O Č I

“Kad ljubavi nema ništa ne može biti sveto.” Mišel Uelbek, Platforma

“Da li je ljubav danas uopšte moguća?”, pitao se dok je posle žestokog seksa ležao kraj nepoznate devojke koju je pokupio usput pre nekoliko sati.
Praznina koju je osećao vraćala se začuđujućom brzinom.
Imao je novac, imao je položaj. Ruke mu nisu bile čiste, ali za to što je imao i tu gde je bio, nije moglo čisto. Pitao se gde bi sada bio da nije pristao? U nekoj selendri, bez love…
Devojka je ustala i počela da se oblači. Bila je zgodna. U polumraku sobe telo joj se presijavalo od neonskog svetla koje je dolazilo spolja.
Napravio se da spava. Čuo je vrata kako su lupnula. U sobi je zavladala tišina. Ustao je i iz frižidera uzeo pivo. Teško da je moglo da odagna prazninu. I seks maločas nije mnogo pomogao.
Pitao se šta mu nedostaje? Naizgled je imao sve. Da li je moguće da je postao kmezava budala kojoj fali ljubav? Izmišljena emocija ili davno izumrla? Imao je moć. Mogao je da ima ženu koju želi. Od dvadeset do pedeset. Nudile su se. Jurile ga. Pokušavale sve. Namirisale su novac. Menjao ih je. Prihvatao ponuđeno i birao samo najbolje. Najkvalitetnije. I nije pomoglo. Novinarke, doktorke, glumice, pevačice, starlete…Bile su mu na tacni.
Zašto kog đavola misli na tu ženu?!
Nije niko. Nije posebno lepa. Možda simpatična. Ni posebno zgodna, može da kaže prihvatljivo. Ni posebno pametna, može da kaže, zanimljiva. Obična, najobičnija, ali imala je te sanjalačke oči…Osećao se čudno u njenom prisustvu. Dizala je nos i pravila se da ga ne primećuje. Tvrdoglava glupača. Doćiće mu ona na noge. Moliće. Cviliće za trenutkom njegove pažnje. Čekaće…
Samo, setio se da čeka dosta dugo, a ona ne preduzima ništa. Glupača! Obična, prosečna glupača!
Popio je pivo. U sobi je bilo svetlije.
Još malo će svanuti. Legao je da spava.

Advertisements

J U T R O

Voda je bila hladna, ali posle kraćeg prilagođavanja prosto neodoljivo prijatana za plivanje. Svako popodne se kupala, dok je on komponovao. Onda im je pripremala večeru.
On je ustajao rano. Budio je miris kafe, pečene slanine ili kajgane.
Volela je te momente. Nije htela da otvori oči. Pravila se da spava, dok ga je posmatrala kroz trepavice. Trudio se da ne pravi buku. Nije znala koji je dan. Nije želela da zna. Tu je bio on, muzika, knjige, jezero… Šuma okolo kao zaštita od spoljnjeg sveta. Njihov svet, njihov raj.
Pisao je roman i već je odmakao prilično. Ovde je želeo da ga završi. Falio mu je preokret na kraju i verovao je da će mu sinuti ideja.
Nije joj davao da ga čita. Još nije bio spreman. Bio je perfekcionista. Stalno je tražio novu reč. Mnogo je polagao na detalje, dok je njoj bila presudna suština.
“Kad pojedemo hranu, ti da loviš.”
“Ovde napada sneg dva metra.”
“Ti da prtiš sneg.”
“Ima i medveda.”
“Da okačiš kožu iznad kamina.”
Začuo se zvuk trube. Dolazio je spolja. Ogrnula se ćebetom i izašla da pogleda. Grupa od njih nekoliko je mahala sa obale. Jedan je duvao u trubu.
“Izgleda da se naš odmor završio.”
“Videćemo…”, promrmljao je sebi u bradu.

