S L A T K O

Ranije generacije se sigurno sećaju ljubavnih romana u nedeljnim ženskim časopisima, ili izdanja Ljubavni Vikend Roman. Svi su mahom imali sličan početak i zaplet, i isti kraj. Kraj je bio happy end, jer je to suština takvih romana. Počinjali su tako, što je ona izmučena životnim burama srela njega, pametnog i bogatog. On se zaljubljuje u nju, voli je i štiti do kraja života. Ili ona je otišla u svet i u svom stanu sa pogledom na Sacré-Cœur mašta o ljubavi i uspehu, sreće njega, fatalnog umetnika, rađa se strasna ljubav na prvi pogled i traje do kraja života. Tako bi moglo do unedogled. Sve nam se to čini smešno, previše slatko i nemoguće. Smišljeno da utoli žensku želju za idealnom ljubavi, partnerom koji ispunjava snove i prihvata nas onakve kakve zaista jesmo. Da li je baš tako? Da li smo pomislili da je možda neki od tih romana pisan po već proživljenoj priči, sličnog zapleta, i da je kraj nekad zaista srećan. Ne bih verovala, iako stara izreka kaže, “život piše romane”, da ne prisustvujem dešavanju jedne takve. Kakav će biti kraj, to još ne znam, ali uvod i zaplet deluju nestvarno.

Advertisements

P A R A D I S E

Prizor je zadivio.
Kao sa razglednica iz Kanade. Šuma se ogledala u tirkiznoj vodi jezera. Planinski vrhovi sa snežnim kapicama uzdizali su se u plavetnilo u zlatnom sjaju letnjeg sunca.
“Ovo je bajka koju sanjam.”, pomislila je.
Kuhinja je bila puna hrane.
“Planiraš da ostaneš zauvek ovde, koliko vidim.”
“Ne, nego znam koliko možeš da pojedeš za mesec dana.”
Gađala ga pomorandžom, ali je spretno izbegao iznenadni napad.
Pustio je muziku na najjače.
Sela je na terasu. Stolica na ljuljanje je bila baš po njenoj meri.
Doneo je limunadu i kafu.
“Kao u dobra stara vremena.”
Pročitala mu je sa usana, jer nije čula od muzike koja je lebdela jezerom i topila snežne kapice planina.
Jako se uštinula za ruku, ali se nije probudila.
Bilo je stvarno.

“Počinje leto i ubrzo ćemo otputovati. Kuda? Nismo još znali. Možda na Majorku ili u Meksiko. U London ili u Rim. Odredišta nisu bila važna, sva su se stopila u isto. Jedini cilj našeg putovanja bio je odlazak u srce leta, tamo gde se vreme zaustavlja i gde kazaljke na satu večno pokazuju isti čas: podne.” U kafeu izgubljene mladosti, Patrik Modijano