O Č I

“Kad ljubavi nema ništa ne može biti sveto.” Mišel Uelbek, Platforma

“Da li je ljubav danas uopšte moguća?”, pitao se dok je posle žestokog seksa ležao kraj nepoznate devojke koju je pokupio usput pre nekoliko sati.
Praznina koju je osećao vraćala se začuđujućom brzinom.
Imao je novac, imao je položaj. Ruke mu nisu bile čiste, ali za to što je imao i tu gde je bio, nije moglo čisto. Pitao se gde bi sada bio da nije pristao? U nekoj selendri, bez love…
Devojka je ustala i počela da se oblači. Bila je zgodna. U polumraku sobe telo joj se presijavalo od neonskog svetla koje je dolazilo spolja.
Napravio se da spava. Čuo je vrata kako su lupnula. U sobi je zavladala tišina. Ustao je i iz frižidera uzeo pivo. Teško da je moglo da odagna prazninu. I seks maločas nije mnogo pomogao.
Pitao se šta mu nedostaje? Naizgled je imao sve. Da li je moguće da je postao kmezava budala kojoj fali ljubav? Izmišljena emocija ili davno izumrla? Imao je moć. Mogao je da ima ženu koju želi. Od dvadeset do pedeset. Nudile su se. Jurile ga. Pokušavale sve. Namirisale su novac. Menjao ih je. Prihvatao ponuđeno i birao samo najbolje. Najkvalitetnije. I nije pomoglo. Novinarke, doktorke, glumice, pevačice, starlete…Bile su mu na tacni.
Zašto kog đavola misli na tu ženu?!
Nije niko. Nije posebno lepa. Možda simpatična. Ni posebno zgodna, može da kaže prihvatljivo. Ni posebno pametna, može da kaže, zanimljiva. Obična, najobičnija, ali imala je te sanjalačke oči…Osećao se čudno u njenom prisustvu. Dizala je nos i pravila se da ga ne primećuje. Tvrdoglava glupača. Doćiće mu ona na noge. Moliće. Cviliće za trenutkom njegove pažnje. Čekaće…
Samo, setio se da čeka dosta dugo, a ona ne preduzima ništa. Glupača! Obična, prosečna glupača!
Popio je pivo. U sobi je bilo svetlije.
Još malo će svanuti. Legao je da spava.

K I Š A

Najavili su kišu.
Zbili se mastilo plavi oblaci. Čini se da se trude da ne razočaraju očekivanja, ali stegle se kapi, kao suze kad ne daš da krenu. I vetrić pirka, po koja munja malo sevne, ali ništa.
I juče tako. I preključe. I kažu sutra će.
Kažu i da će voleti.
Kažu i da nikad ne bi.
Kažu i da bi uvek.
E, šta sve kažu, najavljuju, misle, što sami, što drugi za njih.
Ono što je sigurno je da ništa nije sigurno, pa ni kiša kad je najave.
Padne iznenada, kad hoće i koliko hoće. Volim takvu kišu.
Pljusne, makar i sunce sijalo. Niko je nije najavio, niko očekivao, i ostavi iza sebe dugu.
Imaju ti neki retki ljudi, dođu nenajavljeno, budu dokle hoće i ostave iza sebe radost.
Misle onako kako hoće i to i kažu. Ljute sve oko sebe jer nisu najavljeni.
Ne govore očekivano. Ne ostaju primereno.
Ponekad ako im se hoće oduvaju kao vetar pred onu najavljenu kišu sve oko sebe.
Rashlade usijane glave i odu. Ostave iza sebe ozon.
Lako se diše jedno vreme dok vazduh opet ne oteža.
Volim takve ljude.
Najavili su kišu.
Nisam se pripremila.
Kišobran sam izgubila.
Nov nisam kupila.
Kako ću nepripremljena?

