R E T K I

“Večiti sanjari. Nezreli ljudi. Odrasla deca. Hipersenzitivni. Don Kihoti. Zaljubljivi. Plačljivi. Jaki. Žilavi. Izdržljivi. Trpeljivi. Inpulsivni. Ironični. Drski. Uporni. Nesalomivi. Krhki. Meki. Nežni. Tužni. Veseli.”
“Uvek su me te suprotnosti čudile. Nesalomivi, a krhki. Ili meki, a jaki.”
“Ili plačljivi, a veseli.”
“Ili nežni, a žilavi.”
“Nikad proračunati, uvek direktni.”
“Nikad kukavice, uvek Don Kihoti.”
“Preziru foliranje i prepotenciju.”
“Ne podnose snobove i klanove.”
“Trče pred rudu.
“Na svoju štetu.”
“Zbog ideala.”
“Budu budala.”
“Mogu ceo dan da žive od muzike i poezije.”
“Mogu ceo život da vole.”
“Mogu sve da daju, a opet da imaju.
“Mogu uvek da počnu iz početka.”
“Mogu da oproste bezbroj puta onome koga vole.”
“Umeju da pate.”
“Da plaču.”
“Da odu i nikad se ne vrate.”
“Kakvi su to ljudi?”
“Retki.”

K A T E G O R I Z A C I J A

Dešavalo nam se sigurno da, brzopleto uopšte se ne udubljujući, svrstamo ljude u neke katogorije kojima oni uopšte ne pripadaju. Sigurno se slično dešavalo i nama, pa smo se u čudu česti pitali: Otkud ja tu ili to?
Ponekad bi nam ta svrstavanja inponovala, posebno ako bi nam pridodali više vrenosti nego što ih sami zapravo imamo. Ili kada bi nam pripisivali pozitivne osobine koje mi uopšte nemamo, ali u dubini svoga bića bismo želeli da ih posedujemo. Tada bismo s ponosom nosili tu kategoriju, verujući i sami da je tako.
Često, posebno u današnje vreme, ljudi su skloni da sve gledaju kroz negativnu prizmu, pa se desi da i nas pogledaju kroz takav ugao. Pridodaju nam neke užasne osobine, i svrstaju nas u neke još gore kategorije. Kakva je to tek tad muka. Srušiti predubeđenje. To je teže nego početi život iz početka. Što se više trudiš da opovrgneš, to su ljudi oko tebe nepoverljiviji. Potrebne su godine i godine življenja u savršenstvu da bi se predubeđenje srušilo. Dok kod pridodatih vrlina, pri postupku koji nas karakteriše zaista i veoma je negativan ili nepopularan, biće prihvaćen kao ispad, sa komentarom: desilo se.
Šta nam je činiti? Rešenje je biti iznad i pohvale i pokude. Biti ravnodušan po tom pitanju. Svestan ko si i šta si. Raditi na sebi na svim poljima, koliko je čovek u mogućnosti. Popravljati sebe svakoga dana.
Da, lako je reći, a teško ponekad sprovesti u delo.

Pohvala i pokuda
“U ovome svetu mi smo kao roba izneta na pazar. Jedni trgovci dižu nam cenu do nebesa, drugi je obaraju do ništa.
Pohvala ili pokuda, koja nam od ljudi dolazi, uvek deli našu dušu na dvoje; jednom polovinom duše mi se radujemo pohvali a drugom žalostimo, i jednom polovinom duše mi se žalostimo zbog pokude a drugom radujemo. Jer osećamo u tajanstvenim dubinama sopstvenog saznanja, da ni sama pohvala ni sama pokuda nije kazala sve o nama.
Budi oprezan prema krajnjim pohvalama i krajnjim pokudama, i smatraj, da si od prvih manji a od drugih veći. Da ne bi poleteo bez krila, i da se ne bi poništio bez nadežde.” Vladika Nikolaj Velimirović

“Da bi neko upoznao bilo kog čoveka, prema njemu se treba odnositi postupno i obazrivo da se ne bi prevario i zapao u predubeđenje, što je kasnije vrlo teško ispraviti.” F.M. Dostojevski

“Često vas trpaju u neke čudne kategorije o kojima nikad ništa niste čuli i koje nikako ne odgovaraju onome što vi, zapravo, predstavljate. Upute vam poziv, zatvore vas. Vi biste voleli da znate razlog.” Dora Bruder Patrik Modijano.

