KUPI ME, PRODAJ ME

Teško vreme, a Srbija neprekidno u njemu, bez naznaka da skoro izađe, nosi sa sobom razne anomalije, pa i prodaju umetnika i ljudi od javnog značaja.
Kad kažem prodaju, mislim na njihovu prodaju političarima, kojima služe za određenu prihvatljivu nadoknadu.

Stavljanje njihovog dela u funkciju manipulacije naroda, zarad interesa vlasti ili opozicije.

Iako, rećićemo ljudi od umetnosti, sporta, nauke ili nekog drugog javnog značaja treba da pripadaju svima, svojom slabošću oni padaju na kolena i vrše transfer.
Tim činom više ne pripadaju neistomišljenicima, iako bi sport, nauka, gluma… trebali da pripadaju svima. Do skoro ste nekoga voleli, pratili njegov rad, i odjednom preko noći vidite da zastupa opciju koja je po vašem mišljenju loša. On presatje da bude u fokusu vašeg interesovanja i samo kažete: “Prodao se.”, i krenete dalje.

Da li takva ličnost sme i treba da se proda?

Kada postavim to pitanje, setim se velikih umetnika, naučnika koji su ostavili trag ne samo u Srbiji, već i u svetu, za sva vremena, a koji su umrli u najvećoj bedi, koji su podnosili najveće siromaštvo.
Da li takva ličnost ima pravo kao svaki čovek, na svoj politički stav, na odluku?
Na javno istupanje i zastupanje određene opcije?

Vremenom dođete do zaključka da su se skoro svi prodali.

Prodate duše, tuga i jad.
Nastavite dalje u nadi da će teško obolelo društvo ozdraviti vremenom, i da će opasana bolest koja ga je zahvatila biti izlečena nekim novim, još ne otkrivenim lekom.

MARINA

Veličanstvena, magična
beskrajna
moja devojčica je
sunce
na tepihu
dok napolju
bere cvet, ha!
jedan starac,
potonula olupina
izranja iz svoje
fotelje
i ona me gleda
ali vidi samo ljubav
ha! i ja postajem
hitar u odnosu na svet
i odmah uzvraćam ljubav
baš kao što sam i
stvoren za to.

Marina

Majestic, magic
infinite
my little girl is
sun
on the carpet-
out the door
picking a flower, ha!
an old man,
battle-wrecked,
emerges from his
chair
and she looks at me
but only sees
love,
ha!, and I become
quick with the world
and love right back
just like I was meant
to do.

Charles Bukowski

I G R A

Balkon je toliko strm, da samo malim pokretom napred, ja padam u ambis koji ispred mene zjapi, na glave u parteru.
Ti si tu negde u mraku.
Pokušavam da te razaberem u masi lica koja se prelivaju između svetla i tame.
Sedim nepomično, paralisana strahom.
Gde si ti?
Zašto dozvoljavaš sve to?
Počinje muzika.
Svetla su se ugasila mrak je potpun.
Više ne nazirem granicu izmešu mene i ambisa.
Svakog momenta očekujem tvoje ruke.
Počinje igra.
Još uvek sam u grču.
Muzika.
Samo muzika i igra.
Ne sećam se trenutka kada je nestalo straha.
Ambis više ne zjapi.
Opet sam snažna.
Gde si ti?

LE JEU

Le balcon est si abrupt que j’avance à petits pas, je tombe dans l’abîme béant, la tête la première.
Tu es là quelque part dans le noir.
J’essaie de te discerner dans cette masse de visages qui flottent entre lumière et obscurité.
Je suis assise immobile, paralysée par la peur.
Où es-tu ?
Pourquoi permets-tu tout cela ?
La musique démarre.
Les lumières sont éteintes, la nuit est totale.
Je ne délimite plus la frontière entre l’abîme et moi.
A chaque instant, je guette tes bras.
Le jeu commence.
Je suis toujours crispée.
La musique.
Seule la musique et le jeu.
Je ne me souviens pas du moment où toute peur a disparu.
L’abîme ne s’ouvre plus.
Je suis de nouveau forte.
Mais où es-tu ?

GAME

The balcony is so steep that only small move forward and I could fell
into the abyss that yawns in front of me, the head first to parterre.
You’re somewhere in the dark.
I’m trying to recognize you in the crowd of faces overflowing between
light and darkness.
I’m sitting still, paralyzed by the fear.
Where are you?
Why are you letting all of this?
The music starts.
The lights went out and darkness is complete.
I no longer recognize the border between myself and the abyss.
I expect your hands at any moment.
The game starts.
I’m still cramped.
Music.
Only music and dance.
I don’t remember the moment when the fear disappeared.
No longer gaping abyss.
I’m strong again.
Where are you?

 

M A R I O N E T A

On je iz senke povlačio konce ćuteći.
Ona je na svaki pomak odgovarala poslušno, prateći instrukcije.
Komunikacija je bila neverbalana. Mislena.

Prepustila se.
Taj stepen bliskosti je najviši za koji je znala. Bliže nema. Kada se misli dodiruju i razmenjuju. Govor pogledom. Migom. Blagim pomeranjem obrve ili tek neprimetno stezanje usana. To su bile čitave rečenice. Dijalozi.

Znala je da je zarobljena. Da iz ovoga ako pođe po zlu, neće izaći bez posledica. Ulog je veliki. Ulog je sve. Za nazad je kasno. Racionalni deo nje je želeo da pobegne. Emotivni je grabio sve dublje.

On konce drži čvrsto. Verovala je da neće odustati tek tako. Tek je počeo da se igra. Možda je ona baš ta njegova omiljena lutka.

P U P P E T

He pulled the strings from the shadow in silence. She responded on every move, obediently following the instructions. Communication was non-verbal. Telepathic.

She let herself go. That was the highest level of intimacy she ever knew. There is no closer. When thoughts are touching and sharing. Talking with the eyes. By nodding. Gently moving the eyebrows or just silently tightening the lips. These were the entire sentences. Dialogues.

She knew she was trapped. If something goes wrong, she won’t leave this without consequences. The stakes are high. The stake is everything. Too late to come back. The rational part of her wanted to run away. Emotional rushed even deeper.

He held the strings tightly. She believed he wouldn’t give up so easily. He’s just started to play. Maybe it’s her that favorite doll of his.

 

LA  M A R I O N N E T T E

Dans l’ombre, il tirait les ficelles silencieusement.
A chaque mouvement, elle répondait sagement, suivant les instructions.
La communication était non-verbale. Télépathique.

Elle se laissait faire.
C’était le plus haut degré d’intimité qu’elle connaissait. Quand les pensées se touchaient et se partageaient.Le langage visuel. Clins d’œil. Doux mouvements de sourcils ou pincement furtif des lèvres. C’était des phrases entières. Des dialogues.

Elle savait qu’elle était prisonnière. Si quelque chose tournait mal, elle n’en sortirait pas indemne. L’engagement est grand. L’engagement est tout. Il est trop tard pour revenir en arrière. Sa part rationnelle d’elle-même voulait s’enfuir. L’émotionnelle creusait plus profond.

Il tenait solidement les fils. Elle était persuadée qu’il n’abandonnerait pas si facilement. Il venait juste de commencer à jouer. Peut-être que c’est elle, sa poupée favorite.