O R E O L

Razlili se oblaci nebom kao jogurt.
Beli, debeli, zaklonili sunce.
Upinje se, probija se, ali posustalo, pušta tu magličastu boju, vlažnu i tešku, da nas obuzme.
-Vidim preplitanje sunčevih zraka sa kapljicama vode i prelamanje svetlosti u spektar boja.
-Ja vidim samo tvoje oči.
Poravnala je suknju i pokušala da otkine konac koji je visio.
-Prljavi sjaj bogatih, i čista beda siromašnih.
Papirna lopta poskakivala je neravnim trotoarom.
Mačka je šmugnula.
Neko je zalupio vrata.
-Znaš, sreća je kad dobiješ ono što neko plati skupo.
Kao reka kada se izlije i teče neobuzdano, tako ga je plavila ljubav prema njoj.
Pustio je da potone u bujici koja mu je oduzimala slobodnu volju.
-Stav nije fosilni ostatak da se ne bi menjao.
-Samu sebe iznerviram kada se pravim pametna, a zamisli tek kada se drugi prave.
Zašuštalo je lišće.
Negde je plusnula voda.
Dete je zaplakalo.
Ljubav.
Više nije verovao u ljubav, a dešavala mu se.
Dodirnula je kosu.
Znao je taj pokret.
Kad je nesigurna dodirivala je i skretala temu.
Kapljice vode blistale su i stvarale oreol.
-Ludim. Pretvaraš se u anđela.
Nasmejala se i zagrlila ga.
Bio je bespomoćan.

R A S K O R A K

Kako čovek slaže godine, tako mu se sve više otvaraju oči i shvata jasnije svet oko sebe. Slaže se i dobro i loše, praveći oko njega planine koje ga sve više odvajaju od sveta ogrezlog u zlo.
Uvek sam se pitala zašto su ljudi sa gomilom godina većinom mrzovoljni?
Retko je videti veselog starca. Smuči im se valjda sve, a malo je godina isped da bi se planine zla i dobra pomerile, ili bar prokopale, i videla svetlost sunca i duge kao u mladosti.
Ima ih koji kopaju do kraja. Ne odustaju. Stalno im se ukazuje sunce i želja za novim. Ignoršu zlo jer im ne treba mnogo razumevanja, sve im je jasno i pre nego se desi. Već viđeno i proživljeno, a život se u ciklusima ponavlja i vrti.
Vazda su u raskoraku.
Dok su bili mladi, bili su ispred svoje generacije, sad u godinama, opet ispred, jer nalaze svetlost kopajući kroz nataloženo ljudsko zlo, ostavljajući svoje vršnjake za sobom, zazidane u mrzovolju i miris bolesti.
Hoće s mladima, ali su opet u raskoraku, jer mladi zaziru od godina, mirišu im na smrt, podsećaju na prolaznost i brzinu vremena. Oni žele večnu mladost. Starost im je ružna i sablasna. Mada ima i onih koji žude za mudrošću, pa ime se duše prepoznaju i isprepliću radošću saznanja.
Tako oni stari telom, mladi dušom lutaju obalama okeana, nalaze slične mlade starce i starice koji nisu zaboravili snagu ljubavi i sjaj pogleda. Njima nisu važna utegnuta ramena i uzan struk. Važan im je smeh, sreća koju dele i avanture koje ih nose, da do kraja gledaju svetlost, sjaj i osete miris soli i oluje.
Žive!

P U Z Z L E

-Uklopljenost podrazumeva gomilu budala oko sebe i zaobljene ivice da bi se pasovalo.
-Previđanje gluposti, nasilja i nepravde.
-Brak bez ljubavi.
-Spletke i zavere.
-Boju koja se nosi te sezone.
-I širinu nogavica.
-Složene puzzle.
-Rešen sudoku.
-Čvrst oslonac.
-Sanjar se drži za ideal. Mora da voli. Uvek nedostižno. Juriša na neosvojivo i želi nepripadajuće. Noću sanja, danju misli o snovima. Nikad nije tu gde jeste. Čim stigne, već krene.
-I gde se uklapa?
-Sa zvezdama. Morskom penom, muzikom, rekom, okeanom. Uklapa se sa mirisom kokos keksa.
-Komplikovano i neodrživo. Pogubno. Lakše je zaobliti ivice i pasovati kao sav normalan, uklopljen svet.

