B R E N E R

Sastanak je bio zakazan u 11h. Bilo je 10h i 45 minuta, a on je vec sedeo za svojim radnim stolom i gledao u sat postavljen iznad vrata. Bio je rucni rad, kupljen u Svajcarskoj jedne zime pre desetak godina. Lepa uspomena. Misli su mu letele. Cenio je tacnost. Drzao se tradicionalnih principa postovanja domacina prema gostu i obrnuto. Vazio je za coveka koji drzi rec i ne daje lazna obecanja. 

Novo teget odelo na tanke pruge za nijansu svetlije, stajalo mu je kao saliveno. Kosulja boje svetlog neba i crvena kravata na tufne boje odela, uklapale su se fantasticno. Na cipele je mogao da se ogleda. Sve je to ukazivalo odgovornost i vaznost sastanka, a on je bio spreman, znao je kako ce da ga vodi. Sinoc je razradjivao teze i eventualna nezgodna pitanja. Podatke je imao memorisane u glavi. Ono prljavo je cuvao za kraj, ako sve krene u nezeljenom pravcu. Oprobane metode, koje je nerado koristio, samo u slucaju da sagovornik pokusa da prigrabi vise nego sto mu pripada. Granice su bile jasne. Posle je planiran rucak, tradicionalna kuhinja kraja iz koga je potekao. 

Pogledao je na sat, bilo je 11h i 10 minita. 

Na radnom stolu je drzao slike dece i otvoren sah. Zagledao se u figure. Beli je bio na potezu. Princip mu je bio da kasnjenje tolerise maksimalno do 15 minuta. Pomerio je belog lovca. 

11h i 30 minuta. 

U trenutku kada je odlucio da ustane, na vrata je banuo gost. Bez pardona je seo u fotelju i zapallo cigaretu. Na sebi je imao havajsku kosulju, bermude i papuce. Pritisnuo je dugme na stolu. Usla je sekretarica.

-Gospodine imate poziv na privatnoj liniji.

-Hvala. 

Brzo je ustao i bez reci napustio kancelariju.

Gost je sedeo, cutao i pusio.

-Necu se vracati, a gostu kad te pozove mozes reci da cu mu se javiti.  

U njemu je tinjala neka vatra.

-Mali plamen koji stalno gori i aktivira veliki plamen. – pomislio je.

Napolju je bilo prijatno. Telefon mu je zvonio. Rucak je bio spreman.

Nezne duse

„Ne mogu se sporazumeti oni koji govore istim jezikom. Sporazumeti se mogu samo oni koji dele ista osećanja.” Rumi

Nezna bica stalno preispituje sebe zbog tudjeg bezobrazluka. 

Sto se vise udubljuju, sve vise ulaze u lavirint iz koga nema izlaza, dolaze do apsurda, do sopstvenog ponistenja. 

Nema svrhe udubljivati se ni u porive zluradih, manijakalnih stvorenja. 

Nastavljas svojim putem. 

Guras svoju pricu. 

Pomognes kome mozes, i ne zaustavljas se preterano. 

Povrsnost je majka srece. 

Mislim na povrsnost u medjuljudskim odnosima, jer dubinsko povezivanje s nekim je retkost, kao kad bi nasao dijamant u rudniku uglja.

Nezna bica ocekuju neznost i paznju koju oni nesebicno poklanjaju i prosipaju oko sebe.

Ljubav, razumevanje, saosecanje…Svakojaka duhovna blaga koja nose u sebi rasipaju kao zvezdani prah i ostavljaju trag. Samo, takva bica su retka. 

Oni nose talente. 

Imaju dar za stvaranje. 

Pravdoljubivi su, raduju se s drugima. 

Placu s drugima. 

Zbog svoje prefinjenosti i tananosti duse, jako su ranjivi. 

Pojacanog senzibiliteta, dotice ih sve. 

Sazimaju se sa okolinom, upijaju , prelivaju. 

Boli ih. 

Ranjava ih. 

A zlo je zlo. 

Ljubomora, zloba i pakost, znaju te slabosti i ranjavaju sto vise mogu. 