FEMINISTIČKI S L A N O

Kada muškarci prave šale na račun žena, koje su ponekad neumesne, nikom ništa. To nekako dođe prirodno. A kad žena to isto pokuša, pobuna. Tada se muškarci odvajaju na one koji mogu da prime neslanu šalu, i na one koji ne mogu. Tako je to. Žene su valjda oguglale, i na slano i na neslano, pa kad čuju, obično kažu: “Ma pusti budalu.” I na tome se završi. Još jedan dokaz da su tolerantnije od muškaraca.
Kad je žena sama prinuđena da se bori i školuje decu, radi i misli za troje i četvoro, desi se da ponekad bude gruba, ogrubi od života i borbe. Kažu agresivna. Nije ona agresivna, ona je borac. Kad je muškarac grub, to je nekako prirodno, pa se obično pripiše: nervozan, umoran, mnogo radi…pssst.

“Poštuj samo oca, brata, sina, muža koja ima, ostale muškarce gazi i lomi. Šta dobra? Kučka. Zavedi i šutni. Nek cvili, nek kleči, nek moli. Onda šutni. I kreni dalje.”

Svako shvata onako kako gleda na stvari. Neko gleda sa humorom, tolerancijom, širinom. Neko ogorčen, vređa jer se osetio uvređen. Neko prizna sam sebi u bradu da se tako ponaša sa ženama, ali mu ne odgovara da se one prema njemu ponašaju isto. Neko dosledno voli i poštuje sve, po cenu da mu se desi da naleti i bude šutnut. Neko odbije na trenutnu glupost. Neko shvati da stvari mahom tako funkcionišu u današnjem vremenu bezosećajnih, otuđenih ljudi, u oba smera.

L O U D E R

Otuđen, obezbožen, savremen čovek okrenut porocima, alkoholu, drogama, cigaretama, seksu bez emocija… klizi u depresiju i destruktivne misli.
Potpuno odvojen od tradicionalnog, koje je vremenom prevaziđeno kao zaostalo i demode, on oslobođen, otvorenih ruku grabi poroke, koji mu se nude na svakom koraku. Izgubljen u svemu tome i dalje oseća prazninu koja je sve veća, koja prerasta u crnu rupu koja ga guta i uvlači u samog sebe, gde se potpuno gubi. Pada u depresiju, obuzimaju ga crne misli, sve više misli o samoubistvu i ubistvu. Dolazi do kraja.
Da li može da shvati zašto? Poneko može. Većina ne.
Ono suštinsko što nas čini normalnim i srećnim ljudskim bićima jeste ljubav. Saznanje da samo nekome potrebni, da nam je neko potreban. Osećaj da naš život ima smisao. Da je naše postojanje nekome veoma važno. Da možemo da usrećimo druge i neko nas. Tradicionalne vrednosti, povratak prirodi, vera u Boga (za one koji veruju), ljubav, drže čoveka u ravnoteži, sreći i smirenju.
Snažan roman Mišela Uelbeka Proširenje područija borbe, doživela sam kao vapaj, kao krik očajnika za ljubavlju, toplom ljudskom reči drugog ljudskog bića, što je još jedna potvrda da čovek kao socijalno biće ne može da opstane potpuno sam, osim ako nema Boga u sebi.
Evo par rečenica o ljubavi iz ovog maestralnog romana:

“Što god ljubav bila, ona postoji, jer u mogućnosti smo da vidimo njene posledice.”

