O G L E D A L O

U odnosu na druge mi odmeravamo sebe.
Neki to shvate bukvalno, pa u okviru jedne grupe imaju privid svoje moći i superiornosti, a van toga su obični, jedva prosečni. Nesvesni da sva sila i moć koja im je data, ima određen rok trajanja. Da sa njom treba rukovati pažljivo.
Moguće je da muti um, te se gubi osećaj za realnost, ne znam, ali tako kažu oni koji su je iskusili, pa izgubili.
Pravu sopstvenu vrednost u odnosu na druge nije lako odmeriti. Moguće je delimično kroz mnoge promene, i ljudi i okruženja, putovanja, razne poslove, snalaženjem u najneobičnijim situacijama, nekad teškim, neprijatnim, pa i lepim.
Koliko smo spremni da pomognemo kad je i nama pomoć potrebna?
Koliko smo sposobni da razumemao potrebe drugih kad nam je naizgled sve potaman? Koliko smo spremni da oprostimo, da zaboravimo uvrede i gonjenja?
Koliko je još toga potrebno da bi odmerili sebe?
Uvek treba misliti o sebi u odnosu na druge da smo manji.
Kad nas ponize, zapravo su nas uzvisili.
Kad mislimo da ćemo se poniziti, mi se baš tad uzvisujemo.
Kad nas uzvise, budimo na oprezu, uvek posle sledi pad.

“Ljudske grupe, ako ih čine i samo tri osobe, imaju tendenciju da se dele na suparničke podgrupe.” Platforma Mišel Uelbek

“U samoj toj izglednosti da će nam upravljati budale bilo je nečeg neodređeno neugodnog, ali na kraju krajeva, neće ni to biti prvi put.” Lanzarote Mišel Uelbek

Advertisements

L A N U I T

Luna sjajna ovu noć obasja i dade joj veličanstven ton.
Ako me se setiš, a ti me potraži u
Noći muzeja, gde se narod tiska i
Umetnost traži. Čekaću te kraj žita od zlata, bademovih grana u raskošnom cvetu
I zvezdanog neba. Kad ugledam svetlost milog lica tvog
Tada čućeš da ne kažem ništa, sve nežne reči iz srca mog.

27VANGOGHJP2-superJumboStarry Night Over the Rhone by Vincent van Gogh

LA NUIT

Lune brillante, illuminant cette nuit, lui donnant une nuance magnifique.
Au souvenir de moi, cherche-moi lors de la
Nuit des musées, où le monde se presse et va en quête d’
Une œuvre. Je t’attendrai au bord du champ de blé d’or, sous les branches de l’amandier en fleurs.
Infini étoilé. Quand j’aperçois ton visage clair et aimé,
Tu sauras à cet instant que je tais tous les mots doux de mon cœur.

 

B O L

“Ubica je bol.”
“O kakva zabluda!
Niste osetili prazninu duše.
Pustinju osećanaja.
Kad ste mrtvi, a živite.
Niste osetili zaborav radosti.
Kad se oko vas smeju, a vi se čudite, čemu?
Kad ne osećate ništa.
Kad ste ubijeni.
Voleti znači živeti.
Ako dođe bol živite,
jer osećate.”
Nastao je tajac…
Izrečeno je stajalo u vazduhu,
moglo je da se dodirne.
“Ja nemam svoje. Oteću tuđe. Prisvojiću! Osvojiću!”
“Ono što ti ne pripada, nikada ne možeš prisvojiti.”
“Ako otmem, nije ni bilo nečije.”
“Ne otimaj, ne traži, pronalazi!”

 

LA DOULEUR

« Un tueur cause la douleur. »
« Oh, quel mirage !
Vous n’avez pas senti le vide de votre âme.
Le désert des émotions.
Quand vous êtes mort de l’intérieur alors que vous vivez.
Vous n’avez pas senti ce qu’est la joie oubliée.
Quand on rit autour de vous et vous, vous êtes étonné, mais de quoi ?
Quand vous ne ressentez rien.
Quand vous êtes mort.
Aimer signifie vivre.
Si la douleur fait son apparition, vous vivez,
Car vous ressentez. »
Le silence s’installa…
Les mots prononcés flottaient dans l’air,
On pouvait les palper.
« Je n’ai rien à moi. Je volerais à autrui. je prendrais! Je conquerrais ! »
« Ce qui ne t’appartient pas, jamais tu ne pourras le prendre. »
« Si je l’arrache, c’est qu’il n’était à personne. »
« Ne vole pas, ne cherche pas à le faire, découvre ! »

 

Z A M I S L I

Dekart je tvrdio da predstava o nečemu savršenom ne može poticati od nečega što je samo nesavršeno. Smatrao je i da između misli i postojanja postoji veza. Što je nešto jasnije u mislima to je sigurnije i njegovo postojanje.

