Ma važi!

Šta tebe briga da li neko ima nešto nekome da kaže i da li tog nekog baš briga za to što bi čuo?
Što guraš nos tamo gde mu nije mesto?
Nikad ne odbijaj onoga ko ima nešto da ti kaže iako ne deliš s njim nežna osećanja.
Saslušaj. Ispoštuj. Čovek si.
Pokušaj da razumeš. Da objasniš.
Mnogo je to manje napora od onog koji čeka drugu stranu.
Napor da prihvati da je nemoguće, i da zaboravi.
To je težak i bolan posao.
Zato pokaži malo ljudskosti.
Ne budi oholi, bezosećajni gad.
Stavi se u tu kožu. Pokušaj.
Sećam se da je imao potrebu stalno nešto da joj kaže.
Uvek kada bi se sastali, govorio joj je isto. Koliko mu je stalo.
Uvek mu je objašnjavala da je nemoguće, i bilo je lakše.
Bilo je ljudski.
I sad neko nalazi potrebu da trpa nos u to.
Nos u svoju supu, ne u tuđ tanjir!
Kroz vreme ljudski odnosi se ne menjaju.
I danas kao i pre stotinu godina, postoje te popularne abronoše koje postavljaju merila svim stvarima i imaju mnogo sledbenika.
Neki od tih sledbenika su tu zbog lične gluposti, neki zbog pomodarstva, neki iz radoznalosti.
Ta proceniteljka određuje šta je poželjno i prihvatljivo.
Ma važi!

S A R M A

Leto nam na čas došlo u goste, videlo političku scenu, pobeglo glavom bez obzira i poslalo zimu da ohladi usijane glave. Nije Srbija glasala ZA kupljene diplome, već PROTIV lažnih lidera i licemerstva opozicije.
Prestanite da vređate narod. On je kaznio ono što je odavno moralo da bude prošlost i zaborav, prinuđen da kazni i sebe. Proces se odvija.
Naprednjaci, Socijalisti i Radikali pobedili su u Srbiji 2016. godine. Nije mogao Vučić toliko da ukrade koliko ste vi imali malo. Pored Farme, Parova i ostalih rijalitija počinje nova sezona Skupštine.
Vređanje naroda zbog izbornog rezultata tragikomičnije je od scene iz Tri karte za Holivud, gde Lečić želi da menja narod.
Nije u pitanju medijski atak. Već realan raspad DS-a. Niste sankcionisali anomalije. Velika sujeta. Nesloga. Da sam na Vučićevom mestu nikog ne bih uzela u vladu.
Posle ove prirodne lustracije čeka nas apsolutizam. Kasnije sledi revolucija.
Već vidim preletanje i utapanje u jednu stranku. Sledeća faza.
Kad se iznedri zdrava opozicija doći će do promena.
Kažnjena je lažna elita, lažni intelektualci, lažni lideri, lažne ideje, lažna politika. Na republičkom nivou sujetna opozicija je pojela svoju pobedu.
Umesto da su oformili intelektualni front, iznedrili nove ideje na pravednim osnovama, da se mladi ugledaju, narod poveruje, elita se prodala.
Krivim isključivo kvazi elitu koja je dozvolila, zbog svog snobizma i bezobrazluka, da narod ponovo Šešelju da šansu.
Olja ispituje, Teofil objašnjava i tako trideset godina. Alo?! I ne znate zašto Vučić ima preko 50%. Zato ima!
Gospodo pamet niste posisali neko mora da vam kaže. Zato nam se ovo dešava. Da li ste toliko u svojoj umišljenosti poludeli.
Teofile, normalno je da jedna stranka osvoji preko 50% sa intelektualcima koji drobe decenijama isto, i uvek su isti, a deca nam odoše u svet.
Naravno Lečiću da si stara iskopina iz prošlosti. I ne samo ti velika većina. Nezdravo ne može da opstane. Mora da propadne. Sledi apsolutizam, pa revolucija. Silujete narod da mora da misli da samo vi nešto znate i da nam sve tumačite. Niko ništa više ne zna. Niko se ne rađa više pametan.
“Državni posao mi nije smešan. Teofil i ostali mi nisu model pameti. Ne možete mi nametnuti nikad vaše nakaradne forme. Vučić je apsolutista.”
Apsolutizam koji nam bude sledio, biće nezdrav i težak.
Dokaz koliko je narodu dosta beskorisnih i beskarakternih lidera je i “Samo jako – Beli” pod sloganom SPN – Sarmu probo nisi, sa liderom kome su dali izmišljeno ime Ljubiša Preletačević, a onda napravili neverovatan uspeh na izborima u Mladenovcu, sa 13 osvojenih mandata, odnosno koliko DS, SPS i LDP imaju zajedno u ovom gradu. Postoje samo 38 dana.
Možda bi Borislav “pobedio” da nije postao Borko.