 

LA PLUIE

Les prévisions étaient à la pluie.
Des nuages couleurs d’encre surgissaient.Ils donnaient l’impression de ne pas décevoir les attentes mais les gouttes de pluie ne voulaient pas tomber comme des larmes retenues. Un petit vent soufflottait, un éclair jaillissait deci-delà, mais rien.
Hier également et avant-hier. Demain sûrement.
On dit qu’il va aimer aussi.
On dit qu’il ne le pourra jamais.
On dit qu’il le pourra toujours.
Ah, tout ce qui se dit, s’annonce, se pense, pour soi ou pour autrui.
Ce qui est sûr c’est que rien n’est certain ni même la pluie annoncée.
Elle tombe brusquement, quand elle veut et tant qu’elle veut. J’aime cette pluie-là.
L’averse tombant même si le soleil brille. Personne ne l’avait prévue ni attendue, laissant derrière elle un arc-en-ciel.
Il y a peu de gens, qui viennent sans s’annoncer, restent tant qu’ils le veulent et laissent derrière eux de la joie.
Ils pensent ce qu’ils veulent et le disent haut et fort. Ils fâchent tout le monde autour d’eux car ils ne s’étaient pas annoncés.
Ils ne parlent pas de ce qu’on attend. Ils ne sont pas convenables.
Quelque fois quand ils le veulent, ils soufflent tout autour d’eux tel le vent avant la pluie.
ils rafraîchissent les têtes brulées et s’en vont. ils laissent derrière eux l’ozone.
On respire à nouveau un moment avant que l’air s’alourdisse de nouveau.
J’aime ces gens-là.
Les prévisions étaient à la pluie.
Je ne me suis pas préparée.
J’ai perdu mon parapluie.
Je n’ai pas acheté un neuf.
Comment vais-je faire si je ne suis pas préparée ?

K I Š O B R A N

Bio je ubeđen da će mu doći.
Znao je koliko ga voli i na šta je sve spremna zarad njegove ljubavi.
Samouvereno je čekao…
Čekao.
Čekao…
Počeo je da se vrti.
Da gubi strpljenje.
Da se ljuti.
Da ga hvata bes.
Histerija.
Inat.
Na inatu se zaustavio.

Slušala je muziku.
S vremena na vreme bacala je pogled na sat.
Vreme je prolazilo.
Plej lista je obrnula krug.
Vreme se promenilo.
Počeo je pljusak.
Kapi su se slivale niz staklo.
Svaka je bila želja.
Nije mogla da nađe kišobran.
Nije mogao da nađe kišobran.

Posle par meseci sudarili su se na ulazu Café de Flore.
“Možda smo mi dva klovna sa nacrtanim usnama.”
“Možda smo previše egoisti, a manje romantični.”
“Ja sam stao kod ove rečenice:
“Dane i noći provodim pokušavajući da zaboravim Kler. To je posao s punim radnim vremenom. Ujutru kad se probudim, znam da ću se time baviti do večeri.”, izgovorio je u dahu.”
“Ja sam kupila kišobran.”

 

PARAPLUIE

Il était persuadé qu’elle viendrait à lui.
Il savait combien elle l’aimait et de quoi elle était capable par amour pour lui.
Il attendait, sûr de lui…
Attendait.
Attendait…
Il commençait à tourner en rond.
A perdre patience.
A se fâcher.
A devenir furieux.
L’hystérie.
L’entêtement.
Il s’arrêta sur l’entêtement.

Elle écoutait de la musique.
De temps en temps, elle jetait un coup d’œil à sa montre.
Le temps s’écoulait.
La playlist était finie.
La météo avait changé.
L’averse débuta.
Les gouttes glissaient sur les vitres.
Chacune d’elles était un vœu.
Elle n’arrivait pas à trouver son parapluie.
Il n’arrivait pas à trouver son parapluie

Quelques mois plus tard ils se téléscopèrent au Café de Flore.
« Peut-être que nous sommes deux clowns au visages fardés. »
« Peut-être que nous sommes trop égoistes et moins romantiques. »
« Ces mots m’ont interpelé :
« Je passe mes jours et mes nuits à tenter d’oublier Claire. C’est un travail à plein temps. Le matin, en me réveillant, je sais que telle sera ma seule occupation jusqu’au soir » dit-il dans un souffle.
« J’ai acheté un parapluie. » dit-elle.

