver son parapluie.
Il n’arrivait pas à trouver son parapluie

Quelques mois plus tard ils se téléscopèrent au Café de Flore.
« Peut-être que nous sommes deux clowns au visages fardés. »
« Peut-être que nous sommes trop égoistes et moins romantiques. »
« Ces mots m’ont interpelé :
« Je passe mes jours et mes nuits à tenter d’oublier Claire. C’est un travail à plein temps. Le matin, en me réveillant, je sais que telle sera ma seule occupation jusqu’au soir » dit-il dans un souffle.
« J’ai acheté un parapluie. » dit-elle.

A M O U R

Ljubav je ključna i neiscrpna tema od kako je čovek počeo da zapisuje svoja zapažanja i osećanja. Kroz vreme je različito doživljavana i opisivana. U svim krajevima sveta, od Dalekog istoka preko cele zemaljske kugle, pa u krug, ljubav govori univerzalnim jezikom.
Kako o njoj govori Frederik Begbede savremeni francuski pisac, često izaziva smeh. Navodi nas da se zamislimo, pa i da se pronađemo u nekim primerima.

“Putem knjige možemo da se obratimo onima sa kojima nismo u stanju da razgovaramo.”, kaže Begbede. “Posao pisca sastoji se u tome da približi stvari koje na prvi pogled ne stoje ni u kakvoj vezi jedna s drugom.”

Mislim da nema čoveka koji ne voli da čita o ljubavi. Čak i oni koji je nikada nisu doživeli i osetili, a smatram da su retki, vole da nešto saznaju, otkriju. Ljubav spaja nespojivo, čini nezamislivo, nestvarna je, romantična, bolna. Neko veruje da su oni koji vole mazohisti. Drugi kažu da opasna i da od nje treba bežati glavom bez obzira, neki joj se predaju ne razmišljajući.
Evo par rečenica Frederika Begbedea o ljubavi.

“Ljubav mora biti strastvena, neuslovljena, stapajuća i ljubomorna makar kratko trajala.”

“Ljubav ima prioritet nad svim drugim stvarima u životu.”

“Ako želite da privučete nečiju pažnju treba da ga ostavite.”(za ovaj savet, baš nisam sigurna da je pametan)

“Ljubav je unapred izgubljena bitka.”

Begbedeov “Recept da ti bude bolje” u romanu Ljubav traje tri godine:

13308563_10206793566739988_220975175893697986_o

A T T E N T E

Sigurno ste, ma koliko da verujem da niko od nas ne voli da čeka, bili u prilici da jednostavno morate, makar to bilo u redu u Pošti, banci, ili supermarketu.
Čekanje kao čekanje samo po sebi deluje kao gubljenje vremena, ako u međuvremenu ne radimo ništa drugo osim što čekamo.
Ako čekamo u redu možemo da razmišljamo o mnogo čemu. Možemo da dobijemo ideju za priču, napišemo pesmu. Možemo da analiziramo modele obuće ljudi koji pored nas čekaju. Da li je nova, stara, čista, prljava, moderna, demode, skupa, jeftina…
Svakome od nas čekanje pada na različite načine.
Neko ne može uopšte da čeka.
Odmah se uznervozi i negoduje, dok neko ne zna drugačije da živi osim da čeka.
Da čeka sve od reda. Bolja vremena, da čeka veče, pa jutro, da čeka leto, zimu, da čeka da stane kiša, da bude svežije, da bude toplije, da čeka da mu sudbina zakuca na vrata i donese ljubav, bolji posao, kartu za put oko sveta, reši probleme. Jednostavno neki ljudi su pravi profesionalci u čekanju.
Čekaj me, samo me čekaj dugo.
Možda nekoga i vredi čekati jer je sve drugo smešno u poređenju sa onim ko se čeka. Ili šta se čeka.
Važno je samo da uvek imamo na umu dok čekamo da ne gubimo vreme.

 

ATTENTE

Vous vous êtes surement retrouver à attendre même si vous n’aimez pas cela ; attendre car il le fallait, soit à la poste, à la banque, au supermarché.
L’attente, en elle-même est une perte de temps, si pendant ce temps-là on ne fait rien d’autre qu’attendre.
Si on fait la queue, on peut réfléchir. On peut avoir une idée pour une histoire, écrire un poème. On peut détailler la tenue des personnes qui attendent avec nous. Est-elle neuve, usée, propre, sale, moderne, démodée, chère, bon marchée…
Pour chacun d’entre nous, l’attente se fait de différente façon.
Les uns ne peuvent absolument pas attendre.
Ils s’énervent et protestent, alors que d’autres ne savent vivre que dans l’attente. Attendre dans le rang. Des temps meilleurs, attendre le soir, puis le jour, attendre l’été, l’hiver, attendre que la pluie cesse, qu’i fasse plus frais, qu’il fasse plus chaud, attendre que le destin frappe à la porte apportant l’amour, un meilleur travail, un billet pour voyager autour du monde, résolvant les problèmes. Certaines personnes sont tout simplement des professionnelles de l’attente.
Attends-moi, mais attends-moi longtemps.
Peut-être que cela vaut le coup d’attendre quelqu’un car tout le reste est comique comparé à celui qu’on attend ou la chose qu’on espère.
Il faut juste toujours avoir à l’esprit que lorsqu’on attend, on ne perd pas notre temps.

