Z I V O T

Kako sam se uverila da je korona jedna velika obmana.

Korona me je zatekla u Parizu.

U subotu, pred samo zatvaranje u karantin, imala sam par poslova u gradu koje sam ceo dan zavrsavala. Koristila sam gradske autobuse, isla peske. Prodavnice su bile pune ljudi, kao i ulice, kafici, restorani… Sve je vrvelo i bilo potpuno normalno. U utorak se oglasio Makron i pocelo je ogranicavanje kretanja. Maski i ostalih pomocnih sredstava zastite, nije bilo da se kupi nigde.

Pomislila sam, ako je korona zaista tu, svi smo vec zarazeni. Ovoliki grad, toliko ljudi iz celog sveta, svuda guzve, disanje za vrat maltene, kako je moguce izbeci virus? Novine su postale nekrolozi. Samo su brojali mrtve i bili u sluzbi sirenja panike. Bilo je jasno da covek, ako zeli da sacuva razum mora da ostane miran. Prepustila sam se Bogu, pa kako bude. Smrti se ne plasim, samo sopstvene nepotrebnosti, beskorisnosti. Sve dok mogu da doprinesem na bilo koji nacin, bilo kome i bilo cemu, imam svrhu.

Zivot je tekao u izolaciji, najbolje sto se moglo.

Jednoga dana, osetila sam slabost i nesvesticu. U prethodnom periodu sam dosta radila, pa sam pomislila da me je stigao umor i stres, i da ce sve brzo proci. Kako nije prolazilo, sela sam u taksi i otisla u bolnicu u hitan prijem i opisala simptome. Pomislila sam, da li je pametno ici u bolnicu u vreme pandemije, kada moze bas tu da se zakaci korona, ali sta je tu je. Neka bude Bozija volja. U cekaonici je bilo oko dvadesetak ljudi. U roku od deset minuta su me primili, za sat vremena su sve zavrsili, a ostala sam jos nepuna tri sata da sacekam nalaze i izvestaje. To je bila pokazna vezba kako zdravstvo treba da funkcionise.

Kada sam opisala simptome, odmah su mi ugradili braunilu i prikljucili infuziju. Specijalista je izvrsio detaljan neuroloski i kardioloski pregled, izvadjena mi je krv u deset epruveta, odmah su me sproveli i uradili magnetnu rezonancu i skener pluca. Kad sam pitala, zasto skener pluca sa kontrastom, rekli su da je to procedura zbog korone. Svi su imali maske i zastitna odela. Bilo je kao u filmu. Svuda su bile izlepljene nalepnice kovid, opasnost, zracenje, mrtvacke glave, itd. Pomislih, pa odvde skeniraju sve koji dodju, a nisu vrsili nikakvu dezinfekciju, samo su zamenili papir na koji sam legla. Tako je bilo i kod magnetne. Rekoh sebi, ako se korona tako lako prenosi, kao sto kazu, ovde je verovatno bilo i zarazenih, gotova sam, uostalom nek bude sta hoce, sta sam sve izdrzala u zivotu, zahvalna sam Bogu sto sam i do sad ziva. Kada su snimanja zavrsena odveli su me i dalje prikljucenu na infuziju da sacekam rezultate.

Tacno posle cetiri sata bila sam kuci, sve je bilo u redu. Jednostavno, tako je naislo i proslo. Ta pokazna vezba i cela opservacija nije me kostala finansijski nista, jer je sve pokrilo socijalno. Bio je to test i pouka. Suocavanje. Mozda razotkrivanje, ili kako god sve nazvala, to je zivot.

Ostalo je da prodje bar mesec dana da vidim da li sam se mozda zarazila koronom u bolnici, ali srecom nisam. Zapravo ne znam, jer nisam nikad proverila.

K L I N

Satri one sto vide, pa upravljaj slepcima.

Prodaj se, lakse je od barbe neizvesne.

Izdaj brata, dodvori se zulumcaru.

Cuti, sakri se, dok ti drug pada.

 

Rani ranjenog, tada ti je snaga veca.

Ne mesaj se, mogu da te osude.

Oljagaj, naplatices dobro.

Otmi, bices s najjacima.

 

Mrzi, imaces drugare i cilj jasan.

Zazmuri, bolje je da ne vidis.

Poturi, nece te dirati.

Rasturi, ides stepen vise.

 

Kusaj, saznaj, pa izdaj.