S R C E

Zatvorila sam srce
ne osećam ništa
i mnogo je dobro.

Kad te sretnem
vidim samo senku.
Kad te čujem
to je samo glas.
Kad pomislim
to je samo varka.
Kada sanjam
to je samo noć.

Ne osećam ništa
i mnogo je dobro
samo
ne smejem se glasno.
Ne stižem da mislim
imam mnogo posla
da bi srce bilo
dobro zatvoreno.

 

HEART

I closed my heart
I feel no thing
that is so good.

When I meet you
it’s just a shadow.
When I hear you
it’s just a voice.
When I think of you
it’s just an illusion.
When I dream
it’s just a dark.

I feel nothing
and it feels so good
only
I don’t laugh aloud.
No time to think
too much work ahead
so my heart could be
well secured.

 

O T I S A K

Desilo vam se sigurno da kada dođete na neko vama drago i važno mesto osetite odsustvo pojedinih ljudi. Prazninu koja ispunjava prostor ili se širi prostranstvom. Desi se i obrnuto, da osetite prisustvo nekoga ko je tu ostavio svoj pečat.
Te finese u bilo kom pravcu podsećaju nas na one koji su i na nama ostavili trag.
Može se desiti da su to ljudi iz nekog drugog vremena i prostora, koje smo upoznali preko literature, muzike, i slično, a čini nam se kao da će se svakog trena pojaviti, ili kao da su pre par minuta otišli, a to je bilo u nekom drugom veku ili pre više decenija.
Kako je to moguće objasniti?
Shvatam to kao snagu njihovog duha, koji je bezvremen. Kao emociju koja postoji u nama, i tada, na tom mestu, ona nekako izbije, davno pritajena i na izgled zaboravljena.

“Kažu da mesta života čuvaju neki lagani otisak osoba koje su ih nastanjivale. Otisak u vidu udubljenja ili ispupčenja. Za Ernesta i Ceciliju Bruder, rekao bih, u vidu udubljenja. Uvek sam osećao prazninu kad bih se našao na mestima gde su oni živeli.”
Dora Bruder, Patrik Modijano

R E T K I

“Večiti sanjari. Nezreli ljudi. Odrasla deca. Hipersenzitivni. Don Kihoti. Zaljubljivi. Plačljivi. Jaki. Žilavi. Izdržljivi. Trpeljivi. Inpulsivni. Ironični. Drski. Uporni. Nesalomivi. Krhki. Meki. Nežni. Tužni. Veseli.”
“Uvek su me te suprotnosti čudile. Nesalomivi, a krhki. Ili meki, a jaki.”
“Ili plačljivi, a veseli.”
“Ili nežni, a žilavi.”
“Nikad proračunati, uvek direktni.”
“Nikad kukavice, uvek Don Kihoti.”
“Preziru foliranje i prepotenciju.”
“Ne podnose snobove i klanove.”
“Trče pred rudu.
“Na svoju štetu.”
“Zbog ideala.”
“Budu budala.”
“Mogu ceo dan da žive od muzike i poezije.”
“Mogu ceo život da vole.”
“Mogu sve da daju, a opet da imaju.
“Mogu uvek da počnu iz početka.”
“Mogu da oproste bezbroj puta onome koga vole.”
“Umeju da pate.”
“Da plaču.”
“Da odu i nikad se ne vrate.”
“Kakvi su to ljudi?”
“Retki.”