L A Ž

Zašto lažemo?
Ima bezbroj razloga. Opravdanih i neopravdanih.
U svetu laži, u kome smo njima okruženi svuda i na svakom mestu, izrečena istina zvuči kao najveća laž.
Gnusna laž, kao najveća istina.
Sitne laži kao hrana onima koji žive lažno, i onima koji se hrane tuđim lažima jer nemaju svoje istine.
Laži kao odbrana od radoznalosti i zlih namera ljudi spremnih na najužasnije laži.
Laži kao zaštita od ispovedanja svuda i na svakom mestu onima koji su odrasli bez saznanja šta je domaće vaspitanje i šta je kulturno pitati, a šta nije.
Odbrana od onih koji bez informacije dan ne smatraju uspelim jer ne znaju šta bi sa sobom, pa moraju o drugima.
Laži za one koji lažu.
Laži za one koji ne mogu da podnesu istinu.
Laži, da ne izgubite prijatelje, rođake, kolege.
Laži, da vas ne mrzi šef. Laži, da se dopadnete devojci, mladiću.
Laži da bi ste uspeli.
Laži da nadmudrite one koji smišljaju zlo i od toga žive.
Laži…laži…laži.
Laži u novinama. Laži na televiziji.
Lažu banke, lažu političari, lažu, svi lažu…
Providne i neprovidne laži.
Istinite laži.

Laži.

Ljubav po Mo Jenu

Kineski pisac Mo Jen dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2012. godine, ovako opisuje ljubav u svom romanu Priče o crvenom sirku, po kojem je snimljem film koji je na filmskom festivalu u Berlinu 1988. godine dobio nagradu “Zlatni medved”.

Šta je ljubav? Na to pitanje svako ima svoj odgovor. Ta đavolja rabota do smrti je mučila mnoge junake i lepe, sposobne žene.
Prvi sastojak ljubavi jeste ostrašćenost.
Ona se sastoji od patnje od koje ti se srce para, pa ti iz njega curi smolasta tečnost, a krv, kao cena te ljubavne patnje, ističe ti iz želuca, protiče kroz creva i izlazi iz tela kao fekalija nalik katranu.
Drugi sastojak jeste surovost.
Sastoji se od nemilosrdne kritike, kad ljubavnici jedva čekaju da živog oderu onog drugog, kako fizički tako i psihički, kako duhovno tako i materijalno. Oni žude da jedno drugom iščupaju krvne sudove, mišiće, celu utrobu i crno ili crveno srce, pa da ta ista srca pobacaju kako bi se onda, u letu, ona sudarila i razbila u paramparčad.
Treći sastojak ljubavi jeste hladnoća.
Sastoji se od ćutanja koje traje dugo vremena. Hladna osećanja, naime pretvore ljubavnike u ledenice – isprva na ledenom vetru, pa u snegu, zatim u zaleđenoj reci i na kraju se stave u frižider, proizvod savremene civilizacije, u deo gde se zamrzavaju meso i riba. Stoga su lica pravih ljubavnika prekrivena injem, temperatura njihovih tela iznosi 25 stepeni, i umeju samo da mumlaju jer su izgubili moć govora. Dakle, nije da neće da pričaju, nego više ne umeju, mada ljudi misle da se pretvaraju da su mutavi.
Stoga ostrašćena, surova i hladna ljubav = krvarenje iz želuca + odrana koža + lažna mutavost. I tako u nedogled.
Ljubav se odvija tako što se krv pretvara u fekaliju boje katrana, iskazuje se tako što dvoje osakaćenih ljudi leži zajedno u krevetu, a njen završetak predstavljaju dve ledenice od ljudi sa širom otvorenim očima, punim prezira.