Ne mogu da podnesu ta duhovna blaga koja ih peku kao zar. 

Gledaju kako ce da povrede, uvrede, ukaljaju, oblate, sapletu, potpletu, podbodu, rane, satru, ponize. 

Nezna bica, placu, pate, slabe. 

Mogu da se razbole i izgube zivot zbog bola koji im zadaju zli ljudi. 

Samo, oni su bozija stvorenja. 

Bog im je dao te talente i on ih cuva. 

Bdi nad njima i ne da da propadnu. 

Zbog odricanja i borbe, daje im moc da pobede zlo. 

Da uspeju. 

Da nadju svoj put i uberu plodove svoga rada i dobrote. 

Zato nezne duse, ne plasite se! Iako tanane, snagu vam daje Bozija sila. 

Srecno!

Sorbet, Espresso, Chardonnay

Sorbet od limuna u Gromu.

-Sve prodje, i dobro i zlo, samo je pitanje gde smo mi tad? Koliko nam je stalo i do jednog i do drugog? Da li je dobro zakasnilo, a prema zlu smo postali ravnodusni? Imamo li zelja? Tragamo li za necim?

-“To je zaista neobicno, ali stvari koje ste voleli i dani lepo provedeni obicno stanu u dve reci, i kao da nisu bas zanimljivi za slusanje, naprotiv, od stvari neugodnih, opasnih i cak jezivih, moze se napraviti dobra prica, i takva u kojoj se ima o cemu pripovedati.” – kaze Tolkin u Hobitu.

-Malter zla spaja neraskidivo. 

-Zasto dobro ne povezuje kao zlo? Zasto dobre vesti nailaze na ravnodusnost, a lose na radoznalost? 

-Dobre vesti izazivaju ljubomoru, a lose nasladu, u najboljem slucaju sazaljenje.

-Valjda je tako ustrojen covek. 

Espresso u Les Petits Carreaux.

-Uvek je vise pitanja nego odgovora.

-Vise zelja nego ispunjenja.

-“Ima jedna Geteova izreka koju gospodin Magi rado navodi. Cuvaj se onoga za cime zudis u mladosti, jer ces to dobiti u zrelim godinama.” – kaze Dzejms Dzojs u Uliksu. 

Kristalno nebo postaje sivo. Kap pada na ruku.

-Kupi baget kod Kajzera i pozuri kuci…

-Zasto je jasen drvo zivota? 

-Zato sto simbolise moc koja se dobija kroz odricanje i borbu. Puno je mudrosti i misterija. 

-Stap mudraca.

-Zelim kutiju od jasena, da me podseca na odricanje i borbu.

Chardonnay u Café de Flore

-Zasto se dobar covek blati?

-Zato sto nije apsolutno dobar. Ne bi mogao biti ukaljan da je savrsen. Trazi se slabost koja ga kalja, i zato je dobar. Sve sto je dobro, to je i ukaljano.

-Znaci zao covek ne moze da se ukalja?

-Ne. On se predstavlja kao dobar. Trazi se dobro koje ce ga tako prikazati jer nije apsolutno zao.

-Da li je moguce znati?

-Plati u kesu i ostavi baksis.

L E K T O R

On izgleda kao jarac. Samo sto mu kopita nisu izletela iz cipela. Brada mu se usiljila, a kosa podigla, kao da krije rogove. Pogled me nesvesno vuce ka mestu gde je rep, da nije mozda probio kroz pantalone. Nosi skupo odelo, vidi se novo, i prsten na palcu. 

Ona je okrugla i meka kao ovca. Tvrdim da ce posle izvesnog vremena s njim, postati koza. Usne su joj crvene. Nosi ruzu, kao narukvicu, iste boje. Mirise na sladak parfem. Otmeno drzi casu i pomalo srce zlatan sampanjac.

Ulazi zena bleda, kao da je zivot provela pod zemljom. Oci su joj tako buljave i strasne.

”Mozda je Golumova polusestra.” – rekoh sebi.

“Sta?” – pita me meka ovca dok je gledam s laznim cudjenjem.

“Molim?”

“Ucinilo mi se da si nesto rekao?”

