N E O D O LJ I V A

Spremna sam za plažu. Prvi put. Ne računam period dok nisam postala majka. Tada sam uvek bila spremna. Sada sam apsolutno spremna. Neko će se možda pitati šta to tačno podrazumeva? Odgovor je jednostavan: baš me briga.
Prihvatam sebe onakvu kakva jesam.
Ne opterećujem se treningom, dijetama, celulitom.
To sam što sam. Kome se ne sviđa ne mora da gleda.
Prvi put sam zadovoljna apsolutno. Sve je onako kako teba da bude. Prirodno.
I moje. Ima i celulita i strija. Ima i sala. Ima svega. I mnogo mi je drago zbog toga.
Slobodna sam.
Nisam rob nikakvih uzora. Podignutih zadnjica i silikonskih grudi.
“Meni ne ugrađuj ništa, nisam robokap.”
Manijakalnih treninga, zbog utegnutih butina. Iscrpljujućih dijeta, zbog ravnog stomaka.
Neka hvala. Ni priroda nije savršena, ali je neodoljiva.
Nisam nakvarcovana, niti se kvarcujem. Bela sam kao sir. Ne roštiljam telo na suncu. Uživam u hladu, uz hladno pivo.
Jedem šta poželim i ne stajem na vagu. Jer sam slobodna,
i savršena.
Takva sam kakva sam

Takva sam kakva sam.
Baš takva sam stvorena.
Kad imam želju da se smejem,
Smejem se grohotom.
Volim onog ko me voli.
Pa zar sam za to kriva?
Što nije uvek isti onaj koga volim.
Takva sam kakva sam.
Baš takva sam stvorena.
Pa šta sad hoćete?!
Šta hoćete od mene?!
Stvorena sam da se dopadam
I tu se ništa ne može izmeniti.
Potpetica mi je suviše visoka,
Struk mi je suviše vitak,
A grudi suviše čvrste.
I koluti pod očima suviše modri.
A onda i zatim
Takva sam kakva sam!
Dopadam se onome kome se dopadam.
I šta se to vas tiče?!
Ono što mi se dogodilo…
Da, ja sam volela nekoga.
Nekoga ko me je voleo.
Kao deca što se među sobom vole
I znaju prosto da vole,
Da vole, vole, vole…
I zašto me onda ispitivati?!
Ja sam ovde samo da vam se dopadam
I ništa se tu ne može izmeniti!

Žak Prever

S E B E

Okrenimo se oko sebe.
Toliko ima lepog cveća, drveća, trave.
Tu je nebo, oblaci, pa sunce, mesec, zvezde.
Kiša, barica, voda, reka, jezero, more, okean. Kamen, staklo.
Trčkara pas, mačka, pile, guska, patka, miš.
Toliko toga na svetu divnog, sve priča svoju priču.
Ima svoje mesto, svoje boje, nešto nam pokazuje, nečemu nas uči.
Postoji svet oko nas. Drugi ljudi u pokretu, u osmehu, sa suzom, brigom.

Ali mi vidimo samo sebe.
Slikamo neprekidno sebe. Posmatramo u ogledalu sebe.
Stavljamo u prvi plan sebe. Grabimo samo za sebe.
Gazimo druge zbog sebe, sebe, sebe, sebe.
“Ja volim samo sebe
svog jedinog sebe
ja volim samo sebe
svog predivnog sebe.”
Invazija selfija, bombardovanje sobom.
Na kraju će čovek ugušiti sam sebe od tolikog sebe.

Pustimo svež vazduh u sebe.
Nove mirise, zvuke.
Provetrimo sebe.

Sa sobom, za sebe, zbog sebe, sobom, sebe, sebi, ja.
Niko kao ja.
Samo treba da gledate mene.
Moju lepotu, moj seksipil, moje oči, moj nos, usne.
Ja, ja, ja i samo ja.
Moja garderoba i sve moje sam ja sebi.
Sa sobom.
Moje noge, moje nokte, ja.
Samo ja.
I opet ja.
Mene,
sebe,
ja!