C O U R A G E

Bilo je tačno 18h kada je ušla na vrata kafea COEUR na Montmartru.
U kafeu je bilo živo. Dopao joj se sto do prozora, bio je slobodan.
Njega nije uočila. Možda se i ne pojavi.
Dala je sebi reč da se neće kajati što je odlučila da dođe, ma koliko se to kosilo sa njenim principima. Svako pravilo ima izuzetak, pa i zgodan muškarac može da bude sam. Možda nije manijak, diler, prevarant, psihopata…Možda.
Kako živeti ako sve gledamo kroz negativnu prizmu? Valjda bezbedno i dosadno.
Malo avanture u ovom predivnom gradu, kome može da škodi? Uostalom, za sve je kriva gospođa Kler koja je naterala da dođe. Kada joj je ispričala kakav je bio let i kako je u strahu opijena konjakom stezala ruku zgodnom neznancu koji joj je zakazao sastanak, smatrala je da to može da bude simpatično poznanstvo. Kada je pitala, šta ako je oženjen, i ko zna ko, ona je glatko odgovorila: “Nikad nećeš saznati ako ne odeš.”
I tako, evo je tačno na vreme, a njega nema.
Prošlo je već pola sata. Ljudi su ulazili, izlazili. Naručila je drugu kafu pomirena sa činjenicom da se neće pojaviti.
Bilo joj je svejedno. Možda malo krivo…
Kafe je bio divan. Bilo je prijatno. Montmartr živ kao i uvek. Nije ništa izgubila sem što je odložila obilazak jedne galerije za sutra. Kafa joj je prijala. Uzela je telefon da se javi da je sve ok i da se gospodin Mačo nije pojavio. Malo će se prošetati do Sacré-Cœur da uživa u njenoj belini i predivnom pogledu.
Dok je izlazila on se stvori ispred nje. Vidi se da je žurio.
“Izvini što kasnim. Mislio sam da si otišla. Desilo se nešto nepredviđeno. Hoćeš da odemo na drugo mesto?”
“Žao mi je, ali imam dogovoren sastanak.”
“Hajde sutra.”
“Svaki sat u Parizu mi je isplaniran, i uvek ih je malo. Žao mi je…Ti si tvoj sat imao.”
Požurila je ka Sacré-Cœur.
Bila je ravnodušna.
Možda surova.

D I L E M A

Sletanje je bilo pristojno.
Obuzimala je dobro poznata euforija. Neopisiva radost zbog susreta sa gradom koji je za nju najlepši na svetu. Krenula je polako ka izlazu.
“Prijatan boravak u Parizu.” Obratila se neznancu.
“Takođe. Zaboravili ste novine.”
Nije imala nikakve novine, koliko se seća, samo knjigu, ali on je bio ubedljiv.
“Da. Hvala!”
Jedva je čekala da sedne u autobus za grad. Misli su se mešale. Plima radosti je potpuno preplavila. Let je bio užasan, ali vredelo je. Uzela je novine, pokušavajući da se seti da li ih je kupila. Još joj se malo mutilo od konjaka. Ne, sigurna je da nije. Počela je da ih prelistava. Negde oko sredine bila je zakačena vizit karta. Nesvesno je uzela, i taman da je baci primeti na poleđini ispisanu poruku.
“U subotu u 18h, biću u kafeu COEUR, ako nemate ništa važnije, mogli smo popiti opet konjak.”
Zanimljivo…Ne, neće se upecati na taj mamac. Takvi nikad nisu sami. Nemoguće je da budu sami. Uvek je tu mlađa bar dvadeset godina kao trofej. Ili su tek dobili dete, dokazujući svoju muškost, jer imaju dobre gene, pa ih posle ista uvuče u nešto što su davno prošli i ne žele opet, ali su prinuđeni. Ili je to žena od karijere, koja nekako ide uz njih zbog prestiža, a pomalo ih zanemaruje jer nema vremena, pa im treba opuštanja.
Ne, nikako.
Pariz je blistao.
Ugledala je nasmejana lica najmilijih.

“Karta našeg života savijena je tako da na njoj ne vidimo ni jedan veliki put, ali kako se otvara, uvek se ukaže neki novi mali put.” Žan Kokto

S R E B R O

Stajao je naslonjen na ogradu broda, zagledan u srebrni sjaj reke koji ga je hipnotisao.
Udisao je duboko svež miris vode pomešan sa borovinom.
Šum talasa mu je sabirao misli.
Otplovio je daleko.
Setio se tih toplih očiju. Lepih usana, osmeha.
Bio je suviše tvrdoglav da popusti. Pustio ju je da ode, i nije mogao da prežali.
Izgubljeno vreme koje se ne može nadoknaditi.
Razmišljao je da je pozove.
Plašio se reakcije. Poraza. Odbijanja.
Bio je kukavica.
Zašto je postao kukavica?
Pitao se kada tačno, ali nije mogao da se seti.
Imala je moć da od njega napravi kralja i ludu. Kukavicu i heroja.
Imala je moć da je zauvek voli jako, iako je odavno bila daleko.
“Čemu? Najbolje bi bilo zaboraviti, i krenuti dalje.”
Krenuo je on dalje, samo je ona stalno bila s njim. Pratila ga je u stopu kao senka.
Nadgledala mu svaki pokret, svaku želju za novim početkom i rušila ih kao kule od karata i peska, sećanjem.
Svojim fizičkim neprisustvom jačala je prisustvo svoga duha.
Došlo mu je da vikne najjače što može: “Spasi me! Dođi.”
I za to nije imao snage.
Prezirao je sebe.
Mrzeo je sebe i voleo nju.
Bio je izgubljen.