A T T E N T E

Sigurno ste, ma koliko da verujem da niko od nas ne voli da čeka, bili u prilici da jednostavno morate, makar to bilo u redu u Pošti, banci, ili supermarketu.
Čekanje kao čekanje samo po sebi deluje kao gubljenje vremena, ako u međuvremenu ne radimo ništa drugo osim što čekamo.
Ako čekamo u redu možemo da razmišljamo o mnogo čemu. Možemo da dobijemo ideju za priču, napišemo pesmu. Možemo da analiziramo modele obuće ljudi koji pored nas čekaju. Da li je nova, stara, čista, prljava, moderna, demode, skupa, jeftina…
Svakome od nas čekanje pada na različite načine.
Neko ne može uopšte da čeka.
Odmah se uznervozi i negoduje, dok neko ne zna drugačije da živi osim da čeka.
Da čeka sve od reda. Bolja vremena, da čeka veče, pa jutro, da čeka leto, zimu, da čeka da stane kiša, da bude svežije, da bude toplije, da čeka da mu sudbina zakuca na vrata i donese ljubav, bolji posao, kartu za put oko sveta, reši probleme. Jednostavno neki ljudi su pravi profesionalci u čekanju.
Čekaj me, samo me čekaj dugo.
Možda nekoga i vredi čekati jer je sve drugo smešno u poređenju sa onim ko se čeka. Ili šta se čeka.
Važno je samo da uvek imamo na umu dok čekamo da ne gubimo vreme.

 

ATTENTE

Vous vous êtes surement retrouver à attendre même si vous n’aimez pas cela ; attendre car il le fallait, soit à la poste, à la banque, au supermarché.
L’attente, en elle-même est une perte de temps, si pendant ce temps-là on ne fait rien d’autre qu’attendre.
Si on fait la queue, on peut réfléchir. On peut avoir une idée pour une histoire, écrire un poème. On peut détailler la tenue des personnes qui attendent avec nous. Est-elle neuve, usée, propre, sale, moderne, démodée, chère, bon marchée…
Pour chacun d’entre nous, l’attente se fait de différente façon.
Les uns ne peuvent absolument pas attendre.
Ils s’énervent et protestent, alors que d’autres ne savent vivre que dans l’attente. Attendre dans le rang. Des temps meilleurs, attendre le soir, puis le jour, attendre l’été, l’hiver, attendre que la pluie cesse, qu’i fasse plus frais, qu’il fasse plus chaud, attendre que le destin frappe à la porte apportant l’amour, un meilleur travail, un billet pour voyager autour du monde, résolvant les problèmes. Certaines personnes sont tout simplement des professionnelles de l’attente.
Attends-moi, mais attends-moi longtemps.
Peut-être que cela vaut le coup d’attendre quelqu’un car tout le reste est comique comparé à celui qu’on attend ou la chose qu’on espère.
Il faut juste toujours avoir à l’esprit que lorsqu’on attend, on ne perd pas notre temps.

Ć A S K A NJ E

“Ima onih koji guraju nos tamo gde mu nije mesto, pa će kad se najmanje budu nadali naleteti i ostati bez njega.”
“Kako će bez nosa posle njuškati po tuđim životima?”
“Neće jedno vreme, dok im se nos ne oporavi. Malo će se smiriti, pa će opet da ostanu bez njega i sve tako. Od svoje prirode čovek može da se udalji, ali da pobegne, teško.”
“Ne znam kad se namnožilo toliko kreatura koje u javnost iznose ko im je kad i kako izjavljivao ljubav i kad su, koliko i kako imali seks.”
“Te kreature misle da time ponižavaju i ismevaju osobu o kojoj govore, a da neko pokuša da im objasni da time pokazuju sebe u svom pojavnom obliku degenerika.”
“Kako vidim džentlemeni i dame su istrebljeni. O tome ljudi sa dostojanstvom ne govore.”
“Ljudi kao nesavršena bića u potrazi za savršenstvom među sobom nailaze na sve ono najgore u savršenom obliku.”
“Može da se desi da naiđu i na savršenstvo koliko to može da ima čovek.”
“Retko…”
“Prođe i Noć muzeja.”
“Noć muzeja je tu da oni koji nikad ne idu u muzeje bar tad odu. Da vide da ne boli i ne ostavlja nikakve trajne traume. Da je lepo, i da mogu uvek da idu.”
“Tako nekako. Dobro je da postoji.”
“Iz Francuske je potekla ideja da se u subotu koja je najbliža 18.maju kao Međunarodnom danu muzeja organizuje jedinstvena Evropska Noć muzeja.”
“Prva Noć muzeja je održana u Berlinu 1997. godine.”
“Svi ti gradovi i njihovi muzeji puni blaga.

