O T I S A K

Desilo vam se sigurno da kada dođete na neko vama drago i važno mesto osetite odsustvo pojedinih ljudi. Prazninu koja ispunjava prostor ili se širi prostranstvom. Desi se i obrnuto, da osetite prisustvo nekoga ko je tu ostavio svoj pečat.
Te finese u bilo kom pravcu podsećaju nas na one koji su i na nama ostavili trag.
Može se desiti da su to ljudi iz nekog drugog vremena i prostora, koje smo upoznali preko literature, muzike, i slično, a čini nam se kao da će se svakog trena pojaviti, ili kao da su pre par minuta otišli, a to je bilo u nekom drugom veku ili pre više decenija.
Kako je to moguće objasniti?
Shvatam to kao snagu njihovog duha, koji je bezvremen. Kao emociju koja postoji u nama, i tada, na tom mestu, ona nekako izbije, davno pritajena i na izgled zaboravljena.

“Kažu da mesta života čuvaju neki lagani otisak osoba koje su ih nastanjivale. Otisak u vidu udubljenja ili ispupčenja. Za Ernesta i Ceciliju Bruder, rekao bih, u vidu udubljenja. Uvek sam osećao prazninu kad bih se našao na mestima gde su oni živeli.”
Dora Bruder, Patrik Modijano

Advertisements

S A M A

Vreme grabi napred. Razvija se nauka i tehnika, nova dostignuća reklo bi se u svim poljima, ali ipak uvrežena mišljenja i navike tvrdokorno opstaju.
Kada se ta tvrdokorna mišljenja i navike odnose na nešto dobro i korisno, sigurno je svima u interesu da ostanu nepromenjena.
Biti razvedena žena u Srbiji danas je podjednako teško kao i pre pedeset godina, kako smo imali prilike da slušamo od naših baka i njihovih prijateljica.
Ništa te priče u svojoj suštini nisu promenjene iako gazimo dvadeset prvi vek. Posebno je teško za ženu koja odluči da bude sama i svoja, bez potrebe da se ponovo uda, osim ako joj se ne desi ljubav iz snova. Ona svoje oslobođenje skupo plaća, ne ulazeći naravno u intimne razloge te odluke, koja je od slučaja do slučaja specifična.
Upravo iz tih razloga mnoge žene ostaju u lošim, teškim i za njih pogubnim brakovima, svesne šta ih tek čeka kada iz jednog pakla zakorače u drugi.
One onda pokušavaju da izbalansiraju nekako užas bračnog života tražeći ventile na raznim stranama, te tako ostaju u formalnoj, društveno prihvatljivoj zajednici, braku. Taj savez, kod prijatelja, rođaka, kolega, itd, iako poremećen prihvaćen je kao normalan. S druge strane, razvedena žena iako je nastavila život gde je za momenat zastala, zbog tog ni malo prijatnog iskustva razvoda, obeležena je i odbačena, iako je postupila mnogo iskrenije i nije htela da igra podlu igru forme.
Ona nastupa sama. Pojavljuje se sama. Deluje sama.
Prate je razne priče, intrige, ljage. Svakakav polusvet pokušava da joj podmetne nogu kada vidi da pravi iskorak.
Nju nema ko da štiti.
Nema formalnog muža, i pored njega ljubavnika. Mora sama da se štiti od nasrtaja polusveta. Na ljage, intrige i spletke obično na početku odmah ogugla, jer to je neminovnost naše sredine i mentaliteta. Ako se odluči da ima partnera, ili ako nije imala sreće ni tada u izboru, pa odluči da traga proglašava se kurvom. Ako se odluči da bude sama, onda je nadmena, arogantna, nešto joj fali ili je lezbejka.
Može se o ovoj temi govoriti mnogo. Ima tu materijala za čitavu studiju i svima je mahom to poznato, ali nije na odmet ukazati na primitivizam društava i još jednu diskriminaciju.
Diskriminaciju prema razvedenim ženama.

