A K R E D I T A C I J A

Što je čovek primitivniji više daje sebi za pravo da postavlja okvire drugima. Često taj agresivni primitivizam nema veze sa obrazovanjem, mada bi trebalo da obrazovanje ide u korak sa širinom pogleda na život i svet uopšte.
Razne vrste diskriminacija su toliko izražene u našem narodu, da kada bi čovek odlučio da ih nabraja, zauzele bi previše prostora u tekstu. Generalno, mnoga gledišta su zaostala.
Način razmišljanja da godine treba da budu polazna tačka u donošenju odluka, oblačenju, izboru partnera, poslu i slično, je pogrešan i zauzima visoko mesto na spisku diskriminacija. U Srbiji su ljudi skloni da otpisuju zrele ljude. Što zbog samog mentaliteta, što zbog samog ustrojstva države koja je decenijama unazad osujetila veliki deo sopstvene populacije u svemu, toliko da ni mladi ljudi nisu imali prostora da pokušaju, a kamoli da se potvrde, te je bilo prirodno da za zrele nema mesta. Ta granica otpisivanja varira od grupe do grupe onih što su uzeli sebi za pravo da sude, pa se negde povlači oko 40-te, negde oko 50-te.
Diskriminacije po pitanju samog izgleda i oblačenja idu u sitne detalje. Od frizure koja priliči, boje kose, veša, obuće, da normalan čovek više ne može to da isprati da bi bio po meri. Mešanje u tuđu intimu je toliko agresivno, da čovek mora da bude totalni flegman i da ga to uopšte ne dotiče, ili da uzvrati još agresivnije i saseče agresora.

Imaš 50 godina i srećna si sa svojom zelenom kosom. Srećna sam i ja zbog tebe. Da li mi se dopada kako ti stoji ili ne, zadržaću za sebe.
Imaš 55 i nosiš tesne, pocepane farmerke, i srećna si u njima, odlično i meni je drago.
Imaš 50 godina i dečka od trideset, drago mi je. Srećna sam zbog vas.
Imaš 55 i nosiš se kao da imaš 20, sjajno, srećna sam zbog tebe.
Imaš 53 i zaljubljena si, pa to je sjajno, samo napred!

Hoćete da postavljate kalupe za sve.
Određujete intervale, godine za šta je šta dozvoljeno.
Gde to piše?
Ko vam je dao tu akreditaciju?
Skinite obruče oko mozga.
Otvorite um.
Radite na sebi.
Živite svoj život prvenstveno, i pustite druge da žive.

La baguette

Okrenula je lice ka suncu i dodala malo šećera u vrelu kafu. Polako ga je mešala. Nije mogla da odoli, otkinula je parče toplog bageta. Ovaj je za sad najbolji. Dovoljno mekan i dovoljno hrskav, pomislila je.
Marko je seo. Oči su mu bile vodene i natečene. Zakopčan do grla, usiljeno se nasmejao.
-Nisi baš u formi.
-Ma, što više pomažeš, sve te više mrze.
-Oduvek bilo, samo, to se shvati na bolan način.
-Devojka mi se ne javlja. Sve više razmišljam o Australiji.
-To nije loše, uvek posle možeš pobeći na Novi Zeland.
Oboje su se nasmejali.
-Ljudi nisu ni dobri ni loši, već samo loši imaju dobre momente.
-Najvažnije je da se ne obeshrabriš, pomogneš kad možeš. Tako pokazuješ snagu.
Otkinula je još malo bageta i pružila mu.
-Ponekad se i ja osećam kao Marija Bandini postiđena, iznurena, umorna…
Gledao ju je netremice.
-Odličan baget. Šta god da si, i gde god da si, sve se svodi na male stvari koje život znače.
Bilo je toplo. Februarsko sunce je grejalo i davalo privid sreće.

