U M E Ć E

Seo je u čamac i zaveslao ka obali. Dugo se zadržao. Očekivala je da će ih pozvati, ali vratio se sam. Nije želeo da niko skrnavi njegov raj.
“Moram danas da se vratim, Iskrsli su problemi…”, rekao je zabrinuto.
“Vratićemo se zajedno.”
Još jednom je bacila pogled na jezero. Voda se presijavala u daljini. Spuštala se izmaglica. Bilo je suviše lepo da bi potrajalo.
Dani su prolazili, nije se javljao.
Počela je da izlazi. On je bio prizeman i praktičan. Nije dolazio i odlazio kao oluje. Unosio je mir i spokoj. Znao je da mu deo nje nikada neće pripadati.
Vremenom ga je zavolela. Bio je slikar. Uneo je nove boje u njen život. Bojio ga je svim tonovima ružičaste, zelene i plave. Inspirisala ga je.
Dešavalo se da se u mislima vrati na jezero. Preplavio bi je talas topline i ljubavi. Kako je moguće voleti dva muškarca u isto vreme, pitala se. Nije imala odgovor. Očigledno je bilo moguće.
Život je čudo, i ne daje odgovore na baš sva pitanja. Ono što je najvažnije jeste biti sposoban dati i primiti ljubav.

“Ljubav, to jest ostajanje u ljubavi, a ne zaljubljenost, svestan je i odlučan čin volje, umeće koje moramo savladati kao svako drugo umeće, kao umeće drvodeljstva ili umeće muziciranja. I zahteva brigu, odgovornost, poštovanje i znanje.” Erih From

J U T R O

Voda je bila hladna, ali posle kraćeg prilagođavanja prosto neodoljivo prijatana za plivanje. Svako popodne se kupala, dok je on komponovao. Onda im je pripremala večeru.
On je ustajao rano. Budio je miris kafe, pečene slanine ili kajgane.
Volela je te momente. Nije htela da otvori oči. Pravila se da spava, dok ga je posmatrala kroz trepavice. Trudio se da ne pravi buku. Nije znala koji je dan. Nije želela da zna. Tu je bio on, muzika, knjige, jezero… Šuma okolo kao zaštita od spoljnjeg sveta. Njihov svet, njihov raj.
Pisao je roman i već je odmakao prilično. Ovde je želeo da ga završi. Falio mu je preokret na kraju i verovao je da će mu sinuti ideja.
Nije joj davao da ga čita. Još nije bio spreman. Bio je perfekcionista. Stalno je tražio novu reč. Mnogo je polagao na detalje, dok je njoj bila presudna suština.
“Kad pojedemo hranu, ti da loviš.”
“Ovde napada sneg dva metra.”
“Ti da prtiš sneg.”
“Ima i medveda.”
“Da okačiš kožu iznad kamina.”
Začuo se zvuk trube. Dolazio je spolja. Ogrnula se ćebetom i izašla da pogleda. Grupa od njih nekoliko je mahala sa obale. Jedan je duvao u trubu.
“Izgleda da se naš odmor završio.”
“Videćemo…”, promrmljao je sebi u bradu.

“Imam utisak da su mi se izmešala godišnja doba. Čini mi se da je to bilo u leto ili možda u zimu, jednog jutra prozračnog od hladnoće, ali sunčanog i sa plavim nebom.” U kafeu izgubljene mladosti, Patrik Modijano

P A R A D I S E

Prizor je zadivio.
Kao sa razglednica iz Kanade. Šuma se ogledala u tirkiznoj vodi jezera. Planinski vrhovi sa snežnim kapicama uzdizali su se u plavetnilo u zlatnom sjaju letnjeg sunca.
“Ovo je bajka koju sanjam.”, pomislila je.
Kuhinja je bila puna hrane.
“Planiraš da ostaneš zauvek ovde, koliko vidim.”
“Ne, nego znam koliko možeš da pojedeš za mesec dana.”
Gađala ga pomorandžom, ali je spretno izbegao iznenadni napad.
Pustio je muziku na najjače.
Sela je na terasu. Stolica na ljuljanje je bila baš po njenoj meri.
Doneo je limunadu i kafu.
“Kao u dobra stara vremena.”
Pročitala mu je sa usana, jer nije čula od muzike koja je lebdela jezerom i topila snežne kapice planina.
Jako se uštinula za ruku, ali se nije probudila.
Bilo je stvarno.

“Počinje leto i ubrzo ćemo otputovati. Kuda? Nismo još znali. Možda na Majorku ili u Meksiko. U London ili u Rim. Odredišta nisu bila važna, sva su se stopila u isto. Jedini cilj našeg putovanja bio je odlazak u srce leta, tamo gde se vreme zaustavlja i gde kazaljke na satu večno pokazuju isti čas: podne.” U kafeu izgubljene mladosti, Patrik Modijano

Kafa ili čaj?

