Ljubavno mastilo

Jara iz asfalta leluja i daje poseban ton zagušljivom gradskom vazduhu.

– Samo da se dočepamo reke.

Pogledala ga je odsutno, nesvesna okoline. Bila je na nekom sasvim drugom mestu. Često je u mislima lutala po dalekim mestima, tako je bilo i sada.

Vazduh je bivao svežiji. Reka je bila blizu.

Raspakivao je ranac. Dodao joj je knjigu i keks.

– Deki je opsednut temom kako treba voleti ljude, praštati.

– Ima sreće sa ljudima. Neka voli one koji ga mrze.

– Deki, teoretičar.

– Ne znam da mrzim, ali ne znam ni sve da volim.

Negde krcnu granje. Zašušta lišće. Riba se praćaknu.

– Kiša će.

Knjiga je bila otvorena, misli daleko.

– Priznajem da sam izgubio opkladu. Arapin ipak crta obrve. Video sam kako vadi ogledalce ispod pulta dok sam kupovao vodu.

Nasmejala se.

Na margini stranice napisala je stihove koji su došli.

“Ne srećemo se

ali se ne rastajemo.

Ne pričamo

ali se razumemo.

Ljubimo se daljinama.

Grlimo mislima.

Volimo muzikom.”

Jedna kap je pala i razlila mastilo. Počeo je pljusak…

 

Advertisements

O R E O L

Razlili se oblaci nebom kao jogurt.
Beli, debeli, zaklonili sunce.
Upinje se, probija se, ali posustalo, pušta tu magličastu boju, vlažnu i tešku, da nas obuzme.
-Vidim preplitanje sunčevih zraka sa kapljicama vode i prelamanje svetlosti u spektar boja.
-Ja vidim samo tvoje oči.
Poravnala je suknju i pokušala da otkine konac koji je visio.
-Prljavi sjaj bogatih, i čista beda siromašnih.
Papirna lopta poskakivala je neravnim trotoarom.
Mačka je šmugnula.
Neko je zalupio vrata.
-Znaš, sreća je kad dobiješ ono što neko plati skupo.
Kao reka kada se izlije i teče neobuzdano, tako ga je plavila ljubav prema njoj.
Pustio je da potone u bujici koja mu je oduzimala slobodnu volju.
-Stav nije fosilni ostatak da se ne bi menjao.
-Samu sebe iznerviram kada se pravim pametna, a zamisli tek kada se drugi prave.
Zašuštalo je lišće.
Negde je plusnula voda.
Dete je zaplakalo.
Ljubav.
Više nije verovao u ljubav, a dešavala mu se.
Dodirnula je kosu.
Znao je taj pokret.
Kad je nesigurna dodirivala je i skretala temu.
Kapljice vode blistale su i stvarale oreol.
-Ludim. Pretvaraš se u anđela.
Nasmejala se i zagrlila ga.
Bio je bespomoćan.

S V E T L O S T

Šetali su u tišini.
Večernja svetlost mešala se sa dnevnom, činilo se da će se boja neba i reke u jednom trenutku izjednačiti.
-Oni koji nas vole nikad nisu dovoljno dobri, ali su zato oni koji nas mrze uvek dovoljno zli.
-To je to prokletstvo ljubavi. Vole nas oni kojima ne možemo uzvratiti, a volimo one koji nam ne mogu uzvratiti.
Kroz već sad sive oblake probijali su se poslednji zraci sunca. Veče je osvajalo svojom tamom.
-Kad me je od blata pravio nisam bila tu da vidim.
-Kasno shvaćena vrednost bilo čega, a pre svega pružene nam ljubavi, gora je od neznanja. Ne osvrtati se, a stečeno iskustvo iskoristiti na pravi način.
-Pomisliš da te niko ne razume. Da govoriš zaboravljenim jezikom prvih ljudi. Onda čuješ svoje misli kako ih neko izgovara i ostaneš zatečen.
-Prepoznaju se duše.

