N E O D O LJ I V A

Spremna sam za plažu. Prvi put. Ne računam period dok nisam postala majka. Tada sam uvek bila spremna. Sada sam apsolutno spremna. Neko će se možda pitati šta to tačno podrazumeva? Odgovor je jednostavan: baš me briga.
Prihvatam sebe onakvu kakva jesam.
Ne opterećujem se treningom, dijetama, celulitom.
To sam što sam. Kome se ne sviđa ne mora da gleda.
Prvi put sam zadovoljna apsolutno. Sve je onako kako teba da bude. Prirodno.
I moje. Ima i celulita i strija. Ima i sala. Ima svega. I mnogo mi je drago zbog toga.
Slobodna sam.
Nisam rob nikakvih uzora. Podignutih zadnjica i silikonskih grudi.
“Meni ne ugrađuj ništa, nisam robokap.”
Manijakalnih treninga, zbog utegnutih butina. Iscrpljujućih dijeta, zbog ravnog stomaka.
Neka hvala. Ni priroda nije savršena, ali je neodoljiva.
Nisam nakvarcovana, niti se kvarcujem. Bela sam kao sir. Ne roštiljam telo na suncu. Uživam u hladu, uz hladno pivo.
Jedem šta poželim i ne stajem na vagu. Jer sam slobodna,
i savršena.
Takva sam kakva sam

Takva sam kakva sam.
Baš takva sam stvorena.
Kad imam želju da se smejem,
Smejem se grohotom.
Volim onog ko me voli.
Pa zar sam za to kriva?
Što nije uvek isti onaj koga volim.
Takva sam kakva sam.
Baš takva sam stvorena.
Pa šta sad hoćete?!
Šta hoćete od mene?!
Stvorena sam da se dopadam
I tu se ništa ne može izmeniti.
Potpetica mi je suviše visoka,
Struk mi je suviše vitak,
A grudi suviše čvrste.
I koluti pod očima suviše modri.
A onda i zatim
Takva sam kakva sam!
Dopadam se onome kome se dopadam.
I šta se to vas tiče?!
Ono što mi se dogodilo…
Da, ja sam volela nekoga.
Nekoga ko me je voleo.
Kao deca što se među sobom vole
I znaju prosto da vole,
Da vole, vole, vole…
I zašto me onda ispitivati?!
Ja sam ovde samo da vam se dopadam
I ništa se tu ne može izmeniti!

Žak Prever

L O U D E R

Otuđen, obezbožen, savremen čovek okrenut porocima, alkoholu, drogama, cigaretama, seksu bez emocija… klizi u depresiju i destruktivne misli.
Potpuno odvojen od tradicionalnog, koje je vremenom prevaziđeno kao zaostalo i demode, on oslobođen, otvorenih ruku grabi poroke, koji mu se nude na svakom koraku. Izgubljen u svemu tome i dalje oseća prazninu koja je sve veća, koja prerasta u crnu rupu koja ga guta i uvlači u samog sebe, gde se potpuno gubi. Pada u depresiju, obuzimaju ga crne misli, sve više misli o samoubistvu i ubistvu. Dolazi do kraja.
Da li može da shvati zašto? Poneko može. Većina ne.
Ono suštinsko što nas čini normalnim i srećnim ljudskim bićima jeste ljubav. Saznanje da samo nekome potrebni, da nam je neko potreban. Osećaj da naš život ima smisao. Da je naše postojanje nekome veoma važno. Da možemo da usrećimo druge i neko nas. Tradicionalne vrednosti, povratak prirodi, vera u Boga (za one koji veruju), ljubav, drže čoveka u ravnoteži, sreći i smirenju.
Snažan roman Mišela Uelbeka Proširenje područija borbe, doživela sam kao vapaj, kao krik očajnika za ljubavlju, toplom ljudskom reči drugog ljudskog bića, što je još jedna potvrda da čovek kao socijalno biće ne može da opstane potpuno sam, osim ako nema Boga u sebi.
Evo par rečenica o ljubavi iz ovog maestralnog romana:

“Što god ljubav bila, ona postoji, jer u mogućnosti smo da vidimo njene posledice.”

“Želja za ljubavlju duboka je kod ljudskog bića, ona seže do samih korena, do zadivljujućih dubina, a ti nebrojeni korenčići zadiru u samo tkivo srca.”

