Ć A S K A NJ E

“Ima onih koji guraju nos tamo gde mu nije mesto, pa će kad se najmanje budu nadali naleteti i ostati bez njega.”
“Kako će bez nosa posle njuškati po tuđim životima?”
“Neće jedno vreme, dok im se nos ne oporavi. Malo će se smiriti, pa će opet da ostanu bez njega i sve tako. Od svoje prirode čovek može da se udalji, ali da pobegne, teško.”
“Ne znam kad se namnožilo toliko kreatura koje u javnost iznose ko im je kad i kako izjavljivao ljubav i kad su, koliko i kako imali seks.”
“Te kreature misle da time ponižavaju i ismevaju osobu o kojoj govore, a da neko pokuša da im objasni da time pokazuju sebe u svom pojavnom obliku degenerika.”
“Kako vidim džentlemeni i dame su istrebljeni. O tome ljudi sa dostojanstvom ne govore.”
“Ljudi kao nesavršena bića u potrazi za savršenstvom među sobom nailaze na sve ono najgore u savršenom obliku.”
“Može da se desi da naiđu i na savršenstvo koliko to može da ima čovek.”
“Retko…”
“Prođe i Noć muzeja.”
“Noć muzeja je tu da oni koji nikad ne idu u muzeje bar tad odu. Da vide da ne boli i ne ostavlja nikakve trajne traume. Da je lepo, i da mogu uvek da idu.”
“Tako nekako. Dobro je da postoji.”
“Iz Francuske je potekla ideja da se u subotu koja je najbliža 18.maju kao Međunarodnom danu muzeja organizuje jedinstvena Evropska Noć muzeja.”
“Prva Noć muzeja je održana u Berlinu 1997. godine.”
“Svi ti gradovi i njihovi muzeji puni blaga.

U muzeju voštanih Uspomena
prođite galerijom Promašenih namera
hodnikom Neiskrenih želja
stepenicama Bezvoljnih žudnji
i upašćete u klopku Kajanja
i tu
moći ćete da urežete po zidovima
sa malim nožem-uspomenom kupljenim na ulazu
zareze Nesporazuma.

Poseta muzeju, Žak Prever

Musée d’Orsay

Nije mogla da laže sebe i ovoga puta.
Uvek je vešto umela da se slaže. Da pobegne kad oseti da se tlo pod nogama ljulja.
Tako je prošli put pobegla kada je osetila opasnost da može da se zaljubi. Izmislila je hiljadu i jednu prepreku pored već postojećih i sve učinila toliko nemogućim da je pobegla. Ubedila je sebe da to nije za nju.
Svetlost dana se sve više povlačila pred tamom noći koju su kitila šarena svetla najlepšeg grada na svetu.
Odlučila je da par stanica ne ide peške, već autobusom. Brže će stići. Već je čekaju na večeru. Telefon je bio pun propuštenih poziva i poruka.
Treba da se javi…
Nemoguće je izdvojiti koji je muzej najlepši, ali ako bi baš morala to bi bio Musée d’Orsay. U njemu je sve opušteno i nekako na dohvat ruke.
Najveća umetnička dela neprocenjive vrednosti bila su oko vas, ležerno, bez ikakvih prepreka, zaštite, naizgled naravno. Osećaj da ih možete dodirnuti. Skulpture svuda okolo. Moglo je da se fotografiše do besvesti, niko vas ne bi popreko pogledao. Taj osećaj pristupačnosti činio je da poverujete da su sva ta uzvišena dela tu samo zbog vas.
Krišom je dodirnula jednu skulpturu i pod prstima joj je još uvek bila hladnoća mermera pomešana sa vrelinom umetničke lepote.
Nije mogla da se odvoji od Vinsentovih slika.
Slika para koji se odmara nakon posla u žitu, zaslepljivala je svojim sjajem kao sunce.
Sela je da na kratko predahne na klupi u holu.
Ostala je kao skamenjena.
Gospodin Mačo sa svojim čarobnim osmehom objašnjavao je nešto devojci pored sebe.

Paris - Musée d'Orsay: Van Gogh's La méridienne ou La sieste, d'aprés Millet

La méridienne ou La sieste, d’aprés Millet was painted from December 1889 – January 1890.

“Sudbina uvek čeka na uglu ulice. Kao kurva, prorok ili prodavac srećki: njene tri omiljene inkarnacije. Ipak ona ne dolazi kući po vas. Treba joj ići u susret.” Karlos Safon