U M E Ć E

Seo je u čamac i zaveslao ka obali. Dugo se zadržao. Očekivala je da će ih pozvati, ali vratio se sam. Nije želeo da niko skrnavi njegov raj.
“Moram danas da se vratim, Iskrsli su problemi…”, rekao je zabrinuto.
“Vratićemo se zajedno.”
Još jednom je bacila pogled na jezero. Voda se presijavala u daljini. Spuštala se izmaglica. Bilo je suviše lepo da bi potrajalo.
Dani su prolazili, nije se javljao.
Počela je da izlazi. On je bio prizeman i praktičan. Nije dolazio i odlazio kao oluje. Unosio je mir i spokoj. Znao je da mu deo nje nikada neće pripadati.
Vremenom ga je zavolela. Bio je slikar. Uneo je nove boje u njen život. Bojio ga je svim tonovima ružičaste, zelene i plave. Inspirisala ga je.
Dešavalo se da se u mislima vrati na jezero. Preplavio bi je talas topline i ljubavi. Kako je moguće voleti dva muškarca u isto vreme, pitala se. Nije imala odgovor. Očigledno je bilo moguće.
Život je čudo, i ne daje odgovore na baš sva pitanja. Ono što je najvažnije jeste biti sposoban dati i primiti ljubav.

“Ljubav, to jest ostajanje u ljubavi, a ne zaljubljenost, svestan je i odlučan čin volje, umeće koje moramo savladati kao svako drugo umeće, kao umeće drvodeljstva ili umeće muziciranja. I zahteva brigu, odgovornost, poštovanje i znanje.” Erih From

J U T R O

Voda je bila hladna, ali posle kraćeg prilagođavanja prosto neodoljivo prijatana za plivanje. Svako popodne se kupala, dok je on komponovao. Onda im je pripremala večeru.
On je ustajao rano. Budio je miris kafe, pečene slanine ili kajgane.
Volela je te momente. Nije htela da otvori oči. Pravila se da spava, dok ga je posmatrala kroz trepavice. Trudio se da ne pravi buku. Nije znala koji je dan. Nije želela da zna. Tu je bio on, muzika, knjige, jezero… Šuma okolo kao zaštita od spoljnjeg sveta. Njihov svet, njihov raj.
Pisao je roman i već je odmakao prilično. Ovde je želeo da ga završi. Falio mu je preokret na kraju i verovao je da će mu sinuti ideja.
Nije joj davao da ga čita. Još nije bio spreman. Bio je perfekcionista. Stalno je tražio novu reč. Mnogo je polagao na detalje, dok je njoj bila presudna suština.
“Kad pojedemo hranu, ti da loviš.”
“Ovde napada sneg dva metra.”
“Ti da prtiš sneg.”
“Ima i medveda.”
“Da okačiš kožu iznad kamina.”
Začuo se zvuk trube. Dolazio je spolja. Ogrnula se ćebetom i izašla da pogleda. Grupa od njih nekoliko je mahala sa obale. Jedan je duvao u trubu.
“Izgleda da se naš odmor završio.”
“Videćemo…”, promrmljao je sebi u bradu.

“Imam utisak da su mi se izmešala godišnja doba. Čini mi se da je to bilo u leto ili možda u zimu, jednog jutra prozračnog od hladnoće, ali sunčanog i sa plavim nebom.” U kafeu izgubljene mladosti, Patrik Modijano

P A R A D I S E

Prizor je zadivio.
Kao sa razglednica iz Kanade. Šuma se ogledala u tirkiznoj vodi jezera. Planinski vrhovi sa snežnim kapicama uzdizali su se u plavetnilo u zlatnom sjaju letnjeg sunca.
“Ovo je bajka koju sanjam.”, pomislila je.
Kuhinja je bila puna hrane.
“Planiraš da ostaneš zauvek ovde, koliko vidim.”
“Ne, nego znam koliko možeš da pojedeš za mesec dana.”
Gađala ga pomorandžom, ali je spretno izbegao iznenadni napad.
Pustio je muziku na najjače.
Sela je na terasu. Stolica na ljuljanje je bila baš po njenoj meri.
Doneo je limunadu i kafu.
“Kao u dobra stara vremena.”
Pročitala mu je sa usana, jer nije čula od muzike koja je lebdela jezerom i topila snežne kapice planina.
Jako se uštinula za ruku, ali se nije probudila.
Bilo je stvarno.

“Počinje leto i ubrzo ćemo otputovati. Kuda? Nismo još znali. Možda na Majorku ili u Meksiko. U London ili u Rim. Odredišta nisu bila važna, sva su se stopila u isto. Jedini cilj našeg putovanja bio je odlazak u srce leta, tamo gde se vreme zaustavlja i gde kazaljke na satu večno pokazuju isti čas: podne.” U kafeu izgubljene mladosti, Patrik Modijano

