Z I V O T

Kako sam se uverila da je korona jedna velika obmana.

Korona me je zatekla u Parizu.

U subotu, pred samo zatvaranje u karantin, imala sam par poslova u gradu koje sam ceo dan zavrsavala. Koristila sam gradske autobuse, isla peske. Prodavnice su bile pune ljudi, kao i ulice, kafici, restorani… Sve je vrvelo i bilo potpuno normalno. U utorak se oglasio Makron i pocelo je ogranicavanje kretanja. Maski i ostalih pomocnih sredstava zastite, nije bilo da se kupi nigde.

Pomislila sam, ako je korona zaista tu, svi smo vec zarazeni. Ovoliki grad, toliko ljudi iz celog sveta, svuda guzve, disanje za vrat maltene, kako je moguce izbeci virus? Novine su postale nekrolozi. Samo su brojali mrtve i bili u sluzbi sirenja panike. Bilo je jasno da covek, ako zeli da sacuva razum mora da ostane miran. Prepustila sam se Bogu, pa kako bude. Smrti se ne plasim, samo sopstvene nepotrebnosti, beskorisnosti. Sve dok mogu da doprinesem na bilo koji nacin, bilo kome i bilo cemu, imam svrhu.

Zivot je tekao u izolaciji, najbolje sto se moglo.

Jednoga dana, osetila sam slabost i nesvesticu. U prethodnom periodu sam dosta radila, pa sam pomislila da me je stigao umor i stres, i da ce sve brzo proci. Kako nije prolazilo, sela sam u taksi i otisla u bolnicu u hitan prijem i opisala simptome. Pomislila sam, da li je pametno ici u bolnicu u vreme pandemije, kada moze bas tu da se zakaci korona, ali sta je tu je. Neka bude Bozija volja. U cekaonici je bilo oko dvadesetak ljudi. U roku od deset minuta su me primili, za sat vremena su sve zavrsili, a ostala sam jos nepuna tri sata da sacekam nalaze i izvestaje. To je bila pokazna vezba kako zdravstvo treba da funkcionise.

Kada sam opisala simptome, odmah su mi ugradili braunilu i prikljucili infuziju. Specijalista je izvrsio detaljan neuroloski i kardioloski pregled, izvadjena mi je krv u deset epruveta, odmah su me sproveli i uradili magnetnu rezonancu i skener pluca. Kad sam pitala, zasto skener pluca sa kontrastom, rekli su da je to procedura zbog korone. Svi su imali maske i zastitna odela. Bilo je kao u filmu. Svuda su bile izlepljene nalepnice kovid, opasnost, zracenje, mrtvacke glave, itd. Pomislih, pa odvde skeniraju sve koji dodju, a nisu vrsili nikakvu dezinfekciju, samo su zamenili papir na koji sam legla. Tako je bilo i kod magnetne. Rekoh sebi, ako se korona tako lako prenosi, kao sto kazu, ovde je verovatno bilo i zarazenih, gotova sam, uostalom nek bude sta hoce, sta sam sve izdrzala u zivotu, zahvalna sam Bogu sto sam i do sad ziva. Kada su snimanja zavrsena odveli su me i dalje prikljucenu na infuziju da sacekam rezultate.

Tacno posle cetiri sata bila sam kuci, sve je bilo u redu. Jednostavno, tako je naislo i proslo. Ta pokazna vezba i cela opservacija nije me kostala finansijski nista, jer je sve pokrilo socijalno. Bio je to test i pouka. Suocavanje. Mozda razotkrivanje, ili kako god sve nazvala, to je zivot.

Ostalo je da prodje bar mesec dana da vidim da li sam se mozda zarazila koronom u bolnici, ali srecom nisam. Zapravo ne znam, jer nisam nikad proverila.

K L I N

Satri one sto vide, pa upravljaj slepcima.

Prodaj se, lakse je od barbe neizvesne.

Izdaj brata, dodvori se zulumcaru.

Cuti, sakri se, dok ti drug pada.

 

Rani ranjenog, tada ti je snaga veca.

Ne mesaj se, mogu da te osude.

Oljagaj, naplatices dobro.

Otmi, bices s najjacima.

 

Mrzi, imaces drugare i cilj jasan.

Zazmuri, bolje je da ne vidis.

Poturi, nece te dirati.

Rasturi, ides stepen vise.

 

Kusaj, saznaj, pa izdaj.

Potplati, pa zavrsi.