“Ucinilo ti se.”

Jarac gleda ispod oka lukavo, dok se ovca smeje srecno. I zena Golum se smeje, vide joj se retki, siljati zubi. Treba se skloniti da ne zagrize. 

Ulazi bilder da meri temperaturu. Svi staju u red. Pruzaju cela. Zena Golum se gura, hoce da bude prva. Izmicem se, dajem im prednost i priliku…

Napustam mesto, da mogu i vreme, nije moje. 

Pojedi sladoled bice ti bolje. Bljutav ukus razbice secer. 

Stavi masku, kad nema guzve zbog kazne, a skini je kad sednes s ljudima dok jedes krem. 

Ne uzmici dok konobar kaslje, ima vizir. 

Obrisi ruke gelom kad zatvoris vrata.

Na ulici je magla, ili je pred ocima.

Kozne maske u izlozima, sa rupicama za vazduh, Hanibal Lektor stil.

Ne, nije erotski sop. Strogi je centar. Otmen kraj. 

“Problem naseg vremena je sto buducnost nije onakva kakva je nekad bila.” Pol Valeri

Buducnost. Ti i ja. Ja i ti.

“Ako hoces da me upoznas, moras da jedes samnom.” Dzejms Dzojs 

K O R O N A

-Do danas je u Francuskoj umrlo 264, a u Italiji 475 tokom prethodna 24 casa.

-Ne treba paniciti, ostanite u okviru svojih domova.

-Zelim da se testiram.

-Ali nema dovoljno testova.

-Kako da prepoznam simptome, kada mogu biti toliko razliciti?

-Ukoliko osetite simptome, ponasajte se kao u slucaju obicnog gripa. Ako dodje do pogorsanja, pozovite Hitnu pomoc.

-Izbegavajte kontakte sa ljudima.

-Nema razloga da pravite zalihe.

-Kriza moze da portaje duze.

-Virusom je zarazeno vise od 212 000 ljudi sirom sveta. Umrlo je vise od 8700, a samo u Evropi je umrlo vise od 3800.

-Granice su zatvorene.

-Kretanje je ograniceno.

-Ne treba se plasiti.

-Nosite maske.

-Virusi su cestice, poznate kao aerosoli i mogu da prodru kroz tkanje maske. 

-Perite ruke.

-Virus se moze dobiti i preko ociju.

-Lideri sveta cesto u obracanju svojim nacijama koriste rec rat.

-Virus je nastao u Kini. Presao je sa slepog misa na coveka. Preko zmije?

-Da li su ga jeli?

-Mo Jen kaze da u Kini jedu sve. Roman Zabe je dosta slikovit.

-Roman Oči tame, američkog pisca Dina Kunca, objavljen 1981. godine, predvideo je koronavirus.

-U knjizi i u stvarnosti se poklapa to što Institut za virologiju grada Vuhana zaista postoji i nalazi se nekoliko kilometara izvan samog grada.

-Jos se dosta toga opisanog u knjizi poklapa.

-Sad mi nije jasno da li su Kinezi jeli slepe miseve ili su proizveli biolosko oruzje koje je zarazilo ceo svet?

-Ili je u pitanju zavera da se posle ove planetarne krize sprovede cipovanje ljudi?

-Ili je samo virus?

-Saznacemo vrlo brzo.

-Mere se poostravaju…

-Ne treba se plasiti.

-Novi podaci o preminulim…

-Ne treba se plasiti…

NE

Ne zelim vise nista da zelim.

Razocarenje vreba

kao sekira nad vratom,

kao giljotina

spremna i ostra.

Ne, ne zelim vise nista da zelim.

Ne zelim vise nikog da volim.

Bol ceka i cuti

kao lopov u mraku,

kao suza klovna

iza maske smeha.

Ne, ne zelim vise nikog da volim.

Ne zelim vise nista da sanjam.

Obmana lebdi

kao balon od pene,

kao vlat maslacka

na sapi razigrane macke.

Ne, ne zelim vise nista da sanjam.

Ne zelim vise nista da stvaram.

Nemaju monetu

za naplatu srece

zbog nadahnuca,

vec samo bednu tarifu za  broj.

