Ludnica

Jedna pojava zasenjuje drugu.
Pojavi li se nova, zaboravlja se stara.
Pamćenje traje koliko život leptira.
Juče je fontanu zasenila premijerka.
Premijerku afera “tajkun i novine”.
Ubistvo u Centru za socijalni rad, drugo za redom.
Radi po diktatu. Propis, pravda i savest ne stanuju ovde.
Ne hapse se kriminalci.
Milicija i kad uhapsi, sud pusti.
Nasilnici sprovode ozakonjeno nasilje.
Selektivno kažnjavanje po meri interesa.
Krađa na računima za struju.
Otpuštanje nezaštićenih.
Postavljanje podobnih.
Starlete ambasadori.
Građenje negativne atmosfere u društvu.
Negativna selekcija.
Korumpirane sudije.
Sektaši advokati.
Samovolja moćnika.
Čoporativno nasilje, hijenskog tipa.
Moto: “razapni slabog, skloni se jakom”
Lažne diplome i nepotrebne prave.
Otmi, zgazi i naudi model.
“U sekti sam, tim se dičim” život.
Droga, orgije i satanizam.
Nasilje u porodici, nasilje na utakmici, nasilje na ulici, nasilje u ludnici.
Nerazjašnjene okolnosti i ostale smrti.
Ostaje nada: “sve može kako hoće, ali ne dokle hoće.”

Advertisements

Maria Queen of Yugoslavia

Marija Karađorđević rođena je 9.januara 1900. godine.
Udala se za kralja Aleksandra I Karađorđevića 8. juna 1922. godine.
Njena baka po majci bila je sestra ruskog cara Aleksandra III, a deda po majci drugi sin britanske kraljice Viktorije. Bila je veoma lepa i obrazovana.
Kada je kralj Aleksandar saopštio da je najzad rešio da se ženi, imao je već 34 godine. Izbor je pao na rumunsku princezu Mariju.
Slavni komediograf Branislav Nušić bio je predsednik Priređivačkog odbora venčanja.
Na kraljevsku svadbu u Beograd svoje izaslanike i cele delegacije, poslale su mnoge države, pa čak i Japan i Persija, današnji Iran. Doputovao je i gost iz Austrije, s kojom je do pre četiri godine Srbija ratovala. Bugarima bio zabranjen dolazak. Uoči venčanja u Beograd kopnom, morem i vazduhom doputovalo više od 20.000 ljudi. Doček buduće kraljice Marije bio je veličanstven. Kralj je poslao svoju jahtu „Aleksandar“, a u njenoj pratnji bio je tada naš najmoćniji razarač „Kralj Petar Prvi“, najbolji jugoslovenski brodovi, devojke koje su bacale cveće i eskadrila aviona. Pristajanje jahte „Aleksandar“ pozdravili su topovi s Kalemegdana sto jednim plotunom.
Marija je stajala na palubi, a Aleksandar je ustrčao uz most i zagrlio mladu. Venčanje je bilo zakazano sutradan.
Mlada je imala belu haljinu dugačkog šlepa, a oko vrata širok đerdan krupnih plavih smaragda i dijamanata. Preko ramena je nosila lentu belog orla.
Na svečanom ručku Aleksandar je, pre nego što je pročitao govor, zvanice upitao:
„Jesu li ovde svi koji su se borili na Kajmakčalanu?“
„Da, Vaše veličanstvo, svi, izuzimajući one koji su tamo pali.“
Posle ručka tek venčani par prisustvovao je vojnoj paradi, a zatim i prijateljskoj utakmici reprezentacija Jugoslavije i Rumunije. Pobedili su gosti.
Prvi poklon mladencima dao je ugledni Albanac iz vučitrnskog sreza, dva ovna s pozlaćenim rogovima i 98 ovnova sa ogledalima na čelu.
U Zagrebu se na dan kraljevog venčanja, iako je bio utorak, nije radilo, a organizovana je i vojna parada.
Srbi u Beogradu i Vojvodini nisu hteli da zaostanu, skupilo se toliko novca da je odlučeno da se podižu zgrade za opšto dobro. Sombor je, između ostalih, tada dobio bolnicu.
Marija je u braku sa Aleksandrom rodila tri sina, prestolonaslednika Petra, Tomislava i Andreja.
Marija Karađorđević postala je udovica posle pogibije kralja Aleksandra u Marseju 9. oktobra 1934. U znak žalosti, dve godine je provela u dubokoj crnini. Spremala je Petra da preuzme kraljevsku ulogu kada postane punoletan.
Uoči Drugog svetskog rata, Marija se s mlađim sinovima povukla na imanje koje je u Engleskoj kupila 1938. godine. Učestvovala je u radu Komiteta Crvenog krsta preko koga je slala humanitarnu pomoć u Jugoslaviju. Šarl de Gol je 1959. odlikovao velikim krstom Ordena legije časti.
Preminula je u snu 22. juna 1961. godine, a 26. maja 2013. njeni posmrtni ostaci su sahranjeni na Oplencu.

