A K R E D I T A C I J A

Što je čovek primitivniji više daje sebi za pravo da postavlja okvire drugima. Često taj agresivni primitivizam nema veze sa obrazovanjem, mada bi trebalo da obrazovanje ide u korak sa širinom pogleda na život i svet uopšte.
Razne vrste diskriminacija su toliko izražene u našem narodu, da kada bi čovek odlučio da ih nabraja, zauzele bi previše prostora u tekstu. Generalno, mnoga gledišta su zaostala.
Način razmišljanja da godine treba da budu polazna tačka u donošenju odluka, oblačenju, izboru partnera, poslu i slično, je pogrešan i zauzima visoko mesto na spisku diskriminacija. U Srbiji su ljudi skloni da otpisuju zrele ljude. Što zbog samog mentaliteta, što zbog samog ustrojstva države koja je decenijama unazad osujetila veliki deo sopstvene populacije u svemu, toliko da ni mladi ljudi nisu imali prostora da pokušaju, a kamoli da se potvrde, te je bilo prirodno da za zrele nema mesta. Ta granica otpisivanja varira od grupe do grupe onih što su uzeli sebi za pravo da sude, pa se negde povlači oko 40-te, negde oko 50-te.
Diskriminacije po pitanju samog izgleda i oblačenja idu u sitne detalje. Od frizure koja priliči, boje kose, veša, obuće, da normalan čovek više ne može to da isprati da bi bio po meri. Mešanje u tuđu intimu je toliko agresivno, da čovek mora da bude totalni flegman i da ga to uopšte ne dotiče, ili da uzvrati još agresivnije i saseče agresora.

Imaš 50 godina i srećna si sa svojom zelenom kosom. Srećna sam i ja zbog tebe. Da li mi se dopada kako ti stoji ili ne, zadržaću za sebe.
Imaš 55 i nosiš tesne, pocepane farmerke, i srećna si u njima, odlično i meni je drago.
Imaš 50 godina i dečka od trideset, drago mi je. Srećna sam zbog vas.
Imaš 55 i nosiš se kao da imaš 20, sjajno, srećna sam zbog tebe.
Imaš 53 i zaljubljena si, pa to je sjajno, samo napred!

Hoćete da postavljate kalupe za sve.
Određujete intervale, godine za šta je šta dozvoljeno.
Gde to piše?
Ko vam je dao tu akreditaciju?
Skinite obruče oko mozga.
Otvorite um.
Radite na sebi.
Živite svoj život prvenstveno, i pustite druge da žive.

Advertisements

P U Z Z L E

Bestidne, debele žene šepure se sa slika i kipova, dok se neočešljane, mršave probijaju kroz gužvu. Grabeći krupnim koracima one nezainteresovano, mehanički tipkaju po mobilnim telefonima. Muškarci u majicama kratkih rukava, iako je februar, dočekuju prve sunčane dane hrabro, pušeći cigarete, zamišljeni. Niko nikoga ne gleda. Svi su na nekom drugom mestu, i u nekoj drugoj priči.

Da bi se uklopio, Marko je obukao majicu kratkih rukava i stavio slušalice. Javio se devojci i zamolio je da pričaju, jer treba da razgovara dok žuri. On ne puši, pa bi trebao da priča. Kupio je kinesku hranu i seo u park da ruča. Knjiga mu je virila iz torbe. To će u metrou, kad se bude vraćao. Radio je na tome da savlada svoj temperament, da ne priča glasno i da ne gestikulira. Dodatak za kulturu koji je dobio od firme upotrebiće za kupovinu karata za pozorište.