K A T E G O R I Z A C I J A

Dešavalo nam se sigurno da, brzopleto uopšte se ne udubljujući, svrstamo ljude u neke katogorije kojima oni uopšte ne pripadaju. Sigurno se slično dešavalo i nama, pa smo se u čudu česti pitali: Otkud ja tu ili to?
Ponekad bi nam ta svrstavanja inponovala, posebno ako bi nam pridodali više vrenosti nego što ih sami zapravo imamo. Ili kada bi nam pripisivali pozitivne osobine koje mi uopšte nemamo, ali u dubini svoga bića bismo želeli da ih posedujemo. Tada bismo s ponosom nosili tu kategoriju, verujući i sami da je tako.
Često, posebno u današnje vreme, ljudi su skloni da sve gledaju kroz negativnu prizmu, pa se desi da i nas pogledaju kroz takav ugao. Pridodaju nam neke užasne osobine, i svrstaju nas u neke još gore kategorije. Kakva je to tek tad muka. Srušiti predubeđenje. To je teže nego početi život iz početka. Što se više trudiš da opovrgneš, to su ljudi oko tebe nepoverljiviji. Potrebne su godine i godine življenja u savršenstvu da bi se predubeđenje srušilo. Dok kod pridodatih vrlina, pri postupku koji nas karakteriše zaista i veoma je negativan ili nepopularan, biće prihvaćen kao ispad, sa komentarom: desilo se.
Šta nam je činiti? Rešenje je biti iznad i pohvale i pokude. Biti ravnodušan po tom pitanju. Svestan ko si i šta si. Raditi na sebi na svim poljima, koliko je čovek u mogućnosti. Popravljati sebe svakoga dana.
Da, lako je reći, a teško ponekad sprovesti u delo.

Pohvala i pokuda
“U ovome svetu mi smo kao roba izneta na pazar. Jedni trgovci dižu nam cenu do nebesa, drugi je obaraju do ništa.
Pohvala ili pokuda, koja nam od ljudi dolazi, uvek deli našu dušu na dvoje; jednom polovinom duše mi se radujemo pohvali a drugom žalostimo, i jednom polovinom duše mi se žalostimo zbog pokude a drugom radujemo. Jer osećamo u tajanstvenim dubinama sopstvenog saznanja, da ni sama pohvala ni sama pokuda nije kazala sve o nama.
Budi oprezan prema krajnjim pohvalama i krajnjim pokudama, i smatraj, da si od prvih manji a od drugih veći. Da ne bi poleteo bez krila, i da se ne bi poništio bez nadežde.” Vladika Nikolaj Velimirović

“Da bi neko upoznao bilo kog čoveka, prema njemu se treba odnositi postupno i obazrivo da se ne bi prevario i zapao u predubeđenje, što je kasnije vrlo teško ispraviti.” F.M. Dostojevski

“Često vas trpaju u neke čudne kategorije o kojima nikad ništa niste čuli i koje nikako ne odgovaraju onome što vi, zapravo, predstavljate. Upute vam poziv, zatvore vas. Vi biste voleli da znate razlog.” Dora Bruder Patrik Modijano.

U M E Ć E

Seo je u čamac i zaveslao ka obali. Dugo se zadržao. Očekivala je da će ih pozvati, ali vratio se sam. Nije želeo da niko skrnavi njegov raj.
“Moram danas da se vratim, Iskrsli su problemi…”, rekao je zabrinuto.
“Vratićemo se zajedno.”
Još jednom je bacila pogled na jezero. Voda se presijavala u daljini. Spuštala se izmaglica. Bilo je suviše lepo da bi potrajalo.
Dani su prolazili, nije se javljao.
Počela je da izlazi. On je bio prizeman i praktičan. Nije dolazio i odlazio kao oluje. Unosio je mir i spokoj. Znao je da mu deo nje nikada neće pripadati.
Vremenom ga je zavolela. Bio je slikar. Uneo je nove boje u njen život. Bojio ga je svim tonovima ružičaste, zelene i plave. Inspirisala ga je.
Dešavalo se da se u mislima vrati na jezero. Preplavio bi je talas topline i ljubavi. Kako je moguće voleti dva muškarca u isto vreme, pitala se. Nije imala odgovor. Očigledno je bilo moguće.
Život je čudo, i ne daje odgovore na baš sva pitanja. Ono što je najvažnije jeste biti sposoban dati i primiti ljubav.