“Ljubav, ta retka pojava, veštačka i odocnela, može da cveta samo u posebnim mentalnim okolnostima, okolnosti kakve se retko sustiču, a koje su po svemu u suprotnosti sa slobodnim običajima kojima se odlikuje savremeno doba.”

“Ljubav kao nevinost i kao sposobnost za iluziju, kao umeće da se čitav jedan pol sažme u jednom jedinom voljenom biću, retko odoleva jednogodišnjem, a nikad dvogodišnjem iskustvu seksualnog lutanja.”

Mišel Uelbek, Proširenje područija borbe

S E B E

Okrenimo se oko sebe.
Toliko ima lepog cveća, drveća, trave.
Tu je nebo, oblaci, pa sunce, mesec, zvezde.
Kiša, barica, voda, reka, jezero, more, okean. Kamen, staklo.
Trčkara pas, mačka, pile, guska, patka, miš.
Toliko toga na svetu divnog, sve priča svoju priču.
Ima svoje mesto, svoje boje, nešto nam pokazuje, nečemu nas uči.
Postoji svet oko nas. Drugi ljudi u pokretu, u osmehu, sa suzom, brigom.

Ali mi vidimo samo sebe.
Slikamo neprekidno sebe. Posmatramo u ogledalu sebe.
Stavljamo u prvi plan sebe. Grabimo samo za sebe.
Gazimo druge zbog sebe, sebe, sebe, sebe.
“Ja volim samo sebe
svog jedinog sebe
ja volim samo sebe
svog predivnog sebe.”
Invazija selfija, bombardovanje sobom.
Na kraju će čovek ugušiti sam sebe od tolikog sebe.

Pustimo svež vazduh u sebe.
Nove mirise, zvuke.
Provetrimo sebe.

Sa sobom, za sebe, zbog sebe, sobom, sebe, sebi, ja.
Niko kao ja.
Samo treba da gledate mene.
Moju lepotu, moj seksipil, moje oči, moj nos, usne.
Ja, ja, ja i samo ja.
Moja garderoba i sve moje sam ja sebi.
Sa sobom.
Moje noge, moje nokte, ja.
Samo ja.
I opet ja.
Mene,
sebe,
ja!

U M E Ć E

Seo je u čamac i zaveslao ka obali. Dugo se zadržao. Očekivala je da će ih pozvati, ali vratio se sam. Nije želeo da niko skrnavi njegov raj.
“Moram danas da se vratim, Iskrsli su problemi…”, rekao je zabrinuto.
“Vratićemo se zajedno.”
Još jednom je bacila pogled na jezero. Voda se presijavala u daljini. Spuštala se izmaglica. Bilo je suviše lepo da bi potrajalo.
Dani su prolazili, nije se javljao.
Počela je da izlazi. On je bio prizeman i praktičan. Nije dolazio i odlazio kao oluje. Unosio je mir i spokoj. Znao je da mu deo nje nikada neće pripadati.
Vremenom ga je zavolela. Bio je slikar. Uneo je nove boje u njen život. Bojio ga je svim tonovima ružičaste, zelene i plave. Inspirisala ga je.
Dešavalo se da se u mislima vrati na jezero. Preplavio bi je talas topline i ljubavi. Kako je moguće voleti dva muškarca u isto vreme, pitala se. Nije imala odgovor. Očigledno je bilo moguće.
Život je čudo, i ne daje odgovore na baš sva pitanja. Ono što je najvažnije jeste biti sposoban dati i primiti ljubav.

“Ljubav, to jest ostajanje u ljubavi, a ne zaljubljenost, svestan je i odlučan čin volje, umeće koje moramo savladati kao svako drugo umeće, kao umeće drvodeljstva ili umeće muziciranja. I zahteva brigu, odgovornost, poštovanje i znanje.” Erih From