Pikaso je takođe verovao da sve što možeš da zamisliš je stvarno.

Veliki mudrac otac Tadej je znao da “Kakve su ti misli, takav ti je život.”

Da li preterujemo ako verujemo u ovako nešto?

“Kroz umetnost preterivanja izdržati egzistenciju, omogućiti je. Što sam stariji, to više bežim u svoju umetnost preterivanja.” govorio je veliki Bernhard

Kroz preterivanje ogoljavamo stvarnost i prikazujemo je jasnije nego što se ona često shvata.
Kroz preterivanje mi lakše podnosimo stvarnost koja ume da bude surova.
Zamišljamo i ostvarujemo. Stvaramo. Ko nije sposoban da zamisli, nije sposoban ni da ostvari.

IMAGINE

Descartes affirmait que la représentation de la perfection ne pouvait pas découler de quelque chose d’imparfait. Il considérait qu’entre la pensée et l’existence il y avait un lien. Plus quelque chose est précis dans notre esprit plus nous sommes sûrs de son existence.

Picasso pensait également que tout ce qu’on pouvait imaginer était réel.

Le Père Thaddée (Tadej), grand sage orthodoxe, savait que « les pensées que tu as, font la vie que tu mènes. »

Est-ce que nous exagèrons lorsque nous croyons en quelque chose de semblable ?

« L’art d’exagérer est à mon sens l’art de surmonter l’existence. Plus je vieillis, plus je me réfugie dans mon art de l’exagération. » disait le grand Bernhard.

A travers l’exagération, nous exposons la réalité et la présentons plus clairement que ce nous en percevons.
A travers l’exagération, nous supportons mieux la réalité qui peut être cruelle.
Nous imaginons et nous matérialisons. Nous créons. Celui qui est incapable d’imagination, est incapable de création.

T R N

Ništa više ne bode oči nečasnim ljudima od čoveka plemenitog duha.

Kao trn u oku, kao so na rani, kao kamen u cipeli, on smeta.

Daveći se u blatu u kome su ogrezli, nečasni ljudi čine sve da plemenitu, čistu dušu bar poprskaju njime, a po mogućstvu i uvuku u sopstveni mulj.

Nemoralni ljudi, kao lako upotrebljivi neohodni su za ostvarivanje nečasnih ciljeva.

Sokrat je mislio da ih to ne čini srećnim.

Kada čovek čini stvari za koje duboko u sebi zna da nisu ispravne ne može biti srećan. A samo nesrećan čovek čini zlo drugome.

L’EPINE

Un homme à l’âme noble pique les yeux des personnes sans honneur.

Comme une épine dans l’œil, comme du sel sur une blessure, comme un caillou dans une chaussure, cet homme dérange.

S’embourbant dans la boue dans laquelle ils se noient, les personnes sans honneur font tout pour éclabousser l’âme noble, et en fonction de leurs moyens, les attirer dans leur propre fange.

Les personnes immorales, facilement utilisables, sont nécessaires pour atteindre leurs buts honteux..

Socrate pensait que cela les rendait heureux.

Celui qui agit mal alors qu’il sait au fond de lui que cela est injuste, ne peut être heureux. Et seule une personne malheureuse fait du mal aux autres.

 

S H V A T I

Čudiš se što sam te pokrila zemljom.
Da, ja plaćam račune, kuvam i otišla sam zauvek.
Pokrila sam te zemljom.

Tražio si to. Zašto ti to sad nije jasno?
Verovao si da to ne može nikad biti.
Da si Bog.
Da si kralj.
Da si sve.
Jesi. Bio si.
Dok sam htela.
Dok si hteo.
Više nisi.

Pokrila sam te zemljom.

Čemu čuđenje i lažni plač?
Nemaš više moć.

Pokrila sam te zemljom.

Kažeš da si kralj.
Da znaš šta mislim i znam.
Da vodiš igru.
Da gospodar si osmeha i suza mojih.
Da možeš sve.

Ali pokrila sam te zemljom.
Plaćam račune, kuvam i otišla sam zauvek.
Pokrila sam te zemljom.

Shvati.

JE T’AI ENSEVELI

Tu t’etonnes que je t’ai enseveli.
Oui, je paie les factures, je cuisine et je suis partie pour toujours.
Je t’ai enterré.

