Sacré-Cœur

Uspon nije osećala. Malo napornija šetnja ka Sacré-Cœur u ovom trenutku je bila prava stvar zbog blage nervoze koju sebi nije htela da prizna. Ko je on da joj poljulja raspoloženje i to još u Parizu?! Kakava guska! Kasni i još hoće i sutra. Kad je bila mlada nije čekala uopšte. Ni pet minuta. Trebala je da posluša sebe, a ne Kler, koja je tako naivna. Ma rekla je da se neće kajati, i o tome neće misliti, tačka!
Popela se. Fascinantna lepota.
Magnetizam mesta bio je neverovatan. Nije mogla da odvoji oči od te beline. Tog bisera.
Polako je osećala nalet blaženstva. Želju da zauvek ostane tu, da zauvek upija tu lepotu.
Grad, kao na dlanu. Turista i nije bilo kako zna da bude. Valjda što je kraj dana. Odlazili su na druga mesta.  Sela je na klupu da se odmori. Začula se harmonika…
Neka nepoznata, dirljiva šansona. Muškarac je pevao osećajno hrapavim glasom.
Pomislila je na gospodina Mačo. Nevoljno će samo sebi priznati da je zaista zgodan, i veoma prijatan. Ima neodoljiv osmeh. Oči izražajne, zelene. Kosa mu je bila proseda, svetlo smeđa. Procenila je da ima oko pedeset. Možda više, možda manje. U dobroj je formi. Vidi se da brine o svom izgledu. Ipak, to je završena priča…
“Zamislila si se. Ne bih da smetam, ali prošetao sam i video te kako sediš, pa…da ti se javim dok ne odeš na sastanak.”
On je pratio…U šta se samo uvalila.
“Baš krećem, već kasnim. Zaista mi je žao.”
Ustala je kao oparena sa klupe i krenula niz stepenjice.
Nije znala šta da misli. Ko je on? Ne, nije ovo za nju.
Kao da joj je pročitao misli rekao je:
“Molim te nemoj da misliš da sam neki manijak, samo sam želeo da ispravim nesporazum i da ti kažem da nisam namerno zakasnio.”
Zastala je. Trebala je da odluči.
Da rizikuje ili da igra na sigurno?
Da ima dvadeset…ali sa svojih pedeset bilo bi “rizično” rizikovati.
“Verujem ti. Takav je život. U svakom slučaju hvala što si mi ublažio strah od letenja. Sad zaista moram da krenem, već me čekaju.”
Požurila je. Mrak se spuštao.
Nije imala hrabrosti.
Nije imala proklete hrabrosti i ovoga puta!

Advertisements

C O U R A G E

Bilo je tačno 18h kada je ušla na vrata kafea COEUR na Montmartru.
U kafeu je bilo živo. Dopao joj se sto do prozora, bio je slobodan.
Njega nije uočila. Možda se i ne pojavi.
Dala je sebi reč da se neće kajati što je odlučila da dođe, ma koliko se to kosilo sa njenim principima. Svako pravilo ima izuzetak, pa i zgodan muškarac može da bude sam. Možda nije manijak, diler, prevarant, psihopata…Možda.
Kako živeti ako sve gledamo kroz negativnu prizmu? Valjda bezbedno i dosadno.
Malo avanture u ovom predivnom gradu, kome može da škodi? Uostalom, za sve je kriva gospođa Kler koja je naterala da dođe. Kada joj je ispričala kakav je bio let i kako je u strahu opijena konjakom stezala ruku zgodnom neznancu koji joj je zakazao sastanak, smatrala je da to može da bude simpatično poznanstvo. Kada je pitala, šta ako je oženjen, i ko zna ko, ona je glatko odgovorila: “Nikad nećeš saznati ako ne odeš.”
I tako, evo je tačno na vreme, a njega nema.
Prošlo je već pola sata. Ljudi su ulazili, izlazili. Naručila je drugu kafu pomirena sa činjenicom da se neće pojaviti.
Bilo joj je svejedno. Možda malo krivo…
Kafe je bio divan. Bilo je prijatno. Montmartr živ kao i uvek. Nije ništa izgubila sem što je odložila obilazak jedne galerije za sutra. Kafa joj je prijala. Uzela je telefon da se javi da je sve ok i da se gospodin Mačo nije pojavio. Malo će se prošetati do Sacré-Cœur da uživa u njenoj belini i predivnom pogledu.
Dok je izlazila on se stvori ispred nje. Vidi se da je žurio.
“Izvini što kasnim. Mislio sam da si otišla. Desilo se nešto nepredviđeno. Hoćeš da odemo na drugo mesto?”
“Žao mi je, ali imam dogovoren sastanak.”
“Hajde sutra.”
“Svaki sat u Parizu mi je isplaniran, i uvek ih je malo. Žao mi je…Ti si tvoj sat imao.”
Požurila je ka Sacré-Cœur.
Bila je ravnodušna.
Možda surova.

248

“Ništa ne pada s neba sem redovnih padavina.”
“Jednom me je pokakila ptica, to nije redovna padavina.”
Videla je da ne vredi. Raspoloženje mu je bilo na nultoj tački, samo da ne ode u minus. Znala je šta god da kaže odgovoriće džangrizavo. A šta mu i može novo reći, kad sve zna. Spas je u šali. Nasmejati ga. Skrenuti misli dok ne prođe grmljavina.
“Vidim cenu 248 dinara i odlučim da popijem pivo.”
Gledao je začuđeno.
“Da li oko sebe vidiš nešto što može da te podseti na nešto lepo što možeš odmah da uradiš?”
I dalje tišina.
“Usmeravati energiju u sopstvene ideje, organizaciju, a ne u mržnju prema protivniku. On se ne pobeđuje mržnjom nego boljim delom.”
“Ma o čemu ti ? I kakve veze ima 248 sa pivom?”
“Toliko stepenica treba da se popneš do Sacré-Cœur i zaslužuješ jedno dobro irsko pivo.”
“Do kog si piva stala, da nastavimo.”
Grmljavina je jenjavala.
U vazduhu se osećao ozon.

20150515_141821.jpg

248

« Rien ne tombe du ciel, seules les pluies habituelles. »
« Une fois, un oiseau a déféqué sur moi, et ce n’était pas habituel. »
Elle voyait que cela ne servait à rien. Son humeur était au point zéro, pourvu que celle-ci ne passe pas en négatif. Elle savait qu’il répondrait grincheusement à tout ce qu’elle dirait. Et que pouvait-elle lui dire de neuf, puisqu’il sait tout. Le salut est dans la plaisanterie. Le faire rire. Détourner les pensées le temps que l’orage passe.
«J’ai vu le prix de 248 dinars et décidai de boire une bière. »
Il la regarda surpris.
« Est-ce que tu vois autour de toi quelque chose qui peut te rappeler un beau souvenir et que tu peux faire immédiatement ? »
Et le silence s’éternisa.
« Concentrer son énergie sur ses propres idées, son organisation, et non dans la haine envers l’ennemi. On ne remporte pas la victoire par le mépris mais par une meilleure action. »
« Mais de quoi tu parles ? » Quel rapport entre 248 et la bière ? »
« Cela correspond aux marches pour atteindre le Sacré-Cœur pour enfin mériter une bonne bière irlandaise. »
« Et Sur quelle bière tu t’es arrêtée, pour qu’on continue… »
L’orage s’apaisait.
On sentait l’ozone dans l’air.