J U T R O

Voda je bila hladna, ali posle kraćeg prilagođavanja prosto neodoljivo prijatana za plivanje. Svako popodne se kupala, dok je on komponovao. Onda im je pripremala večeru.
On je ustajao rano. Budio je miris kafe, pečene slanine ili kajgane.
Volela je te momente. Nije htela da otvori oči. Pravila se da spava, dok ga je posmatrala kroz trepavice. Trudio se da ne pravi buku. Nije znala koji je dan. Nije želela da zna. Tu je bio on, muzika, knjige, jezero… Šuma okolo kao zaštita od spoljnjeg sveta. Njihov svet, njihov raj.
Pisao je roman i već je odmakao prilično. Ovde je želeo da ga završi. Falio mu je preokret na kraju i verovao je da će mu sinuti ideja.
Nije joj davao da ga čita. Još nije bio spreman. Bio je perfekcionista. Stalno je tražio novu reč. Mnogo je polagao na detalje, dok je njoj bila presudna suština.
“Kad pojedemo hranu, ti da loviš.”
“Ovde napada sneg dva metra.”
“Ti da prtiš sneg.”
“Ima i medveda.”
“Da okačiš kožu iznad kamina.”
Začuo se zvuk trube. Dolazio je spolja. Ogrnula se ćebetom i izašla da pogleda. Grupa od njih nekoliko je mahala sa obale. Jedan je duvao u trubu.
“Izgleda da se naš odmor završio.”
“Videćemo…”, promrmljao je sebi u bradu.

“Imam utisak da su mi se izmešala godišnja doba. Čini mi se da je to bilo u leto ili možda u zimu, jednog jutra prozračnog od hladnoće, ali sunčanog i sa plavim nebom.” U kafeu izgubljene mladosti, Patrik Modijano

P A R A D I S E

Prizor je zadivio.
Kao sa razglednica iz Kanade. Šuma se ogledala u tirkiznoj vodi jezera. Planinski vrhovi sa snežnim kapicama uzdizali su se u plavetnilo u zlatnom sjaju letnjeg sunca.
“Ovo je bajka koju sanjam.”, pomislila je.
Kuhinja je bila puna hrane.
“Planiraš da ostaneš zauvek ovde, koliko vidim.”
“Ne, nego znam koliko možeš da pojedeš za mesec dana.”
Gađala ga pomorandžom, ali je spretno izbegao iznenadni napad.
Pustio je muziku na najjače.
Sela je na terasu. Stolica na ljuljanje je bila baš po njenoj meri.
Doneo je limunadu i kafu.
“Kao u dobra stara vremena.”
Pročitala mu je sa usana, jer nije čula od muzike koja je lebdela jezerom i topila snežne kapice planina.
Jako se uštinula za ruku, ali se nije probudila.
Bilo je stvarno.

“Počinje leto i ubrzo ćemo otputovati. Kuda? Nismo još znali. Možda na Majorku ili u Meksiko. U London ili u Rim. Odredišta nisu bila važna, sva su se stopila u isto. Jedini cilj našeg putovanja bio je odlazak u srce leta, tamo gde se vreme zaustavlja i gde kazaljke na satu večno pokazuju isti čas: podne.” U kafeu izgubljene mladosti, Patrik Modijano

L A K E

Nije mogla da se odluči šta je lepše, zalazak ili rađanje sunca. Volela je i jedno i drugo. Svetlost se polako uvlačila i mešala sa ostacima noći. Čekala je da se velika, sjajna lopta pojavi i obasja još jedan dan.
Bila je spremna. Torba spakovana. Sve pripremljeno. Kao i uvek pred put nije mogla da spava. To joj je ostalo od detinjstva.
Kuća je bila na jezeru okružena šumom. Tu je pisao i komponovao. Bilo je to njegovo “Mesto za beg”, kako ga je zvao. Odlazio je uvek sam, da bi mogao na miru da stvara. Kada ju je pozvao da mu se pridruži, bila je iznenađena.
“Sigurno je smekšao sa godinama.”, pomislila je.
Ponela je samo par knjiga, jer poznavajući ga želeće da pročita nešto po njegovoj preporuci, pa da mu priča kako je shvatila, šta je osetila. Onda će on malo da ćuti, pa da joj kaže kako ništa ne razume, ili će pak da se oduševi i kaže kako su joj se razigrali klikeri.
Mnogo puta se pitala kako može da voli takvog čudaka. Nije imala odgovor.
Jednom dok joj je puštao tek komponovanu muziku i čekao reakciju, shvatila je zašto ga voli toliko jako. Volela ga je u stvari duplo. Njega, čoveka čudaka i njegovo delo. Zašto je on voleo nju, to tek nije imala pojma. Sigurno ni on nije znao.

