Poetry

Previše je bio zgodan. Stalno okružen ženama lako je gestikulirao, dok su se one kikotale i gutale ga zažarenim očima. Nepodnošljivo. Svaki dan je prolazila pored knjižare i nailazila na isti prizor. Priroda je baš bila izdašna u njegovom slučaju. Nije mu bilo dosta što piše, već je otvorio i sopstvenu knjižaru. Uvek u isto vreme organizovao je susrete, a publuke nikad nije falilo. Nepodnošljivo. Zašto joj je sve to iritantno nije mogla da prizna ni sebi, jer bi tada i ona bila u ekipi obožavateljki. Trudila se da ga ignoriše, ali bilo je teže nego što je mislila.
Tog dana, nebo otežalo od sivih oblaka, obećavalo je kišu. Vetar je pojačavao tempo i prijatno hladio. S vremena na vreme čule su se policijske sirene. Negde u krošnji gavran je gakao.
“Gospođo, vidim da svaki dan prolazite pored knjižare. Želim da vas pozovem na književno veče sutra u 20h.”
Tako nešto ličilo je na njega.
“Hvala. Ljubazno od vas, ali ne mogu ništa da obećam.”
Kakav tip. Kakav narcis. A opet činilo joj se da leti.
Tačno u 20h otvorila je vrata knjižare. Bila je krcata. Mesta za sedenje nije bilo. Ljudi su stajali sa strane. Nastupi tajac i prijatan ženski glas poče da čita stihove. Lepota poezije preplavi sve.
Postoje ljudi protiv kojih ne možeš da se boriš. Jednostavno se predaš, pa šta bude.

Advertisements

O P T I M I Z A M

Šta je optimizam?
Čaša do pola puna?
Radost što ruže imaju trnje?
Optimizam je kad sedneš u Café de Flore, poneseš Francuski roman i čekaš da se pojavi Begbede. Uživaš u kafi. Posmatraš ljude.
Pomisliš, što li ga nema, baš sad, baš danas, kad si tu da ti potpiše roman.
To je optimizam.
Čaša rozea i novine. Zgodan konobar koji se sapliće oko tebe.
Osećaš da je sve moguće.

Kad poklekne optimizam tu je upornost.

Upornost podupire inat dok se ne vrati optimizam.

Optimizam je kad znaš da posle teškoća dolazi radost, i da je potrebno samo izdržati.
Ako te malo i zagrebu nedaće, na suncu sve brže zaceljuje.

“Među snovima biraj onaj koji ti najbolje greje dušu.” L.F.Selin iz romana “Putovanje nakraj noći”

“Treba požuriti i nasititi se snova, da bi se probilo kroz život koji vas čeka napolju, na izlazu iz bioskopa, da bi se trajalo koji dan duže u surovom svetu stvari i ljudi.” L.F.Selin iz romana “Putovanje nakraj noći”
(Begbede je 1994. godine osnovao književnu nagradu „Prix de Flore“, nazvanu po čuvenom Café de Flore na Sen Žermenu, kafeu u kome se nakon Drugog svetskog rata okupljala intelektualna elita, kao što su bili Žan-Pol Sartr, Simon De Bovoar i drugi. Nagrada se u ovom kafeu dodeljuje svakog novembra talentovanim mladim fransukim piscima. Među dobitnicima su bili i Mišel Uelbek i Ameli Notomb.)

20160819_175650

A M O U R

Predajem se
umorna sam
pobedi.

Ne mogu da prestanem da te volim.

Borim se
svaki dan
sa sobom
sa tobom.

Predajem se
umorna sam
pobedi.

Ne mogu da prestanem da te volim.

Ne želim ništa da znam.
Ne želim ništa da mislim.
Ni o danas
ni o sutra
pobedila je ljubav
pobedio si ti.

Da li ću biti gubitnik
ne mogu da mislim
ne želim da znam.

Ljubav zna.