Sreća je da na lokalnom nivou još postoje ljudi kojima narod može da veruje.

 

 

A K T

Da stvari sagledamo onakvim kakve one jesu, najbolje je. Tako rade racionalni ljudi.
Ali kako bi se inače pomerao svet?
Kako bi se događala čuda, da nema ludosti i hrabrosti?
Kako bi sve bilo dosadno i nemoguće kada ne bi smo zamišljali i sanjali?
Dok pisac kroz igru reči i mašte piše roman, neko čeka da ga pročita i bude srećan.
Dok se muzičar igra tonovima, neko ih sluša i zaljubljuje se.

Ako vidim da je tvoja kosa plavetnilo posuto srebrom, ko me može razuveriti?
Ako vidim da su ti oči dva vulkana koja me prže, tu nema pomoći.
Mogu da vidim dobro u čoveku iako nije dobar.
Mogu da menjam svet, bar u mašti.
Da osvajam neosvojivo. Mogu da pokušam i uspem.

Dok umetnik slika akt, modela u kaputu, nepogrešivo.

 

OEUVRE

Le mieux est de regarder les choses telles qu’elles sont. Ainsi font les gens rationnels.
Sinon, comment le monde bougerait ?
Comment les miracles auraient lieu, s’il n’y avait pas de folie et de courage ?
Comme les choses seraient ennuyeuses et improbables si nous ne pouvions imaginer et rêver ?
Pendant que l’écrivain, à travers le jeu des mots et de l’inspiration, écrit un roman, quelqu’un attend de le lire et être heureux.
Pendant que le musicien joue des notes, quelqu’un les écoute et tombe amoureux.

Si je vois tes cheveux blonds parsemés d’argent, qui peut me détromper ?
Si je vois que tes yeux sont deux volcans qui me brûlent, là point de salut.
Je peux voir le bon dans l’autre même s’il n’y en pas.
Je peux changer le monde, au moins en songes.
Je peux conquérir ce qui ne peut l’être. Je peux essayer et réussir.

Pendant que l’artiste peint son œuvre, le modèle au manteau, sans ratures.

S J A J

Danas hoću da ti napišem nešto ljubavno.
Pesmu jednu naivnu i prostu.

Kad oči otvoriš divne i snene
da te kraj uzglavlja čeka
pesma moja
pesma neka.

Ludo je dete ta žena zrela što mene voli toliko baš!
Možda ćeš reći u sebi tad.

Oči će ti zasijati
ko blistavo srebro reke na mesečini.
Usne nasmejati
ko talas okeana kad na hridi padne.

Poklon je moj
osmeh i sjaj u tvome oku
zbog pesme ove
naivne i proste.

 

LUEUR

Aujourd’hui, je veux t’écrire un mot d’amour.
Un poème naif et simple.

Quand tu ouvriras tes yeux magnifiques et rêveurs
T’attendra sur le chevet
Mon poème
Un poème.

Folle enfant, que cette femme mûre qui m’aime autant !
Tu prononceras peut-être ces mots, à cet instant.

Tes yeux s’illumineront
Comme un rivière argentée au clair de lune.
Ta bouche sourira
Comme la vague de l’océan qui recouvre le rocher.

C’est mon cadeau
Ton sourire et la lueur dans tes yeux
A cause de ce poème
Naif et simple.

 

M U Z A

Umetničkoj duši život bez muze je prosto nepodnošljiv.
Bez pokretača, bez inspiracije koja je nosi i budi u njoj nove vidike, sve je dosadno, prazno i jadno.
Ona vene tužna, baulja bezvoljno krvoločnim svetom, bez želje za bilo kakvom akcijom.
Najednom, pogođena plamenom, kao munjom, ona se budi napunjena elektricitetom inspiracije.
Umetnička duša počinje da stvara, ideje naviru, svet oko nje se menja. Sve postaje bolje i lepše. Dobija ružićasti ton.
Umetnička duša postaje opsednuta muzom. Muza je hrani. Daje joj potrebnu snagu za nova jutra i
Ona stvara.
Ona je srećna.
Ona voli.
Ona leti.
Umetnička duša živi.

Pablo Picasso and Françoise Gilot French Riviera 1951.