“Glupo je to što sam kazao… Nema šta da se razume… Kad nekog zaista volimo, treba da prihvatimo deo tajne koju nosi u sebi… To je i razlog zbog koga i volimo… Zar ne?” U kafeu izgubljene mladosti, Patrik Modijano

L I M U N A D A

Nosila je pune ruke povrća i voća sa pijace. Možda je i previše kupila, jer joj je postajalo sve teže. Goste je očekivala tek za večeru.
“Mogu li da pomognem?”
Okrenula se i zastala u neverici.
Jabuke koje su se kotrljale trotoarom, vešto je kupio, a pomorandže i limun je vraćao u torbu. Ruke su joj slobodno visile kraj tela, nesvesna da je sve ispustila.
Posmatrala ga je kako kupi i ostatke prosutog povrća. Kosa mu se sijala na suncu, gusta, smeđa. Poželela je da provuče ruke kroz nju kao nekad. Nije mogala da progovori, ni da se pomeri. Uvek je tako delovao na nju. Parališuće. Sve zaboravi. Postoji samo on i trenutak u kome su.
“Treba.” uspela je da kaže, posle ni sama ne zna koliko minuta.
Nasmejao se najčarobnijim osmehom na svetu. Polako su krenuli.
Otkud on danas ovde, bilo bi logično pitanje, jer je živeo u sasvim nekom drugom, dalekom gradu, i toliko godina se nisu videli. Bila je to jedna od onih strastvenih nemogućih ljubavi, koje se dese u sekundi, kao oluja, naprave haos i nestanu. Poslednje što bi joj bilo potrebno sada je bilo kakva oluja. Ma, povetarac joj ne treba.
Nisu progovarali. Povremeno bi im se pogledi sreli i nasmejali bi se jedno drugom.
“Stigli smo.”, rekla je.
Otključala je. Uneo je sve u kuhinju.
“Napraviću nam limunadu.”
“Kao u dobra stara vremena.”
Ćutke je cedila limun.
Nije mogla da misli. Sve zaboravi. Postoji samo on i trenutak u kome su.

 
“Sve počinje iznova, kao nekad. Isti dani, iste noći, ista mesta, isti susreti. Večno vraćanje istog.“ Patrik Modijano, U kafeu izgubljene mladosti

“Oduvek sam verovao da vas neka mesta privlače kao magneti kada se nađete u njihovoj blizini. I to na neprimetan način, tako da ne posumnjate.” Patrik Modijano, U kafeu izgubljene mladosti

Za vrele dane malo ljubavne limunade. Sve je fikcija. Nastaviće se…

T I R A Ž

Naiđem slučajno na stari, davno zaboravljeni, debeli notes, a pošto pokušavam da napišem nešto lepo i pametno, padne mi na pamet da bih mogla u njega po nešto da pribeležim kad nisam pri kompjuteru i ostalim uređajima. Čisto onako hipsterski, olovkom na papiru, a i da sebe proverim što se rukopisa tiče.
I tako počnem ja da piskaram tu i tamo po nešto.
Cepam, gužvam, pišem i negde oko sredine naiđem na jednu ispisanu stranu.
Okrenem pozadi, nema dalje. Prelistam, nema ništa. Listam detaljno list po list, nema. Očigledno se autor predomislio što se mesta pisanja tiče i odlučio da uzme drugi notes.
Tekst datira iz 2002. godine, i ne mogu vam opisati koliko me je u istom momentu: obradovao, iznenadio, dirnuo, nasmejao, zadivio, rasplakao, ohrabrio, zamislio, podsetio, naučio, objasnio da se za OVAKVE MOMENTE ŽIVI.
Neka mi oprosti cenjeni autor što bez njegovog znanja i odobrenja objavljujem širokom auditorijumu, ovaj slučajno pronađeni tekst, koji zvuči toliko samouvereno, proročanski i neodoljivo šarmantno, uverena da mi neće zameriti.

