Poetry

Previše je bio zgodan. Stalno okružen ženama lako je gestikulirao, dok su se one kikotale i gutale ga zažarenim očima. Nepodnošljivo. Svaki dan je prolazila pored knjižare i nailazila na isti prizor. Priroda je baš bila izdašna u njegovom slučaju. Nije mu bilo dosta što piše, već je otvorio i sopstvenu knjižaru. Uvek u isto vreme organizovao je susrete, a publuke nikad nije falilo. Nepodnošljivo. Zašto joj je sve to iritantno nije mogla da prizna ni sebi, jer bi tada i ona bila u ekipi obožavateljki. Trudila se da ga ignoriše, ali bilo je teže nego što je mislila.
Tog dana, nebo otežalo od sivih oblaka, obećavalo je kišu. Vetar je pojačavao tempo i prijatno hladio. S vremena na vreme čule su se policijske sirene. Negde u krošnji gavran je gakao.
“Gospođo, vidim da svaki dan prolazite pored knjižare. Želim da vas pozovem na književno veče sutra u 20h.”
Tako nešto ličilo je na njega.
“Hvala. Ljubazno od vas, ali ne mogu ništa da obećam.”
Kakav tip. Kakav narcis. A opet činilo joj se da leti.
Tačno u 20h otvorila je vrata knjižare. Bila je krcata. Mesta za sedenje nije bilo. Ljudi su stajali sa strane. Nastupi tajac i prijatan ženski glas poče da čita stihove. Lepota poezije preplavi sve.
Postoje ljudi protiv kojih ne možeš da se boriš. Jednostavno se predaš, pa šta bude.

Advertisements

Café des Deux Moulins

Sedim u Café des Deux Moulins
pijem roze i listam Elle.
Napolju je toplo
i ljudi su srećni.

Kosa ti je gusta
i smeješ se divno.

Oči su ti vatra
i prže mi kožu.

Usne su ti pamuk
ljube me po vratu.

Govoriš mi nešto
pokazuješ rukom.
Klimam glavom
kao da sve shvatam.

I hoću da kažem
i hoću da šapnem,
da je pod mekan
i da sada lebdim.

Maria Queen of Yugoslavia

Marija Karađorđević rođena je 9.januara 1900. godine.
Udala se za kralja Aleksandra I Karađorđevića 8. juna 1922. godine.
Njena baka po majci bila je sestra ruskog cara Aleksandra III, a deda po majci drugi sin britanske kraljice Viktorije. Bila je veoma lepa i obrazovana.
Kada je kralj Aleksandar saopštio da je najzad rešio da se ženi, imao je već 34 godine. Izbor je pao na rumunsku princezu Mariju.
Slavni komediograf Branislav Nušić bio je predsednik Priređivačkog odbora venčanja.
Na kraljevsku svadbu u Beograd svoje izaslanike i cele delegacije, poslale su mnoge države, pa čak i Japan i Persija, današnji Iran. Doputovao je i gost iz Austrije, s kojom je do pre četiri godine Srbija ratovala. Bugarima bio zabranjen dolazak. Uoči venčanja u Beograd kopnom, morem i vazduhom doputovalo više od 20.000 ljudi. Doček buduće kraljice Marije bio je veličanstven. Kralj je poslao svoju jahtu „Aleksandar“, a u njenoj pratnji bio je tada naš najmoćniji razarač „Kralj Petar Prvi“, najbolji jugoslovenski brodovi, devojke koje su bacale cveće i eskadrila aviona. Pristajanje jahte „Aleksandar“ pozdravili su topovi s Kalemegdana sto jednim plotunom.
Marija je stajala na palubi, a Aleksandar je ustrčao uz most i zagrlio mladu. Venčanje je bilo zakazano sutradan.
Mlada je imala belu haljinu dugačkog šlepa, a oko vrata širok đerdan krupnih plavih smaragda i dijamanata. Preko ramena je nosila lentu belog orla.
Na svečanom ručku Aleksandar je, pre nego što je pročitao govor, zvanice upitao:
„Jesu li ovde svi koji su se borili na Kajmakčalanu?“
„Da, Vaše veličanstvo, svi, izuzimajući one koji su tamo pali.“
Posle ručka tek venčani par prisustvovao je vojnoj paradi, a zatim i prijateljskoj utakmici reprezentacija Jugoslavije i Rumunije. Pobedili su gosti.
Prvi poklon mladencima dao je ugledni Albanac iz vučitrnskog sreza, dva ovna s pozlaćenim rogovima i 98 ovnova sa ogledalima na čelu.
U Zagrebu se na dan kraljevog venčanja, iako je bio utorak, nije radilo, a organizovana je i vojna parada.
Srbi u Beogradu i Vojvodini nisu hteli da zaostanu, skupilo se toliko novca da je odlučeno da se podižu zgrade za opšto dobro. Sombor je, između ostalih, tada dobio bolnicu.
Marija je u braku sa Aleksandrom rodila tri sina, prestolonaslednika Petra, Tomislava i Andreja.
Marija Karađorđević postala je udovica posle pogibije kralja Aleksandra u Marseju 9. oktobra 1934. U znak žalosti, dve godine je provela u dubokoj crnini. Spremala je Petra da preuzme kraljevsku ulogu kada postane punoletan.
Uoči Drugog svetskog rata, Marija se s mlađim sinovima povukla na imanje koje je u Engleskoj kupila 1938. godine. Učestvovala je u radu Komiteta Crvenog krsta preko koga je slala humanitarnu pomoć u Jugoslaviju. Šarl de Gol je 1959. odlikovao velikim krstom Ordena legije časti.
Preminula je u snu 22. juna 1961. godine, a 26. maja 2013. njeni posmrtni ostaci su sahranjeni na Oplencu.