LA  M U S E

Pour une âme d’artiste, la vie sans Muse est simplement insupportable.
Sans le mouvement, sans l’inspiration qui la porte et réveille en elle de nouvelles perspectives, tout est ennuyeux, vide et misérable.
Elle se languit, triste, titubant sans volonté dans un monde ensanglanté, sans désir de faire quoique ce soit.
Soudain, frappée par les flammes de la foudre, elle se réveille chargée de l’énergie de l’inspiration.
L’âme d’artiste commence à créer, les idées prennent forme, le monde autour d’elle se transforme. Tout devient meilleur et plus beau. Tout prend une couleur rouge.
L’âme d’artiste devient obsédée par la Muse. La Muse la nourrit, Elle lui donne la force nécessaire pour de nouveaux matins et
Elle crée.
Elle est heureuse.
Elle aime.
Elle vole.
L’âme d’artiste vie.

M U S E

Life without a muse for an artistic soul is simply unbearable.
Without any driver, inspiration that carries and opens a new horizons, everything is boring, empty and miserable.
She veins sadly, wandering listlessly through this bloodthirsty world, with no desire for any kind of action.
Suddenly, hit by the flame like with the lightning, she wakes up well charged with electricity of the inspiration.
Artistic soul begins to create, ideas are coming up, the world around is changing. Everything gets better and better. LIfe is getting a rosy tint.
Artistic soul becomes obsessed by the muse. Muse is feeding her.
Gives the necessary strength for the new mornings.
She creates.
She’s happy.
She loves.
She flies.
Artistic soul is alive.

D A N I

Da li o ružnim događajima treba pisati ili ih zaboravljati?

Kao idealista u duši uvežbala sam se da ih zaboravljam. Kroz moj specijalan filter života, odvajam dobre i srećne događaje, a ružne koji ostaju sakupim pa zaboravim. Tako mi život i svet izgledaju skoro savršeni.

Kad kažem da se ne sećam nečeg lošeg, zaista se posle izvesnog vremena ne sećam. Čemu čuvati gorčinu? Kome?

“Pamtim samo srećne dane.”

Sećam se kako ti je kosa padala na čelo

i kako si jedan pramen stalno sklanjao.

Kako si se smejao

i nešto govorio

a ja ništa nisam čula.

Samo sam gledala u tvoje oči.

A uopšte se ne sećam zašto se to završilo.

Zaboravila sam.

D A Y S

Should we write about unpleasant moments of our lives or simply forget about them?

As an idealist soul I’ve managed to learn to forget them. Using the special filter of life, I separate good and cheerful memories aside, and the bad ones that left, I try to collect and forget. So my life and the world seem almost perfect.

When I’m saying that I don’t remember something bad, actually, after a while, I do forget it. Why should be keeping all the bitterness? For who?

“I only remember the happy days.”

I remember how your hair was falling on your forehead

and one strand that you were always moving away.

How you were laughing

and telling me something

that I didn’t hear.

I was just looking to your eyes.

And I don’t remember why it ended.

I forgot.

S U S R E T

Susret

Dan sreće veče
ti i ja
vreme nam teče…

Gledam ti usne
želim tvoj dodir
Misli mi nisu jasne…

Tama je u sobi
tvoje srce čujem
kuca glasno, želiš me strasno…

Noć prođe kao san
sunce izlazi
najavljuje novi dan…

Luda od strasti
od noći ove
žudim i čekam večeri nove…

Smešiš mi se
oči su ti tako mile
kažem sebi: On je samo moje pile…

Inspirisana pesmom Fiesta

LA RENCONTRE

Le jour fait place au soir

Toi et moi

Le temps s’écoule…

Je regarde tes lèvres

Je désire tes caresses

Mes pensées sont confuses…

La pénombre enveloppe la chambre

J’entends les battements fébriles de ton cœur, tu me désires passionnément…

La nuit s’évanouit comme un rêve

Le soleil se lève

Qui annonce une nouveau jour…

Folle de passion

Après cette nuit-là

Je me languis et attends les prochaines nuits…

Tu me souris

Tes yeux sont si tendres

Je me dis alors : tu es seulement à moi…

Inspiré du poème Fiesta

I čaše su bile prazne
I flaša razbijena
I krevet raspremljen
I vrata zatvorena
I sve staklene zvezde
Sreće i lepote
Treptale su u prašini
Nepočišćene sobe
I bio sam mrtav pijan
I lud od radosti
I ti živa pijana
Gola u mom zagrljaju.