O G L E D A L O

U odnosu na druge mi odmeravamo sebe.
Neki to shvate bukvalno, pa u okviru jedne grupe imaju privid svoje moći i superiornosti, a van toga su obični, jedva prosečni. Nesvesni da sva sila i moć koja im je data, ima određen rok trajanja. Da sa njom treba rukovati pažljivo.
Moguće je da muti um, te se gubi osećaj za realnost, ne znam, ali tako kažu oni koji su je iskusili, pa izgubili.
Pravu sopstvenu vrednost u odnosu na druge nije lako odmeriti. Moguće je delimično kroz mnoge promene, i ljudi i okruženja, putovanja, razne poslove, snalaženjem u najneobičnijim situacijama, nekad teškim, neprijatnim, pa i lepim.
Koliko smo spremni da pomognemo kad je i nama pomoć potrebna?
Koliko smo sposobni da razumemao potrebe drugih kad nam je naizgled sve potaman? Koliko smo spremni da oprostimo, da zaboravimo uvrede i gonjenja?
Koliko je još toga potrebno da bi odmerili sebe?
Uvek treba misliti o sebi u odnosu na druge da smo manji.
Kad nas ponize, zapravo su nas uzvisili.
Kad mislimo da ćemo se poniziti, mi se baš tad uzvisujemo.
Kad nas uzvise, budimo na oprezu, uvek posle sledi pad.

“Ljudske grupe, ako ih čine i samo tri osobe, imaju tendenciju da se dele na suparničke podgrupe.” Platforma Mišel Uelbek

“U samoj toj izglednosti da će nam upravljati budale bilo je nečeg neodređeno neugodnog, ali na kraju krajeva, neće ni to biti prvi put.” Lanzarote Mišel Uelbek

O T I S A K

Desilo vam se sigurno da kada dođete na neko vama drago i važno mesto osetite odsustvo pojedinih ljudi. Prazninu koja ispunjava prostor ili se širi prostranstvom. Desi se i obrnuto, da osetite prisustvo nekoga ko je tu ostavio svoj pečat.
Te finese u bilo kom pravcu podsećaju nas na one koji su i na nama ostavili trag.
Može se desiti da su to ljudi iz nekog drugog vremena i prostora, koje smo upoznali preko literature, muzike, i slično, a čini nam se kao da će se svakog trena pojaviti, ili kao da su pre par minuta otišli, a to je bilo u nekom drugom veku ili pre više decenija.
Kako je to moguće objasniti?
Shvatam to kao snagu njihovog duha, koji je bezvremen. Kao emociju koja postoji u nama, i tada, na tom mestu, ona nekako izbije, davno pritajena i na izgled zaboravljena.

“Kažu da mesta života čuvaju neki lagani otisak osoba koje su ih nastanjivale. Otisak u vidu udubljenja ili ispupčenja. Za Ernesta i Ceciliju Bruder, rekao bih, u vidu udubljenja. Uvek sam osećao prazninu kad bih se našao na mestima gde su oni živeli.”
Dora Bruder, Patrik Modijano

R E T K I

“Večiti sanjari. Nezreli ljudi. Odrasla deca. Hipersenzitivni. Don Kihoti. Zaljubljivi. Plačljivi. Jaki. Žilavi. Izdržljivi. Trpeljivi. Inpulsivni. Ironični. Drski. Uporni. Nesalomivi. Krhki. Meki. Nežni. Tužni. Veseli.”
“Uvek su me te suprotnosti čudile. Nesalomivi, a krhki. Ili meki, a jaki.”
“Ili plačljivi, a veseli.”
“Ili nežni, a žilavi.”
“Nikad proračunati, uvek direktni.”
“Nikad kukavice, uvek Don Kihoti.”
“Preziru foliranje i prepotenciju.”
“Ne podnose snobove i klanove.”
“Trče pred rudu.
“Na svoju štetu.”
“Zbog ideala.”
“Budu budala.”
“Mogu ceo dan da žive od muzike i poezije.”
“Mogu ceo život da vole.”
“Mogu sve da daju, a opet da imaju.
“Mogu uvek da počnu iz početka.”
“Mogu da oproste bezbroj puta onome koga vole.”
“Umeju da pate.”
“Da plaču.”
“Da odu i nikad se ne vrate.”
“Kakvi su to ljudi?”
“Retki.”