“Zaljubljeni ljudi, kao i mučenici, osećaju da su braća po mukama. Ništa na svetu nije razumljivije od ta dva slična bola.” Balzak

-Sujeta i inat, braća blizanci u službi uništenja ljubavi.
-I ljubomora, posestrima.
-Kad bi čovek snagu ljubomore koristio kao pogon, gorivo se ne bi kupovalo.
-Posmatranje događaja kroz prizmu inata, a ne na realan način dovodi da se opravdavaju potpuno nekorektni postupci.
-Lakoveran prihvata, mudar kritički razmišlja…
Mrak je prekrio sve.
Jedina svetlost bio je sjaj reke i njen zavodljiv šum.
I kao što se jutrom rađa novi dan i svetlost osvaja, tako nova ljubav osvetljava i vraća u život.

T R E Z N A

Sede na klupi dve devojčice, nemaju više od šesnaest-sedamnaest godina maksimalno, po mojoj proceni .
U prolazu, slučajno čujem deo dijaloga:
“Ja sam se izgubila. Nisam znala šta da mu kažem. Uopšte ne poznajem sebe takvu, a ništa taj dan nisam pila.”
Zatečena, nastavim, ali mi u glavi neprekidno odzvanja dečiji glas: “ništa taj dan nisam pila.”
Znači pije svaki dan. Ili skoro svaki. Ili…
Da bi mi bilo jasnije pokušam da se vratim u te godine. Da se setim kad sam prvi put probala alkohol. Vratim se u vreme kada su moja deca bila u tim godinama.
Zaključim da su to ipak bila druga vremena.
Kakva su sada vremena?
Zašto su nam uvek prošla vremena bolja?
Da li zamagljujemo i idealizujemo prošlost, ili su zaista uvek nova vremena gora?
Da li je ovo samo usamljen primer ili dimna strela koja pogađa u osinjak i pokreće more pitanja, o društvu, porodici, deci…
Kao ključ koji slučajno otvara mračna vrata iza kojih se kriju teme o kojima nerado govorimo.
Sećanje o boljim prošlim vremenima, najlepše opisuje Preverova pesma,

Dobra mlada vremena

Reke su bile bistre
more cisto
hleb je bio dobar
godisnja doba padala kad im je doba
ratovi zaboravljeni
a ljudi su se voleli.

14883475_10207939728033304_3425720979477450853_o

R I V A L I

Temperatura oko 30C, idealna za sunčanje.
Blag vetar ljuljao je talase. Lenjo su udarali u beton stvarajući prijatan šum. Posmatrala je goluba, kljucao je ostatke sendviča koji je upravo pojelo neko dete.
Vreo beton grejao je ispod peškira.
Pokušavala je da izdvoji neku zanimljivu misao iz Uelbekovog romana Platforma.
Bio je to miks pornografije i satirične kritike savremenog društva. Drugačiji odnosi između muškaraca i žena. Rivalstvo. Rat do istrebljenja. Ljubav koja je čini se nestala kao osećanje. Turizam u egzotične zemlje, gde su u cenu aranžmana uključene i seksualne usluge. Surovo.
Pitala se kad je to počelo da se dešava?
Da li sa emancipacijom žena? Možda su se od te pojave muškarci uplašili i više ih ne doživljavaju kao nežna, mila bića, već kao rivale koji ih ugrožavaju?
“Pretpostavljao sam da ste tu.” Prenuo je glas.
Sunce joj je direktno sijalo u lice. Nije mogla jasno da vidi ko je. Mladić od dvadesetak godina nosio je voće i sladoled.
“Pogrešili ste.”, rekla je.
“Ne, poslao me je da vam ovo donesem. Prijatno.” Brzo se udaljio, nije stigla da reaguje.
Deca su vrištala i igrala se u vodi pored. Pozvala ih je da se posluže.
Šteta što je sve radio na pogrešan način. Na momente je u njemu videla davno potisnutu ljudskost. Čistu dušu dečaka. Možda joj se samo učinilo. Imala je običaj da docrtava te osobine. Već sutradan, to je bio hladnokrvni bezdušnik.
Voda je bila divna. Osvežavajuća.
Zaplivala je ka drugoj obali.