Žak Prever

FIESTA

Et les verres étaient vides

Et la bouteille brisée

Et le lit était grand ouvert

Et la porte fermée

Et toutes les étoiles de verre

Du bonheur et de la beauté

Resplendissaient dans la poussière

De la chambre mal balayée

Et j’étais ivre mort

Et j’étais feu de joie

Et toi ivre vivante

Toute nue dans mes bras

Jacques Prévert

 

 

 

 

 

Doka

Ostala je zapanjena…

Da li je on zaista imao neke veze sa Zorom, ili je medaljon slučajno pronašla, i odlučila da joj ovaj nekadašnji gospodin bude čuvar.

– Doka. – reče – To je Doka.

Zaustila je da pita ko je on, ali ona munjevito uze medaljon, zatvori ga i stavi oko vrata. Okrenu se i nestade u kolibi.

Jasno joj je bilo da treba da krene. Za danas je dovoljno saznala i videla.

Grebanje suvog granja nije osećala. Pred očima joj je bila retuširana fotografija čoveka sa leptir mašnom. Ona ga je zvala Doka…

Jedna krupna kap pade joj na ruku. Pa još jedna… Pogledala je u nebo. Sunce je sijalo kroz bele vunaste oblake. Po koji sivi se približavao… Oseti svež vazduh.

– Izgleda da će kiša. – nasmejala se – Ne mora da javi.

 

Inspirisano stvarnim ličnostima i događajima, nastaviće se…

DOKA

Je suis restée stupéfaite…

Est-ce qu’il y avait vraiment un lien entre lui et Zora, ou avait-elle par hasard le médaillon et décidé que ce monsieur d’un autre temps serait son gardien.

« Doka. » Dit-elle « C’est Doka. »

J’ouvrais la bouche pour demander qui il était, mais elle prit le médaillon en faisant la moue, le referma et le remit autour du cou. Elle se retourna et disparut dans la cabane.

Il était clair que je devais m’en aller. J’avais appris et en avais vu suffisamment pour aujourd’hui.

Je ne sentais pas les ronces qui m’égratignaient. Je voyais sous mes yeux la photo retouchée d’un homme avec un nœud papillon. Elle l’appelait Doka…

Une grosse goutte de pluie tomba sur ma main. Puis une autre… Je regardais le ciel. Le soleil brillait à travers les nuages cotonneux et blancs. D’autres, gris s’approchaient… On sentait l’air frais.

Il va pleuvoir ! je souriais. Pas besoin de l’annoncer !

Inspiré de faits et personnages réels, à suivre…

 

S L I K A

Smišljala je kako da pita. Da ne pomisli da želi da joj ga uzme ne daj Bože…

– Zoro – osmeli se – hoćeš da mi pokažeš sliku u  medaljonu ?

Ona ga mahinalno steže desnom rukom, dok je levu ispružila ka njoj.

Grlo joj se osušilo i nije mogla da proguta pluvačku. Trudila se da nisačim ne pokaže nelagodnost i strah. Tek tada je primetila da su i muškarac i žena zaćutali. Nastade nelagodan muk.

Zora spusti ruku ozbiljna, može se reći i ne puno iznenađena reče :

– Ajd !

Otvori medaljon i skide ga sa vrata. Zagleda se u njega i poče nešto da šapuće kao da se moli. Oči joj zamagliše i zapeva jako, pa sve jače. Kako je pesma bivala glasnija, tako je ona bila sve dalje, kao u transu.

Nije joj bila poznata. Reči je izgovarala nerazumljivo i kreštavo, iako se trudila da shvati smisao, nije uspevala. Kako iznenada poče, tako i prestade.

Priđe i prinese joj medaljon skoro do nosa. Ruke su joj bile strašno prljave i osećale su se na ustajalo smeće. Malo se izmakla da bi mogla bolje da vidi. Jedna strana medaljona je bila prazna, a na drugoj je bila slika. Crno bela fotografija, retuširana, kao što se radilo nekada davno u vreme mladosti naših baka. Mlad muškarac, besprekorno začešljane kose unazad, u odelu, u beloj košulji sa leptir mašnom. Gustih obrva, prodornih očiju, pravilnih crta lica, jednom rečju, izgledao je kao filmski glumac.