K A T E G O R I Z A C I J A

Dešavalo nam se sigurno da, brzopleto uopšte se ne udubljujući, svrstamo ljude u neke katogorije kojima oni uopšte ne pripadaju. Sigurno se slično dešavalo i nama, pa smo se u čudu česti pitali: Otkud ja tu ili to?
Ponekad bi nam ta svrstavanja inponovala, posebno ako bi nam pridodali više vrenosti nego što ih sami zapravo imamo. Ili kada bi nam pripisivali pozitivne osobine koje mi uopšte nemamo, ali u dubini svoga bića bismo želeli da ih posedujemo. Tada bismo s ponosom nosili tu kategoriju, verujući i sami da je tako.
Često, posebno u današnje vreme, ljudi su skloni da sve gledaju kroz negativnu prizmu, pa se desi da i nas pogledaju kroz takav ugao. Pridodaju nam neke užasne osobine, i svrstaju nas u neke još gore kategorije. Kakva je to tek tad muka. Srušiti predubeđenje. To je teže nego početi život iz početka. Što se više trudiš da opovrgneš, to su ljudi oko tebe nepoverljiviji. Potrebne su godine i godine življenja u savršenstvu da bi se predubeđenje srušilo. Dok kod pridodatih vrlina, pri postupku koji nas karakteriše zaista i veoma je negativan ili nepopularan, biće prihvaćen kao ispad, sa komentarom: desilo se.
Šta nam je činiti? Rešenje je biti iznad i pohvale i pokude. Biti ravnodušan po tom pitanju. Svestan ko si i šta si. Raditi na sebi na svim poljima, koliko je čovek u mogućnosti. Popravljati sebe svakoga dana.
Da, lako je reći, a teško ponekad sprovesti u delo.

Pohvala i pokuda
“U ovome svetu mi smo kao roba izneta na pazar. Jedni trgovci dižu nam cenu do nebesa, drugi je obaraju do ništa.
Pohvala ili pokuda, koja nam od ljudi dolazi, uvek deli našu dušu na dvoje; jednom polovinom duše mi se radujemo pohvali a drugom žalostimo, i jednom polovinom duše mi se žalostimo zbog pokude a drugom radujemo. Jer osećamo u tajanstvenim dubinama sopstvenog saznanja, da ni sama pohvala ni sama pokuda nije kazala sve o nama.
Budi oprezan prema krajnjim pohvalama i krajnjim pokudama, i smatraj, da si od prvih manji a od drugih veći. Da ne bi poleteo bez krila, i da se ne bi poništio bez nadežde.” Vladika Nikolaj Velimirović

“Da bi neko upoznao bilo kog čoveka, prema njemu se treba odnositi postupno i obazrivo da se ne bi prevario i zapao u predubeđenje, što je kasnije vrlo teško ispraviti.” F.M. Dostojevski

“Često vas trpaju u neke čudne kategorije o kojima nikad ništa niste čuli i koje nikako ne odgovaraju onome što vi, zapravo, predstavljate. Upute vam poziv, zatvore vas. Vi biste voleli da znate razlog.” Dora Bruder Patrik Modijano.

N E O D O LJ I V A

Spremna sam za plažu. Prvi put. Ne računam period dok nisam postala majka. Tada sam uvek bila spremna. Sada sam apsolutno spremna. Neko će se možda pitati šta to tačno podrazumeva? Odgovor je jednostavan: baš me briga.
Prihvatam sebe onakvu kakva jesam.
Ne opterećujem se treningom, dijetama, celulitom.
To sam što sam. Kome se ne sviđa ne mora da gleda.
Prvi put sam zadovoljna apsolutno. Sve je onako kako teba da bude. Prirodno.
I moje. Ima i celulita i strija. Ima i sala. Ima svega. I mnogo mi je drago zbog toga.
Slobodna sam.
Nisam rob nikakvih uzora. Podignutih zadnjica i silikonskih grudi.
“Meni ne ugrađuj ništa, nisam robokap.”
Manijakalnih treninga, zbog utegnutih butina. Iscrpljujućih dijeta, zbog ravnog stomaka.
Neka hvala. Ni priroda nije savršena, ali je neodoljiva.
Nisam nakvarcovana, niti se kvarcujem. Bela sam kao sir. Ne roštiljam telo na suncu. Uživam u hladu, uz hladno pivo.
Jedem šta poželim i ne stajem na vagu. Jer sam slobodna,
i savršena.
Takva sam kakva sam

Takva sam kakva sam.
Baš takva sam stvorena.
Kad imam želju da se smejem,
Smejem se grohotom.
Volim onog ko me voli.
Pa zar sam za to kriva?
Što nije uvek isti onaj koga volim.
Takva sam kakva sam.
Baš takva sam stvorena.
Pa šta sad hoćete?!
Šta hoćete od mene?!
Stvorena sam da se dopadam
I tu se ništa ne može izmeniti.
Potpetica mi je suviše visoka,
Struk mi je suviše vitak,
A grudi suviše čvrste.
I koluti pod očima suviše modri.
A onda i zatim
Takva sam kakva sam!
Dopadam se onome kome se dopadam.
I šta se to vas tiče?!
Ono što mi se dogodilo…
Da, ja sam volela nekoga.
Nekoga ko me je voleo.
Kao deca što se među sobom vole
I znaju prosto da vole,
Da vole, vole, vole…
I zašto me onda ispitivati?!
Ja sam ovde samo da vam se dopadam
I ništa se tu ne može izmeniti!