L A K E

Nije mogla da se odluči šta je lepše, zalazak ili rađanje sunca. Volela je i jedno i drugo. Svetlost se polako uvlačila i mešala sa ostacima noći. Čekala je da se velika, sjajna lopta pojavi i obasja još jedan dan.
Bila je spremna. Torba spakovana. Sve pripremljeno. Kao i uvek pred put nije mogla da spava. To joj je ostalo od detinjstva.
Kuća je bila na jezeru okružena šumom. Tu je pisao i komponovao. Bilo je to njegovo “Mesto za beg”, kako ga je zvao. Odlazio je uvek sam, da bi mogao na miru da stvara. Kada ju je pozvao da mu se pridruži, bila je iznenađena.
“Sigurno je smekšao sa godinama.”, pomislila je.
Ponela je samo par knjiga, jer poznavajući ga želeće da pročita nešto po njegovoj preporuci, pa da mu priča kako je shvatila, šta je osetila. Onda će on malo da ćuti, pa da joj kaže kako ništa ne razume, ili će pak da se oduševi i kaže kako su joj se razigrali klikeri.
Mnogo puta se pitala kako može da voli takvog čudaka. Nije imala odgovor.
Jednom dok joj je puštao tek komponovanu muziku i čekao reakciju, shvatila je zašto ga voli toliko jako. Volela ga je u stvari duplo. Njega, čoveka čudaka i njegovo delo. Zašto je on voleo nju, to tek nije imala pojma. Sigurno ni on nije znao.

“Glupo je to što sam kazao… Nema šta da se razume… Kad nekog zaista volimo, treba da prihvatimo deo tajne koju nosi u sebi… To je i razlog zbog koga i volimo… Zar ne?” U kafeu izgubljene mladosti, Patrik Modijano

F E R D I N A N D

“Navikla sam da biram i da se branim.”
“Kada te neko bira ti bežiš.”
“Pregrubo je reći da bežim, ali odlazim.”
“To je čudno.”
“Ne mislim da je čudno. To je moj način.”
Izgleda da nije bio povoljan momenat za razgovor. Znao je da onaj ko je bude izabrao mora pustiti da bude izabran.
“Srećna sam danas. Sunce je tako žuto. Nebo baš plavo onako kako volim. Cveće miriše. Trava je zelena.”
“Ptice cvrkuću.”, nastavio je podrugljivo.
“Vidiš, tebi je smešno, a ja to zaista osećam i mislim. Moguće je imati čista, jaka osećanja zbog naizgled običnih stvari. Zbog života.”
“Dugo nisam čuo tako nešto. Sada si ti mene obradovala.”
Šetali su jedno pored drugog polako. Krišom je preko obrve pogledao nebo. Bilo je plavo i čisto. Osetio je prijatnu toplotu prolećnog sunca. Sagnuo se i ubrao cvet. Prineo ga je licu. Nije mirisao. Zagledao ga je bio je narandžast i nežan. Preplavilo ga je smirenje i blagi talasi nadolazeće radosti.
“Ličiš mi na Ferdinanda.”
“Eto šta od mene napravi nebo, sunce i cvet.”
Postideo se, ali je bio srećan.

Dž E M

Gomila zgužvanih papira oko nje.
Počne, zgužva, počne, zgužva, i sve tako…
Mora mu nekako objasniti da je sve bio nesporazum. Nije pronalazila prave reči.
Uvek joj se činilo da je napisala drugačije od onoga kako je želela da on shvati.
I kako može da zna kako će on sve da shvati?
Možda ga uopšte neće ni interesovati da bilo šta shvata.
Brzo je odagnala te zlosutne misli.
Počela je ponovo.
“Dragi Mrave…”
Ne, nikako dragi, pomisliće da ga voli.
“Ćao Mrave!”
To joj se učinilo dobro.
“Sačuvala sam teglu džema od šumskih jagoda samo za tebe.”
Neko je zazvonio.
Brzo je savila pismo.
Cvrčak je začuđeno gledao u hrpu zgužvanih papira.
“Ne izlaziš danima, pa sam se zabrinuo.”
Nervozno se uzvrpoljila u fotelji od orahove ljuske.
Poslužila im je toplo mleko od žira.
Pili su u tišini i posmatrali izmaglicu nad šumom.

Inspirisano pričama Tona Telehena.

 

LA CONFITURE

Une pile de papiers froissés autour d’elle.
Elle commence puis froisse, commence, froisse et ainsi de suite…
Il fallait lui expliquer que tout était un malentendu. Elle ne trouvait pas les bons mots.
Elle avait l’impression d’écrire autre chose que ce qu’elle voulait que Fourmi comprenne.
Et comment pouvait-elle savoir ce qu’elle comprendrait ?
Peut-être que cela ne l’intéresserait pas de comprendre quoi que ce soit.
Elle éloignait rapidement ces mauvaises pensées.
Elle recommença.
« Chère fourmi… »
Non, pas chère, elle penserait qu’elle l’aime.
« Salut Fourmi ! »
La formule lui convenait mieux.
« J’ai gardé le pot de confiture de fraises des bois rien que pour toi. »
Quelqu’un sonna à la porte.
Elle plia vite sa lettre.
Le Criquet regardait avec étonnement la pile de papiers chiffonnés.
« Cela fait des jours que tu ne sors pas, alors je me suis inquiété. »
Elle s’assit nerveusement dans le fauteuil en coquille de noix.
Elle lui servit du lait de gland chaud.
Ils buvaient en silence et regardaient la brume envelopper la forêt.

