N A D A

Vlažan i topao pesak.
Bosa stopala ostavljaju trag.
Talasi igraju s penom razuzdano.
Okean šumi, silan i hladan, nerazumljivo.
Dina, za dinom.
Pogled ne nazire kraj.
Van vremenski, sunce sve boji zlatnom.
Pokušavaš da uhvatiš vetar.
Leptir ti sleće na dlan.
Bulke, iznikle iz peska tvrdoglavo.
Krvavo crvenom, opiru se zlatnoj.
Trčiš iz sve snage.
Zlatna se povlači.
Krvava lopta zaranja.
Gasi dan.
Rađa setu.
Trčiš jače.
Zvezde ti pokazuju put.
Jedna pada.
Ispunjava ti želju.
Talasi radosno poigravaju.
Preliva ih srebrni prah.
Nadire plima.
Napaja te nadom.

 

ESPOIR

Le sable humide et chaud.
Les pieds nus laissent leurs traces.
Les vagues indomptables jouent avec l’écume
L’océan murmure, puissant et froid, des mots insondables.
La dune et encore la dune.
Le regard à perte de vue.
Hors du temps, le soleil pare tout d’or.
Tu tentes d’attraper le vent.
Le papillon se pose sur ta paume.
Les coquelicots s’épanouissent avec entêtement hors du sable.
Rouge sang, elles résistent à l’or.
Tu cours de toutes tes forces.
L’or se retire
Le disque rougeoyant se voile.
Il éteint le jour.
Il éveille les souvenirs.
Tu cours plus vite.
Les étoiles te montrent le chemin.
Une tombe.
Et exauce ton vœu.
Les vagues jouent joyeusement.
La poussière d’argent les recouvre.
La marée monte.
Et te nourrit d’espoir.

 

Advertisements

T U R B U L E N C I J E

Kofer je spakovan.
Još jedna provera da li je sve zatvoreno, pogašeno. Ključ u bravu i putovanje može da počne.
Kontrola na aerodromu je bila temeljna. Nekoliko puta su je vraćali zbog alarma koji se oglašavao kad god bi prošla. Treći put je izula kaubojke. Morala je da prođe bosa. Četvrti put zbog šnale na kaišu. Peti put je bilo ok.
Dobro je. Konačno u vazduhu.
Turbulencije su toliko jake da se avion trese, zanosi i propada. Krišom je pogledala putnike oko sebe. Većina je bila blago uznemirena. Najbolje da žmuri. Zatvorila je oči. Na knjigu i onako nije mogla da se skoncentriše. Možda da popije nešto žestoko. Stjuardese su počele da nude posluženje. Sa kolica koja su gurale sve je letelo, ali njihova nasmejana, smirena lica delovala su utešno. Znala je da se i od čaše piva ošamuti, ali je naručila konjak. Pravi je trenutak za njega.
Pre uzletanja primetila je zgodnog muškarca do prozora, i on je uzeo konjak.
“Pa živeli.” Osmehnuo se suviše šarmantnim osmehom.
Podigla je plastičnu čašicu i pokušala da mu se nasmeje.
“Nije dug let, sva sreća.” Rekao je i otpio dobar gutljaj.
“Nije.”
Uvek kad treba da govori, kao da proguta oklagiju. Bolje da ćuti. Suviše je dobro da bi bilo istinito. Pogledala ga je ispod oka. Bio je prezgodan.
Izvadila je iz torbe knjigu i kao počela da čita, totalno ga ignorišući.
Avion se tresao. Konjak je delovao. Udubljeno je gledala u slova, ali nije mogla ništa da pročita. Vratila je knjigu u torbu i eksirala konjak. Naručila je još jedan.
“Volite konjak?” Pitao je kroz neodoljiv osmeh.
“Retko ga pijem. Sad je prava prilika.”
Avion se zatresao i zaljuljao toliko da ga je uhvatila za ruku.
Počeli su da se smeju.
“Letim za Pariz, pijem konjak i držim zgodnog frajera za ruku. Život i nije tako loš.” Pomislila je.
Turbulencije su prestale.
Konjak je grejao.

Je vois la vie en rose

Nosila je upadljive naočare sa zelenim staklima.
Po njenom ukusu to je bilo preterano, ali ako joj odgovara, svejedno joj je. Dugo se nisu videle. Obaveze, život, razdvojili su im puteve. Nekada su bile veoma bliske, a i sada se u njenom društvu osećala slično. Primetila je da joj ruke malo podrhtavaju dok je palila cigaretu. Ponudila je i nju, ali je odbila. Ta priča je davno završena. Razgovor o vremenu, politici, brzo je prešao na: kako su zaista.

Bila je uzbuđena. Udvarao joj se mlad muškarac od trideset godina.
Nije znala kako da pristupi svemu tome.
Indirektno je pitala za mišljenje. Već je napunila pedeset.
“To kao da pitaš, hoće li zec u šumu?!”
Nasmejala se ohrabrena.
“Znaš koliki je to rizik na duže staze, i uopšte.”
“Uvek je rizik, a to je visoki rizik. Sećam se, nisi zazirala od rizika pre.”
“Ih, pre…”
“Uzmi kad ti život daje. Budi hrabra da primiš dar, kao i kad dođe vreme da ga pustiš.”
Oči su joj zasijale. Vidim da joj je značila podrška.

Dok se vraćala kući razmišljala je kako bi postupila da se nađe u sličnoj situaciji. Koliko bi imala hrabrosti?
Odlučila je da sutra kupi naočare sa ružičastim staklima.
Počela je da pevuši.
“Je vois la vie en rose”

 

JE VOIS LA VIE EN ROSE

Elle portait des lunettes vertes tape-à-l’œil. C’était exagéré à son gout, mais elles lui convenaient, c’était le principal. Cela faisait longtemps qu’elles ne s’étaient pas vues. Les aléas de la vie, avaient séparés leurs chemins. Autrefois, elles étaient très proches.

Maintenant je ressentais la même chose en sa compagnie. Je remarquai que ses mains tremblaient pendant qu’elle allumait une cigarette. Elle m’en proposa une, mais je refusai. Cette histoire était finie depuis longtemps. La conversation sur le temps et la politique dévia rapidement sur ce que nous ressentions vraiment.

Elle était excitée. Un jeune homme de trente ans la courtisait.
Elle ne savait comment aborder tout cela.
Elle demanda mon avis indirectement. Elle venait d’avoir cinquante ans.
« Comme si tu me demandais si le lapin irait dans la forêt. »
Elle sourit pleine de courage.
« Tu sais,… le risque sur le long terme… en général… »
« Il y a toujours un risque, et là c’est un gros risque. Je me souviens que tu ne répugnais pas à prendre des risques avant. »
« Ih, avant… »
« Prends puisque la vie te donne. Sois courageuse et accepte le cadeau. Lorsque le temps viendra tu le laisseras. »
Ses yeux brillaient. Je voyais que mon soutien comptait.

De retour à la maison, je me demandai comment j’agirais dans une pareille situation. Aurais-je le courage ? Je décidai de m’acheter le lendemain des lunettes aux verres roses.
Je commençais à chantonner…
« Je vois la vie en rose… »