K L A S I K A

Dopao joj se na prvi pogled.
Nije mogla da proceni sa koje je planete.
Kupovao je mnogo ispunjenih želja i verovatno je zbog toga izgledao iscrpljeno.
Besane noći su bile cena.
Tišina je pritiskala sve teže.
“Kupujete mnogo?”, pitala je tek da započne razgovor.
“Redovan sam kupac dugo.”
“Ja sam se do skoro držala stare metode čekanja i truda. Ide teško i sporo. Vidim svi kupuju, pa rekoh da pokušam i ja.”
Zagledao se u nju radoznalo. Oči su mu postale tamnije i lepše. Kao da su oživele.
“Ipak je stari način bolji. Trudiš se i čekaš. Mirno spavaš. Drži se toga.”
“A vi kupujete na veliko?”
“Ne može se sve kupiti…Shvatio sam vremenom.”
Stezala je kupljenu bočicu sa ispunjenim željama. Možda je ipak neće upotrebiti.
“Mogli smo popiti po Super Drink.”
Čula se muzika.
Mesec je sijao.
Imala je osećaj da su želje počele da se ostvaruju.

 

CLASSIQUE

Il lui plut au premier regard.
Elle ne pouvait deviner de quelle planète il venait.
Il avait acheté trop de vœux exaucés et semblait épuisé suite à cela.
Le prix des nuits d’insomnies…
Le silence devenait de plus en plus lourd.
«Vous en achetez beaucoup ? demanda-t-elle pour entamer la conversation.
« Je suis un habitué, depuis longtemps. »
« Moi, je m’en tenais jusqu’à présent à la vieille méthode de l’attente et de l’effort. Mais c’est dur et long. Je vois que tout le monde achète, alors j’ai décidé d’essayer moi aussi. »
Il l’observait curieusement. Ses yeux s’assombrissaient et devenaient plus beaux. Comme s’ils ressuscitaient ;
« Cependant, la vieille méthode est la meilleure. Tu fais des efforts et tu attends. Tu dors bien. Accroche-toi à cela. »
« Et vous achetez en gros ? »
« On ne peut pas tout acheter… Je l’ai compris avec le temps. »
Elle serrait la bouteille achetée avec les vœux exaucés. Peut-être qu’elle ne l’utilisera pas.
« On pourrait boire un Super Drink ensemble. »
On entendait la musique.
La lune brillait.
Elle avait le sentiment que ses vœux commençaient à se réaliser.

K O R O N I D A

Koronida je bila ćerka kralja Lapita. Živela je na obali jezera u Tesaliji, u čijoj je vodi uživala da se kupa. Njena izuzetna lepota privukla je Apolona i oni postadoše ljubavnici.
On je zadužio vranu kao sneg belog perja da je čuva u njegovom odsustvu. Koronida iako je ostala trudna sa Apolonom nije mu bila verna.
Saznavši za to vrana požuri da mu saopšti strašnu istinu dok je bio u Delfima. Ljut Apolon prokle vranu i ona postade crna, kao i svi njeni potomci do sada.

Apolonova sestra Artemida, naoružana lukom i strelom, ubila je Koronidu. Apolon se pokajao, ali je bilo kasno. Zamolio je Hermesa da spase dete, dečaka kome je dao ime Asklepije. Naučio ga je veštinama lečenja tako dobro da su ga poštovali kao osnivača medicine.

Ako ste se nekada pitali zašto su vrane crne.

Apollo and Coronis

CORONIS

Coronis fille du roi Phlégias vivait au bord du fleuve en Thessalie, où elle aimait se baigner. Son extrême beauté attira Apollon et ils devinrent amants.

Il commanda à une corneille blanche comme la neige de la surveiller pendant son absence. Coronis même si elle était enceinte d’Apollon lui était infidèle.