“Želja za ljubavlju duboka je kod ljudskog bića, ona seže do samih korena, do zadivljujućih dubina, a ti nebrojeni korenčići zadiru u samo tkivo srca.”

“Ljubav, ta retka pojava, veštačka i odocnela, može da cveta samo u posebnim mentalnim okolnostima, okolnosti kakve se retko sustiču, a koje su po svemu u suprotnosti sa slobodnim običajima kojima se odlikuje savremeno doba.”

“Ljubav kao nevinost i kao sposobnost za iluziju, kao umeće da se čitav jedan pol sažme u jednom jedinom voljenom biću, retko odoleva jednogodišnjem, a nikad dvogodišnjem iskustvu seksualnog lutanja.”

Mišel Uelbek, Proširenje područija borbe

U M E Ć E

Seo je u čamac i zaveslao ka obali. Dugo se zadržao. Očekivala je da će ih pozvati, ali vratio se sam. Nije želeo da niko skrnavi njegov raj.
“Moram danas da se vratim, Iskrsli su problemi…”, rekao je zabrinuto.
“Vratićemo se zajedno.”
Još jednom je bacila pogled na jezero. Voda se presijavala u daljini. Spuštala se izmaglica. Bilo je suviše lepo da bi potrajalo.
Dani su prolazili, nije se javljao.
Počela je da izlazi. On je bio prizeman i praktičan. Nije dolazio i odlazio kao oluje. Unosio je mir i spokoj. Znao je da mu deo nje nikada neće pripadati.
Vremenom ga je zavolela. Bio je slikar. Uneo je nove boje u njen život. Bojio ga je svim tonovima ružičaste, zelene i plave. Inspirisala ga je.
Dešavalo se da se u mislima vrati na jezero. Preplavio bi je talas topline i ljubavi. Kako je moguće voleti dva muškarca u isto vreme, pitala se. Nije imala odgovor. Očigledno je bilo moguće.
Život je čudo, i ne daje odgovore na baš sva pitanja. Ono što je najvažnije jeste biti sposoban dati i primiti ljubav.

“Ljubav, to jest ostajanje u ljubavi, a ne zaljubljenost, svestan je i odlučan čin volje, umeće koje moramo savladati kao svako drugo umeće, kao umeće drvodeljstva ili umeće muziciranja. I zahteva brigu, odgovornost, poštovanje i znanje.” Erih From

J U T R O

Voda je bila hladna, ali posle kraćeg prilagođavanja prosto neodoljivo prijatana za plivanje. Svako popodne se kupala, dok je on komponovao. Onda im je pripremala večeru.
On je ustajao rano. Budio je miris kafe, pečene slanine ili kajgane.
Volela je te momente. Nije htela da otvori oči. Pravila se da spava, dok ga je posmatrala kroz trepavice. Trudio se da ne pravi buku. Nije znala koji je dan. Nije želela da zna. Tu je bio on, muzika, knjige, jezero… Šuma okolo kao zaštita od spoljnjeg sveta. Njihov svet, njihov raj.
Pisao je roman i već je odmakao prilično. Ovde je želeo da ga završi. Falio mu je preokret na kraju i verovao je da će mu sinuti ideja.
Nije joj davao da ga čita. Još nije bio spreman. Bio je perfekcionista. Stalno je tražio novu reč. Mnogo je polagao na detalje, dok je njoj bila presudna suština.
“Kad pojedemo hranu, ti da loviš.”
“Ovde napada sneg dva metra.”
“Ti da prtiš sneg.”
“Ima i medveda.”
“Da okačiš kožu iznad kamina.”
Začuo se zvuk trube. Dolazio je spolja. Ogrnula se ćebetom i izašla da pogleda. Grupa od njih nekoliko je mahala sa obale. Jedan je duvao u trubu.
“Izgleda da se naš odmor završio.”
“Videćemo…”, promrmljao je sebi u bradu.