Potplati, pa zavrsi.

Ismej, nasladi se.

Iskoristi, pa baci.

 

Pomrsi, pa raspredaj.

Zavadi, pa zavladaj.

Potkopaj, pa tesi.

Zakaci se, pa crpi.

 

Budi djubre, bices covek!

De poulet

Novembarsko subotnje jutro, hladno, malo posle sedam. Žurim praznom ulicom usnulog Pariza. Podižem šal, vetar je leden i reže. Miriše mi topla kafa, pržena jaja i tost sa puterom, dok se želudac grči, prazan. Nisam stigla da doručkujem. Grupa ima sastanak u 8h. Moram stići na vreme. Susrećem po koju prodavačica ljubavi, vedre, razdrljene, bez znakova umora, kao da nisu radile celu noć. U autobusu je toplo, ne sedam da ne zaspim. Stižem na vreme. Još par njih ulazi. Profesor štampa materijal, neko postavlja tanjire. Šta li je danas, pitam se, da nisam nešto zaboravila? Iznose suši, mnogo tacni sa sušijem i štapiće. Žuti, roze i šareni rižoto, kolače.
Još mi mirišu jaja na oko, sa žumancem koje podrhtava.
Ne, ja sad to ne mogu.
Moraš, kaže savest, nećeš valjda međunarodni incident.
Obilno mi stavlja žuti rižoto sa nečim što liči na meso. Dodaje sa strane roze. Jedva uspevam da izbegnem suši.
– Sa čim je riža? – pitam
– De poulet.
Počnem obazrivo. Ima dosta karija i ljute paprike. Hajde da ublažim ‘pouletom’ , ali pod jezikom osećam sitne koščice. Kakvo crno poulet, kažem u sebi, dok ih vadim diskretno u tanjir sa strane. Možda je neki golubčić, tešim se. Nemam pojma šta jedem. Prelazim na roze, boja je lepa, miriše na ružu i slatko je. Malo mi je lakše. Dobro je da uteha dolazi na kraju. Već zaboravljam na reš tost, dok podrigujem kari. Vraćam neotpakovane štapiće.
Brzo je sve nestalo, kao da i nije bilo. Na stolu su samo knjige.
Razmišljam o koščicama, papričicama i ruži.

A K R E D I T A C I J A

Što je čovek primitivniji više daje sebi za pravo da postavlja okvire drugima. Često taj agresivni primitivizam nema veze sa obrazovanjem, mada bi trebalo da obrazovanje ide u korak sa širinom pogleda na život i svet uopšte.
Razne vrste diskriminacija su toliko izražene u našem narodu, da kada bi čovek odlučio da ih nabraja, zauzele bi previše prostora u tekstu. Generalno, mnoga gledišta su zaostala.
Način razmišljanja da godine treba da budu polazna tačka u donošenju odluka, oblačenju, izboru partnera, poslu i slično, je pogrešan i zauzima visoko mesto na spisku diskriminacija. U Srbiji su ljudi skloni da otpisuju zrele ljude. Što zbog samog mentaliteta, što zbog samog ustrojstva države koja je decenijama unazad osujetila veliki deo sopstvene populacije u svemu, toliko da ni mladi ljudi nisu imali prostora da pokušaju, a kamoli da se potvrde, te je bilo prirodno da za zrele nema mesta. Ta granica otpisivanja varira od grupe do grupe onih što su uzeli sebi za pravo da sude, pa se negde povlači oko 40-te, negde oko 50-te.
Diskriminacije po pitanju samog izgleda i oblačenja idu u sitne detalje. Od frizure koja priliči, boje kose, veša, obuće, da normalan čovek više ne može to da isprati da bi bio po meri. Mešanje u tuđu intimu je toliko agresivno, da čovek mora da bude totalni flegman i da ga to uopšte ne dotiče, ili da uzvrati još agresivnije i saseče agresora.

Imaš 50 godina i srećna si sa svojom zelenom kosom. Srećna sam i ja zbog tebe. Da li mi se dopada kako ti stoji ili ne, zadržaću za sebe.
Imaš 55 i nosiš tesne, pocepane farmerke, i srećna si u njima, odlično i meni je drago.
Imaš 50 godina i dečka od trideset, drago mi je. Srećna sam zbog vas.
Imaš 55 i nosiš se kao da imaš 20, sjajno, srećna sam zbog tebe.
Imaš 53 i zaljubljena si, pa to je sjajno, samo napred!