13517608_10206969200130713_939702164019332924_o

DIFFUSION

Je suis tombée par hasard sur un vieux cahier oublié. Comme j’essaie d’écrire des choses intéressantes et belles, j’eu l’idée de l’utiliser pour y prendre des notes lorsque je ne suis pas à côté d’un ordinateur ou d’autres outils informatiques. Comme ça, naturellement, faire glisser le stylo sur le papier, tester mon écriture.
Et me voilà, commençant à noter par-ci par-là des pensées.
Je déchire, je froisse, j’écris. Soudain, vers le milieu du cahier, je tombe sur une page toute manuscrite.
Je la tourne, pas de suite. Je feuillette, plus rien. Je parcours en détail les autres pages une à une. L’auteur a manifestement changé d’avis quant au support à utiliser et a décidé de prendre un autre cahier.
Le texte date de 2002. Je ne peux vous décrire à quel point, à cet instant précis, il m’a rendu heureuse, m’a surpris, m’a touchée, m’a fait rire, m’a fait admirer, m’a fait pleurer, m’a rendu courageuse, m’a fait me souvenir, m’a appris, m’a expliqué qu’on vit POUR CES MOMENTS-LA.
Que l’auteur estimé me pardonne si je diffuse sans qu’il le sache et sans son autorisation ce texte trouvé par hasard, à tout l’auditorium. Texte qui sonne vrai, prophétique et tellement charmant. Je suis persuadée qu’il ne m’en voudra pas.

Kafa ili čaj?

Nepredviđene životne prepreke učine da ponekad pokleknemo i pomislimo: “Kako dalje?”
Pogledavši se u ogledalo, a da ne poželimo da ga razbijemo, veoma je ohrabrujuće i već može da bude polovina rešenja.
Svako od nas se različito nosi sa točkom života.
Ono što znam je da nikada ne treba odustati. Sve što je moguće promeniti nije izgubljeno.
Teško je prihvatiti ono što ne možemo promeniti.
Kada nam se neko ko nam neizmerno znači preseli na drugi svet.
Kad sanjamo uporno nemoguć san.
Kad nam ponestane snage, a baš tad treba trčati sprint.
Mnogima je teško da potraže pomoć, jer otkriti nekome svoje tajne, dajemo mu opojnu moć u ruke. Nikad ne znamo kako će na kraju postupiti, jer ljudi su kvarljiva roba. Tada preuzimamo dupli rizik.
Živeti svoju dramu, nije ni malo lako. U današnje vreme, bezdušnih ljudi, ona ili privlači pažnju gledalaca ili su oni potpuno nezainteresovani. I kad privuče pažnju, većinom čekaju da vide kako će čovek pasti. Snaga održavanja ravnoteže je od čoveka do čoveka specifična. To vam je kao sa večernjom kafom. Neko je popije da ga održi budnim, a neko je popije i zaspi.
Važno je živeti ispravno, to je najbolja osveta neprijateljima, a velika lična satisfakcija.

“Točak života okreće se takvom brzinom da nijedan čovek ne može dugo da ostane uspravan. I najzad točak se uvek vrati na plaznu tačku.” Stiven King

“Misliću o tome sutra.” što bi rekla Scarlett O’Hara.

 

CAFE OU THE

Les pièges imprévus de la vie font que quelquefois nous capitulons et pensons « comment aller plus loin ? »
Se regarder dans le miroir sans vouloir le briser est encourageant et un bon début comme solution.
Chacun de nous réagit différemment avec la roue de la vie.
Ce que je sais, c’est qu’il ne faut jamais abandonner. Tout ce qui est possible de changer n’est pas perdu.
Il est difficile d’accepter ce qui est immuable.
Lorsqu’un être que l’on chérit plus que tout déménage dans un autre pays.
Lorsque nous révons de l’impossible.
Lorsque nous n’avons plus d’énergie alors qu’il faut courir un sprint à cet instant précis !
Il est difficile pour beaucoup de demander de l’aide, car on dévoile ses secrets à quelqu’un d’autre qui a un pouvoir enivrant entre ses mains. Nous ne savons pas comment il réagira à la fin, car les gens sont des êtres que l’on peut corrompre. Là, nous prenons un double risque.
Vivre son drame personnel n’est pas simple du tout. Dans le monde actuel déshumanisé, soit les spectateurs s’y intéressent soit ils ne s’en préoccupent pas du tout, la plupart attend de voir notre effondrement. La force de maintenir l’équilibre est spécifique d’une personne à une autre. Comme avec le café du soir. On le boit pour se maintenir éveillé ou on le boit puis on s’endort.
L’important est d’être droit dans la vie, c’est la meilleure vengeance envers les ennemis, et une satisfaction personnelle.

La roue de la vie tourne si vite que personne ne peut rester debout bien longtemps, et la roue revient toujours à son point de départ. Stephen King.

« J’y penserai demain. » Comme dirait Scarlett O’Hara