Nepredviđene životne prepreke učine da ponekad pokleknemo i pomislimo: “Kako dalje?”
Pogledavši se u ogledalo, a da ne poželimo da ga razbijemo, veoma je ohrabrujuće i već može da bude polovina rešenja.
Svako od nas se različito nosi sa točkom života.
Ono što znam je da nikada ne treba odustati. Sve što je moguće promeniti nije izgubljeno.
Teško je prihvatiti ono što ne možemo promeniti.
Kada nam se neko ko nam neizmerno znači preseli na drugi svet.
Kad sanjamo uporno nemoguć san.
Kad nam ponestane snage, a baš tad treba trčati sprint.
Mnogima je teško da potraže pomoć, jer otkriti nekome svoje tajne, dajemo mu opojnu moć u ruke. Nikad ne znamo kako će na kraju postupiti, jer ljudi su kvarljiva roba. Tada preuzimamo dupli rizik.
Živeti svoju dramu, nije ni malo lako. U današnje vreme, bezdušnih ljudi, ona ili privlači pažnju gledalaca ili su oni potpuno nezainteresovani. I kad privuče pažnju, većinom čekaju da vide kako će čovek pasti. Snaga održavanja ravnoteže je od čoveka do čoveka specifična. To vam je kao sa večernjom kafom. Neko je popije da ga održi budnim, a neko je popije i zaspi.
Važno je živeti ispravno, to je najbolja osveta neprijateljima, a velika lična satisfakcija.

“Točak života okreće se takvom brzinom da nijedan čovek ne može dugo da ostane uspravan. I najzad točak se uvek vrati na plaznu tačku.” Stiven King

“Misliću o tome sutra.” što bi rekla Scarlett O’Hara.

 

CAFE OU THE

Les pièges imprévus de la vie font que quelquefois nous capitulons et pensons « comment aller plus loin ? »
Se regarder dans le miroir sans vouloir le briser est encourageant et un bon début comme solution.
Chacun de nous réagit différemment avec la roue de la vie.
Ce que je sais, c’est qu’il ne faut jamais abandonner. Tout ce qui est possible de changer n’est pas perdu.
Il est difficile d’accepter ce qui est immuable.
Lorsqu’un être que l’on chérit plus que tout déménage dans un autre pays.
Lorsque nous révons de l’impossible.
Lorsque nous n’avons plus d’énergie alors qu’il faut courir un sprint à cet instant précis !
Il est difficile pour beaucoup de demander de l’aide, car on dévoile ses secrets à quelqu’un d’autre qui a un pouvoir enivrant entre ses mains. Nous ne savons pas comment il réagira à la fin, car les gens sont des êtres que l’on peut corrompre. Là, nous prenons un double risque.
Vivre son drame personnel n’est pas simple du tout. Dans le monde actuel déshumanisé, soit les spectateurs s’y intéressent soit ils ne s’en préoccupent pas du tout, la plupart attend de voir notre effondrement. La force de maintenir l’équilibre est spécifique d’une personne à une autre. Comme avec le café du soir. On le boit pour se maintenir éveillé ou on le boit puis on s’endort.
L’important est d’être droit dans la vie, c’est la meilleure vengeance envers les ennemis, et une satisfaction personnelle.

La roue de la vie tourne si vite que personne ne peut rester debout bien longtemps, et la roue revient toujours à son point de départ. Stephen King.

« J’y penserai demain. » Comme dirait Scarlett O’Hara

C I LJ

Najveća zabluda je kada želje prezentujemo kao trenutnu pojavu.

Zrela ličnost zna da razdvoji želje od trenutnog realnog stanja i sposobna je da osmisli strategiju za ostvarenje cilja.

Na osnovu ličnih sposobnosti i okolnosti, strategija ostvarenja cilja treba da je pokrenuta motivacijom i istrajnošću.

Osnovno je ne obazirati se na podle i ljubomorne, zbog kompleksa koje nisu uspeli da prevaziđu energija im je destruktivna i koriste je za povređivanje i uništavanje.

Čovek oslobođen kompleksa, koji je prihvatio sebe, ne nosi u sebi ljubomoru i zlobu, već je sposoban da se raduje tuđem uspehu i da da podršku drugom ljudskom biću.

Novac, uspeh, moć, nisu dovoljni za umirenje destruktivne energije, naprotiv, ona dobija na snazi i bez kontrole, razara sve oko sebe.

Ako ste napravili mali iskorak i spremni ste za novi, najveća opasnost vam preti ne od sitnih duša, one sitno grizu, već od onih na izgled sitih i moćnih, jer zbog svoje zle prirode nisu sposobni da podnesu ničiji uspeh, ma koliko beznačajan bio. To je u njihovoj prirodi i nema veze sa njihovom moći. Smetaće im i na beskućniku nove cipele, jer žele da bude bedan i u blatu. Kada bi moglo, samo bi oni postojali, a drugima bi određivali sve na kapi.

