KORAK-DVA

Ništa ne zahteva tako mnogo hrabrosti kao da se čovek održi jak i nepomućenih misli. Sinkler Luis
Sanjati svoju bajku daje nam nadu da će se možda i ostvariti. Da li to koliko jako želimo i uporno sanjamo, određuje kada će se i desit? Koliko moramo da čekamo, ili koliko još puta moramo da spavamo do ostvarenja? Da li je to sve samo obmana, dok sudbina piše stranice života? Ili i ona ne može sve sama? Tiče se nas, pa treba i mi da učestvujemo. Ako pristanemo, sudbina piše jedan scenario, ako odbijemo drugi. Mapu života ipak i mi ispisujemo onoliko koliko želimo i možemo do granica dopuštenog. Pitali smo se sigurno, kako se nekome sve servira, a njegovo je samo da uživa u plodovima, dok se neko bori protiv oluja života za goli opstanak. Neko se pak posustao preda, iako možda u njegovoj sudbini ima prostora da se provuče neoštećen kroz muku. Neko opet piše ciljeve, neko ih sanja, a neko svakodnevno deluje. Nekad korak, nekad dva, nekad i nazad, ali se kreće. Neko će pak reći, sanjaj do sutra, to je nemoguće, neko pak, u Boga je sve moguće. Kako god posmatrali život, verovali ili ne, u bajke, snove, Boga, sudbinu, ono što je sigurno je da ne treba odustati. Dan smenjuje noć, kišu sunce, zimu leto. Nekad su noći duge, polarne. Zime sibirske, kiše monsunske. Potrebno je samo strpljivo čekati. Možda to stigne kasno, dok dobar deo života prođe u borbi, muci, nevoljama, ali setimo se da onome ko je odustao neće stići nikad. Možda je dan više od nedelje, nedelja od meseca, mesec od godine. Važno je samo održati se jak i nepomućenih misli, kao što kaže Sinkler Luis.

Advertisements

K O L I K O

Da li bestidnošću umirujemo nečistu savest?
Ili rušimo kočnice koje nam ne dozvoljavaju da budemo ono što smo zaista?
Da li mrzeći nekoga ili nešto vremenom, preispitujući se, dolazimo do zaključka, da li je naša mržnja bila opravdana i uopšte potrebna?
Koliko smo samo emocija utrošili na mržnju koja je naškodila prvo nama?
Koliko čovek uopšte razmišlja o negativnim emocijama, ili kao noj zabija glavu u pesak?
Zašto se mahom bavimo nečijim manama, umesto isticanjem nečijih vrlina?
Kod onih koje mrzimo, selektivnim uočavanjem isključivo mana, mi namerno negiramo vrline, kojih možda imaju mnogo više.
Kod onih koje želimo da uzdignemo, obično uočavamo samo vrline, ne baveći se manama, kojih možda mogu imati mnogo više.
Sve to stvara lažnu sliku i mi kao slušalac ili posmatrač nikada ne možemo znati dok se lično ne uverimo, što je često nemoguće, pa većina prihvata zdravo za gotovo prezentovanu istinu o nekome.
Koliko se trudimo da budemo realni?
Koliko se borimo za to da budemo realni u nerealnom svetu oko nas?