“Ne verujem da se stvari mogu vratiti nazad, to ne. Ono što će se, verovatno, dalje dešavati jeste da će žene postajati sve sličnije muškarcima; one sada još uvek drže do zavođenja, dok se muškarcima jebe da zavode, oni hoće pre svega da tucaju.” Platforma, Mišel Uelbek

Ć U T E Ć I

“Zamolio bih da ne budem izložen analizi i navođen na ispovest o intimnom životu ako je moguće ili napuštam društvo.”
Zaćutali su. Osetila se neprijatnost u vazduhu.
Direktno, unakrsno ispitivanje pretilo je da prevrši svaku meru, pa da do toga ne bi došlo sprečio je razvoj na samom početku. Nasedao je par puta na bezobrazluke ispitivača, ali je očigledno odlučio da se to više ne ponovi.
Intrigantan čovek, intrigantan život.
U svemu prilično tajanstven, nije podnosio da priča o sebi, a ljudi ko ljudi radoznali. Za razliku od drugih koji su nametali sebe u savakom momentu, ne birajući načine ni razloge, često skloni izmišljanju da bi bili u fokusu, on je to prezirao iz dna duše.
Poštovala je njegov stav, a nije ni imala želju da nešto sazna. Bila je ravnodušna.
Osećao je tu njenu ravnodušnost, koja mu se činila kao spas.
“Ako baš nemaš nikakve planove mogli smo otići da vidimo kakav je vodostaj Dunava.”
Posebne planove nije imala. Ideja nije bila loša, a znala je da je neće smarati nikakvom pričom.
Dunav je bio ogroman. Snažan i neukrotiv. Vazduh svež. Iz restorana nedaleko od njih dopirao je zamaman miris ribe koja se pekla.
“Ni jedan grad nije kompletan bez velike reke.”
Šetali su ćuteći. Tek tada je postala svesna, kako se dobro oseća dok sa njim ćuti. Ne može se sa svakim ćutati. U stvari retko sa kim, a da se osećaš spokojno. Malo ga je pogledala ispod oka.
“Grad nije grad bez reke.”
“Mogli bi i sutra kraj reke da ćutimo. Tako je relaksirajuće.”
“Samo u tom slučaju može.”
Brodska sirena se oglasila. Labudovi su nastavili da klize spokojno. Grupa mladića je nešto dovikivala devojkama koje su prolazile. Smejale su se glasno. Riba se i dalje pekla. Talasi su zapljuskivali obalu. Dunav je blistao.

R E K A

Bilo je toplo.
Voda je prilično opala.
Reka je delovala mirno.
Zaplivaće. Tako joj je to bilo potrebno. Plivati dok se ne umori. Suprostavljati se struji koja je pored prividne mirnoće bila jaka.
Sa druge obale čula je vrisku mladih, veselih glasova. Divno. Ima vremena za sebe.
Otplivala je uzvodno, legla na leđa i pustila da je reka nosi. Taman će je spustiti do mesta odakle je zaplivala.
Gledala je u nebo.
Ni oblaka, ni ptice. Samo plavetnilo.

Danas je ponovo napravila istu grešku, svesno.
Pitala se koliko će je puta još ponoviti.
Nije imala odgovor.
Volela ga je ludo. On je to znao. Znao i uzimao ono što mu se daje.
Da mene neko tako voli, da li bih i ja samo uzimala bez griže savesti ono što mi se daje?
Nije imala odgovor.

Reka će zauvek teći.
Nebo će zauvek biti plavo.
Pokušala je da se seti šta bi to još moglo biti zauvek…

 

LA RIVIERE

Il faisait chaud.
Le niveau de l’eau avait baissé.
La rivière était paisible.
Elle ira nager. Elle en avait besoin. Nager jusqu’à l’épuisement. S’opposer, malgré le calme apparent, au courant qui était puissant.
Sur l’autre berge, elle entendait des cris joyeux de jeunes gens. Parfait. Elle aurait du temps pour elle. Elle nagea à contre-courant, se mit sur le dos et se laissa portée par les flots de la rivière qui la ramèneraient pile à son point de départ.
Elle regardait le ciel.
Pas un nuage, pas un oiseau. Le zénith.

Aujourd’hui, elle avait commis la même erreur, consciemment.
Elle se demandait combien de fois elle recommencerait.
Elle n’avait pas de réponse.
Elle l’aimait à la folie. Il le savait. Il le savait et saisissait ce qu’on lui donnait.
Si quelqu’un m’aimait autant, est-ce que je prendrais ce que l’on me donne sans culpabiliser ?
Elle n’avait pas de réponse.

La rivière coulera toujours.
Le ciel sera toujours bleu.
Elle essaya de se rappeler ce qui pourrait exister encore pour toujours…