Princess Maria of Romania, future Queen of Yugoslavia, on her 1922 wedding day.

cakrzy6

 

R A S K O R A K

Kako čovek slaže godine, tako mu se sve više otvaraju oči i shvata jasnije svet oko sebe. Slaže se i dobro i loše, praveći oko njega planine koje ga sve više odvajaju od sveta ogrezlog u zlo.
Uvek sam se pitala zašto su ljudi sa gomilom godina većinom mrzovoljni?
Retko je videti veselog starca. Smuči im se valjda sve, a malo je godina isped da bi se planine zla i dobra pomerile, ili bar prokopale, i videla svetlost sunca i duge kao u mladosti.
Ima ih koji kopaju do kraja. Ne odustaju. Stalno im se ukazuje sunce i želja za novim. Ignoršu zlo jer im ne treba mnogo razumevanja, sve im je jasno i pre nego se desi. Već viđeno i proživljeno, a život se u ciklusima ponavlja i vrti.
Vazda su u raskoraku.
Dok su bili mladi, bili su ispred svoje generacije, sad u godinama, opet ispred, jer nalaze svetlost kopajući kroz nataloženo ljudsko zlo, ostavljajući svoje vršnjake za sobom, zazidane u mrzovolju i miris bolesti.
Hoće s mladima, ali su opet u raskoraku, jer mladi zaziru od godina, mirišu im na smrt, podsećaju na prolaznost i brzinu vremena. Oni žele večnu mladost. Starost im je ružna i sablasna. Mada ima i onih koji žude za mudrošću, pa ime se duše prepoznaju i isprepliću radošću saznanja.
Tako oni stari telom, mladi dušom lutaju obalama okeana, nalaze slične mlade starce i starice koji nisu zaboravili snagu ljubavi i sjaj pogleda. Njima nisu važna utegnuta ramena i uzan struk. Važan im je smeh, sreća koju dele i avanture koje ih nose, da do kraja gledaju svetlost, sjaj i osete miris soli i oluje.
Žive!

A M O U R

Predajem se
umorna sam
pobedi.

Ne mogu da prestanem da te volim.

Borim se
svaki dan
sa sobom
sa tobom.

Predajem se
umorna sam
pobedi.

Ne mogu da prestanem da te volim.

Ne želim ništa da znam.
Ne želim ništa da mislim.
Ni o danas
ni o sutra
pobedila je ljubav
pobedio si ti.

Da li ću biti gubitnik
ne mogu da mislim
ne želim da znam.

Ljubav zna.

R E V E N G E

Koliko smo se puta pitali, osetivši na sopstvenoj koži, neko od nas više, neko manje, kako pojedini ljudi mogu da budu tolika đubreta?
Kako mogu da žive s tim kad ostanu sami sa sobom?
Vremenom sam shvatila da su oni duboko nesrećni, ljubomorni, i da samo nanoseći zlo drugima mogu da osete neku vrstu zadovoljstva.
Uz ovo pitanje i mnogih odgovora koji slede, nameće se dilema: da li zaboraviti ili pamtiti? Da li oprostiti ili se osvetiti?
Svako bira način i kompenzacije za nanešenu patnju, štetu i nepravdu koju je pretrpeo.
“Osveta je obrok koji se jede hladan.”, ali je ipak obrok, reći će neki od nas.
Ko se odluči za osvetu, opet se nameće pitanje da li se tako izjednačava sa dželatom? A možda ga privodi pameti da mu više nikada ne padne na pamet da čini slično.
Neko se pak odluči da oprosti i zaboravi.
Neko kaže, oprosti, ali nikad ne zaboravi.
Najgore prođu oni koje nanešena zla slome, nesposobni da se oporave do kraja života.

“Najteži je poraz kad se zaboravi, a naročito kad se zaboravi ono od čega si crkavao, i to crkavao nikako ne shvatajući kako uopšte ljudi mogu da budu takva đubreta. I kad se nađeš na ivici rake, nećeš se praviti važan, ali nećeš zaboraviti, jer sve treba ispričati ne menjajući ni reč, sav onaj pokvarenjakluk koji si video u ljudi, a onda možeš da pljuneš i mirno siđeš u raku.”
Luj Ferdinand Selin, Putovanje nakraj noći

S R C E

Zatvorila sam srce
ne osećam ništa
i mnogo je dobro.