Žak Prever

L O U D E R

Otuđen, obezbožen, savremen čovek okrenut porocima, alkoholu, drogama, cigaretama, seksu bez emocija… klizi u depresiju i destruktivne misli.
Potpuno odvojen od tradicionalnog, koje je vremenom prevaziđeno kao zaostalo i demode, on oslobođen, otvorenih ruku grabi poroke, koji mu se nude na svakom koraku. Izgubljen u svemu tome i dalje oseća prazninu koja je sve veća, koja prerasta u crnu rupu koja ga guta i uvlači u samog sebe, gde se potpuno gubi. Pada u depresiju, obuzimaju ga crne misli, sve više misli o samoubistvu i ubistvu. Dolazi do kraja.
Da li može da shvati zašto? Poneko može. Većina ne.
Ono suštinsko što nas čini normalnim i srećnim ljudskim bićima jeste ljubav. Saznanje da samo nekome potrebni, da nam je neko potreban. Osećaj da naš život ima smisao. Da je naše postojanje nekome veoma važno. Da možemo da usrećimo druge i neko nas. Tradicionalne vrednosti, povratak prirodi, vera u Boga (za one koji veruju), ljubav, drže čoveka u ravnoteži, sreći i smirenju.
Snažan roman Mišela Uelbeka Proširenje područija borbe, doživela sam kao vapaj, kao krik očajnika za ljubavlju, toplom ljudskom reči drugog ljudskog bića, što je još jedna potvrda da čovek kao socijalno biće ne može da opstane potpuno sam, osim ako nema Boga u sebi.
Evo par rečenica o ljubavi iz ovog maestralnog romana:

“Što god ljubav bila, ona postoji, jer u mogućnosti smo da vidimo njene posledice.”

“Želja za ljubavlju duboka je kod ljudskog bića, ona seže do samih korena, do zadivljujućih dubina, a ti nebrojeni korenčići zadiru u samo tkivo srca.”

“Ljubav, ta retka pojava, veštačka i odocnela, može da cveta samo u posebnim mentalnim okolnostima, okolnosti kakve se retko sustiču, a koje su po svemu u suprotnosti sa slobodnim običajima kojima se odlikuje savremeno doba.”

“Ljubav kao nevinost i kao sposobnost za iluziju, kao umeće da se čitav jedan pol sažme u jednom jedinom voljenom biću, retko odoleva jednogodišnjem, a nikad dvogodišnjem iskustvu seksualnog lutanja.”

Mišel Uelbek, Proširenje područija borbe

S E B E

Okrenimo se oko sebe.
Toliko ima lepog cveća, drveća, trave.
Tu je nebo, oblaci, pa sunce, mesec, zvezde.
Kiša, barica, voda, reka, jezero, more, okean. Kamen, staklo.
Trčkara pas, mačka, pile, guska, patka, miš.
Toliko toga na svetu divnog, sve priča svoju priču.
Ima svoje mesto, svoje boje, nešto nam pokazuje, nečemu nas uči.
Postoji svet oko nas. Drugi ljudi u pokretu, u osmehu, sa suzom, brigom.

Ali mi vidimo samo sebe.
Slikamo neprekidno sebe. Posmatramo u ogledalu sebe.
Stavljamo u prvi plan sebe. Grabimo samo za sebe.
Gazimo druge zbog sebe, sebe, sebe, sebe.
“Ja volim samo sebe
svog jedinog sebe
ja volim samo sebe
svog predivnog sebe.”
Invazija selfija, bombardovanje sobom.
Na kraju će čovek ugušiti sam sebe od tolikog sebe.

Pustimo svež vazduh u sebe.
Nove mirise, zvuke.
Provetrimo sebe.

Sa sobom, za sebe, zbog sebe, sobom, sebe, sebi, ja.
Niko kao ja.
Samo treba da gledate mene.
Moju lepotu, moj seksipil, moje oči, moj nos, usne.
Ja, ja, ja i samo ja.
Moja garderoba i sve moje sam ja sebi.
Sa sobom.
Moje noge, moje nokte, ja.
Samo ja.
I opet ja.
Mene,
sebe,
ja!