Princess Maria of Romania, future Queen of Yugoslavia, on her 1922 wedding day.

cakrzy6

 

Ko smo mi?

Priče o započinjanju su lake.
Klize kroz vazduh, glatko.
Potonemo u slatku obmanu
i već smo preskočili toliko koraka.
Počinjemo.
Zapinje.
Znojimo se.
Teže je
nego što je
dok pričamo.
Ima prepreka o kojima ništa ne znamo.
Shvatamo…
Sve nam je napornije.
Odustajemo.
Vraćamo se priči.
Ubeđivanju drugih, sebe,
kako je lako nešto drugo.
Tek nam je palo na pamet.
Čini se lakše, bolje.
Počinjemo.
Zapinje.
Odustajemo.
Okrećemo se okolo.
Ne čujemo priču.
Vidimo ljude koji deluju i ćute.
Ruše prepreke.
Napreduju.
Znoje se, ne govore.
Razmišljaju.
Krivo nam je.
Na koga?
Na sebe? Zbog njih?
Prestajemo s pričom. Počinjemo bez opcije odustati.
Prestajemo s pričom. Odustajemo bez opcije početi.
Ko smo mi?

V R E M E

-Život teče svojim tokom nezaustavljivo. Ma koliko se neko trudio da vam ga ulepša ili zagorča, on pronalazi svoje ključne tačke nepogrešivo.
-Možda u današnjem svetu ne postoji više onoga zbog čega bi bili srećni, jer toliko je ružnog svakodnevno, ali snaga lepog je jača.
-Ono što nosimo u sebi, određuje nas.
-Nakaznost zla ima svoj portret kojim se predstavlja.
-Svetlost dobra oreol kojim se nadnosi nad one koji ga tvore.
-Vreme sve najbolje objasni i pokaže.
-Sporo je kad se čeka.
-Brzo je kad stigne.
-Mrsi konce. Bistri um.
-Ogoljava.
-Objašnjava.
-Uči.
-Kažnjava.
-Raduje.
-Za ljubav ne postoji.
-Sekunda je jača od decenije jer može da promeni pravac.
-Ono leti, teče, juri i stiže.
-Nema vremena.
-Poklanjam ga onome koga volim.

“Vreme je sudija koji sudi sudijama.”

C E N Z U R A

Francuski prosvetiteljski filozofi: Ruso, Monteskje, Volter, Didro, Dalamber, Lametri, Holbah, Kondijak, Helvecijus…bili su veliki borci za građanske slobode. Oni su ih nazivali “Prirodnim pravima”. Tu se prvenstveno vodila borba protiv cenzure i za slobodu štampe. Trebalo je omogućiti pojedincu da slobodno može da iskaže svoje stavove o politici, religiji moralu…Princip o nepovredivosti pojedinca unet je u Proglas o pravima čoveka i građanina koji je usvojila Skupština 1789. godine.

Atelier_de_Nicolas_de_Largillière,_portrait_de_Voltaire,_détail_(musée_Carnavalet)_-002

Voltaire

“Kad Bog ne bi postojao, valjalo bi ga izmisliti.”

CENSURE

Les philosophes français des Lumières, Rousseau, Montesquieu, Voltaire, Diderot, D’Alembert, Holbach, La Métrie, Condillac, Helvétius… étaient de grands combattants pour les libertés du citoyen qu’il nommaient les « droits naturels ». La lutte principale était celle contre la censure et pour la liberté de la presse. Il fallait permettre à l’individu d’exprimer son opinion sur la politique, la religion, la morale… Le principe de des droits inaliénables de l’individu a été intégré dans la Déclaration des droits de l’homme et du citoyen qui a été votée par l’Assemblée Constituante en 1789.