“Imam utisak da su mi se izmešala godišnja doba. Čini mi se da je to bilo u leto ili možda u zimu, jednog jutra prozračnog od hladnoće, ali sunčanog i sa plavim nebom.” U kafeu izgubljene mladosti, Patrik Modijano

P A R A D I S E

Prizor je zadivio.
Kao sa razglednica iz Kanade. Šuma se ogledala u tirkiznoj vodi jezera. Planinski vrhovi sa snežnim kapicama uzdizali su se u plavetnilo u zlatnom sjaju letnjeg sunca.
“Ovo je bajka koju sanjam.”, pomislila je.
Kuhinja je bila puna hrane.
“Planiraš da ostaneš zauvek ovde, koliko vidim.”
“Ne, nego znam koliko možeš da pojedeš za mesec dana.”
Gađala ga pomorandžom, ali je spretno izbegao iznenadni napad.
Pustio je muziku na najjače.
Sela je na terasu. Stolica na ljuljanje je bila baš po njenoj meri.
Doneo je limunadu i kafu.
“Kao u dobra stara vremena.”
Pročitala mu je sa usana, jer nije čula od muzike koja je lebdela jezerom i topila snežne kapice planina.
Jako se uštinula za ruku, ali se nije probudila.
Bilo je stvarno.

“Počinje leto i ubrzo ćemo otputovati. Kuda? Nismo još znali. Možda na Majorku ili u Meksiko. U London ili u Rim. Odredišta nisu bila važna, sva su se stopila u isto. Jedini cilj našeg putovanja bio je odlazak u srce leta, tamo gde se vreme zaustavlja i gde kazaljke na satu večno pokazuju isti čas: podne.” U kafeu izgubljene mladosti, Patrik Modijano

L A K E

Nije mogla da se odluči šta je lepše, zalazak ili rađanje sunca. Volela je i jedno i drugo. Svetlost se polako uvlačila i mešala sa ostacima noći. Čekala je da se velika, sjajna lopta pojavi i obasja još jedan dan.
Bila je spremna. Torba spakovana. Sve pripremljeno. Kao i uvek pred put nije mogla da spava. To joj je ostalo od detinjstva.
Kuća je bila na jezeru okružena šumom. Tu je pisao i komponovao. Bilo je to njegovo “Mesto za beg”, kako ga je zvao. Odlazio je uvek sam, da bi mogao na miru da stvara. Kada ju je pozvao da mu se pridruži, bila je iznenađena.
“Sigurno je smekšao sa godinama.”, pomislila je.
Ponela je samo par knjiga, jer poznavajući ga želeće da pročita nešto po njegovoj preporuci, pa da mu priča kako je shvatila, šta je osetila. Onda će on malo da ćuti, pa da joj kaže kako ništa ne razume, ili će pak da se oduševi i kaže kako su joj se razigrali klikeri.
Mnogo puta se pitala kako može da voli takvog čudaka. Nije imala odgovor.
Jednom dok joj je puštao tek komponovanu muziku i čekao reakciju, shvatila je zašto ga voli toliko jako. Volela ga je u stvari duplo. Njega, čoveka čudaka i njegovo delo. Zašto je on voleo nju, to tek nije imala pojma. Sigurno ni on nije znao.