Sutradan se probudio sa osećajem da mu je glava kao televizor, kijao je i imao groznicu. Izgleda da mu i kineska hrana nije prijala, jako ga je boleo stomak. Devojka mu se nije javljala, sigurno je juče preterao sa pričom. Oči su mu suzile, nije mogao da čita, pa je kovao plan kako da se odseli u Australiju. Imao je strah od letenja, ali će nekako pretrpeti odlazak. Tonuo je u san…

N E V I D LJ I V

Često ćete pročitati ili čuti kada neko govori o prijatelju, da je on nešto negde ili je uspešan u ovom ili onom. Ako nije bogat, onda ima dobre veze ili bar udoban život. Najčešće ima diplomu i omiljen je u društvu i slično. Hvaliće se sa takvim prijateljem.
Nikada nisam čula da je neko napisao ili govorio o prijatelju gubitniku. Marginalcu. Onome ko je pogođen zlom sudbinom, nesposoban da se uzdigne iznad zlih ljudi i nesrećnih okolnosti.
Neomiljenom. Anonimnom.
Nezaposlenom i siromašnom.
Neprihvaćenom.
Nedovoljno lepom…Neuklopljivom, nepotkupljivom.
On nema novac, ali će dati zadnju novčanicu ako zatreba. Zaboraviće, neće je tražiti nazad.
Podeliće svoj ručak, večeru, i slušaće žalopojke uvek, iznova iste i nove, i neće ih nikome reći. Obradovaće se tvojim novim cipelama iako je zaboravio kada je kupio svoje. Braniće te u društvu kada svi nasrnu, i neće razmišljati kakve su mu šanse i posledice.
O takvom prijatelju niko ne priča. Niko ne piše.
Ako postane bogat ili slavan, ili se bar malo pročuje, čućemo negde sigurno i za njega.

KORAK-DVA

Ništa ne zahteva tako mnogo hrabrosti kao da se čovek održi jak i nepomućenih misli. Sinkler Luis
Sanjati svoju bajku daje nam nadu da će se možda i ostvariti. Da li to koliko jako želimo i uporno sanjamo, određuje kada će se i desit? Koliko moramo da čekamo, ili koliko još puta moramo da spavamo do ostvarenja? Da li je to sve samo obmana, dok sudbina piše stranice života? Ili i ona ne može sve sama? Tiče se nas, pa treba i mi da učestvujemo. Ako pristanemo, sudbina piše jedan scenario, ako odbijemo drugi. Mapu života ipak i mi ispisujemo onoliko koliko želimo i možemo do granica dopuštenog. Pitali smo se sigurno, kako se nekome sve servira, a njegovo je samo da uživa u plodovima, dok se neko bori protiv oluja života za goli opstanak. Neko se pak posustao preda, iako možda u njegovoj sudbini ima prostora da se provuče neoštećen kroz muku. Neko opet piše ciljeve, neko ih sanja, a neko svakodnevno deluje. Nekad korak, nekad dva, nekad i nazad, ali se kreće. Neko će pak reći, sanjaj do sutra, to je nemoguće, neko pak, u Boga je sve moguće. Kako god posmatrali život, verovali ili ne, u bajke, snove, Boga, sudbinu, ono što je sigurno je da ne treba odustati. Dan smenjuje noć, kišu sunce, zimu leto. Nekad su noći duge, polarne. Zime sibirske, kiše monsunske. Potrebno je samo strpljivo čekati. Možda to stigne kasno, dok dobar deo života prođe u borbi, muci, nevoljama, ali setimo se da onome ko je odustao neće stići nikad. Možda je dan više od nedelje, nedelja od meseca, mesec od godine. Važno je samo održati se jak i nepomućenih misli, kao što kaže Sinkler Luis.

Svetina

Ko stvara, izvrgnut je kritici, podsmehu, osporavanju, ignorisanju.
Najbezbednije je ne stvarati ništa, ne pokušavati ništa, biti po volji svetini i tako utopljen biti niko i ništa.
Ko iskorači na meti je.
Neosetljivost i surovost pomažu u opstanku, ali su kontradiktorni sa stvaralaštvom.
Stvaraoci su senzibilne duše.
Ne znam za neosetljivog stvaraoca. Za surovog stvaraoca. Možemo samo zamisliti koliko takve delikatne duše pate od poruge svetine.
Svako delo teži pokazivanju i u sebi nosi autorovu želju za priznanjem.
Nek jedan razume, dovoljno je.
Dvoje, već je radost.
Troje i više, znači na pravom si putu.
Ne odustaj delikatna dušo.
Stvaraj.
Voli.

Važno je!