Ne, ne zelim vise nista da stvaram.

Postacu covek bez zelja i ljubavi,

snova i ideja,

otporan na zivot,

uklopljen u mase,

zavaracu trag…

Ne mozes me vise sresti.

Ne mozes me vise prepoznati.

Ja nisam isti.

Ja sam u masi,

siv.

MUS

-Molim vas donesite mi dva musa od cokolade.

Nije cekao dugo. Prosle godine je bas ovde, na ovom mestu, pojeo najlepsi mus od cokolade i zeleo je da se uveri da li je to i dalje tako. Danas je dosao sam. Porcija je bila obilna, ali je ipak narucio dva. Jedan za njega, a drugi za tugu. Poceo je halapljivo, s vremena na vreme usporavajuci da bi osetio jacinu cokolade.

Neverovatno, stari dobri mus, promrmljao je sebi u bradu.

Dve devojke za susednim stolom su ga posmatrale i pokusavale da prikriju osmeh. Imao je dobru liniju i mogao je da pojede sta hoce i koliko hoce. Cesto su mu na tome zavideli. Zavideli su mu jos na mnogo cemu, ali je i pored toga bio tuzan.

Devojka mu se udala za starog, ruznog politicara, sa neiscrpnim milionima koje je smakao sebi u dzep kada je imao funkciju. Sada ih krcka sa njom, skoro cetrdeset godina mladjom, voda je po prijemima, neupuceni misle da mu je cerka.

Uostalom, zasluzuju jedno drugo, pomislio je. Matorom razvratniku je falila mladost, a ona je zelela mnogo novca i ugled u drustvu odmah, bez napora i cekanja.

Petar je bio mlad i perspektivan, samo za uspeh mu je trebalo vremena i odricanja. Nije zeleo prljave precice, jednostavno nije bio tako sazdan.

Vec je prozdirao i drugi mus, koji je imao boju njenih ociju.

Cekalo ga je dosta posla, ali nije mogao da se usredsredi ni na sta. Ostavio je bogat baksis i izasao.

Ljubav je ono što misliš

da je druga osoba uništila.

Ljubav je ono što je iščezlo

sa epohom pomorskih bitaka.

Ljubav je telefon što zvoni,

isti glas ili drugi glas,

ali nikad onaj pravi glas.

Ljubav je neverstvo,

ljubav je zapaljeni beskućnik

iza kontejnera.

Odlomak pesme Definicija C.Bukovski

De poulet

Novembarsko subotnje jutro, hladno, malo posle sedam. Žurim praznom ulicom usnulog Pariza. Podižem šal, vetar je leden i reže. Miriše mi topla kafa, pržena jaja i tost sa puterom, dok se želudac grči, prazan. Nisam stigla da doručkujem. Grupa ima sastanak u 8h. Moram stići na vreme. Susrećem po koju prodavačica ljubavi, vedre, razdrljene, bez znakova umora, kao da nisu radile celu noć. U autobusu je toplo, ne sedam da ne zaspim. Stižem na vreme. Još par njih ulazi. Profesor štampa materijal, neko postavlja tanjire. Šta li je danas, pitam se, da nisam nešto zaboravila? Iznose suši, mnogo tacni sa sušijem i štapiće. Žuti, roze i šareni rižoto, kolače.
Još mi mirišu jaja na oko, sa žumancem koje podrhtava.
Ne, ja sad to ne mogu.
Moraš, kaže savest, nećeš valjda međunarodni incident.
Obilno mi stavlja žuti rižoto sa nečim što liči na meso. Dodaje sa strane roze. Jedva uspevam da izbegnem suši.
– Sa čim je riža? – pitam
– De poulet.
Počnem obazrivo. Ima dosta karija i ljute paprike. Hajde da ublažim ‘pouletom’ , ali pod jezikom osećam sitne koščice. Kakvo crno poulet, kažem u sebi, dok ih vadim diskretno u tanjir sa strane. Možda je neki golubčić, tešim se. Nemam pojma šta jedem. Prelazim na roze, boja je lepa, miriše na ružu i slatko je. Malo mi je lakše. Dobro je da uteha dolazi na kraju. Već zaboravljam na reš tost, dok podrigujem kari. Vraćam neotpakovane štapiće.
Brzo je sve nestalo, kao da i nije bilo. Na stolu su samo knjige.
Razmišljam o koščicama, papričicama i ruži.