Kad te sretnem
vidim samo senku.
Kad te čujem
to je samo glas.
Kad pomislim
to je samo varka.
Kada sanjam
to je samo noć.

Ne osećam ništa
i mnogo je dobro
samo
ne smejem se glasno.
Ne stižem da mislim
imam mnogo posla
da bi srce bilo
dobro zatvoreno.

 

HEART

I closed my heart
I feel no thing
that is so good.

When I meet you
it’s just a shadow.
When I hear you
it’s just a voice.
When I think of you
it’s just an illusion.
When I dream
it’s just a dark.

I feel nothing
and it feels so good
only
I don’t laugh aloud.
No time to think
too much work ahead
so my heart could be
well secured.

 

O G L E D A L O

U odnosu na druge mi odmeravamo sebe.
Neki to shvate bukvalno, pa u okviru jedne grupe imaju privid svoje moći i superiornosti, a van toga su obični, jedva prosečni. Nesvesni da sva sila i moć koja im je data, ima određen rok trajanja. Da sa njom treba rukovati pažljivo.
Moguće je da muti um, te se gubi osećaj za realnost, ne znam, ali tako kažu oni koji su je iskusili, pa izgubili.
Pravu sopstvenu vrednost u odnosu na druge nije lako odmeriti. Moguće je delimično kroz mnoge promene, i ljudi i okruženja, putovanja, razne poslove, snalaženjem u najneobičnijim situacijama, nekad teškim, neprijatnim, pa i lepim.
Koliko smo spremni da pomognemo kad je i nama pomoć potrebna?
Koliko smo sposobni da razumemao potrebe drugih kad nam je naizgled sve potaman? Koliko smo spremni da oprostimo, da zaboravimo uvrede i gonjenja?
Koliko je još toga potrebno da bi odmerili sebe?
Uvek treba misliti o sebi u odnosu na druge da smo manji.
Kad nas ponize, zapravo su nas uzvisili.
Kad mislimo da ćemo se poniziti, mi se baš tad uzvisujemo.
Kad nas uzvise, budimo na oprezu, uvek posle sledi pad.

“Ljudske grupe, ako ih čine i samo tri osobe, imaju tendenciju da se dele na suparničke podgrupe.” Platforma Mišel Uelbek

“U samoj toj izglednosti da će nam upravljati budale bilo je nečeg neodređeno neugodnog, ali na kraju krajeva, neće ni to biti prvi put.” Lanzarote Mišel Uelbek

O T I S A K

Desilo vam se sigurno da kada dođete na neko vama drago i važno mesto osetite odsustvo pojedinih ljudi. Prazninu koja ispunjava prostor ili se širi prostranstvom. Desi se i obrnuto, da osetite prisustvo nekoga ko je tu ostavio svoj pečat.
Te finese u bilo kom pravcu podsećaju nas na one koji su i na nama ostavili trag.
Može se desiti da su to ljudi iz nekog drugog vremena i prostora, koje smo upoznali preko literature, muzike, i slično, a čini nam se kao da će se svakog trena pojaviti, ili kao da su pre par minuta otišli, a to je bilo u nekom drugom veku ili pre više decenija.
Kako je to moguće objasniti?
Shvatam to kao snagu njihovog duha, koji je bezvremen. Kao emociju koja postoji u nama, i tada, na tom mestu, ona nekako izbije, davno pritajena i na izgled zaboravljena.

“Kažu da mesta života čuvaju neki lagani otisak osoba koje su ih nastanjivale. Otisak u vidu udubljenja ili ispupčenja. Za Ernesta i Ceciliju Bruder, rekao bih, u vidu udubljenja. Uvek sam osećao prazninu kad bih se našao na mestima gde su oni živeli.”
Dora Bruder, Patrik Modijano

R E T K I

“Večiti sanjari. Nezreli ljudi. Odrasla deca. Hipersenzitivni. Don Kihoti. Zaljubljivi. Plačljivi. Jaki. Žilavi. Izdržljivi. Trpeljivi. Inpulsivni. Ironični. Drski. Uporni. Nesalomivi. Krhki. Meki. Nežni. Tužni. Veseli.”
“Uvek su me te suprotnosti čudile. Nesalomivi, a krhki. Ili meki, a jaki.”
“Ili plačljivi, a veseli.”
“Ili nežni, a žilavi.”
“Nikad proračunati, uvek direktni.”
“Nikad kukavice, uvek Don Kihoti.”
“Preziru foliranje i prepotenciju.”
“Ne podnose snobove i klanove.”
“Trče pred rudu.
“Na svoju štetu.”
“Zbog ideala.”
“Budu budala.”
“Mogu ceo dan da žive od muzike i poezije.”
“Mogu ceo život da vole.”
“Mogu sve da daju, a opet da imaju.
“Mogu uvek da počnu iz početka.”
“Mogu da oproste bezbroj puta onome koga vole.”
“Umeju da pate.”
“Da plaču.”
“Da odu i nikad se ne vrate.”
“Kakvi su to ljudi?”
“Retki.”