Apprenant cela, l’hirondelle blanche vola à Delphes pour lui révéler lui la terrible vérité. De colère, Apollon maudit la corneille qui devint noire, comme tous ses descendants depuis ce jour.

Artémis, sœur d’Apollon, tua d’une flèche Coronis. Apollon le regretta mais il était trop tard. Il pria Hermès de sauver son enfant, un garçon qu’il prénomma Asclépios. Il lui enseigna si bien l’art de guérir qu’il fut respecté comme le fondateur de la médecine.

Si vous vous êtes déjà demandé pourquoi les corneilles sont noires.

S I Z I F

Sizif je živeo na Korintskoj prevlaci i imao je veliko krdo krava. Primetio je da mu se krdo smanjuje, pa im je pod kopita utisnuo žig “ss”. Otkrivši kradljivca i želeći da ga kazni, obljubio mu je kćer koja mu je rodila Odiseja. Veoma lukav, Sizif je činio mnoga zlodela. Pljačkao je, ubijao nedužne putnike, i naravno odao Zevsovu tajnu.
Zbog svega toga kažnjen je tako što je dobio zadatak da ogroman kamen odgura na vrh brda najstrmijom stranom, prebaci ga preko vrha i skotrlja u podnožje. Nikada nije uspeo to da uradi. Taman kad bi ga dogurao do vrha, kamen bi od težine sam skliznuo nazad, pa bi počinjao iz početka.

Za uzaludan posao ili zadatak koji se mora uraditi, a skoro ga je nemoguće ispuniti kažemo da je “Sizifov posao”.
Manje ili više za običnog čoveka u Srbiji sve je Sizifov posao. Od plaćanja računa, do kupovine najbanalnijih stvari. Uopšte, za dostojanstven život ulaže mnogo truda, a rezultati su neizvesni. Obično se vraća na početak još umorniji.
Ali kad prosečnog, kočopernog Srbina pitaju: “Kako ste?”
On kao Jov odgovara: “Ne žalim se!”
Ili kao Ikar: “Sjajno!”
Ili kao Platon: “Idealno!”
Nekad kao Marks: “Biće bolje.”
Retko ćete čuti da kao Prometej kaže: “Nešto me nagriza.”
Ili kao Frenklin: “Sav sam naelektrisan!”
Ako bi mene pitali, ja bih se složila sa Pikasom: “Zavisi od perioda.”

S I S Y P H E

Sisyphe vivaint dans l’isthme de Corinthe et avait un énorme troupeau de vaches. Il se rendit compte que son troupeau diminuait, et avait marqué la corne des pattes de ses vaches du sigle « SI ». Ayant découvert le voleur, il lui prit sa fille qui mit au monde Odyssé. Le très malin Sisyphe commettait des actes mauvais. Il volait, tuait les voyageurs innocents, et bien sûr trahit le secret de Zeus. Pour tous ces forfaits, il fut condamné à rouler un rocher jusqu’en haut d’une montagne qui redescendait à chaque fois qu’il parvenait au sommet à cause de son poids. Et il recommençait tout depuis le début.

Pour un travail ou une tâche qui doit être accompli, et qu’il est impossible de réaliser, on dit que c’est « le rocher de Sisyphe ».
En Serbie, pour le citoyen moyen, c’est plus ou moins « le rocher de Sisyphe ». Du paiement des factures, à l’achat des produits les plus anodins. En général, il investit beaucoup d’energie pour une vie digne mais les résultats sont incertains. Il revient alors au début encore plus épuisé.
Mais quand on demande au citoyen Serbe moyen, blasé : « comment allez vous ? »
Il répond comme Job : « je ne me plains pas ! »
Ou comme Icare ; « Brillamment bien ! »
Ou comme Platon : « Idéalement bien ! »
Autrefois comme Marx : « ça ira mieux ! »
Vous entendrez rarement dire comme Prométhée : « quelque chose me ronge ! »
Ou comme Franklin : « Je suis tout électrique ! »
Si on me le demandait, je m’accorderais à dire comme Picasso : « ça dépend des jours.»