Hoćete da postavljate kalupe za sve.
Određujete intervale, godine za šta je šta dozvoljeno.
Gde to piše?
Ko vam je dao tu akreditaciju?
Skinite obruče oko mozga.
Otvorite um.
Radite na sebi.
Živite svoj život prvenstveno, i pustite druge da žive.

P U Z Z L E

Bestidne, debele žene šepure se sa slika i kipova, dok se neočešljane, mršave probijaju kroz gužvu. Grabeći krupnim koracima one nezainteresovano, mehanički tipkaju po mobilnim telefonima. Muškarci u majicama kratkih rukava, iako je februar, dočekuju prve sunčane dane hrabro, pušeći cigarete, zamišljeni. Niko nikoga ne gleda. Svi su na nekom drugom mestu, i u nekoj drugoj priči.

Da bi se uklopio, Marko je obukao majicu kratkih rukava i stavio slušalice. Javio se devojci i zamolio je da pričaju, jer treba da razgovara dok žuri. On ne puši, pa bi trebao da priča. Kupio je kinesku hranu i seo u park da ruča. Knjiga mu je virila iz torbe. To će u metrou, kad se bude vraćao. Radio je na tome da savlada svoj temperament, da ne priča glasno i da ne gestikulira. Dodatak za kulturu koji je dobio od firme upotrebiće za kupovinu karata za pozorište.

Sutradan se probudio sa osećajem da mu je glava kao televizor, kijao je i imao groznicu. Izgleda da mu i kineska hrana nije prijala, jako ga je boleo stomak. Devojka mu se nije javljala, sigurno je juče preterao sa pričom. Oči su mu suzile, nije mogao da čita, pa je kovao plan kako da se odseli u Australiju. Imao je strah od letenja, ali će nekako pretrpeti odlazak. Tonuo je u san…

N E V I D LJ I V

Često ćete pročitati ili čuti kada neko govori o prijatelju, da je on nešto negde ili je uspešan u ovom ili onom. Ako nije bogat, onda ima dobre veze ili bar udoban život. Najčešće ima diplomu i omiljen je u društvu i slično. Hvaliće se sa takvim prijateljem.
Nikada nisam čula da je neko napisao ili govorio o prijatelju gubitniku. Marginalcu. Onome ko je pogođen zlom sudbinom, nesposoban da se uzdigne iznad zlih ljudi i nesrećnih okolnosti.
Neomiljenom. Anonimnom.
Nezaposlenom i siromašnom.
Neprihvaćenom.
Nedovoljno lepom…Neuklopljivom, nepotkupljivom.
On nema novac, ali će dati zadnju novčanicu ako zatreba. Zaboraviće, neće je tražiti nazad.
Podeliće svoj ručak, večeru, i slušaće žalopojke uvek, iznova iste i nove, i neće ih nikome reći. Obradovaće se tvojim novim cipelama iako je zaboravio kada je kupio svoje. Braniće te u društvu kada svi nasrnu, i neće razmišljati kakve su mu šanse i posledice.
O takvom prijatelju niko ne priča. Niko ne piše.
Ako postane bogat ili slavan, ili se bar malo pročuje, čućemo negde sigurno i za njega.

KORAK-DVA

Ništa ne zahteva tako mnogo hrabrosti kao da se čovek održi jak i nepomućenih misli. Sinkler Luis
Sanjati svoju bajku daje nam nadu da će se možda i ostvariti. Da li to koliko jako želimo i uporno sanjamo, određuje kada će se i desit? Koliko moramo da čekamo, ili koliko još puta moramo da spavamo do ostvarenja? Da li je to sve samo obmana, dok sudbina piše stranice života? Ili i ona ne može sve sama? Tiče se nas, pa treba i mi da učestvujemo. Ako pristanemo, sudbina piše jedan scenario, ako odbijemo drugi. Mapu života ipak i mi ispisujemo onoliko koliko želimo i možemo do granica dopuštenog. Pitali smo se sigurno, kako se nekome sve servira, a njegovo je samo da uživa u plodovima, dok se neko bori protiv oluja života za goli opstanak. Neko se pak posustao preda, iako možda u njegovoj sudbini ima prostora da se provuče neoštećen kroz muku. Neko opet piše ciljeve, neko ih sanja, a neko svakodnevno deluje. Nekad korak, nekad dva, nekad i nazad, ali se kreće. Neko će pak reći, sanjaj do sutra, to je nemoguće, neko pak, u Boga je sve moguće. Kako god posmatrali život, verovali ili ne, u bajke, snove, Boga, sudbinu, ono što je sigurno je da ne treba odustati. Dan smenjuje noć, kišu sunce, zimu leto. Nekad su noći duge, polarne. Zime sibirske, kiše monsunske. Potrebno je samo strpljivo čekati. Možda to stigne kasno, dok dobar deo života prođe u borbi, muci, nevoljama, ali setimo se da onome ko je odustao neće stići nikad. Možda je dan više od nedelje, nedelja od meseca, mesec od godine. Važno je samo održati se jak i nepomućenih misli, kao što kaže Sinkler Luis.