Kad se malo ugojim, kažem sebi, bolje je da sam okrugla nego motkasta. Obline su tako Rubens!
Važno je znati utešiti sebe.
Kad ujutru vidim novu boru, kažem sebi, bore su tako in. Prirodne. Neću valjda dozvoliti da ličim na tranvestita i ostale plastičarke.
Važno je znati utešiti sebe.
Kad nema fejva proverim da nemam gramatičku grešku. Kad ustanovim da nemam pomislim, glupo je. Onda se setim da glupi imaju preko 100 fejvova.
Važno je znati utešiti sebe.
Kad pomislim da nema šanse da naučim sve francuske glagole u svim vremenima, tešim se, bar ću nešto naučiti.
Važno je znati utešiti sebe.
Koji je to zakon ustanovio da je samo mladost lepa? Kakvo je to nametanje veštačkog ideala! Lepota je čovek u savaršenom sklopu s dušom.
Važno je znati utešiti sebe.
Savršena lepota je i bela čokolada sa bademom.
Važno je znati utešiti sebe.
Čistim teren oko sebe, kao minsko polje. Sve pokvarenjak do pokvarenjaka.
Važno je znati spasavati sebe.
Razumem ljutnje kada se osujeti poigravanje s drugima. Pokvareni ljudi imaju takve namere.
Važno je znati sačuvati sebe.
Odliv mozgova nadoknađujemo prilivom lažnih diploma.
Važno je umeti shvatiti svet oko sebe.
Kad se voli, a čini se da je malo, da baš još ljubavi ti treba. A ti voli jače!
Važno je znati voleti za dvoje.

“Love is a touch and yet not a touch.” Selindžer

 

 

 

V R E M E

-Život teče svojim tokom nezaustavljivo. Ma koliko se neko trudio da vam ga ulepša ili zagorča, on pronalazi svoje ključne tačke nepogrešivo.
-Možda u današnjem svetu ne postoji više onoga zbog čega bi bili srećni, jer toliko je ružnog svakodnevno, ali snaga lepog je jača.
-Ono što nosimo u sebi, određuje nas.
-Nakaznost zla ima svoj portret kojim se predstavlja.
-Svetlost dobra oreol kojim se nadnosi nad one koji ga tvore.
-Vreme sve najbolje objasni i pokaže.
-Sporo je kad se čeka.
-Brzo je kad stigne.
-Mrsi konce. Bistri um.
-Ogoljava.
-Objašnjava.
-Uči.
-Kažnjava.
-Raduje.
-Za ljubav ne postoji.
-Sekunda je jača od decenije jer može da promeni pravac.
-Ono leti, teče, juri i stiže.
-Nema vremena.
-Poklanjam ga onome koga volim.

“Vreme je sudija koji sudi sudijama.”

C E N Z U R A

Francuski prosvetiteljski filozofi: Ruso, Monteskje, Volter, Didro, Dalamber, Lametri, Holbah, Kondijak, Helvecijus…bili su veliki borci za građanske slobode. Oni su ih nazivali “Prirodnim pravima”. Tu se prvenstveno vodila borba protiv cenzure i za slobodu štampe. Trebalo je omogućiti pojedincu da slobodno može da iskaže svoje stavove o politici, religiji moralu…Princip o nepovredivosti pojedinca unet je u Proglas o pravima čoveka i građanina koji je usvojila Skupština 1789. godine.

Atelier_de_Nicolas_de_Largillière,_portrait_de_Voltaire,_détail_(musée_Carnavalet)_-002

Voltaire

“Kad Bog ne bi postojao, valjalo bi ga izmisliti.”

CENSURE

Les philosophes français des Lumières, Rousseau, Montesquieu, Voltaire, Diderot, D’Alembert, Holbach, La Métrie, Condillac, Helvétius… étaient de grands combattants pour les libertés du citoyen qu’il nommaient les « droits naturels ». La lutte principale était celle contre la censure et pour la liberté de la presse. Il fallait permettre à l’individu d’exprimer son opinion sur la politique, la religion, la morale… Le principe de des droits inaliénables de l’individu a été intégré dans la Déclaration des droits de l’homme et du citoyen qui a été votée par l’Assemblée Constituante en 1789.