Ostala je zapanjena…

Inspirisano stvarnim ličnostima i događajima, nastaviće se…

 

LA PHOTO

Je réfléchissais à la manière de lui poser la question. Qu’elle ne croit pas que je veuille lui prendre, mon Dieu non…

« Zora. » Tentais-je, « tu veux bien me montrer la photo du médaillon ? »

Elle le serra machinalement de la main droite, pendant qu’elle tendit la main gauche vers moi.
J’avais la gorge sèche et n’arrivais pas à avaler ma salive. Je m’efforçais de ne pas montrer ma gène et ma peur. Et à ce moment-là, je remarquais que l’homme et la femme s’étaient tus. Un malaise s’installa

Zora baissa la main, semblant sérieuse et me dit sans trop de surprise

« Viens ! »

Elle retira le médaillon et l’ouvrit. Elle le regarda et commença à murmurer comme si elle priait. Ses yeux s’embrumèrent et elle se mit à chanter, de plus en plus fort. Plus la chanson était forte,plus Zora semblait lointaine, comme en transe.

Je ne connaissais pas cette mélodie. Elle prononçait les mots de manière incompréhensible et criarde. J’essayais de comprendre le sens mais n’y arrivais pas. Le chant finit brusquement comme il avait commencé.
Elle s’approcha de moi et mit le médaillon presque sous mon nez. Ses mains étaient terriblement sales et sentaient la crasse. Je me suis reculée pour mieux voir. Une face du médaillon était vide et sur l’autre, il y avait une photo. Une photo en noir et blanc, retouchée, comme on le faisait du temps de nos grands-mères d’un jeune homme, avec les cheveux coiffés en arrière, en costume, chemise blanche, nœud papillon, sourcil foncé, yeux perçants, traits réguliers du visage, en un mot, il ressemblait à un acteur de cinéma.

Je suis restée stupéfaite…

Inspiré de faits et personnages réels, à suivre…

 

Ne mora da javi

Šta je tu je. Ubrzala je korak i prešla inprovizovani mostić od natrulih dasaka postavljenih preko iskopanog kanala, koji je verovatno služio u vreme kišnih dana da kupi vodu, kako koliba ne bi bila poplavljena. Na plastičnim gajbama od piva i kisele vode sedeli su muškarac i žena, i Zora. Ispred njih je gorela vatra. Izgleda da su i oni bili kološari, sudeći po garderobi. Nešto su se žučno raspravljali. Zora ustade, ode iza kolibe i donese praznu gajbu od piva, pokazujući joj da sedne. Posluša bez reči.

Delovala je opušteno. Kao kod kuće, što bi se reklo, samo u majici i pantalonama, bez uobičajenih detalja. Ono zbog čega se i odlučila na ovu avanturu, medaljon, naravno bio joj je oko vrata.

Muškarac i žena su vikali i psovali jedno drugo, kao da mi nismo tu, a Zora je ćutala i ponašala se isto tako, kao da ni oni nisu tu.

Ona je sve posmatrala kao pozorišnu scenu, dok joj je u glavi bilo samo jedno: da otkrije tajnu koju je nosio medaljon.

– Sutra će da padne kiša. – reče Zora

– Nisu najavili. – reče ona i ugrize se za jezik.

– Oće. Ne mora da javi.

Nasmejala se. Ona oseća da će pasti kiša, ne treba joj prognoza.

– Moguće. Bilo bi dobro.

Inspirisano stvarnim ličnostima i događajima, nastaviće se…

PAS BESOIN DE L’ANNONCER

Ça y était. J’accèlerais le pas et traversais le pont improvisé de planches pourries au-dessus d’un canal creusé et qui avait servi de collecteur d’eau par temps de pluie, pour que la cabane ne soit pas inondée. Un homme, une femme et Zora étaient assis sur des caisses de bière et d’eau minérale. En face d’eux, un feu de camp brûlait. Par leurs tenues, ils avaient l’air d’être également des sans-abris. Ils se disputaient avec force. Zora se leva, sortit de la cabane.

Elle était détendue. Comme à la maison, dirait-on, en T-Shirt et pantalon sans ses détails particuliers. L’objet pour lequel je m’étais jetée dans l’aventure, le médaillon, était naturellement autour de son cou.

L’homme et la femme criaient et s’insultaient, comme si nous n’étions pas là. Zora se taisait et se comportait comme s’ils n’existaient pas. J’observais la scène d’une pièce de théatre, alors que tout mon esprit tendait vers un seul but : découvrir le secret que cachait le médaillon.

« Demain il va pleuvoir. » dit Zora

« Ils ne l’ont pas annoncé. » dis-je et je me mordis la langue !

« Il pleuvra, ils n’ont pas besoin de l’annoncer. »

Elle rit. Elle sentait qu’il allait pleuvoir, elle n’avait pas besoin de prévision.

« Peut-être. Ce serait bien. »

Inspiré de faits et personnages réels, à suivre…