Č V O R

Pre nego što će postati frigijski kralj Gordije je bio siromašni seljak. U znak zahvalnosti, Zevsu je posvetio svoja volovska kola zajedno sa jarmom privezanim za rudu na poseban način. Najviše je zapamćen po tom čvoru koji niko nije mogao da razveže. Verovalo se da ko razdreši Gordijev čvor, postaće gospodar Azije.
Mnogo kasnije Aleksandar Makedonski je drsko presekao čvor svojim mačem.

“To niko ne može raspetljati.””To je nemoguće razrešiti.””To je toliko zamršeno.”

Koliko li smo samo puta bili nemoćni pred nekim složenim, naizgled nerešivim problemom? Koliko li smo samo dana i noći potrošili na razmišljanje i traženje rešenja, često bezuspešno? Ostali sedeći budni noćima pokušavajući razdrešiti svoj lični Gordijev čvor. Nemoćni, pobeđeni…

Oni koji su odlučili, smogli snage i hrabrosti, presekli su i krenuli dalje!

K N O T

Before becoming a king of Phrygia, Gordius was a poor peasant. In gratitude to Gods, he devoted his oxcart to the Zeus, along with the yoke attached to the ore in a special way. The memory on him was kept mostly because of that node that nobody could untie. It was believed that the one who untie the Gordian knot, will become the master of Asia.
Much later, Alexander the Great has crudely sliced the knot in half with his sword.

“No one can untangle this.” “It is impossible to resolve.” “It’s so complicated.”

How many times we’ve been powerless over some complex problem that seemed impossible to resolve? How many days and nights we’ve been thinking and seeking for the solutions, often in vain? Spending sleepless nights trying to resolve our personal Gordian knot. Helpless, defeated…

Those who decided, found the strength and courage – cut it and moved on!

LE NOEUD GORDIEN

Gordias était un pauvre paysan avant de devenir le roi des phrygiens. En remerciement, Il consacra son char rempli de blé à Zeus et fit un nœud inextricable autour du timon. On se souvient de lui par ce nœud impossible à défaire. Il se racontait que celui qui dénouerait le nœud gordien deviendrait le maître de l’Asie. Beaucoup plus tard, Alexandre le Grand, le Macédonien, le trancha brutalement avec son épée.

« On ne peut pas le démêler ». « On ne peut pas le défaire ». « C’est tellement emmêlé. »

Combien de fois avons-nous fait face à des problèmes complexes, apparemment insolubles ? Combien de jours et de nuits avons-nous passé, souvent sans succès, à réfléchir, à chercher des solutions ? Veillant assis dans l’obscurité, essayant de dénouer notre propre nœud gordien.
Impuissants, vaincus…

Ceux qui ont pris leur décision, ont rassemblé leurs forces et leur courage et l’ont tranché pour continuer leur route !

P O H L E P A

Pohlepa je prokletstvo.
Nikad dovoljno.
Uvek potrebno.
Večito malo.
Grabi… Grabi…
Uvek nezadovoljni.
Uvek ljubomorni na one koji imaju ono što oni nemaju.
Na one koji imaju ono što i oni imaju, jer zašto da i drugi imaju? Treba samo njima.
Užasno stanje duše.
Pakao duše.
Besmislenost pohlepe slikovito opisuje mit o kralju Midi.

Mida sin velike boginje Ide i nepoznatog satira, zarobio je Silena, Dionisovog vaspitača. Da bi ga vratio Dionis ponudi Midi nagradu, kakvu god želi.
Mida požele da sve što dotakne pretvori u zlato. Želja mu se ispunila i uskoro je sve oko njega bilo zlatno. Samo, nije mogao da jede ni da pije. I hrana je postajala zlato. Shvativši da zbog svoje pohlepe može umreti, jedva je umolio Dionisa da ga oslobodi tog prokletstva.