Svetina

Ko stvara, izvrgnut je kritici, podsmehu, osporavanju, ignorisanju.
Najbezbednije je ne stvarati ništa, ne pokušavati ništa, biti po volji svetini i tako utopljen biti niko i ništa.
Ko iskorači na meti je.
Neosetljivost i surovost pomažu u opstanku, ali su kontradiktorni sa stvaralaštvom.
Stvaraoci su senzibilne duše.
Ne znam za neosetljivog stvaraoca. Za surovog stvaraoca. Možemo samo zamisliti koliko takve delikatne duše pate od poruge svetine.
Svako delo teži pokazivanju i u sebi nosi autorovu želju za priznanjem.
Nek jedan razume, dovoljno je.
Dvoje, već je radost.
Troje i više, znači na pravom si putu.
Ne odustaj delikatna dušo.
Stvaraj.
Voli.

Važno je!

Kad se malo ugojim, kažem sebi, bolje je da sam okrugla nego motkasta. Obline su tako Rubens!
Važno je znati utešiti sebe.
Kad ujutru vidim novu boru, kažem sebi, bore su tako in. Prirodne. Neću valjda dozvoliti da ličim na tranvestita i ostale plastičarke.
Važno je znati utešiti sebe.
Kad nema fejva proverim da nemam gramatičku grešku. Kad ustanovim da nemam pomislim, glupo je. Onda se setim da glupi imaju preko 100 fejvova.
Važno je znati utešiti sebe.
Kad pomislim da nema šanse da naučim sve francuske glagole u svim vremenima, tešim se, bar ću nešto naučiti.
Važno je znati utešiti sebe.
Koji je to zakon ustanovio da je samo mladost lepa? Kakvo je to nametanje veštačkog ideala! Lepota je čovek u savaršenom sklopu s dušom.
Važno je znati utešiti sebe.
Savršena lepota je i bela čokolada sa bademom.
Važno je znati utešiti sebe.
Čistim teren oko sebe, kao minsko polje. Sve pokvarenjak do pokvarenjaka.
Važno je znati spasavati sebe.
Razumem ljutnje kada se osujeti poigravanje s drugima. Pokvareni ljudi imaju takve namere.
Važno je znati sačuvati sebe.
Odliv mozgova nadoknađujemo prilivom lažnih diploma.
Važno je umeti shvatiti svet oko sebe.
Kad se voli, a čini se da je malo, da baš još ljubavi ti treba. A ti voli jače!
Važno je znati voleti za dvoje.

“Love is a touch and yet not a touch.” Selindžer

 

 

 

V R E M E

-Život teče svojim tokom nezaustavljivo. Ma koliko se neko trudio da vam ga ulepša ili zagorča, on pronalazi svoje ključne tačke nepogrešivo.
-Možda u današnjem svetu ne postoji više onoga zbog čega bi bili srećni, jer toliko je ružnog svakodnevno, ali snaga lepog je jača.
-Ono što nosimo u sebi, određuje nas.
-Nakaznost zla ima svoj portret kojim se predstavlja.
-Svetlost dobra oreol kojim se nadnosi nad one koji ga tvore.
-Vreme sve najbolje objasni i pokaže.
-Sporo je kad se čeka.
-Brzo je kad stigne.
-Mrsi konce. Bistri um.
-Ogoljava.
-Objašnjava.
-Uči.
-Kažnjava.
-Raduje.
-Za ljubav ne postoji.
-Sekunda je jača od decenije jer može da promeni pravac.
-Ono leti, teče, juri i stiže.
-Nema vremena.
-Poklanjam ga onome koga volim.

“Vreme je sudija koji sudi sudijama.”