U muzeju voštanih Uspomena
prođite galerijom Promašenih namera
hodnikom Neiskrenih želja
stepenicama Bezvoljnih žudnji
i upašćete u klopku Kajanja
i tu
moći ćete da urežete po zidovima
sa malim nožem-uspomenom kupljenim na ulazu
zareze Nesporazuma.

Poseta muzeju, Žak Prever

L A N U I T

Luna sjajna ovu noć obasja i dade joj veličanstven ton.
Ako me se setiš, a ti me potraži u
Noći muzeja, gde se narod tiska i
Umetnost traži. Čekaću te kraj žita od zlata, bademovih grana u raskošnom cvetu
I zvezdanog neba. Kad ugledam svetlost milog lica tvog
Tada čućeš da ne kažem ništa, sve nežne reči iz srca mog.

27VANGOGHJP2-superJumboStarry Night Over the Rhone by Vincent van Gogh

LA NUIT

Lune brillante, illuminant cette nuit, lui donnant une nuance magnifique.
Au souvenir de moi, cherche-moi lors de la
Nuit des musées, où le monde se presse et va en quête d’
Une œuvre. Je t’attendrai au bord du champ de blé d’or, sous les branches de l’amandier en fleurs.
Infini étoilé. Quand j’aperçois ton visage clair et aimé,
Tu sauras à cet instant que je tais tous les mots doux de mon cœur.

 

Musée d’Orsay

Nije mogla da laže sebe i ovoga puta.
Uvek je vešto umela da se slaže. Da pobegne kad oseti da se tlo pod nogama ljulja.
Tako je prošli put pobegla kada je osetila opasnost da može da se zaljubi. Izmislila je hiljadu i jednu prepreku pored već postojećih i sve učinila toliko nemogućim da je pobegla. Ubedila je sebe da to nije za nju.
Svetlost dana se sve više povlačila pred tamom noći koju su kitila šarena svetla najlepšeg grada na svetu.
Odlučila je da par stanica ne ide peške, već autobusom. Brže će stići. Već je čekaju na večeru. Telefon je bio pun propuštenih poziva i poruka.
Treba da se javi…
Nemoguće je izdvojiti koji je muzej najlepši, ali ako bi baš morala to bi bio Musée d’Orsay. U njemu je sve opušteno i nekako na dohvat ruke.
Najveća umetnička dela neprocenjive vrednosti bila su oko vas, ležerno, bez ikakvih prepreka, zaštite, naizgled naravno. Osećaj da ih možete dodirnuti. Skulpture svuda okolo. Moglo je da se fotografiše do besvesti, niko vas ne bi popreko pogledao. Taj osećaj pristupačnosti činio je da poverujete da su sva ta uzvišena dela tu samo zbog vas.
Krišom je dodirnula jednu skulpturu i pod prstima joj je još uvek bila hladnoća mermera pomešana sa vrelinom umetničke lepote.
Nije mogla da se odvoji od Vinsentovih slika.
Slika para koji se odmara nakon posla u žitu, zaslepljivala je svojim sjajem kao sunce.
Sela je da na kratko predahne na klupi u holu.
Ostala je kao skamenjena.
Gospodin Mačo sa svojim čarobnim osmehom objašnjavao je nešto devojci pored sebe.