Ismej, nasladi se.

Iskoristi, pa baci.

 

Pomrsi, pa raspredaj.

Zavadi, pa zavladaj.

Potkopaj, pa tesi.

Zakaci se, pa crpi.

 

Budi djubre, bices covek!

MUS

-Molim vas donesite mi dva musa od cokolade.

Nije cekao dugo. Prosle godine je bas ovde, na ovom mestu, pojeo najlepsi mus od cokolade i zeleo je da se uveri da li je to i dalje tako. Danas je dosao sam. Porcija je bila obilna, ali je ipak narucio dva. Jedan za njega, a drugi za tugu. Poceo je halapljivo, s vremena na vreme usporavajuci da bi osetio jacinu cokolade.

Neverovatno, stari dobri mus, promrmljao je sebi u bradu.

Dve devojke za susednim stolom su ga posmatrale i pokusavale da prikriju osmeh. Imao je dobru liniju i mogao je da pojede sta hoce i koliko hoce. Cesto su mu na tome zavideli. Zavideli su mu jos na mnogo cemu, ali je i pored toga bio tuzan.

Devojka mu se udala za starog, ruznog politicara, sa neiscrpnim milionima koje je smakao sebi u dzep kada je imao funkciju. Sada ih krcka sa njom, skoro cetrdeset godina mladjom, voda je po prijemima, neupuceni misle da mu je cerka.

Uostalom, zasluzuju jedno drugo, pomislio je. Matorom razvratniku je falila mladost, a ona je zelela mnogo novca i ugled u drustvu odmah, bez napora i cekanja.

Petar je bio mlad i perspektivan, samo za uspeh mu je trebalo vremena i odricanja. Nije zeleo prljave precice, jednostavno nije bio tako sazdan.

Vec je prozdirao i drugi mus, koji je imao boju njenih ociju.

Cekalo ga je dosta posla, ali nije mogao da se usredsredi ni na sta. Ostavio je bogat baksis i izasao.

Ljubav je ono što misliš

da je druga osoba uništila.

Ljubav je ono što je iščezlo

sa epohom pomorskih bitaka.

Ljubav je telefon što zvoni,

isti glas ili drugi glas,

ali nikad onaj pravi glas.

Ljubav je neverstvo,

ljubav je zapaljeni beskućnik

iza kontejnera.

Odlomak pesme Definicija C.Bukovski

SET-DZET

-Sta je potrebno za stalna putovanja na egzoticne destinacije?

-Na prvi pogled pitanje je jednostavno, a odgovor lak.

-Ne bih se slozio. Pitanje je kompleksno, a odgovor neobican.

-Ako odgovorim, novac, da li cu pogresiti?

-Generalno ne, ali precizno da.

-Ako kazem pamet, zvanje, da li cu pogresiti?

-Neces naravno, ali takav odgovor je teoretski, a teorija i praksa su retko saglasni kod nas.

-Reci cu posao.

-Moze se uzeti u obzir, ali je i to retko.

-Predajem se.

-Za pocetak, rucni minobacac, bombe, puske…

Gledala ga iznenadjeno.

-Momci sa asfalta ginu u okrsajima, atentatima, ili trunu po zatvorima. Njihove lepse polovine raspolazu neiscrpnim izvorima prljavog novca i razbijaju dosadu putovanjima po egzoticnim destinacijama.

-Uslov je da budes lepa i da saradjujes. Sakrijes kod sebe nesto od naoruzanja i posle prodjes najvise sa uslovnom.

-Onda se pribavi neko zanimanje, dizajnerka, pevacica, glumica, najjednostavnije je samo umetnica.

-Neiscrpna je to tema kod nas, samo ako se malo zaceprka po povrsini.

-Zestoki momci su sad preobuceni u politicare i biznismene. Lepse polovine imaju zvanja.

-Menja se okvir, ali je slika ista.

-Srpski džet-set.

-Meni je potrebno da naporno radim, stedim, da se odreknem poneceg, pa da otputujem. Ne moram da budem lapa, da krijem rucni bacac i da imam zvanje umetnice.

-Ima jos mnogo laksih nacina, samo su teski za neke od nas.

Talasi su bili sve jaci. Spirali su otiske stopala u zlatnom pesku. Boje su se mesale. Atlantik je bio velicanstven.

-Ima vremena, ceo mesec na ovom magicnom mestu.

Bila je zahvalna Bogu. 