P U Z Z L E

Bestidne, debele žene šepure se sa slika i kipova, dok se neočešljane, mršave probijaju kroz gužvu. Grabeći krupnim koracima one nezainteresovano, mehanički tipkaju po mobilnim telefonima. Muškarci u majicama kratkih rukava, iako je februar, dočekuju prve sunčane dane hrabro, pušeći cigarete, zamišljeni. Niko nikoga ne gleda. Svi su na nekom drugom mestu, i u nekoj drugoj priči.

Da bi se uklopio, Marko je obukao majicu kratkih rukava i stavio slušalice. Javio se devojci i zamolio je da pričaju, jer treba da razgovara dok žuri. On ne puši, pa bi trebao da priča. Kupio je kinesku hranu i seo u park da ruča. Knjiga mu je virila iz torbe. To će u metrou, kad se bude vraćao. Radio je na tome da savlada svoj temperament, da ne priča glasno i da ne gestikulira. Dodatak za kulturu koji je dobio od firme upotrebiće za kupovinu karata za pozorište.

Sutradan se probudio sa osećajem da mu je glava kao televizor, kijao je i imao groznicu. Izgleda da mu i kineska hrana nije prijala, jako ga je boleo stomak. Devojka mu se nije javljala, sigurno je juče preterao sa pričom. Oči su mu suzile, nije mogao da čita, pa je kovao plan kako da se odseli u Australiju. Imao je strah od letenja, ali će nekako pretrpeti odlazak. Tonuo je u san…

KORAK-DVA

Ništa ne zahteva tako mnogo hrabrosti kao da se čovek održi jak i nepomućenih misli. Sinkler Luis
Sanjati svoju bajku daje nam nadu da će se možda i ostvariti. Da li to koliko jako želimo i uporno sanjamo, određuje kada će se i desit? Koliko moramo da čekamo, ili koliko još puta moramo da spavamo do ostvarenja? Da li je to sve samo obmana, dok sudbina piše stranice života? Ili i ona ne može sve sama? Tiče se nas, pa treba i mi da učestvujemo. Ako pristanemo, sudbina piše jedan scenario, ako odbijemo drugi. Mapu života ipak i mi ispisujemo onoliko koliko želimo i možemo do granica dopuštenog. Pitali smo se sigurno, kako se nekome sve servira, a njegovo je samo da uživa u plodovima, dok se neko bori protiv oluja života za goli opstanak. Neko se pak posustao preda, iako možda u njegovoj sudbini ima prostora da se provuče neoštećen kroz muku. Neko opet piše ciljeve, neko ih sanja, a neko svakodnevno deluje. Nekad korak, nekad dva, nekad i nazad, ali se kreće. Neko će pak reći, sanjaj do sutra, to je nemoguće, neko pak, u Boga je sve moguće. Kako god posmatrali život, verovali ili ne, u bajke, snove, Boga, sudbinu, ono što je sigurno je da ne treba odustati. Dan smenjuje noć, kišu sunce, zimu leto. Nekad su noći duge, polarne. Zime sibirske, kiše monsunske. Potrebno je samo strpljivo čekati. Možda to stigne kasno, dok dobar deo života prođe u borbi, muci, nevoljama, ali setimo se da onome ko je odustao neće stići nikad. Možda je dan više od nedelje, nedelja od meseca, mesec od godine. Važno je samo održati se jak i nepomućenih misli, kao što kaže Sinkler Luis.

Svetina

Ko stvara, izvrgnut je kritici, podsmehu, osporavanju, ignorisanju.
Najbezbednije je ne stvarati ništa, ne pokušavati ništa, biti po volji svetini i tako utopljen biti niko i ništa.
Ko iskorači na meti je.
Neosetljivost i surovost pomažu u opstanku, ali su kontradiktorni sa stvaralaštvom.
Stvaraoci su senzibilne duše.
Ne znam za neosetljivog stvaraoca. Za surovog stvaraoca. Možemo samo zamisliti koliko takve delikatne duše pate od poruge svetine.
Svako delo teži pokazivanju i u sebi nosi autorovu želju za priznanjem.
Nek jedan razume, dovoljno je.
Dvoje, već je radost.
Troje i više, znači na pravom si putu.
Ne odustaj delikatna dušo.
Stvaraj.
Voli.