Tu l’as cherché. Pourquoi ce n’est pas clair pour toi maintenant ?
Tu croyais que cela n’arriverait jamais.
Que tu etais Dieu.
Que tu étais le roi.
Que tu etais tout.
Oui, tu l’etais. Tu l’as été.
Tant que je l’ai voulu.
Tant que tu l’as voulu.
Tu ne l’es plus.

Je t’ai enseveli.

Pourquoi t’étonner et faire semblant de pleurer ?
Tu n’as plus de pouvoir.

Je t’ai enseveli.

Tu dis que tu es le roi.
Que tu sais ce que je pense et ce que je sais.
Que tu mènes le jeu.
Que tu es le maître de mes rires et de mes larmes.
Que tu peux tout.

Mais Je t’ai enseveli.
je paie les factures, je cuisine et je suis partie pour toujours.
Je t’ai enseveli.

Comprends-le !

M U Z A

Umetničkoj duši život bez muze je prosto nepodnošljiv.
Bez pokretača, bez inspiracije koja je nosi i budi u njoj nove vidike, sve je dosadno, prazno i jadno.
Ona vene tužna, baulja bezvoljno krvoločnim svetom, bez želje za bilo kakvom akcijom.
Najednom, pogođena plamenom, kao munjom, ona se budi napunjena elektricitetom inspiracije.
Umetnička duša počinje da stvara, ideje naviru, svet oko nje se menja. Sve postaje bolje i lepše. Dobija ružićasti ton.
Umetnička duša postaje opsednuta muzom. Muza je hrani. Daje joj potrebnu snagu za nova jutra i
Ona stvara.
Ona je srećna.
Ona voli.
Ona leti.
Umetnička duša živi.

Pablo Picasso and Françoise Gilot French Riviera 1951.

LA  M U S E

Pour une âme d’artiste, la vie sans Muse est simplement insupportable.
Sans le mouvement, sans l’inspiration qui la porte et réveille en elle de nouvelles perspectives, tout est ennuyeux, vide et misérable.
Elle se languit, triste, titubant sans volonté dans un monde ensanglanté, sans désir de faire quoique ce soit.
Soudain, frappée par les flammes de la foudre, elle se réveille chargée de l’énergie de l’inspiration.
L’âme d’artiste commence à créer, les idées prennent forme, le monde autour d’elle se transforme. Tout devient meilleur et plus beau. Tout prend une couleur rouge.
L’âme d’artiste devient obsédée par la Muse. La Muse la nourrit, Elle lui donne la force nécessaire pour de nouveaux matins et
Elle crée.
Elle est heureuse.
Elle aime.
Elle vole.
L’âme d’artiste vie.

M U S E

Life without a muse for an artistic soul is simply unbearable.
Without any driver, inspiration that carries and opens a new horizons, everything is boring, empty and miserable.
She veins sadly, wandering listlessly through this bloodthirsty world, with no desire for any kind of action.
Suddenly, hit by the flame like with the lightning, she wakes up well charged with electricity of the inspiration.
Artistic soul begins to create, ideas are coming up, the world around is changing. Everything gets better and better. LIfe is getting a rosy tint.
Artistic soul becomes obsessed by the muse. Muse is feeding her.
Gives the necessary strength for the new mornings.
She creates.
She’s happy.
She loves.
She flies.
Artistic soul is alive.

The Dream

Tišina je teška.

Ne ćuti.

Put je opasan.

Ne odlazi.

Tu sam.

Ne sumnjaj.

Ne tvrdi.

Uveri se.

Vreme je kratko.

Ne čekaj.

Znam.

Ne zaboravi.

Sanjaj.

Moguće je.

 

THE DREAM

Le silence est lourd.

Ne sois pas silencieux.

Le chemin est perilleux.

Ne pars pas.

Je suis là.

N’ai pas de doutes.

Ne prétend rien.

Vérifie.

Le temps est court.

N’attend pas.

Je sais.

N’oublie pas.

Rêve.

C’est possible.

R O M E O

Naslonjena na prozor koji gleda u dvorište zgrade u 17. arodismanu Pariza, opijena srećom, sa željom da zauvek ostanem tu gde sam, razmišljala sam koliko je ljubav važna za inspiraciju. Odjednom mi je proletela misao, šta ako nekada ne budem zaljubljena? Ali uvek ću biti zaljubljena u Pariz, i to je dovoljno, pomislila sam.