Unutrašnji mir i odsustvo ljubomore, saosećajnost, ljubav i radost, odlike su dobrih duša. Sve su ređe, jer zlo lako uzima pod svoje, ali ih ima. Moguće ih je sresti i osetiti plimu čiste, plemenite energije.

K L U P K O

Niti ludila i dečije naivnosti
upletene su u šareno klupko
tvoje beskrajne zanimljivosti.
Pokušavam da razmrsim, da razumem,
ali se uvek zapetljam,
nemoćna da se raspetljam.
Taman pohvatam sve niti, ti dodaš novu.
Taman razmrsim, ti mi smrsiš konce.
Taman razmotam, ti opet sve upleteš.

Pred tobom sam kao bez kože.
Ako me obučeš u ljubav
i na trepavicama poneseš,
ništa me neće boleti.
Hrani me poezijom i poji muzikom.
I mnogo je važno da znaš:
mogu da udišem samo vazduh u kome ti boraviš,
a sunce me obasjava samo kad mi se nasmeješ.

“Vreme prolazi sporo kad nisi tu. Sutra je iduće godine.” Frédéric Beigbeder

S A M O

Dosada povlači dosadu.
Dosađujući se, dosadni ljudi gledaju dosadan program.
Zašto naspavani ljudi bolje funkcionišu?
Ko ne zna odgovor na ovo pitanje, možda bi bilo zanimljivije pitanje?
Kad mi nešto padne na pamet, pomislim, pa to već svi znaju. Onda slučajno naletim na pitanje na koje svi znaju odgovor o kome se obrazlaže na nacionalnoj televiziji. Ili televizija potcenjuje gledaoce, ili je inteligencija gledalaca precenjena?
Možda bi ovo pitanje bilo zanimljivije od funkcionisanja naspavanih ljudi?
Prezir povlači prezir.
“Lanac advertajzerskog prezira: reditelj prezire agenciju, agencija prezire naručioca, naručilac prezire publiku, publika prezire svog komšiju.” Frédéric Beigbeder
Surovost povlači surovost.
“Život preduzeća oponaša onu surovost koju poznajemo iz škole, samo brutalnije, jer nema nikoga da vas zaštiti. Neprihvatljive aluzije, nepravedne agresije, seksualni progon i ratovi za prevlast – sve je dozvoljeno, kao u vašim najgorim sećanjima na školsko dvorište.” Frédéric Beigbeder
Ljubav povlači ljubav.
“Ljubav se svodi na izmišljanje osobe koju volimo, više nego na upoznavanje te osobe. Svaka ljubav, u stvari sama sebe izmišlja. Ničeg umetničkijeg od ljubavi nema. To je fantazija pisca, muzičara, slikara, sineasta. I zbog toga umetnici verovatno i jesu najbolji ljubavnici.” Frédéric Beigbeder
Dobrota povlači dobrotu.
Sreća povlači sreću.
Poverenje povlači poverenje.
Samo je potrebno da neko prvi počne.

P I S M O

Bio je to potpuno običan dan. Poštansko sanduče puno reklamnih flajera i računa koje je trebalo platiti. Mehanički je sve pokupila i stavila u torbu. Kasnije će razvrstati i pola pobacati.
Nekada su u sandučićima bila pisma. Sa šarenim markicama iz inostranstva koje je skidala nadnoseći koverat nad posudu sa vrelom vodom. Para ih je odvajala neoštećene.
Sve više gazimo u sajber svet, nesvesni koliko lepih navika nestaje. Menjaju ih nove, čini se sve manje ljudske. Vremenom, pitala se, koliko će i u čoveku ostati ljudskog?
Počela je da razvrstava račune, da baca reklame, i u neverici potpuno zatečena spazi koverat pažljivo adresiran na njeno ime. Okrenula ga je. Nikakvu adresu nije imao pozadi. Uzela je nožić za otvaranje pisama u obliku krstaškog mača koji je kupila u Provinsu, misleći da ga nikada neće upotrebiti, ali došao je i taj trenutak…Pismo je bilo ispisano na dve strane, lepim, čitkim rukopisom malo nagnutim na desno.
Čitala je sa nevericom.
Srce je lupalo.
Oči su počele da magle.
Na kraju je potpisao sa početnim slovom nadimka koji mu je ona dala.
Zatečena.
Okrenula je stranu i počela iz početka. I opet, i opet…
E, da je stiglo pre nekoliko godina, šta bi sve proživeli. Koliko bi se navoleli. A sad, kada je sve prošlo, zatrpano zaboravom…kao ruka koja se pojavljuje na kraju filma Keri, kada su već svi u bioskopu ustali misleći da je kraj.
Zašto joj je na pamet pala ta scena?
Valjda što je kraj ljubavi malo nalik hororu. Ili nije?
Savila je pismo, vratila u koverat i odložila.
Sam gest je ganuo, ali stigao je kasno.
Kao kiša posle suše koja je spržila sve.

