N A D A

Vlažan i topao pesak.
Bosa stopala ostavljaju trag.
Talasi igraju s penom razuzdano.
Okean šumi, silan i hladan, nerazumljivo.
Dina, za dinom.
Pogled ne nazire kraj.
Van vremenski, sunce sve boji zlatnom.
Pokušavaš da uhvatiš vetar.
Leptir ti sleće na dlan.
Bulke, iznikle iz peska tvrdoglavo.
Krvavo crvenom, opiru se zlatnoj.
Trčiš iz sve snage.
Zlatna se povlači.
Krvava lopta zaranja.
Gasi dan.
Rađa setu.
Trčiš jače.
Zvezde ti pokazuju put.
Jedna pada.
Ispunjava ti želju.
Talasi radosno poigravaju.
Preliva ih srebrni prah.
Nadire plima.
Napaja te nadom.

 

ESPOIR

Le sable humide et chaud.
Les pieds nus laissent leurs traces.
Les vagues indomptables jouent avec l’écume
L’océan murmure, puissant et froid, des mots insondables.
La dune et encore la dune.
Le regard à perte de vue.
Hors du temps, le soleil pare tout d’or.
Tu tentes d’attraper le vent.
Le papillon se pose sur ta paume.
Les coquelicots s’épanouissent avec entêtement hors du sable.
Rouge sang, elles résistent à l’or.
Tu cours de toutes tes forces.
L’or se retire
Le disque rougeoyant se voile.
Il éteint le jour.
Il éveille les souvenirs.
Tu cours plus vite.
Les étoiles te montrent le chemin.
Une tombe.
Et exauce ton vœu.
Les vagues jouent joyeusement.
La poussière d’argent les recouvre.
La marée monte.
Et te nourrit d’espoir.

 

T U R B U L E N C I J E

Kofer je spakovan.
Još jedna provera da li je sve zatvoreno, pogašeno. Ključ u bravu i putovanje može da počne.
Kontrola na aerodromu je bila temeljna. Nekoliko puta su je vraćali zbog alarma koji se oglašavao kad god bi prošla. Treći put je izula kaubojke. Morala je da prođe bosa. Četvrti put zbog šnale na kaišu. Peti put je bilo ok.
Dobro je. Konačno u vazduhu.
Turbulencije su toliko jake da se avion trese, zanosi i propada. Krišom je pogledala putnike oko sebe. Većina je bila blago uznemirena. Najbolje da žmuri. Zatvorila je oči. Na knjigu i onako nije mogla da se skoncentriše. Možda da popije nešto žestoko. Stjuardese su počele da nude posluženje. Sa kolica koja su gurale sve je letelo, ali njihova nasmejana, smirena lica delovala su utešno. Znala je da se i od čaše piva ošamuti, ali je naručila konjak. Pravi je trenutak za njega.
Pre uzletanja primetila je zgodnog muškarca do prozora, i on je uzeo konjak.
“Pa živeli.” Osmehnuo se suviše šarmantnim osmehom.
Podigla je plastičnu čašicu i pokušala da mu se nasmeje.
“Nije dug let, sva sreća.” Rekao je i otpio dobar gutljaj.
“Nije.”
Uvek kad treba da govori, kao da proguta oklagiju. Bolje da ćuti. Suviše je dobro da bi bilo istinito. Pogledala ga je ispod oka. Bio je prezgodan.
Izvadila je iz torbe knjigu i kao počela da čita, totalno ga ignorišući.
Avion se tresao. Konjak je delovao. Udubljeno je gledala u slova, ali nije mogla ništa da pročita. Vratila je knjigu u torbu i eksirala konjak. Naručila je još jedan.
“Volite konjak?” Pitao je kroz neodoljiv osmeh.
“Retko ga pijem. Sad je prava prilika.”
Avion se zatresao i zaljuljao toliko da ga je uhvatila za ruku.
Počeli su da se smeju.
“Letim za Pariz, pijem konjak i držim zgodnog frajera za ruku. Život i nije tako loš.” Pomislila je.
Turbulencije su prestale.
Konjak je grejao.

P R I V I D

Oči joj kolutaju.
“Ona se nudi svakome. Ona zavodi. Bludnica, šta li je?”
“Pre bih rekao egzibicionista.”
Traži potvrdu.
Hrani sujetu.
U duši kukavica.
Zavede, pa pobegne.
Osvoji, pa ostavi.
“Čudan svet.”
Mrak se spuštao. Palila su se šarena svetla. Nad gradom se navlačio privid svečanog sjaja.
“Sve je privid.”
“Sve je onako kako doživljavaš.”
“Danas doživljavam šareno.”
Smejali su se.
Beskućnik koji je sedeo pored drveta zatražio je cigaretu.
“Evo, kupi.”
“Možda piše pesme, roman. Možda je izgubljeni ljubavnik, muzičar. Možda je anđeo.”
“Možda. Sve je privid.”
“Vidim ga kao izgubljenog ljubavnika koji piše pesme.”
“Vidim te kao anđela pored koga moj život ima smisla.”
“Vidim te kao ratnika i umetnika života, pored koga sam sigurna.”
Šarena svetla su sijala.
Privid metropole je bio ubedljiv.
Sve je delovalo svečano.

 

M I R A G E

Elle faisait les gros yeux.
« Elle se donne à tout le monde. Elle séduit. Une catin, quoi d’autre ? »
« Je dirai plus, une exhibitionniste. »
Elle cherche une confirmation.
Elle nourrit sa vanité.
Une lâche dans l’âme.
Elle séduit puis s’enfuit.
Elle conquiert puis jette.
« Quel monde étrange. »
La nuit tombait. Les lumières multicolores s’allumaient. Au-dessus de la ville, apparaissait un mirage éclatant et festif.
« Tout est illusion. »
« Tout est comme tu le vis. »
« Aujourd’hui, je le vis multicolore. »
Ils riaient.
Le sans-abri qui était assis près de l’arbre quémanda une cigarette.
« Tiens, achètes-en ! »
« Il écrit peut-être des poèmes, des romans. Peut-être que c’est un amoureux malheureux. Peut-être que c’est un ange. »
« Peut-être. Tout est mirage. »
« Je le vois comme un amoureux malheureux qui écrit des poèmes. »
« Je te vois comme un ange auprès de qui la vie à un sens. »
« Je te vois comme un guerrier et artiste de la vie, auprès de qui je me sens protégée. »
Les lumières chamarrées brillaient.
Le mirage de la métropole était réel.
Tout semblait féérique.

T R E Š NJ E

 

Ležim u mreži i posmatram nebo kroz krošnju, dok mi zrele, kao krv crvene trešnje vise iznad glave. Podižem ruku i sa mlade grane koja se od težine plodova spustila nadamnom, uzimam dve spojene peteljkom i divim se toj besprekornoj jedrini. Kao dete sam ih stavljala na uši i zamišljala da su od dragog kamenja, a ja da sam šumska vila.

Ako ima raja ovo je jedan njegov deo. Čujem detlića kako buši rupu neumoran ne obazirući se na mene. Stopljeni s prirodom podrazumevamo prisustvo jedno drugog. Život ume da da nestvarne momente mira i potpune sreće. Kratki su, ali ih pamtimo ceo život. Mogu da osetim tu slast i jedrinu života dok mu detlić daje takt. Malo se izvijam i berem vezu od desetak na čvrtoj peteljci.

Ovaj proživljen trenutak, i još neke čarobne u sebi nosi, već klasik Amelie.