To majsko jutro je bilo sveže, trava je prijatno mirisala, i ništa se nije čulo, iako je iza dvorišta saobraćaj u aveniji bio živ. Osetila sam miris kafe, i naslutila ukus toplih kroasana koji su me čekali. Živote, divan si, pevala sam u sebi. Tada sam začula glas starije gospođe u stanu ispod kako zove: “Romeo, Romeo, hajde dođi.” Izvila sam se malo više da vidim ko je Romeo koga zove, ali se niko nije pojavio. Obuzela me je neuobičajena radoznalost. To nije ličilo na mene. Mislim da je sve poteklo od imena Romeo i od moje zaljubljenosti i opijenosti gradom. Ko je Romeo? Kako izgleda? Da li je zgodan stari gospodin koga ona zove i čeka. Romeo, koliko simbolike u svemu. Pariz, Romeo…ljubav. Možda se tu krije neka romantična priča.

Sledećeg jutra, dok sam sabirala utiske prethodnog dana i noći, naslonjena na prozor srkutala kafu, opet sam čula isti glas kako doziva Romea. Pogledala sam na sat bilo je oko devet. Ovoga puta sam se izvila malo više, sreća što je ograda od kovanog gvožđa bila jaka inače bih ispala. Zar da nastradam zbog Romea u Parizu, nasmejala sam se sebi.

“Ko je Romeo? Kako izgleda? – nisam mogla više da izdržim i krijem radoznalost.

Kroz zarazan smeh sam dobila odgovor: “Romeo je mačka. Svako jutro u isto vreme ga zove na doručak.”

Zagrcnula sam se s kafom! Smeh se orio!

A taman sam očekivala ljubavnu priču.

 

ROMEO

Leaned against the window looking out onto the courtyard of the 17th arrondissement old building in Paris; overwhelmed with happiness and desire to stay forever on that place, I was thinking how important the love is for inspiration! All of sudden a thought crossed my mind: “What if one day I stop being in love?” But I’ll always be in love with Paris, I thought, and that will be enough.

That morning in May was fresh, the grass of the backyard had pleasant odour of spring, and you could hear no sound, despite the traffic behind the walls. I felt  the coffee scent and couldn’t await the taste of warm croissants, left for me at the kitchen table. “Life, you are beautiful!” I was singing to myself. In that very moment the voice of an old lady echoed from the flat below: “Romeo, Romeo, come here please!” I leaned a bit more over the window to see who is mysterious Romeo that lady is calling, but anyone appeared to be there. I was overwhelmed by unusual curiosity. It was not normally my case. I think it all started with the name “Romeo” and my admiration and love toward the city. Who is Romeo? How does he look like? Was he an old handsome gentleman whom she was calling and waiting? Romeo, how much symbolism in everything. Paris, Romeo … love. There must be a romantic story.

The next morning, while I was gathering the memories of the previous day, leaned against the window with my first coffee, I heard the same voice calling Romeo again. I checked the time and it was about nine o’clock. At this point I leaned even more and luckily the window bars were strong enough, otherwise I would drop! “I better not harm myself because of the Romeo in Paris”, I laughed inside.

“Who is Romeo? How does he look like?” I could not hide my curiosity anymore.

I got the answer that dissolved into laughter: “Romeo is the cat! She is calling him for breakfast every day at the same time.”

Almost stifled with the coffee, we bursted out of laugh!

And I just expected one romantic story.

 

 

S U Z A

Ništa nema ukus sličan suzi. Slana je, i mala. Jaka. Topla.

Dok klizi iz oka do usana, ne gubi na snazi ni na ukusu. Nekako su je puna usta, ako na njih kane. Ako kane na dlan opeče, ne toplotom nego silom.

Nekad se prolije poput pljuska.

Suza sreće ume da se kotrlja i pršti, ponekad i iskri.

Kad je ljuta, pecka oči.

Ljubavna je najgora. Magli vid.

Jednom mi je jedna stajala u oku na ivici kapka, dok se premišljala šta će, do jutra.

 

UNE LARME

Rien n’a le même goût qu’une larme. Elle est salée, et petite. Forte. Chaude.

Pendant qu’elle coule de l’œil vers les lèvres, elle ne perd pas en puissance et en goût. Elle remplit la bouche, si elle perle dessus. Si elle goutte sur la paume de la main, elle brûle par sa force et non par sa chaleur.

Quelquefois, elle s’abat comme une averse.

La larme de bonheur roule et crépite, et quelquefois étincelle.

Celle de colère pique les yeux.

Celle de l’amour est la pire, elle embrume la vue.

Une fois, une larme est restée au bord de ma paupière, en pleine réflexion jusqu’au matin.