Inspiré des histoires de Ton Telehen.

 

 

Š U M A

Miris šume posle nevremena.
Svežina i lakoća vazduha koji se udiše.
Ptice počinju da pevaju.
Sporadično, a onda sve intenzivnije.
Zvuk se meša sa žuborom potoka.
Boje…Zelena.
Oblaci se razilaze. Nebu se vraća čisto plavetnilo.
Osećaj kada se udiše život.
Trenutak kada se počinje iz početka.
Kada je sve čisto i jasno.
Planina.
Obronci se prostrli okolo.
Na koju god stranu kreneš, ideš ka lepoti.
Ne vidim ga. Gde je?
Od blata i kiše mokar, pruža mi buket poljskog cveća.
Šaren i divan u rukama mi je. Mirišem ga…
Gledam ga preko buketa i vidim sve što mi treba.

“Zeleno, volim te, zeleno.
Zelen vetar, zelene grane.
Brod na moru
i konj u planini.”

 

LA FORET

Les senteurs de la forêt après la tempête,
La fraicheur et l’air léger qui se respire,
Les oiseaux entament leurs chants,
De manière sporadique puis plus intensément.
Leur son se mélange au murmure du ruisseau.
Les couleurs… verdoyantes.
Les nuages se dispersent. Le ciel recouvre son bleu azur.
Ce sentiment d’inspirer la vie.
L’instant de l’éternel recommencement.
Quand tout est clair et net.
La montagne.
Les pistes se sont répandues aux alentours.
Quel que soit le chemin emprunté, on se dirige vers la beauté.

Je ne le vois pas. Où est-il ?
Boueux et trempé par la pluie, il me tend un bouquet de fleurs des champs.
Plein de couleurs et beau, je le tiens dans mes bras. Je le respire…
Je l’observe à travers le bouquet et je vois tout ce dont j’ai besoin.

« Couleur verte, je t’aime.
Vent verdoyant, branche verdoyante.
Le bateau sillonnant la mer.
Et le cheval dans la montagne. »

 

K L E T V A

Potoci su bili puni smeća.

“Kako im nije žao da bacaju smeće u potoke?!”

Najlon kese razbacane svuda okolo sablasno su se lelujale na povetarcu. Ovo je već koji po redu pretrpan đubretom. Za ne poverovati. Počela je da ga kupi na jednu gomilu. Čemu? Uhvati je malodušnost. Sutra će opet sve biti isto. Ovim naporom ne postiže ništa. Bacači nemaju obzira. Ne cene prirodu. Nema sankcija, osilili su se.

Ono što je sigurno kod naših ljudi je duboko ukorenjeno sujeverje. Setila se da su u jednom mestu, taj problem efikasno rešili kletvom. Postavili su tablu sa ispisanom kletvom i posle izvesnog vremena više tu đubre niko nije bacao.
Kako stvari stoje na svakom koraku bi trebalo postavljati slične table, počev od prirode, pa do institucija. Nije izvodljivo.
Stiglo je proleće. Priroda se budila.
Ostalo je samo da veruje da će priroda i ljubav ljudi prema njoj ipak pobediti!

 

MALEDICTION

Les ruisseaux étaient plein de déchets.

Ils devraient avoir honte de jeter les déchets dans les ruisseaux ?!

Les sacs en plastique jetés au tout venant, se balançaient dans le vent. Combien de fois déjà cette saleté débordait. Incroyable ? Elle les ramassa une pile de sacs. Pourquoi ? le découragement la saisit. Demain, ce sera la même chose. Tant d’effort pour rien. Ceux qui jettent s’en fichent et ne respectent pas la nature. Le laisser-aller sans la punition.

Ce qui est profondément enraciné dans notre population est la superstition. Elle avait le souvenir d’un lieu où ce problème avait été résolu par une malédiction efficace. Un panneau avait été mis avec une malédiction inscrite dessus et après quelques temps, plus personne ne jeta de déchets.
En l’état des choses actuelles, il faudrait mettre à chaque pas des panneaux identiques commençant par la nature jusqu’aux institutions. Mais c’est impossible.

Le printemps s’installait. La nature se réveillait.
Il ne restait plus qu’à croire que la nature et l’amour que lui portent les hommes vaincront malgré tout.