Važno je!

Kad se malo ugojim, kažem sebi, bolje je da sam okrugla nego motkasta. Obline su tako Rubens!
Važno je znati utešiti sebe.
Kad ujutru vidim novu boru, kažem sebi, bore su tako in. Prirodne. Neću valjda dozvoliti da ličim na tranvestita i ostale plastičarke.
Važno je znati utešiti sebe.
Kad nema fejva proverim da nemam gramatičku grešku. Kad ustanovim da nemam pomislim, glupo je. Onda se setim da glupi imaju preko 100 fejvova.
Važno je znati utešiti sebe.
Kad pomislim da nema šanse da naučim sve francuske glagole u svim vremenima, tešim se, bar ću nešto naučiti.
Važno je znati utešiti sebe.
Koji je to zakon ustanovio da je samo mladost lepa? Kakvo je to nametanje veštačkog ideala! Lepota je čovek u savaršenom sklopu s dušom.
Važno je znati utešiti sebe.
Savršena lepota je i bela čokolada sa bademom.
Važno je znati utešiti sebe.
Čistim teren oko sebe, kao minsko polje. Sve pokvarenjak do pokvarenjaka.
Važno je znati spasavati sebe.
Razumem ljutnje kada se osujeti poigravanje s drugima. Pokvareni ljudi imaju takve namere.
Važno je znati sačuvati sebe.
Odliv mozgova nadoknađujemo prilivom lažnih diploma.
Važno je umeti shvatiti svet oko sebe.
Kad se voli, a čini se da je malo, da baš još ljubavi ti treba. A ti voli jače!
Važno je znati voleti za dvoje.

“Love is a touch and yet not a touch.” Selindžer

 

 

 

T R E Z N A

Sede na klupi dve devojčice, nemaju više od šesnaest-sedamnaest godina maksimalno, po mojoj proceni .
U prolazu, slučajno čujem deo dijaloga:
“Ja sam se izgubila. Nisam znala šta da mu kažem. Uopšte ne poznajem sebe takvu, a ništa taj dan nisam pila.”
Zatečena, nastavim, ali mi u glavi neprekidno odzvanja dečiji glas: “ništa taj dan nisam pila.”
Znači pije svaki dan. Ili skoro svaki. Ili…
Da bi mi bilo jasnije pokušam da se vratim u te godine. Da se setim kad sam prvi put probala alkohol. Vratim se u vreme kada su moja deca bila u tim godinama.
Zaključim da su to ipak bila druga vremena.
Kakva su sada vremena?
Zašto su nam uvek prošla vremena bolja?
Da li zamagljujemo i idealizujemo prošlost, ili su zaista uvek nova vremena gora?
Da li je ovo samo usamljen primer ili dimna strela koja pogađa u osinjak i pokreće more pitanja, o društvu, porodici, deci…
Kao ključ koji slučajno otvara mračna vrata iza kojih se kriju teme o kojima nerado govorimo.
Sećanje o boljim prošlim vremenima, najlepše opisuje Preverova pesma,

Dobra mlada vremena

Reke su bile bistre
more cisto
hleb je bio dobar
godisnja doba padala kad im je doba
ratovi zaboravljeni
a ljudi su se voleli.

14883475_10207939728033304_3425720979477450853_o

Ko smo mi?

Priče o započinjanju su lake.
Klize kroz vazduh, glatko.
Potonemo u slatku obmanu
i već smo preskočili toliko koraka.
Počinjemo.
Zapinje.
Znojimo se.
Teže je
nego što je
dok pričamo.
Ima prepreka o kojima ništa ne znamo.
Shvatamo…
Sve nam je napornije.
Odustajemo.
Vraćamo se priči.
Ubeđivanju drugih, sebe,
kako je lako nešto drugo.
Tek nam je palo na pamet.
Čini se lakše, bolje.
Počinjemo.
Zapinje.
Odustajemo.
Okrećemo se okolo.
Ne čujemo priču.
Vidimo ljude koji deluju i ćute.
Ruše prepreke.
Napreduju.
Znoje se, ne govore.
Razmišljaju.
Krivo nam je.
Na koga?
Na sebe? Zbog njih?
Prestajemo s pričom. Počinjemo bez opcije odustati.
Prestajemo s pričom. Odustajemo bez opcije početi.
Ko smo mi?