Mida je imao Dionisa da ga oslobodi pohlepe.
Ko će osloboditi nas?

L A  C U P I D I T E

La cupidité est une malédiction.
Jamais assez.
Toujours plus.
La plupart du temps insuffisant.
Amassez… Amassez…
Vous êtes toujours insatisfaits.
Toujours jaloux de ce que les autres ont mais que vous n’avez pas.
De ce que les autres possèdent et que vous possédez aussi.
Pourquoi les autres devraient détenir quoique ce soit ? Il n’y a que vous qui devez posséder.
Un horrible état d’esprit.
L’enfer de l’âme.
La stupidité de la cupidité est décrite dans le mythe du roi Midas.

Midas fils de la grande déesse Cybèle et de Gordias, emprisonna Silène, le précepteur de Dyonisos. Pour obtenir sa libération, Dyonisos lui accorda le vœu qu’il souhaitait. Midas demanda que tout ce qu’il touche se transforme en or. Seulement, il ne mangeait plus et ne buvait plus. Même la nourriture devenait or. Il comprit qu’à cause de son avidité, il pouvait mourir. Il supplia Dyonisos de le libérer de cette malédiction.

Midas a eu Dyonisos pour le libérer de la cupidité.

Qui nous libèrera de la nôtre ?

P R I V I L E G I J E

“Muke Tantalove” izraz koji često upotrebljavamo kada nam nešto ne ide od ruke, a moramo da uradimo.
Naime, Tantal pored toga što je bio Zevsov sin, bio mu je i ljubimac i prijatelj. Imao je privilegiju da večera sa bogovima. Jednom se odvažio da ukrade božansku hranu, koju je podelio sa svojim prijateljima smrtnicima i odao Zevsove tajne. Činio je i druga zlodela, pa ga je Zevs osudio na večne muke.

Koliko nas privilegije ponesu pa pređemo granicu i pomislimo da nam je sve dopušteno?
Da za nas ne postoje pravila.
Da možemo da radimo šta hoćemo na osnovu poverenja koje nam je ukazano.
Privilegija ne znači da ne postoje granice. Samo te granice nisu jasno zacrtane, one su u nama, u našim moralnim normama.
Privilegovani bi trebali da budu visoko moralni.
Da li su?

Zbog nepoštovanja ukazane časti i datih privilegija, činjenja raznih zlodela, Tantal je osuđen na večne muke.
Danas mi se nekako čini da su uloge zamenjene. Mali čovek, ni kriv ni dužan, ima “Muke Tantalove” a privilegovani gaze granice dopuštenog nekažnjeno.

L E S  P R I V I L E G E S

« Le supplice de Tantale » une expression que nous utilisons souvent lorsque quelque chose ne va pas de soi mais que nous devons accomplir.

Or donc, Tantale était le fils de Zeus, il était son préféré et son ami. Il avait le privilège d’être invité à la table des dieux. Une fois, il déroba la nourriture des dieux qu’il partagea avec ses amis mortels et dévoila tous les secrets de Zeus. Il commettait des actes cruels si bien que Zeus le condamna à des supplices éternels.

Combien de privilèges peuvent nous pousser à franchir les limites en pensant que tout nous est permis ? Que pour nous, il n’y a pas de règles. Que l’on peut faire ce que l’on veut parce qu’on nous fait confiance.

Privilège ne veut pas dire sans limites. Ses frontières sont floues. Elles sont en nous, dans nos règles morales.
Ceux qui ont des privilèges devraient avoir une morale élevée. Mais l’ont-ils ?

En ne respectant pas l’honneur et ses privilèges, en commettant des cruautés, Tantale a été puni aux supplices éternels.

Au jour d’aujourd’hui, il me semble que les rôles sont inversés. L’homme simple, en rien coupable, a tous « les supplices de Tantale » et ceux qui sont privilégiés s’autorisent à piétiner impunément les limites.