“Svi mi nosimo duboko u sebi neki pritajeni ljubavni jad. Srce koje nije slomljeno, nije srce.” Frédéric Beigbeder

“Nikad više nećeš dobijati listove papira prekrivene stidljivim krasnopisom, natopljene suzama i naparfemisane s ljubavlju, savijene sa emocijama, i adresom brižljivo prepisanom na koverat, sa malom porukom za poštara: Ne izgubi se na putu o poštaru, nosi ovu važnu posalnicu mome voljenom.” Frédéric Beigbeder

N E K A D

Pored prodavnice gde ste mogli da kupite sve što može da se napravi od ruže, nalazila se mala, starinska knjižara. Dobro snabdevena, nekome bi se učinila pretrpana, ali za nju je bila pravi raj.
Deo “Sve što vam je potrebno za pisanje pisama” bio joj je omiljen. Šareni papiri, koverti, pera, kutije, mastila… Čarobni svet koji je nestao, ali na ovom mestu on je iznova oživljavao u sećanju.
Dok je birala papire i koverte, setila se svih tih pisama primljenih i poslatih, crno belih fotografija sa posvetom, ubačenih između dva lista finog papira…

Napisaću ti pismo
na papiru kao od čipke
belom kao sneg.
Biće posut laticama ruža
sa jednom procvetalom u desnom uglu.
Namirisaću ga sa par kapi Fiđija
i na kraju kad potpišem
zalepiću usne
sa ružem boje maline
da ostane trag.
Mastilo će biti zeleno
kao trava kad se u proleće razbokori.
Trudiću se da mi rukopis bude lep.
Pisaću ti kakav je dan,
i šta je sve bilo.
Onu detelinu sa četiri lista
što sam ispresovala
zalepiću negde na sredini
kad spomenem
koliko sam bila srećna
dok si mi recitovao Jesenjina.
Ako mi suza slučajno krene
pustiću je da sklizne
razliće mastilo
i postaće svetlo zelena.
Pisaću ti o tome šta radim.
Opisaću ti san od sinoć
i koliko je stvaran bio
da sam te pozvala kad sam otvorila oči.
Završiću stihovima
ako bude sreće svojim
možda mi inspiracija navre
kao nekad kad sam ti pisala samo tako.
Čim ga predam
počeću da čekam odgovor.

75a8dc9833133b6199d54197e1fae622

Č U D O

Sa čuđenjem sam danas gledala reku kako se nad njom nadvijaju sivi oblaci, i kako se kroz njih, onako otežale od kiše, poneki zrak sunca probije i da joj srebrni sjaj.
Nekad joj površina bude glatka, i mirna kao razliveno ulje, a danas je kao čipka isprepletena sitnim nemirnim talasima srebrnkastih nijansi.
Nekad je plava kao more u podne, nekad nestvarno tirkizna. Kad je uznemirena, bude zeleno-smeđa, sva uzdrhtala, kao da se sprema za borbu.
Nekad ima boju zemlje, prljava je i umorna. Svaki dan je drugačija, a uvek ista.
Sa čuđenjem sam danas osetila kako je uz reku vazduh svež i miriše tako poznato i dobro. Malo dalje je već težak i zagušljiv. Kad vetar nanese sa reke svežinu, ona se pomeša sa onim teškim slojem i učini da bude podnošljiv.
Munje su bile tanke, sjane i brze, kao fleševi starinskih fotoaparata. Nije bilo grmljavine, što me je isto čudilo. Po koja kap je probijala. Sve je mnogo više delovalo preteće nego što sam osećala da će biti. Mogla sam svemu tome da se čudim, i bila sam srećna.
Svaki novi dan nosi u sebi čudo života sastavljeno iz mnogo malih običnih čuda. Kad se dese velika, to je onda raj. Svaki dan je preduslov za sreću.
Razmišljam prvi uslov sam ispunila, a kako drugi, da pred ludilom ne izgubim spokoj. Mogu ja to, ali ne baš uvek.
Biti ravnodušan na ludila oko sebe i ne dati svoj mir po cenu svega.
Kao reka, uvek ista, a svaki dan drugačija.

13323581_10206840493313123_7564171648335079379_o

“Biti pisac to nije posao, već potraga. Treba biti u stanju da ono što je normalno gledaš sa čuđenjem, a da pred ludilom ne izgubiš spokoj.”, kaže Frederik Begbede.