“Imam utisak da su mi se izmešala godišnja doba. Čini mi se da je to bilo u leto ili možda u zimu, jednog jutra prozračnog od hladnoće, ali sunčanog i sa plavim nebom.” U kafeu izgubljene mladosti, Patrik Modijano

Urtica dioica

“Kako se zlo prima, to je čudo jedno.”
“Pogledaj korov. Buja, širi se, ništa mu ne treba, a biljku dok odgajiš znoj da proliješ. Neguj, štiti, okopavaj…Čuvaj od grada, mraza, od suše. I rod neizvestan.”
“Kod korova nema dileme, biće ga.”
“A ničemu ne služi, samo šteti.”
“Rastužuje me sve to.”
“Ostani divlja i opstaćeš.”
“Kao kopriva.”
“Biram kupinu, šipak i sremuš.”
“Kopriva, ne može joj niko ništa. Treba joj znati prići. Peče, a zdrava. Gvozdena.”
“Znaš da je samonikla, i da su je još stari Egipćani, Grci i Rimljani koristili za lečenje.”
“Dobro se uvek koristi.”
“Nije lako biti dete zarobljeno u telu odrasle osobe koja pati od amnezije, kaže Frederik Begbede u svom romanu Francuski roman.”
“Presladak je, taj Begbede. Podstakao me je da ponovo pogledam Zelig. Sviđa mi se ono kad kaže: A da bih bio dopadljiv, odbacio sam kičmu, hteo bih da se utopim u okolinu kao Zelig, čovek kameleon.
“Od korova, preko koprive do Zeliga.”
“Do Begbedea.”

P R A H

Stojiš na kiši i čekaš
korake
čuti ih nećeš
jer kiša pljušti.
Stojiš na vetru i čekaš
reči
čuti ih nećeš
jer lišće šušti.

Kreni
ne oklevaj
ponos zgazi.

Zbog očiju
koje ti dah seku
Zbog usana
koje te noću more
Zbog ruku
koje najlepše grle
Zbog muzike
koja te voli.

Kreni
ne oklevaj
ponos zgazi.
Prepreke slomi.
U prah ih smrvi…

 

POUSSIERE

Tu attends sous la pluie
Les pas,
Tu ne les entendras pas
Car il pleut à verse
Tu attends dans le vent
Les paroles,
Tu ne les entendras pas
Car les feuilles frémissent

Viens
N’hésite pas
Foule aux pieds ta fierté

Pour les yeux
Qui te coupent le souffle
Pour les lèvres
Qui la nuit te hantent
Pour les bras
Qui enlacent si bien
Pour la musique
Qui t’aime.

Viens
N’hésite pas
Foule aux pieds ta fierté
Brise les obstacles,
Et transforme-les en poussière.

 

D U G A

Nebo se otvorilo.
Kiša je pljusnula.
Nije bilo vremena da se skloni.
Mokra do gole kože trčala je ka nekom zaklonu.
Munje su izvodile svoj moćni ples.
Gromovi su se nadmetali koji će se silnije prolomiti.
Priroda je opet pokazala ko je glavni.
Samo da sačuva živu glavu.
Kako je iznenada počelo, tako je i stalo.
Oblaci su se razilazili.
Iza brda se pojavila duga.
Zastala je.
Sa nje se sve cedilo, ali to sad nije bilo važno.
Duga je bila hipnotišuća.
E, kada bi posle svake oluje sigurno dolazila.
Zazvonila je.
Otvorio je zabrinut, ljut.
“Videla sam dugu.”
Prevrnuo je očima.

 

ARC-EN-CIEL

Le ciel se déchira.
L’averse se mit à tomber.
Pas moyen de se mettre à l’abri.
Trempée jusqu’aux os, elle courut quelque part où s’abriter.
Les éclairs zébraient le ciel dans leurs ballets suprêmes.
Les coups de tonnerre s’enchainaient de plus en plus violemment.
La nature démontra une nouvelle fois qui était le maître.

Elle voulait juste se protéger.
La pluie s’arrêta brusquement comme elle était venue.
Les nuages se dissipèrent.
Derrière la colline apparut un arc-en-ciel.
Elle s’arrêta.
Elle dégoulinait de toute part, mais cela n’avait plus d’importance maintenant.
L’arc-en-ciel l’hypnotisait.
Ah, si après chaque tempête, il pouvait faire son apparition…

Elle sonna à la porte.
Il ouvrit, inquiet, irrité.
« J’ai vu un arc-en-ciel ! »
Il leva les yeux au ciel.