O P T I M I Z A M

Šta je optimizam?
Čaša do pola puna?
Radost što ruže imaju trnje?
Optimizam je kad sedneš u Café de Flore, poneseš Francuski roman i čekaš da se pojavi Begbede. Uživaš u kafi. Posmatraš ljude.
Pomisliš, što li ga nema, baš sad, baš danas, kad si tu da ti potpiše roman.
To je optimizam.
Čaša rozea i novine. Zgodan konobar koji se sapliće oko tebe.
Osećaš da je sve moguće.

Kad poklekne optimizam tu je upornost.

Upornost podupire inat dok se ne vrati optimizam.

Optimizam je kad znaš da posle teškoća dolazi radost, i da je potrebno samo izdržati.
Ako te malo i zagrebu nedaće, na suncu sve brže zaceljuje.

“Među snovima biraj onaj koji ti najbolje greje dušu.” L.F.Selin iz romana “Putovanje nakraj noći”

“Treba požuriti i nasititi se snova, da bi se probilo kroz život koji vas čeka napolju, na izlazu iz bioskopa, da bi se trajalo koji dan duže u surovom svetu stvari i ljudi.” L.F.Selin iz romana “Putovanje nakraj noći”
(Begbede je 1994. godine osnovao književnu nagradu „Prix de Flore“, nazvanu po čuvenom Café de Flore na Sen Žermenu, kafeu u kome se nakon Drugog svetskog rata okupljala intelektualna elita, kao što su bili Žan-Pol Sartr, Simon De Bovoar i drugi. Nagrada se u ovom kafeu dodeljuje svakog novembra talentovanim mladim fransukim piscima. Među dobitnicima su bili i Mišel Uelbek i Ameli Notomb.)

20160819_175650

B L O C K

Ko ne vodi bar delić života na društvenim mrežama, kao i da ga nema.

Umrežavamo se međusobno, znani i neznani, rođaci, prijatelji…
Zezamo se, saznajemo, učimo. Poneko ima i šta da pokaže.
Neko pak vruće informacije, a neko sve samo pomno prati…
U tom povezivanju, često dođemo u situaciju da se susrećemo sa ljudima s kojima smo prijatelji, na primer na Fejsbuku, a ne pozdravljamo se na ulici kada se sretnemo, jer se ne poznajemo u realnom životu.
Neko tu barijeru lako premosti, pa se srdačno javi i upozna.
Neko za to nije sposoban, pa se pravi da ne vidi, i ne poznaje. U prevodu, glumi ludilo. Svako postupa onako kako zna i ume, i za šta je sposoban.

Ili imamo rođake s kojima smo celu deceniju na Fejsbuku, a nikad nikakvu interakciju nismo imali, dok bi se u realnom životu, ako bi se sreli verovatno javili jedni drugima. Takav postupak, da se oni ubiše lajkujući postove poznatih, dok svoje rođake ignorišu, nameće pitanje: zašto su uopšte umreženi? Ako za deset godina nije dat ni jedan lajk, komentar i slično, čemu uopšte povezanost na ovakav način?

Ovakvih primera ima more.
Navela sam ova dva jer su mi među prvima pali na pamet.
Šta treba činiti?

Biti površan, pa pustiti da ide sve kako ide?
Lajkujmo se i dalje na Fejsu, a na ulici se nećemo poznavati. Uostalom, internet i jeste neka druga stvarnost.

Ili, na Fejsu se ignorišemo iako smo rođaci, poznanici, kolege, jer glumimo nekog drugog, a u realnom životu ćemo se javiti, ako baš moramo, ili ako nam nešto treba.