“Ljubav, to jest ostajanje u ljubavi, a ne zaljubljenost, svestan je i odlučan čin volje, umeće koje moramo savladati kao svako drugo umeće, kao umeće drvodeljstva ili umeće muziciranja. I zahteva brigu, odgovornost, poštovanje i znanje.” Erih From

J U T R O

Voda je bila hladna, ali posle kraćeg prilagođavanja prosto neodoljivo prijatana za plivanje. Svako popodne se kupala, dok je on komponovao. Onda im je pripremala večeru.
On je ustajao rano. Budio je miris kafe, pečene slanine ili kajgane.
Volela je te momente. Nije htela da otvori oči. Pravila se da spava, dok ga je posmatrala kroz trepavice. Trudio se da ne pravi buku. Nije znala koji je dan. Nije želela da zna. Tu je bio on, muzika, knjige, jezero… Šuma okolo kao zaštita od spoljnjeg sveta. Njihov svet, njihov raj.
Pisao je roman i već je odmakao prilično. Ovde je želeo da ga završi. Falio mu je preokret na kraju i verovao je da će mu sinuti ideja.
Nije joj davao da ga čita. Još nije bio spreman. Bio je perfekcionista. Stalno je tražio novu reč. Mnogo je polagao na detalje, dok je njoj bila presudna suština.
“Kad pojedemo hranu, ti da loviš.”
“Ovde napada sneg dva metra.”
“Ti da prtiš sneg.”
“Ima i medveda.”
“Da okačiš kožu iznad kamina.”
Začuo se zvuk trube. Dolazio je spolja. Ogrnula se ćebetom i izašla da pogleda. Grupa od njih nekoliko je mahala sa obale. Jedan je duvao u trubu.
“Izgleda da se naš odmor završio.”
“Videćemo…”, promrmljao je sebi u bradu.

“Imam utisak da su mi se izmešala godišnja doba. Čini mi se da je to bilo u leto ili možda u zimu, jednog jutra prozračnog od hladnoće, ali sunčanog i sa plavim nebom.” U kafeu izgubljene mladosti, Patrik Modijano

P A R A D I S E

Prizor je zadivio.
Kao sa razglednica iz Kanade. Šuma se ogledala u tirkiznoj vodi jezera. Planinski vrhovi sa snežnim kapicama uzdizali su se u plavetnilo u zlatnom sjaju letnjeg sunca.
“Ovo je bajka koju sanjam.”, pomislila je.
Kuhinja je bila puna hrane.
“Planiraš da ostaneš zauvek ovde, koliko vidim.”
“Ne, nego znam koliko možeš da pojedeš za mesec dana.”
Gađala ga pomorandžom, ali je spretno izbegao iznenadni napad.
Pustio je muziku na najjače.
Sela je na terasu. Stolica na ljuljanje je bila baš po njenoj meri.
Doneo je limunadu i kafu.
“Kao u dobra stara vremena.”
Pročitala mu je sa usana, jer nije čula od muzike koja je lebdela jezerom i topila snežne kapice planina.
Jako se uštinula za ruku, ali se nije probudila.
Bilo je stvarno.

“Počinje leto i ubrzo ćemo otputovati. Kuda? Nismo još znali. Možda na Majorku ili u Meksiko. U London ili u Rim. Odredišta nisu bila važna, sva su se stopila u isto. Jedini cilj našeg putovanja bio je odlazak u srce leta, tamo gde se vreme zaustavlja i gde kazaljke na satu večno pokazuju isti čas: podne.” U kafeu izgubljene mladosti, Patrik Modijano