A K R E D I T A C I J A

Što je čovek primitivniji više daje sebi za pravo da postavlja okvire drugima. Često taj agresivni primitivizam nema veze sa obrazovanjem, mada bi trebalo da obrazovanje ide u korak sa širinom pogleda na život i svet uopšte.
Razne vrste diskriminacija su toliko izražene u našem narodu, da kada bi čovek odlučio da ih nabraja, zauzele bi previše prostora u tekstu. Generalno, mnoga gledišta su zaostala.
Način razmišljanja da godine treba da budu polazna tačka u donošenju odluka, oblačenju, izboru partnera, poslu i slično, je pogrešan i zauzima visoko mesto na spisku diskriminacija. U Srbiji su ljudi skloni da otpisuju zrele ljude. Što zbog samog mentaliteta, što zbog samog ustrojstva države koja je decenijama unazad osujetila veliki deo sopstvene populacije u svemu, toliko da ni mladi ljudi nisu imali prostora da pokušaju, a kamoli da se potvrde, te je bilo prirodno da za zrele nema mesta. Ta granica otpisivanja varira od grupe do grupe onih što su uzeli sebi za pravo da sude, pa se negde povlači oko 40-te, negde oko 50-te.
Diskriminacije po pitanju samog izgleda i oblačenja idu u sitne detalje. Od frizure koja priliči, boje kose, veša, obuće, da normalan čovek više ne može to da isprati da bi bio po meri. Mešanje u tuđu intimu je toliko agresivno, da čovek mora da bude totalni flegman i da ga to uopšte ne dotiče, ili da uzvrati još agresivnije i saseče agresora.

Imaš 50 godina i srećna si sa svojom zelenom kosom. Srećna sam i ja zbog tebe. Da li mi se dopada kako ti stoji ili ne, zadržaću za sebe.
Imaš 55 i nosiš tesne, pocepane farmerke, i srećna si u njima, odlično i meni je drago.
Imaš 50 godina i dečka od trideset, drago mi je. Srećna sam zbog vas.
Imaš 55 i nosiš se kao da imaš 20, sjajno, srećna sam zbog tebe.
Imaš 53 i zaljubljena si, pa to je sjajno, samo napred!

Hoćete da postavljate kalupe za sve.
Određujete intervale, godine za šta je šta dozvoljeno.
Gde to piše?
Ko vam je dao tu akreditaciju?
Skinite obruče oko mozga.
Otvorite um.
Radite na sebi.
Živite svoj život prvenstveno, i pustite druge da žive.

La baguette

Okrenula je lice ka suncu i dodala malo šećera u vrelu kafu. Polako ga je mešala. Nije mogla da odoli, otkinula je parče toplog bageta. Ovaj je za sad najbolji. Dovoljno mekan i dovoljno hrskav, pomislila je.
Marko je seo. Oči su mu bile vodene i natečene. Zakopčan do grla, usiljeno se nasmejao.
-Nisi baš u formi.
-Ma, što više pomažeš, sve te više mrze.
-Oduvek bilo, samo, to se shvati na bolan način.
-Devojka mi se ne javlja. Sve više razmišljam o Australiji.
-To nije loše, uvek posle možeš pobeći na Novi Zeland.
Oboje su se nasmejali.
-Ljudi nisu ni dobri ni loši, već samo loši imaju dobre momente.
-Najvažnije je da se ne obeshrabriš, pomogneš kad možeš. Tako pokazuješ snagu.
Otkinula je još malo bageta i pružila mu.
-Ponekad se i ja osećam kao Marija Bandini postiđena, iznurena, umorna…
Gledao ju je netremice.
-Odličan baget. Šta god da si, i gde god da si, sve se svodi na male stvari koje život znače.
Bilo je toplo. Februarsko sunce je grejalo i davalo privid sreće.