Paris - Musée d'Orsay: Van Gogh's La méridienne ou La sieste, d'aprés Millet

La méridienne ou La sieste, d’aprés Millet was painted from December 1889 – January 1890.

“Sudbina uvek čeka na uglu ulice. Kao kurva, prorok ili prodavac srećki: njene tri omiljene inkarnacije. Ipak ona ne dolazi kući po vas. Treba joj ići u susret.” Karlos Safon

Sacré-Cœur

Uspon nije osećala. Malo napornija šetnja ka Sacré-Cœur u ovom trenutku je bila prava stvar zbog blage nervoze koju sebi nije htela da prizna. Ko je on da joj poljulja raspoloženje i to još u Parizu?! Kakava guska! Kasni i još hoće i sutra. Kad je bila mlada nije čekala uopšte. Ni pet minuta. Trebala je da posluša sebe, a ne Kler, koja je tako naivna. Ma rekla je da se neće kajati, i o tome neće misliti, tačka!
Popela se. Fascinantna lepota.
Magnetizam mesta bio je neverovatan. Nije mogla da odvoji oči od te beline. Tog bisera.
Polako je osećala nalet blaženstva. Želju da zauvek ostane tu, da zauvek upija tu lepotu.
Grad, kao na dlanu. Turista i nije bilo kako zna da bude. Valjda što je kraj dana. Odlazili su na druga mesta.  Sela je na klupu da se odmori. Začula se harmonika…
Neka nepoznata, dirljiva šansona. Muškarac je pevao osećajno hrapavim glasom.
Pomislila je na gospodina Mačo. Nevoljno će samo sebi priznati da je zaista zgodan, i veoma prijatan. Ima neodoljiv osmeh. Oči izražajne, zelene. Kosa mu je bila proseda, svetlo smeđa. Procenila je da ima oko pedeset. Možda više, možda manje. U dobroj je formi. Vidi se da brine o svom izgledu. Ipak, to je završena priča…
“Zamislila si se. Ne bih da smetam, ali prošetao sam i video te kako sediš, pa…da ti se javim dok ne odeš na sastanak.”
On je pratio…U šta se samo uvalila.
“Baš krećem, već kasnim. Zaista mi je žao.”
Ustala je kao oparena sa klupe i krenula niz stepenjice.
Nije znala šta da misli. Ko je on? Ne, nije ovo za nju.
Kao da joj je pročitao misli rekao je:
“Molim te nemoj da misliš da sam neki manijak, samo sam želeo da ispravim nesporazum i da ti kažem da nisam namerno zakasnio.”
Zastala je. Trebala je da odluči.
Da rizikuje ili da igra na sigurno?
Da ima dvadeset…ali sa svojih pedeset bilo bi “rizično” rizikovati.
“Verujem ti. Takav je život. U svakom slučaju hvala što si mi ublažio strah od letenja. Sad zaista moram da krenem, već me čekaju.”
Požurila je. Mrak se spuštao.
Nije imala hrabrosti.
Nije imala proklete hrabrosti i ovoga puta!

Ma važi!

Šta tebe briga da li neko ima nešto nekome da kaže i da li tog nekog baš briga za to što bi čuo?
Što guraš nos tamo gde mu nije mesto?
Nikad ne odbijaj onoga ko ima nešto da ti kaže iako ne deliš s njim nežna osećanja.
Saslušaj. Ispoštuj. Čovek si.
Pokušaj da razumeš. Da objasniš.
Mnogo je to manje napora od onog koji čeka drugu stranu.
Napor da prihvati da je nemoguće, i da zaboravi.
To je težak i bolan posao.
Zato pokaži malo ljudskosti.
Ne budi oholi, bezosećajni gad.
Stavi se u tu kožu. Pokušaj.
Sećam se da je imao potrebu stalno nešto da joj kaže.
Uvek kada bi se sastali, govorio joj je isto. Koliko mu je stalo.
Uvek mu je objašnjavala da je nemoguće, i bilo je lakše.
Bilo je ljudski.
I sad neko nalazi potrebu da trpa nos u to.
Nos u svoju supu, ne u tuđ tanjir!
Kroz vreme ljudski odnosi se ne menjaju.
I danas kao i pre stotinu godina, postoje te popularne abronoše koje postavljaju merila svim stvarima i imaju mnogo sledbenika.
Neki od tih sledbenika su tu zbog lične gluposti, neki zbog pomodarstva, neki iz radoznalosti.
Ta proceniteljka određuje šta je poželjno i prihvatljivo.
Ma važi!