Le rêve

Vrati se
Da trčimo bosi po zlatnom pesku obale okeana.
Vrati se
Da nam tirkizni talasi kvase vrela stopala.
Vrati se

Od šuma talasa
nećemo čuti ništa,
Samo otkucaje srca.

Smejaćemo se glasno.
Skupiću sedefaste školjke
i njima napisati tvoje ime.

Poljubiću te
i prenuti iz dremeža.

Napojiću te vinom ledenim kao talas.
Skinuću ti pesak sa čela
i zaroniti u dubine tvoga pogleda.

Zaboraviću put
i ostati zauvek

Vrati se

La baguette

Okrenula je lice ka suncu i dodala malo šećera u vrelu kafu. Polako ga je mešala. Nije mogla da odoli, otkinula je parče toplog bageta. Ovaj je za sad najbolji. Dovoljno mekan i dovoljno hrskav, pomislila je.
Marko je seo. Oči su mu bile vodene i natečene. Zakopčan do grla, usiljeno se nasmejao.
-Nisi baš u formi.
-Ma, što više pomažeš, sve te više mrze.
-Oduvek bilo, samo, to se shvati na bolan način.
-Devojka mi se ne javlja. Sve više razmišljam o Australiji.
-To nije loše, uvek posle možeš pobeći na Novi Zeland.
Oboje su se nasmejali.
-Ljudi nisu ni dobri ni loši, već samo loši imaju dobre momente.
-Najvažnije je da se ne obeshrabriš, pomogneš kad možeš. Tako pokazuješ snagu.
Otkinula je još malo bageta i pružila mu.
-Ponekad se i ja osećam kao Marija Bandini postiđena, iznurena, umorna…
Gledao ju je netremice.
-Odličan baget. Šta god da si, i gde god da si, sve se svodi na male stvari koje život znače.
Bilo je toplo. Februarsko sunce je grejalo i davalo privid sreće.

BROKOLI, PRAZILUK I ŠARGAREPA

Gledala je na sat. Tačno pet minuta se blanširao brokoli. Seckala je praziluk, i kad je htela da pređe na šargarepu upalilo se svetlo u stanu prekoputa. Prozor je bio otvoren, a zavesa sklonjena. Mladić je sedeo i pušio, zamišljen. Njen kuhinjski prozor tik iznad radne ploče činio je da kuhinja bude svetla i topla. Htela ne htela, pogled je išao u tom pravcu. Seckala je šargarepu i dok je uzimala sledeću, videla je devojku kako prilazi mladiću s leđa, ljubi ga i pruža mu šoljicu. Verovatno kafu,
pomislila je. On je sedeo nezainteresovan i nije uzvraćao nežnost.
Voli ga, pomislila je. Razmišljala je o kvalitetu špageta. Želela je da ovo bude ukusna pasta.  Pogled joj je opet išao ka prozoru. Ona je klečala i skidala mu cipele. On je i dalje sedeo i pušio. Povremeno je provlačio ruku kroz kosu. Bila je crna i gusta. Šteta, pomislila je, ne voli je. Obostrana ljubav je tako retka, da se graniči sa naučnom fantastikom.
Svetlo se ugasilo. Voda je ključala. Ubacila je špagete.
Sutradan je odlučila da spremi rižoto sa plavim patlidžanom. Ulje je bilo vrelo. Patlidžan se pržio. Prekoputa se upalilo svetlo. Zavesa je bila sklonjena. Devojka je nervozno šetala po sobi.
Nema ga, pomislila je, možda kasni. Gnječila je beli luk u avanu i dodala dva velika prstohvata začina iz Provanse, maslinovog ulja i isceđen limun. Biće to odličan preliv za rižoto.
Mladić se pojavio. Devojka ga je dugo grlila. Baš ga voli, bila je dirnuta. Obuze je seta, sećanje kada je volela. Ubrzo čudan osećaj preseče njeno razmišljanje. Pa to nije isti mladić. Bila je zbunjena. Pirinač se skuvao. Biće ovo dobar rižoto.
Sutradan nije spremala večeru, stajala je naslonjena na prozor. Svetlo se upalilo. Zavesa je bila sklonjena. Neki treći plavokosi mladić se smešio i sipao piće. Devojka je stavljala cveće u vazu. Izgledala je srećno.