 

ARGENT

Il était penché sur le bastingage du bateau, le regard plongé dans la rivière étincelante qui l’hypnotisait.
Il respira profondément l’odeur fraiche de l’eau mélangée à l’odeur du pin.
L’écume des vagues rassemblait ses pensées.
Il flottait au loin.
Il se souvenait des yeux chaleureux. Des belles lèvres, du rire.
Il était trop têtu pour lâcher prise. Il l’avait laissée partir et il ne pouvait s’en remettre.
Le temps perdu qui ne peut être comblé.
Il pensait l’appeler.
Il avait peur de sa réaction. L’ennuie. Le rejet.
Il était lâche.
Pourquoi était-il devenu lâche ?
Il se demandait quand exactement mais ne s’en souvenait pas.
Elle avait le pouvoir de le rendre Roi ou fou. Couard ou héros.
Elle avait le pouvoir de se faire aimer pour toujours même si elle était depuis longtemps loin.
« Où cela mène-t-il ? Le mieux c’est d’oublier et d’aller de l’avant. »
Il allait de l’avant mais elle était toujours avec lui. Elle le suivait à chaque pas comme une ombre.
Elle contrôlait chaque mouvement, chaque désir pour un nouveau commencement et les détruisait comme les châteaux de cartes et de sable, par le souvenir.
Par son absence physique elle renforçait la présence de son âme.
Il lui arrivait de criait aussi fort qu’il le pouvait : « Sauve-moi ! Viens ! »
Et même pour cela, il n’avait plus de force.
Il se méprisait.
Il se détestait et l’aimait.
Il était perdu.

O R

Zlatne ruke. Zlatno srce. Reči zlata vredne. Zlatni ključić. Zlatni kavez. Okovi od zlata. Prsten i zlatni lanac. Zlatni prah. Zlatni zub. Zlatna palata. Zlatna ptica. Od zlata jabuka. Zlatni period. Zlatni dani. Zlatni dečaci. Zlatni papagaj. Zlatokosa. Zlatousti. Zlatna knjiga. Zlatni Pek. Zlatna svadba. El Dorado. Tamni Vilajet. Mida…
Zlatna slova tvoga imena.
“Wow!”
Nabrojala je u dahu.
“Ništa nije dovoljno zlatno kao što je ovo na kraju.”
“Ako se bogatstvo meri onim za čim ne žudiš onda si bogata.”
“Mislim da se meri onim što ti je najvažnije u životu.”
“Bogati nemaju želja, zašto su onda nesrećni?”
“Siromašni imaju mnogo želja, pa su opet nesrećni.”
“Valjda sreća ne zavisi od želja.”
“Zadovoljan čovek je srećan, a onda i bogat.”
Bila je srećna. Znači i bogata.
Imala je mnogo želja, ali je ono najvažnije bilo kraj nje.

 

OR 

Les mains en or, le cœur d’or. Le silence est d’or. La clé d’or. Le cadenas d’or, les menottes en or. La bague et la chaine en or. La poussière d’or. La dent en or. Le palais en or. Le phénix. La pomme d’or. L’âge d’or. Les jours en or. Un garçon en or. Un perroquet d’or. Les cheveux d’or. Zlatousti. Le livre d’or. Le biscuit d’or. Les noces d’or. El Dorado. Le Vilayet Sombre. Midas.
Les lettres en or de ton prénom.
« Wow ! »
Elle l’avait déclamé d’une seule traite.
« Rien n’est suffisamment en or comme ce que j’ai cité à la fin.»
« Si la richesse se mesure à ce que tu ne souhaites pas alors tu es riche. »
« Je pense qu’elle se mesure avec ce qui t’es le plus important dans la vie. »
« Les riches n’ont plus de désirs, alors pourquoi sont-ils malheureux. »
« Je suppose que le bonheur ne dépend pas du désir. »
« L’homme satisfait est un homme heureux et de ce fait il est riche. »
Elle était heureuse. Donc, riche.
Elle avait beaucoup de désirs, mais ce qui lui était le plus important était à ses côtés.