“Glupo je to što sam kazao… Nema šta da se razume… Kad nekog zaista volimo, treba da prihvatimo deo tajne koju nosi u sebi… To je i razlog zbog koga i volimo… Zar ne?” U kafeu izgubljene mladosti, Patrik Modijano

L I M U N A D A

Nosila je pune ruke povrća i voća sa pijace. Možda je i previše kupila, jer joj je postajalo sve teže. Goste je očekivala tek za večeru.
“Mogu li da pomognem?”
Okrenula se i zastala u neverici.
Jabuke koje su se kotrljale trotoarom, vešto je kupio, a pomorandže i limun je vraćao u torbu. Ruke su joj slobodno visile kraj tela, nesvesna da je sve ispustila.
Posmatrala ga je kako kupi i ostatke prosutog povrća. Kosa mu se sijala na suncu, gusta, smeđa. Poželela je da provuče ruke kroz nju kao nekad. Nije mogala da progovori, ni da se pomeri. Uvek je tako delovao na nju. Parališuće. Sve zaboravi. Postoji samo on i trenutak u kome su.
“Treba.” uspela je da kaže, posle ni sama ne zna koliko minuta.
Nasmejao se najčarobnijim osmehom na svetu. Polako su krenuli.
Otkud on danas ovde, bilo bi logično pitanje, jer je živeo u sasvim nekom drugom, dalekom gradu, i toliko godina se nisu videli. Bila je to jedna od onih strastvenih nemogućih ljubavi, koje se dese u sekundi, kao oluja, naprave haos i nestanu. Poslednje što bi joj bilo potrebno sada je bilo kakva oluja. Ma, povetarac joj ne treba.
Nisu progovarali. Povremeno bi im se pogledi sreli i nasmejali bi se jedno drugom.
“Stigli smo.”, rekla je.
Otključala je. Uneo je sve u kuhinju.
“Napraviću nam limunadu.”
“Kao u dobra stara vremena.”
Ćutke je cedila limun.
Nije mogla da misli. Sve zaboravi. Postoji samo on i trenutak u kome su.

 
“Sve počinje iznova, kao nekad. Isti dani, iste noći, ista mesta, isti susreti. Večno vraćanje istog.“ Patrik Modijano, U kafeu izgubljene mladosti

“Oduvek sam verovao da vas neka mesta privlače kao magneti kada se nađete u njihovoj blizini. I to na neprimetan način, tako da ne posumnjate.” Patrik Modijano, U kafeu izgubljene mladosti

Za vrele dane malo ljubavne limunade. Sve je fikcija. Nastaviće se…

D E S E R T

Uključim TV i slučajno kliknem na Farmu.
Rekoh, hajde da pogledam malo o čemu se radi, čisto da ne budem baš skroz isključena. Mislim da je desetak minuta bio maksimum. Ugasim TV.
Između boravka na Farmi, u takvoj razornoj energiji sa debelim honorarom i sama u pustinji prepuštena sebi, da se hranim kao beduin i tražim vodu uz pomoć majmuna kome sam dala zadnji grumen soli, izabrala bih drugo.
Uverena da bih u drugoj varijanti preživela, ili bih stradala časno od divljih zveri ili oluje.
U prvom slučaju ne bih preživela ni par dana, rastrgnuta od zveri u ljudskom obliku.

“Vas je ovdje mnogo, a ja sam sâm. Činite sa mnom što god hoćete, jer vukovi rastržu janje u noćnome mraku, ali tragovi krvi ostaju na tlu sve do jutra i izlaska sunca.”

 

DESERT

J’allume la TV et tombe sur la l’émission de téléréalité La Ferme.
Je me dis, voyons voir de quoi ça parle, juste histoire de ne pas être totalement déconnectée. Je crois qu’une dizaine de minutes m’ont suffit et j’ai éteint la télé.
A chosir entre La Ferme avec ses énergies destructrices aux honoraires monstrueux et être seule dans le désert, abandonnée, me nourrissant comme un bédouin et cherchant de l’eau avec l’aide d’un singe à qui j’ai donné le dernier grain de sel, je choisirai le désert.
Je suis convaincue de survivre dans le second cas ou je périrais honorablement mise en pièces par des monstres à apparence humaine.

« Vous êtes très nombreux ici, et je suis seul. Faites de moi ce que vous voulez, car les loups déchiquètent l’agneau dans la nuit noire, mais les traces de sang restent jusqu’au levé du soleil. »