 

N E V I D LJ I V

Često ćete pročitati ili čuti kada neko govori o prijatelju, da je on nešto negde ili je uspešan u ovom ili onom. Ako nije bogat, onda ima dobre veze ili bar udoban život. Najčešće ima diplomu i omiljen je u društvu i slično. Hvaliće se sa takvim prijateljem.
Nikada nisam čula da je neko napisao ili govorio o prijatelju gubitniku. Marginalcu. Onome ko je pogođen zlom sudbinom, nesposoban da se uzdigne iznad zlih ljudi i nesrećnih okolnosti.
Neomiljenom. Anonimnom.
Nezaposlenom i siromašnom.
Neprihvaćenom.
Nedovoljno lepom…Neuklopljivom, nepotkupljivom.
On nema novac, ali će dati zadnju novčanicu ako zatreba. Zaboraviće, neće je tražiti nazad.
Podeliće svoj ručak, večeru, i slušaće žalopojke uvek, iznova iste i nove, i neće ih nikome reći. Obradovaće se tvojim novim cipelama iako je zaboravio kada je kupio svoje. Braniće te u društvu kada svi nasrnu, i neće razmišljati kakve su mu šanse i posledice.
O takvom prijatelju niko ne priča. Niko ne piše.
Ako postane bogat ili slavan, ili se bar malo pročuje, čućemo negde sigurno i za njega.

KORAK-DVA

Ništa ne zahteva tako mnogo hrabrosti kao da se čovek održi jak i nepomućenih misli. Sinkler Luis
Sanjati svoju bajku daje nam nadu da će se možda i ostvariti. Da li to koliko jako želimo i uporno sanjamo, određuje kada će se i desit? Koliko moramo da čekamo, ili koliko još puta moramo da spavamo do ostvarenja? Da li je to sve samo obmana, dok sudbina piše stranice života? Ili i ona ne može sve sama? Tiče se nas, pa treba i mi da učestvujemo. Ako pristanemo, sudbina piše jedan scenario, ako odbijemo drugi. Mapu života ipak i mi ispisujemo onoliko koliko želimo i možemo do granica dopuštenog. Pitali smo se sigurno, kako se nekome sve servira, a njegovo je samo da uživa u plodovima, dok se neko bori protiv oluja života za goli opstanak. Neko se pak posustao preda, iako možda u njegovoj sudbini ima prostora da se provuče neoštećen kroz muku. Neko opet piše ciljeve, neko ih sanja, a neko svakodnevno deluje. Nekad korak, nekad dva, nekad i nazad, ali se kreće. Neko će pak reći, sanjaj do sutra, to je nemoguće, neko pak, u Boga je sve moguće. Kako god posmatrali život, verovali ili ne, u bajke, snove, Boga, sudbinu, ono što je sigurno je da ne treba odustati. Dan smenjuje noć, kišu sunce, zimu leto. Nekad su noći duge, polarne. Zime sibirske, kiše monsunske. Potrebno je samo strpljivo čekati. Možda to stigne kasno, dok dobar deo života prođe u borbi, muci, nevoljama, ali setimo se da onome ko je odustao neće stići nikad. Možda je dan više od nedelje, nedelja od meseca, mesec od godine. Važno je samo održati se jak i nepomućenih misli, kao što kaže Sinkler Luis.

S L A T K O

Ranije generacije se sigurno sećaju ljubavnih romana u nedeljnim ženskim časopisima, ili izdanja Ljubavni Vikend Roman. Svi su mahom imali sličan početak i zaplet, i isti kraj. Kraj je bio happy end, jer je to suština takvih romana. Počinjali su tako, što je ona izmučena životnim burama srela njega, pametnog i bogatog. On se zaljubljuje u nju, voli je i štiti do kraja života. Ili ona je otišla u svet i u svom stanu sa pogledom na Sacré-Cœur mašta o ljubavi i uspehu, sreće njega, fatalnog umetnika, rađa se strasna ljubav na prvi pogled i traje do kraja života. Tako bi moglo do unedogled. Sve nam se to čini smešno, previše slatko i nemoguće. Smišljeno da utoli žensku želju za idealnom ljubavi, partnerom koji ispunjava snove i prihvata nas onakve kakve zaista jesmo. Da li je baš tako? Da li smo pomislili da je možda neki od tih romana pisan po već proživljenoj priči, sličnog zapleta, i da je kraj nekad zaista srećan. Ne bih verovala, iako stara izreka kaže, “život piše romane”, da ne prisustvujem dešavanju jedne takve. Kakav će biti kraj, to još ne znam, ali uvod i zaplet deluju nestvarno.