S A R M A

Leto nam na čas došlo u goste, videlo političku scenu, pobeglo glavom bez obzira i poslalo zimu da ohladi usijane glave. Nije Srbija glasala ZA kupljene diplome, već PROTIV lažnih lidera i licemerstva opozicije.
Prestanite da vređate narod. On je kaznio ono što je odavno moralo da bude prošlost i zaborav, prinuđen da kazni i sebe. Proces se odvija.
Naprednjaci, Socijalisti i Radikali pobedili su u Srbiji 2016. godine. Nije mogao Vučić toliko da ukrade koliko ste vi imali malo. Pored Farme, Parova i ostalih rijalitija počinje nova sezona Skupštine.
Vređanje naroda zbog izbornog rezultata tragikomičnije je od scene iz Tri karte za Holivud, gde Lečić želi da menja narod.
Nije u pitanju medijski atak. Već realan raspad DS-a. Niste sankcionisali anomalije. Velika sujeta. Nesloga. Da sam na Vučićevom mestu nikog ne bih uzela u vladu.
Posle ove prirodne lustracije čeka nas apsolutizam. Kasnije sledi revolucija.
Već vidim preletanje i utapanje u jednu stranku. Sledeća faza.
Kad se iznedri zdrava opozicija doći će do promena.
Kažnjena je lažna elita, lažni intelektualci, lažni lideri, lažne ideje, lažna politika. Na republičkom nivou sujetna opozicija je pojela svoju pobedu.
Umesto da su oformili intelektualni front, iznedrili nove ideje na pravednim osnovama, da se mladi ugledaju, narod poveruje, elita se prodala.
Krivim isključivo kvazi elitu koja je dozvolila, zbog svog snobizma i bezobrazluka, da narod ponovo Šešelju da šansu.
Olja ispituje, Teofil objašnjava i tako trideset godina. Alo?! I ne znate zašto Vučić ima preko 50%. Zato ima!
Gospodo pamet niste posisali neko mora da vam kaže. Zato nam se ovo dešava. Da li ste toliko u svojoj umišljenosti poludeli.
Teofile, normalno je da jedna stranka osvoji preko 50% sa intelektualcima koji drobe decenijama isto, i uvek su isti, a deca nam odoše u svet.
Naravno Lečiću da si stara iskopina iz prošlosti. I ne samo ti velika većina. Nezdravo ne može da opstane. Mora da propadne. Sledi apsolutizam, pa revolucija. Silujete narod da mora da misli da samo vi nešto znate i da nam sve tumačite. Niko ništa više ne zna. Niko se ne rađa više pametan.
“Državni posao mi nije smešan. Teofil i ostali mi nisu model pameti. Ne možete mi nametnuti nikad vaše nakaradne forme. Vučić je apsolutista.”
Apsolutizam koji nam bude sledio, biće nezdrav i težak.
Dokaz koliko je narodu dosta beskorisnih i beskarakternih lidera je i “Samo jako – Beli” pod sloganom SPN – Sarmu probo nisi, sa liderom kome su dali izmišljeno ime Ljubiša Preletačević, a onda napravili neverovatan uspeh na izborima u Mladenovcu, sa 13 osvojenih mandata, odnosno koliko DS, SPS i LDP imaju zajedno u ovom gradu. Postoje samo 38 dana.
Možda bi Borislav “pobedio” da nije postao Borko.

Sreća je da na lokalnom nivou još postoje ljudi kojima narod može da veruje.